Časopis | Javni Prostor

Pismo urednice

Piše - 03.06.2013

Stav prema važnosti javnog prostora na savremenom Kosovu i širom sveta.

Kada smo prošlog decembra objavili izdanje o seksu, napala nas je grupa radikalnih islamista, huligana i samozvane moralne policije. Pokrenuli su ih netrpeljivost i rasističke uvrede, a postupali su u skladu sa svojim samoproglašenim legitimitetom da u našem društvu uspostave ono što podrazumevaju pod “redom i kontrolom”.

Usledio je niz reakcija iz vlade, kod predstavnika međunarodne zajednice – kako bi ispunili svoju dužnost da obezbede sigurnost i održe vladavinu prava – kao i zaštitnika građana i organizacija civilnog društva (koji su obezbedili da se čuje glas protiv kršenja slobode govora i ljudskih prava). U međuvremenu, senzacionalističko medijsko izveštavanje i reakcija neobaveštene javnosti u vezi sa događajem su bili puni govora mržnje i neznanja.

Ovaj incident nalikuje mnogim drugim slučajevima koji su se izdešavali tokom proteklih 13 godina “demokratizacije” Kosova, slučajevima u kojima su se slobode pojedinaca ili grupa nasilno izražavale na osnovu samouverenosti i donošenja presuda drugima, u cilju nametanja prava autoriteta, kontrole i delovanja.

Trebalo bi da preispitamo javni prostor na Kosovu danas, ne samo kao fizički prostor oko nas, već i kao mesto za stvaranje i pružanje kritika u potrazi za slobodnim dijalogom.

U takve slučajeve spada decembarsko uništavanje spomenika iz Drugog svetskog rata i srpskih grobova, u znak odmazde za prisilno uklanjanje spomenika palim borcima Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca u Preševu, u južnoj Srbiji; martovski napad na aktivistkinju Nazlije Balaj (Nazlije Balaj), koja se zalaže da žene silovane tokom rata 1999. godine postanu pravna kategorija u postojećem kosovskom zakonodavstvu o ratnim veteranima, invalidima i civilnim žrtvama; kao i niz napada na novinare zbog izveštavanja o koruptivnim politikama i privredi. Ono što je zajedničko svim ovim slučajevima je neuspeh pravosuđa da počinioce izvede pred lice pravde.

Trebalo bi da preispitamo javni prostor na Kosovu danas, ne samo kao fizički prostor oko nas, već i kao mesto za stvaranje i pružanje kritika u potrazi za slobodnim dijalogom. Naš diskurs je u proteklih 13 godina bio prepun kritika korumpiranih političara, zloupotrebljene politike, institucija koje loše funkcionišu, zarobljenih ekonomija, neuspeha u sprovođenju zakona, kao i diskriminatornih međunarodnih politika. Iako ta vrsta kritike treba da se neguje u cilju poboljšanja našeg demokratskog života, nikakve suštinske promene neće biti dok ne dođemo do tačke da istinski prihvatimo šta u demokratiji znači participativna i slobodna javna debata.

Zbog toga se u ovom broju bavimo javnim prostorom kao centralnim mestom  borbe za participaciju, građanska prava, jednakost, slobodu, pa čak i kada se pregovara o sećanjima. Nikakva istinska demokratizacija našeg društva se neće dogoditi, osim ukoliko se istinski ne zapitamo šta očekujemo od demokratije, kao i šta nam ona daje za uzvrat. Javni prostor nudi značajnu početnu tačku za tu diskusiju.

Kada je reč o javnom prostoru, on nam pomaže da dobijemo retrospektivnu analizu društveno-političkih i ekonomskih transformacija koje vode do uspona modernih industrijskih gradova i njihovih implikacija. Takođe, pravimo kratak pregled savremenih koncepata ekspanzije prigradskih naselja, kao i šta nam to govori o vrednostima zajednice. Pominjemo i bitke koje su se vodile za društvenu kontrolu i političku dominaciju; pogledajte našu priču sa naslovne strane, “Seciranje Prištine” i profile Đakovice, Prizrena, Mitrovice, Prištine, Tirane, Zagreba, Sarajeva, Skoplja i Novog Sada.

Bilo ukazujući na nedostatke urbanog planiranja, ili pozivajući građane da zahtevaju promene, ili korišćenje javnih prostora kao osnove za zajednicu ili predlaganje rešenja, naše priče stalno razotkrivaju zamršene odnose između onih koji vladaju – i kako vladaju – i onih koji treba da učestvuju u takvim prostorima. Jer, na kraju krajeva, ti odnosi takođe govore kako je fizička struktura javnih prostora takva da omogućava ili ograničava učešće javnosti. Ove strukture posebno odražavaju ulogu građana u određenim društveno-političkim sistemima. Na primer, naše priče o socijalističkim spomenicima na Kosovu i spomenicima iz rata 1999. godine se suprotstavljaju stalnim pokušajima da se locira i ospori poreklo priče, te naši tekstovi služe kao podsetnici sukobljenih priča vlasti oko toga ko (de)legitimiše i kako.

Zbog toga je važno da se na javni prostor osvrnemo kroz prizmu protesta, participacije, legitimnosti, pa čak i isključenja. Takve razgovore postavljamo na globalnu platformu društvenih pokreta širom sveta, na mestima gde javni prostor služi kao mesto da se ljudi mobilišu i da se pregovara politika. Ovi pregledi upućuju na presedane francuskih pobuna, ali i na to kako su prištinske studentske demonstracije 1981. godine osporavale bivši jugoslovenski režim, pretvarajući se u otpor, kao i poziv za nezavisnost.

Naša istraga se završava sa pokretima promena iz poslednjih godina – Okupirajmo, Arapsko proleće, Čileanski studentski protesti – gde oni, ne samo da su osporili participativnu politiku i kanale izražavanja, već su promenili i ulogu samih građana.

Ovo izdanje ukazuje i na brojne umetničke intervencije i performanse koji unose kritike i komentare na ulice i u novi javni prostor. Preko svojih novih oblika i tumačenja, ovi kreativni radovi zahtevaju da nam se vrate prostori koje stvaramo, nastanjujemo, koristimo, živimo i putem kojih komuniciramo.

Želela bih da pomenem i temu pravde. To je naš cilj, ukoliko želimo da se prekine zastoj u današnjim javnim prostorima i javnoj sferi. Kada je reč o javnom prostoru, ime jednog čoveka mora ostati upamćeno: Moj ujak – Rexhep Luci (Redžep Luci), arhitekta i direktor kancelarije za urbanizam u Prištini. Bez obzira na njegovo ubistvo 2000. godine i dalje ga smatraju “jedinim čovekom sa istinskom vizijom Prištine”. Njegov rad na Kosovu posle 1999. godine je bio usmeren na uspostavljanje urbanističkog reda usred haotičnih i nezakonitih transformacija, koje su u to vreme gušile naš grad, a i danas isto čine. Njegova smrt je zaustavila tu viziju.

Opet čujem kako njegovu smrt nazivaju prekretnicom na posleratnom, oslobođenom Kosovu – trenutak u kojem je međunarodna zajednica izgubila svoj uticaj u procesu obnavljanja vladavine zakona i kada su mnogi Kosovari shvatili da su njihova participacija i uticaj napadnuti i da im je prećeno eliminacijom. Nakon Rexhep-ovog ubistva su usledile mnoge nepravde, a među njima i činjenica da je ovaj zločin i dalje nerazrešen.

U tom pogledu je ubistvo mog ujaka nastavilo da bude deo naših sećanja na grad; sećanje na njegovu smrt je čak obuhvatilo našu spremnost da osudimo represiju, ali i ojačalo naš lični i kolektivni uticaj.

U znak sećanja, kao i u znak poštovanja na njegov život i rad, možemo da težimo otvorenom i promenljivom javnom prostoru. Takvim delanjem, građani mogu da povrate svoje mesto. Nadam se da ovo izdanje doprinosi tim naporima.

Illustracija: Driton Selmani.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.