Danas (utorak, 21. jun) je Svetski dan muzike. Sa svojim počecima u Francuskoj 1982, današnji Svetski dan muz

Da bi obeležilo ovaj dan, K2.0 je razgovaralo sa muzičkim umetnicima iz brojnih žanrova o tome šta im muzika znači.

O muzičkim počecima…

Eremira Čitaku (flautistkinja, inovativna umetnica i organizatorka međunarodnog festivala „Zvuci flaute“): Moja privlačnost muzici je bila prirodna. Kao dete sam istraživala različite instrumente igrajući se sa njima, a kasnije sam pohađala muzičke kurseve i dobro se obrazovala u tom smeru. Nije da sam imala posebnu želju da sviram flautu. Meni je bilo važno da budem blizu muzike, dok je odabir muzike bio slučajnost. U prastarim vremenima postojale su mnoge kategorizacije različitih vrsta muzike koje su flautu postavljale među instrumentima koji predstavljaju dionizijski impuls koji je često pogodan za izražavanje slobodnog karaktera muzike, iracionalnost, zbunjenost i povratak prirodi.

Eremira Citaku. Photo: Cristina Mari.

Špat Deda (jedan od kosovskih najbolje poznatih savremenih tekstopisaca): [Stvarao sam muziku] od trenutka kada su moji prsti mogli da pritisnu tastaturu. Pre 12 godine sam bivao sve manje stidljiv zbog toga. Bila je to zanimljiva igra koju sam voleo da igram. I dalje je tako. Melodija i muzika za mene predstavljaju načini za izražavanje onoga što ne mogu drugačije da izrazim. Reči pomažu u tome da se stvori kontekst, ali ja zaista pronalazim istinu u samoj muzici.

Toton (inženjer zvuka i jedan od najpopularnijih di-džejeva na klupskoj sceni regiona): Sa sedam godina sam počeo da organizujem žurke. Sada imam skoro 40… Uvek sam bio povezan sa muzikom, bilo na pasivni ili aktivni način. Ljudi me znaju kao di-džeja, ali mislim da to ponajmanje predstavlja ono što ja jesam. Ja sam inženjer zvuka još od devedesetih i mislim da sam najbolji prijatelj muzičara. Ja nisam muzičar, iako sam najbolji prijatelj muzičara. Mi omogućujemo ljudima koji stvaraju pesme da ih plasiraju na tržištu.

Bljerta Kosova (mlada muzičarka i kompozitorka iz Mitrovice, koristi vokale, sintisajzere i ono što je stvorila radeći na računaru): Moja muzička karijera je počela u Mitrovačkoj rok školi, gde sam svirala malo gitare, malo klavijature, a uglavnom sam pevala u bendovima, radila naslovne strane, a onda mi se sve to smučilo. Shvatila sam da je rad sa ljudima vrlo naporan, barem sa onima koji su me okruživali, pa sam odlučila da radim nešto solo, ali sam sa svojom muzičkom opremom počela da radim svoje pesme, počela sam da snimam, miksujem, radim sve to. Onda sam počela sa Bicaklom, a onda sam se uključila u Žabu (Zhaba) i druge stvari koje su sada aktuelne…

Blerta Kosova.

Faruk Banjska (eksperimentalni gitarista i vokalista, svira sa bendovima kao što su Edona Rešitaj, Gipsy Groove i Offchestra): Počeo sam da se upoznajem sa gitarom i da budem muzički obrazovan kada sam imao osam godina u muzičkoj školi Tefta Taško u Mitrovici. Sada imam 28 godina, a već 20 godina pored sebe imam gitaru. Moj prvi kontakt sa gitarom je bio kada sam bio još vrlo mali, tri ili četiri godine, u kući moga ujka, gde su gitaru više držali kao ukras. Moji roditelji mi nisu dozvoljavali da diram gitaru. Govorili su da „to nije igračka“. Time je samo pojačano moje interesovanje za zabranjeno voće, pa sam svaku priliku koristio da je uzmem u svoje ruke. Dakle, dok sam bio vrlo mlad interesovao sam se za gitaru, a kasnije i za rokenrol – žanr u kom gitara igra ključnu ulogu. Pa tako nisam morao dugo i naporno da razmišljam o tome koji instrument ću da sviram.

Aljban Nuhiu (bivši vlasnik podzemnog prištinskog bara „Tingell Tangell“, ljubitelj svetske muzike i povremeni di-džej): Ja nisam di-džej. Prosto, volim muziku. Može se reći da mi je postala manje-više opsesija, tražio sam i pronalazio novu muziku stalno. Ako bih otkrio novi bend, morao bih da pronađem nešto drugo; tu se nije moglo zaustaviti. Ljudima se muzika svidela [u Tingell Tangellu] jer se razlikovala od drugih mesta. Nije to bila obična muzika koja se svirala u barovima. Pokušao sam da ljudima ponudim muziku koja je… manje komercijalna. Možda nije u redu reći – više umetnička ili umetničkija. Jednostavno sam ponudio ljudima nešto drugačije – bez obzira na to da li im se svidelo ili ne. O tome se nisam brinuo. Radio sam muziku koju sam voleo i hteo sam da se ljudi u njoj pronađu, i pronašli su se.

Ljiburn Jupoli (kompozitor i stvaralac inovativnih novih instrumenata): Moj otac je bio vajar i slikar, a bio je i bubnjar Minatorija. Moja majka je bila nastavnica muzičkog koja je predavala violinu. Moja sestra je diplomirala grafiku. Prvo sam se opirao kada su me poslali na časove violine. Onda sam se prebacio na klavir, što mi je otvorilo nove perspektive. Počeo sam dosta da pišem. Radio sam u pozorištu. Sa 12 godina sam počeo da pišem muziku. Godine 2010. sam izumeo jedan instrument i trudim se da staze kojima hodam postavim na profesionalniji i napredniji nivo.

Liburn Jupolli.

Edona Vatovci (tekstopisac i jedna od novih umetnika na kosovskoj alternativnoj sceni koji najviše obećavaju): Moj deda je bio oduševljen muzikom. Iako je radio za platu, uspeo je da gotovo svima kupi po instrument: klarinet mome ocu, flautu mojoj tetki, harmoniku mojoj drugoj tetki, pa je tako i mene upoznao sa muzikom. Moj otac je jedini u porodici koji se profesionalno bavio muzikom… Pa sam odrasla u tom krugu – članovi moje porodice su bili entuzijasti. Odabrala sam klavir jer me je privlačio njegov zvuk. Počela sam rano da pevam nedavno. Bilo je to pomalo „huhuhu“, nije bilo glasa i jačine. Nisam bila muzičarka koju su ostali primećivali, jer se nikada nisam pojavljivala na događajima. Bila sam stidljiva. Ali sam u 4. ili 5. razredu muzičke škole počela da pevam i sviram klavir. Oprezno sam napredovala i polako počela da jačam svoj glas. Moji roditelji su saznali da zaista umem da pevam, da imam afinitet prema muzici, pa su me podržali i ja sam otišla na Glas Albanije. Kasnije sam počela da pevam vlastite pesme.

O muzičkom stilu

Eremira: Ne želim da etiketiram muziku koju istražujem, jer etiketiranje ograničava šanse za razvoj. Posebno tokom procesa stvaranja trudim se da muziku definišem tek pomalo, i to u smislu stila. Meni je vrlo važno da pratim zvuk i osećaj, da pratim tamo kuda me vodi, i moje iskustvo je usko povezano sa zvukom i osećajem.

Toton: Kada neko uspe da definiše muziku, mislim da se muzika u tom trenutku završava. Muzika nema poentu i ima poentu… Nekada je nedostižna, bezbojna. Ne vidimo je, samo je čujemo. Jedina stvar koja vas nikad ne ostavi na cedilu… Muziku slušam zbog pozitivnih i negativnih osećanja. Volim da slušam tešku muziku, death metal. Ja sam metalika, ali sam i di-džej koji radi tehno. To stvara ove dve strane moje ličnosti, pozitivnu i negativnu stranu, neku vrstu jina i janga, stalnog pokreta.

Toton.

Faruk Banjska: Kada je reč o bendovima sa kojima radim i stvaram, možda bismo mogli da definišemo žanr, iako je reč o mešavini različitih muzičkih stilova. Ali, što se mene tiče, kada želim da stvaram, obično se ne ograničavam na jedan stil, jer sam slušao dosta muzike i dopadaju mi se različiti stilovi poput džeza, rokenrola, indija, dens panka, ska i mnogi drugi. Dakle, dozvoljavam muzici da utiče na moju podsvest i moj ukus da bih stvorio nešto što je najoriginalnije moguće.

Edona Vatoci: Alternativa… to je to. Nalazim se u fazi istraživanja. I ne želim da sebe etiketiram i da kažem da radim samo jedan stil. Dobro je imati neko obeležje, ali umetnik stalno treba da se razvija. I to je jedini način da se umetnik razvija i ovo je jedini način da se raste i razvija kao umetnik. Upravo zato ne mogu sebe da etiketiram.

Edona Vatoci.

O muzičkim uticajima

Bljerta Kosova: Prvo bih pomenula Radiohead kao bend broj jedan koji je uticao na mene još dok sam bila beba. U suštini, odrasla sam sa njima, oni su moj broj jedan, a tu mogu da obuhvatim i Bjork. Što se novih bendova tiče, mogu slobodno da kažem da mi je mozak ispran bendom Tame Impala, stvarno ih obožavam. Sviđaju mi se i Grimes, Connan Mockasin… Zaista je čudan i volim ga…

Faruk Banjska: Mitrovica je zasigurno imala veliki uticaj na mene. Dok sam još bio dete u muzičkoj školi privlačio me je rokenrol, a posebno kreativnost i improvizacija koja je povezana s time. Međutim, klasična muzika ne dozvoljava improvizaciju, nije bilo škole za druge žanrove na Kosovu. Na svu sreću, u ono vreme u Mitrovici, svake nedelje su organizovane džem-sesije i mislim da su bile najbolja vrsta škole. Jedan od organizatora je bio moj nastavnik gitare, Leonard Kanhasi [iz benda Jeriko] koji je, nakon što je primetio interesovanje učenika za druge žanrove, počeo da radi sa njima van odeljenja. Vrlo sam zahvalan na tome.

Faruk Banjska (Photo courtesy of Jetmir Idrizi).

Aljban Nuhiu: Imam starijeg brata koji me je ohrabrivao i negovao… On me je upoznao sa muzikom bendova kao što su Toking hedz, Led cepelin… i polako sam počeo da istražujem… Počeo sam sa rokom, jer je džez i slična muzika nešto što ljudi shvataju kao ozbiljniju muziku. Treba vam vreme da to vrednujete. Vezan sam za fanki i afrički bluz. To je jedinstvena kultura. Kao tuareška muzika, na primer. To je mešavina muzike iz Algerije i Malija. To je muzika koja me je zadivila. Narodna muzika. Te različite kulture. Pop muzika u Etiopiji mi je zanimljiva. Siguran sam da kič i komercijalizam postoje i tamo. Verovatno ga slušaju i kažu da „ova pop muzika postaje tupa“, kao što kažemo za našu muziku ovde. Ali, važna stvar je ta da se muzika ceni širom sveta. Ljudi izučavaju tu muziku: bluz u Maliju, džez u Etiopiji, muziku u Algeriji i Gani.

Edona Vatoci: Moja interesovanja su se vremenom promenila. Počela sam da pišem muziku i pesme, bila sam oduševljena Bjorkovim albumom. Na mene su najviše uticale žene, jer sam i feministkinja… Uvek me je više privlačila kultura umetnica. Stalno sam slušala albume Bjorka, PJ Harvija, Radioheada, The Knives-a… Bljerta Kosova me takođe inspiriše. [Mi smo prijateljice] od 2008/9, i družeći se sa njom saznala sam kako piše svoje pesme, što me je mnogo nadahnulo… kao i koncept toga što sam žena u Prištini, jer ovde nema tako mnogo alternativnih muzičara, nažalost. Imamo dvoje: Zanu Nimali i Violetu Redžepagići sa alternativne scene, i tu se sve završava, nažalost. I Elinda Duni… nema ih mnogo. Koncept toga da budem pevačica me je privukao, pa sam sebi dala moć i raslo mi je samopouzdanje. Tako sam počela da istražujem i pišem svoje stvari.

O muzici na Kosovu

Špat Deda: Ima mnogo talenta i postoji pokret koji se dešava na sceni, posebno u Prištini. Stalno me inspiriše rastuća internet generacija, ne samo u muzici, već generalno. Oni su odrasli uz uticaje sa svih strana i imaju sve što im treba na raspolaganju, i tu i tamo postoje plamičci čarolije. Ovo je uzbudljivo vreme za život, zar ne?

Shpat Deda (Photo courtesy of Jetmir Idrizi).

Toton: Mi smo tribalni narod. Tako da je kod nas muzika uvek igrala pozitivnu ulogu. Ona je uvek bila deo nas, bilo da je autentična ili ne, ona je deo nas. Prošli smo kroz gotovo sve oblike i ere muzike. Od klasične muzike, preko rokenrola, do tehno muzike danas, i ko zna šta nas očekuje ubuduće. Ovde se čuje muzika gde god da čovek ode.

Bljerta Kosova: Volela bih da imamo prostor u kom bismo kolektivno mogli da snimamo i radimo. Svi koji su zainteresovani da sviraju, stvaraju i formiraju platformu ovde, gde bismo zajedno mogli da radimo, jer znam da ima mnogo odličnih muzičara, ali nam fali komunikacija i zajedništvo i to bi bilo zaista sjajno ako bismo mogli da imamo ovu kuću i svu opremu, i da radimo zajedno.

Aljban Nuhiu: Imali smo kapaciteta za muziku, a sada ga imamo malo. Kao da je ta muzika sahranjena, kao da se zaglavila u arhivu, kao da je prekrivena prašinom. Niko je ne iznosi u javnost da bi je svi videli. Na primer, kada odete na internet da preuzmete neku muziku, ako ukucate nešto od albanske muzike, malo toga ćete naći. Zašto albanska muzika još nije izložena dovoljno? Ne znam. Ali mi imamo dobru muziku. Kao što je muzika sa juga Albanije. Posebno višezvučna (polifonična) muzika. To je kultura sama po sebi. Kada zastanete i čujete tu muziku, te različite glasove – odaje dosta duhovnosti, dubine. Posebni duh. Ali ljudi ne znaju za te stvari i žalosno je što ih nismo stavili u prvi plan. Ljudi su se tako dobro proveli kada sam svirao južnjačku muziku. Bili su ponosni: „Čoveče, [nisam znao] da imamo tako dobru muziku“.

Alban Nuhiu.

Edona Vatoci: Nije lako nijednom umetniku, a posebno nekome nezavisnom kao što sam ja. Ali sam, na svu sreću, u dobrim rukama. U stvari, u najboljim sam rukama… i moj put je uvek bio izazovan. Izazov je pisati na papiru, otići u studio… to je dugotrajan proces. A onda je tu i promocija, narod koji to sluša. Ja sam u dobrim rukama Genca Salihua, Arbera [Salihua] i Tomora [Kučija]. Oni me oduvek podržavaju. Genc nam je uvek desna ruka. Plus, uvek sam radila svoje pesme. On je neko ko je uvek iza nas, bez obzira na to šta radimo, i velika nam je pomoć. Za moj muzički video… sa nikavim budžetom, svi su se okupili. Noar Sahiti, Dritero Mehmetaj, Ljum Čitaku. Bilo je tu mnogo ljudi i svi smo dosta pomogli. Vrlo sam zahvalna što mogu da radim sa tako talentovanim ljudima koji imaju toliko volje. Sve radimo nezavisno, bez budžeta, i imamo [dobre] proizvode. Mi smo mala zajednica koja pokušava da alternativnu scenu održi produktivnom i pokušavamo da pomognemo jedni drugima… Pomažem im sa pesmama, oni meni pomažu sa mojim pesmama. Od ključnog je značaja da ostanemo zajedno, da održimo scenu u životu, i da budemo glas ove i sledeće generacije.

O muzici i publici

Bajram Kinoli – Kafu (vokalista Gypsy Groove-a, poznat po kombinovanju raznolikih stilova i moćnih performansa): Svaka osoba je stvaralac i primalac zvuka. Sam jezik je rođen u oblicima koje su mu ljudi dali. Publika ima vrlo važnu ulogu, jer je informisana, i onda vrednuje umetnika. A posebno kada je publika upućena u muziku. Kada je toliko koncentrisana i senzualna da prati svaki zvuk i svaku reč. Znam to sa naših koncerata i improvizacija. Reakcija koju dobijam od publike čini da se osećam kao kralj u tom trenutku. Kada ste na bini, morate da vodite masu, čak i kada je ne poznajete. Jer su oni stali ispred bine i jedini cilj jeste da im date nešto što će pamtiti. Oni vam određuju vreme i mesto. Muzika je ono što određuje njihovo stanje.

Bajram Kinolli – Kafu (Fotgrafija : Jetmir Idrizi).

Aljban Nuhiu: Ono što mi je bilo najzanimljivije je bilo što sam ljudima ponudio nešto drugačije, nešto što ranije nisu čuli, različite muzičke kulture. Ta reakcija kada ljudi čuju nešto i pomisle „čoveče, nisam znao da ovakva muzika postoji“ mi je vrlo zanimljiva. Dobro je kada neko nešto novo nauči. Emotivno se dobro osećamo kada čujemo nešto. Meni je to bilo bitno. Da malo ljudima nametnem muziku. Da eksperimentišem sa ljudima. Da vidim kako reaguju. Većina ljudi je izložena komercijalnoj muzici, jer ne istražuju muziku. Oni slušaju samo ono što im se nudi. Bilo je slučajeva kada sam svirao etiopijsku pop muziku i ljudi su bili zainteresovani za to, ali je zanimljiva bila i onima koje je nervirala. Lepota i ružnoća nisu uvek najbitnije stvari. Ono što je zanimljivo je i važno. Zanimljive stvari se ređe zaboravljaju od lepih stvari: zanimljive stvari duže ostaju u podsvesti. I to smatram bitnim. Ljudi mi često kažu „Šta to sviraš?“ ili „Gde pronalaziš ovu muziku?“

Edona Vatoci: Što se tiče javnosti… mejnstrim je mejnstrim. Činjenica da sam nominovana na ovakvom festivalu [Top Channel Awards] u vreme mejnstrim muzičkih izvođača, znači da se javnost razvija, i da traži promene. Javnost je žedna novih stvari i ja mislim da je pogrešno da nova generacija nema nešto za šta bi se vezala, za šta bi se umetnici vezali, jer ne žele svi da slušaju pop. Zato i vidim promene. Omladina je vrlo entuzijastična. Imam svoje ljude. Broj ljudi koji me sluša raste. Sve se može postići ako imate dovoljno volje i kefala.

Na Svetski dan muzike

Eremira Čitaku: Bitno je da ljudi budu u direktnijem kontaktu sa muzikom; muzika je uvek okupljala ljude i usrećila ih. Planiram da ove godine odvedem svoju ćerku na simfoniju „Petar i vuk“, što je vrlo zanimljivo delo koje omogućava deci da saznaju nešto o orkestarskim instrumentima preko likova.

Bajram Kinoli – Kafu: Svetski dan muzike nam je potreban, ali je još bolji kada ima neki cilj. Svakako da su koncerti na zatvorenom intimnije prirode i ljudi koji učestvuju nisu samo ljudi koji se tu slučajno nađu, za razliku od javnih prostora. Priština, kao glavni grad, i dalje nema prostor za koncerte na zatvorenom, i to uopšte nije dobro. Ima mnogo zatvorenih javnih prostora koji pripadaju građanima, ali nam nije dozvoljeno da ih koristimo zbog birokratije koja je na vlasti. To je jedna od stvari koja fali svakom gradu na Kosovu. Mislim da bi o tome trebalo više diskutovati, da bismo mogli da iskoristimo te prostore koji trenutno ničemu ne služe.

Ljuan Durmiši (tenor, član Filharmoje Kosova i direktor orkestra Redžo Mulići): Takvi koncerti su apsolutno vrlo važni, jer postoji potreba za slušanje kvalitetne muzike. Večeras se održava koncert Filharmonije Kosova na Trgu Zahir Pajaziti. Biće to izuzetno lep koncert i nadam se da će privući javnost, jer je program privlačan i besplatan. U stvari, na svim koncertima klasične muzike koji se organizuju na Kosovu ulaz je slobodan. Međutim, mislim da je ideja o organizovanju na otvorenom trebalo da dođe ranije u Prištinu, jer ima mnogo razloga zašto se moraju raditi na otvorenom. Javnost je direktno suočena sa kvalitetom i vrednostima, kao takva je obrazovana, pa se tako i unapređuje kvalitet umetnosti.

Luan Durmishi.

Ljiburn Jupoli: [Sutra će biti objavljeno] francusko-albansko izdanje „Kampionati sintor“, što je muzički brend koji služi kao platforma za okupljanje muzičara različitih polova, godina, generacija, da bi se promovisala klavijaturska muzika. To je slavlje klavijaturskih instrumenata, ali i uloge koju oni igraju ili su igrali u svetu muzike. Pozvali smo dvoje muzičara iz Pariza da bi izvodili sa sedmoro lokalnih muzičara koji sviraju različite žanrove i za različite generacije. Takođe, cilj nam je da javnosti izložimo ovaj brend i da tako povežemo muzičare iz celog sveta. Ovo je prvi put da to radimo na velikoj bini. Koncerti na zatvorenom su vrlo intimniji, imate ljude ispred sebe, osećate ih pored sebe, osećate mesto na kom se nalazite. Izvođenje napolju je sasvim drugačije iskustvo. Jer tamo imate posla sa mnogo većom publikom. Svi ti ljudi su sintetizovani. K