“Nemojte kasniti. Lusinda Kokson će biti ispred Narodnog pozorišta u 10 sati ujutru, tako da nemojte kasniti”, obaveštava nas odsek za komunikacije PriFest-a, naglašavajući prepuni raspored istaknute britanske dramaturginje i scenaristice.

Sa 10 minuta zakašnjenja, Kokson stiže pred Pozorište. Njena kosa je vezana opušteno, a onda izgleda jednostavno i elegantno. Posmatrači je ne zapažaju jer, kao što je to često slučaj sa piscima, ona je praktično anonimna u očima javnosti. Iako je većina građana u Prištini ne bi prepoznala po imenu, mnogi znaju naziv popularnog filma „Dankinja“ za koji je Kokson napisala scenario.

Prije nego se smestila udobno na kauč u teatarskom holu, izvinjava se što je kasnila nekoliko minuta; uprkos tome što je nekoliko sati kasnije imala let, nije izgledala kao da je u žurbi dok razgovara sa K2.0.

Britansko-američka drama “Dankinja”  iz 2015. Godine koji prikazuje brak i rad dvoje danskih umetnika, Lili Elbe i Gerde Vegener, kao i Lilino putovanje kao transrodane pionirke, prikazan je prošle godine na PriFestu. Ove godine je Kokson pozvana da održi majstorku radionicu i bude članica žirija u sekciji za Evropski film.

“Dankinja” je adaptacija romana Dejvida Eberšhofa, uobičajeno za njen scenaristički rada koji se uglavnom sastoji od adaptacija romana, uključujući i filmove kao što su “Moje srce” i “Srećni sada.” Ali ona je takođe stvara originalne dramaturgije u pozorišnom svetu, pri čemu su mnoge njene predstave poput „Obućareve žene“, „Ledene palate“ i „Jadca“ putovale iz Velike Britanije na razne evropske pozornice.

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

K2.0 je sa Kokson razgovarao o stvaranju savršenog lika, gledanju Šekspirovih komada na japanskom jeziku i vezi suprug-ljubavik u odnosu na scenario-dramaturgija.

Studirali ste englesku literaturu. Koliko je obrazovanje važno za profesionalnu spisateljicu?

Pa, mislim dosta se nauči čestim odlascima u pozorište. Gledaš puno materijala i to je u suštini obrazovanje. Ono što dobijate, a različito je od obuke u takvim oblastima, je pre svega bolje razumevanje onoga što radite, tako da ćete napredovati brže i nećete praviti iste greške. Ali takođe stičete zajednicu, tako da mislim da upravo to nisam imala kada sam završila univerzitet. Ali nisam imala zajednicu ljudi koji su pravili pozorišne predstave, koji su snimali filmove, te mi je trebalo dugo vremena da pronađem zajednicu i ljude sa kojima mogu da radim. Zato sam ljubomorna na ljude koji su išli u dramsku školu i koji su izučavali pisanje na višem stručnom koledžu, jer imate svoj tim.

Šta je sa životnim iskustvom? Koliko veliku ulogu ono igra u nastanju pisca?

Ključ je u nesrećnom detinjstvu… [smeh]. Mislim da je zanimljivo što mnogi pisci imaju nekako slične pozadine. Oduvek je postojala šala među piscima da je najbolja stvar koju imate kao pisac nesrećno detinjstvo. Ali oni često imaju detinjstva koja su na neki način bila poremećena, gde su patili od bolesti ili imali roditelja koji je bio bolestan, alkoholičar ili koji je imao psihičke probleme, ili je pak brak bio loš, ili su se puno kretali unaokolo, nešto što te čini otpadnikom. Nešto što vas čini da budete u pozadini.

Ako je vaša porodica nepredvidljiva ili imate roditelja koji je nepredvidiv, postajete oprezni, tako da uvek na neki način posmatrate. Pokušavate da pogodite šta će se desiti sledeće, i to je vrlo slično procesu pisanja. Je li možda ovo? Je li možda ono? Koja od tih stvari će se desiti sledeća? Takođe poznajem toliko mnogo pisaca koji imaju istu stvar u pozadinama koji ih je načinila hiper budnima i veoma dobrim posmatračima, ali i potrebu da drže određeno rastojanje, da žele da budu sa strane.

Zbog toga mislim pišem za pozorište. Volim pozorište jer imate sve te emocije, ali je sve potpuno pod kontrolom. U kutiji je, počinje u pola osam a završava u devet. To je drama. Kad je gotovo, gotovo je.

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

Šta vam daje ideje za scenario ili predstavu? Anegdota koju čujete? Zanimljiv lik koga upoznate? Neki određeni događaj?

To je veoma dobro pitanje i vrlo teško je odgovoriti. Mislim da se neke čudne stvari događaju kada se razvijete… Nekako i sami niste svesni toga, a postajete privučeni određenoj vrsti frekvencije. I onda počinje… postoji nešto što vas zanima, a nije nužno neka tema, možda emotivni poziv ili neka ideja, a onda počnete da prikupljate ova iskustva.

Za mene predstava, karakter, dolaze možda u jednoj rečenici, jedna je to stvar za saopštavanje, a vi mislite: ‘Ko je ovo?’, i saznate. Dakle, to nije direktan proces, a veoma retko znam kako će se završiti predstava. Kada počnem ne znam gde će se obično završiti. Ponekad znam za konačnu sliku, ali zaista ne znam mnogo o putovanju.

Za mnoge pisce pisanje dolazi u trenutku nakon dugog perioda obrade priče u njihovoj glavi. Za druge dolazi postepeno. Gde vi stojite po tom pitanju?

Mislim da sam verovatno u prvoj kategoriji gde nekako prikupljam materijal u glavi, a onda pišem.

Kod filma je to drugačije, jer… za pozorište sam napisala originalni materijal, za film uglavnom pišem prilagođeni materijal. Dakle, malo je drugačije, ali nije toliko različito, jer još uvek želim… čak i kada prilagođavam roman koji znam, koji vrlo dobro znam, volim da živim sa njim neko vreme, te sam uvek srećna što u budućnosti imam projekat da mogu duže da živim sa knjigom, da mogu da živim sa materijalom. Ne radim stvarno, ali imam ga u zadnjem delu glave, a onda radim brže kada dođem do toga.

Spomenuli ste tokom svoje majstorske radionice da obično prilagođavate skripte iz romana, a da su predstave Vaš originalni rad. Osećate li se više kao autorica u ulozi dramaturginje ili scenaristkinje?

Pisanje predstave je mnogo teže – pisanje originala je teže. Ali i pisanje predstave je teško jer nemate nikakve trikove. Naravno, imate tim ljudi, pozorišnu predstavu ne izvodi pozorišna kompanija samo jednom. Morate biti u mogućnosti da je pošaljete svetu. Dakle, svako može to da izvede i mora biti veoma robustan. Ona mora imati veoma čvrstu strukturu. Napisala sam predstavu pod nazivom „Srećni sada“ koja govori o poteškoćama sa kojima se suočava majka koja radi, što je nešto o čemu i sama znam. I ona je bila izvođena širom sveta, ali je bila veoma popularna u Poljskoj i Češkoj dugo vremena.

Sa druge strane, sa filmom je drugačije jer radite sa režiserom i možete ga oblikovati. Oni snimaju film, vi možete biti u procesu uređivanja, možete ga ponovo oblikovati, možete nastaviti raditi sa njim i odlučiti koju verziju filma će javnost videti. Naravno, pri uređivanju možete napraviti 10 različitih filmova od materijala, ali predstava mora biti savršeno ocenjena.

Da li ste imali priliku da vidite svoje predstave na jeziku koji nije engleski?

Stvarno mi je žao što neću videti moju predstavu u Pragu, ali sam u to vreme radila na nečemu drugome i nisam mogla da vidim sopstvenu predstavu. Ali videla sam svoj rad na portugalskom, videla sam ga u Lisabonu. Zabavno je jer znate oblik predstave i možete ga prevesti u svojoj glavi.

Zapravo mi se sviđa gledanje predstava – ovo je malo ekscentrično – ali volim da gledam predstave na jeziku koji ne govorim. Šekspir, na primer, znate da je Šekspir zapravo Šekspir i znamo mnoge njegove predstave i znamo ga iz škole i da je sjajan, ali ponekad ako idete da pogledate “Hamleta” na primer, videćete mnoge produkcije i čekaćete velike govore koje dobro znate. Ono što ja volim jeste da idem i vidim Šekspira kako ga predstavlja japanska kompanija, tako da ako ga gledam na japanskom mogu videti šablone u predstavi jer me ne brinu reči i to je veoma zanimljiva vežba.

Biti majka koja radi je iskustvo koje ste i sami imali i koje je bilo oličeno u jednom od glavnih protagonista vaše predstave. Ali ako pišete o taksisti ili pozorišnom tehničaru da li imate tendenciju da provodite puno vremena sa njima radi istraživanja?

Verovatno bih istraživala za film, istraživala sam malo i za predstavu koju sam upravo završila. To je predstava o… na neki način to je biografska predstava, ali ne u potpunosti istinita. Veoma je fikcionalizovana. Upravo sam je završila. Radi se o holandskom falsifikatoru umetničkih dela, neverovatnog čoveka po imenu Han van Megeren, ko je napravio kopije mnogih Vermeirovih slika u ranom 20. veku. Puno sam istraživala za ovo. Ali obično ne. Ukoliko imam lika  koji ima poseban posao koji stvarno treba da znam, onda, naravno, treba da znam kakav je njegov svakodnevni ritam. Ako je neko violinista naučila bih mnogo o sviranju violine. Dakle, istražujem, ali možda ne toliko koliko za film.

Zašto ne pišete originalne scenarije za film? Zato što je lakše sa likovima i pričama koje je već napravio neko drugi?

To je svakako slučaj. Dugo sam pisala originalni materijal i onda sam počela pisati adaptacije nakon rođenja moje ćerke. Smatram da zapravo delimično želite malo privatnosti, to sam osetila nakon što sam dobila bebu, osetila sam se da ne želim previše istraživati svoj život, a isto tako sam bila umorna [smeh], tako da mi je bilo lakše.

Ali postoji mnogo veće tržište za ovakav materijal, teško je dobiti originalni materijal sada i mislim da bih i pisala originalni materijal ako bih režirala. Ali ne radim to, a film je zaista stvar režije i nema šanse zaobići to, tako da uvek ostavljate taj materijal izložen. Takođe mislim da kao pisac izgubite svoj glas ako ne režirate, tako da mislim da je bolje da ostanem u pozorištu sa originalnim materijalom, jer tada mogu da ga kontrolišem duže u određenom smislu – da ga zaštitim.

Aktuelna je kritika da filmovi napravljeni od knjiga obično nisu toliko dobri kao knjige.

Mislim da to nije istina. Mislim da je ponekad adaptacija bolja od knjige. Mislim da je to vrsta klišea, to da filmovi nisu dobri kao knjige. Mislim da neke knjige zaista imaju više koristi od prikazivanja nego li od čuvanja. Mogu se setiti mnogih filmova gde se oseti moj rad, a ljudi kažu da je isti bolji od knjige. Uglavnom to znači da su oni kraći i lakši.

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

Da li je proces ubijanja toliko likova i uklanjanja sporednih priča od originalnog materijala knjige težak za Vas?

Obožavam ga. Takvo je olakšanje kada ih nema, jer više ne moraš da se brineš o njima. Kada razmišljate:  “Kako brata preobratim u dobrog lika?”, onda kažete “Ubiću ga”, to je olakšanje, i napravite sebi šolju čaja i već zaboravite na to. Hoću reći, kada se prilagođavate vi ga oblikujete na različite načine, a ja uvek pomislim “načini ga jednostavnijim, načini ga jednostavnijim”, i ponekad se scenariji veoma razlikuju od knjige.

Moja prva adaptacija je bila… napisala sam film pod nazivom “Moje srce”, koji je adaptiran iz divnog romana Rozamond Lehman, divne engleske književnice 20. veka. To je veoma duga, komplikovana knjiga sa mnogo različitih vremenskih šema. Na kraju sam pokušala svakakve različite verzije, i konačno sam isekla samo jedan veliki deo, možda trećinu knjige, zajedno sa čitavom vremenskom šemom. Upravo sam se usredsredila na određeni odnos i vremenom se to činilo kao drugačiji film.

Bilo je to previše stvari u jednom filmu, u romanu je drugačije, nekako se pomerate napred-nazad u vremenu i rado to radite; bilo je puno likova koji su bili veoma važni samo za dve scene. U romanu je to u redu, ali to je za film samo frustrirajuće, tako da sam se fokusirala na odnose. Mislim da je moj instinkt uvek da osetim šta je dobro za vas i da se tome približavam sve više ne bih li se rešila viška.

U majstorskoj radionici ste napravili analogiju pisanja scenarija za film i scenarija za pozorište sa suprugom i ljubavnicom. Šta tačno podrazumevate pod time?

Osećam se veoma uznemireno zbog tih pojmova  ‘žena’ i ‘ljubavnica’, jer ne postoji muški [ekvivalent] …  ‘suprug’ i ‘ljubavnik’, pretpostavljam. Lepo je imati muža ali ponekad i ne toliko, a vi mislite: “htela bih malo da…,” znate već, ponekad je muž užasan i želite da provedete neko vreme sa ljubavljnikom, a onda vam ljubavnik dosadi i vratite se mužu. Kažete sebi: “Dosta mi je bilo uzbuđenja i želim da idem kući.“ Mislim da je lepo kretati se između ta dva.

Oba posla su prilično izazovna, a takođe uključuju puno odbacivanja, puno neuspeha. Neizbežno je da je svako ko govori sa vama o uspehu filma takođe imao ogroman broj neuspeha. Vi pišete i sedite u sobi svaki dan, ne uspevate puno puta…. Ponekad je lepo uraditi nešto drugačije, ali mislim da mi takođe nedostaje i pozorište. Tako sam došla do pisanja za filmove, kroz pozorište.

I volim to, volim da sedim sa gledalačkom publikom i da uživo gledam glumce u velikom ili malom pozorištu, uživam u tome. To je kao gledanje mađioničara. Znate, možete da gledate magičara na TV-u, ali to se čini kao trik tada, ovako gledate mađioničara ushićujuće je. I vi ste deo toga jer sto to omogućili. Zbog toga što vam mađioničar okupira pažnju i deo ste čina. A to je upravo stvar sa pozorištem – predstava se ne može desiti bez publike, te je to za mene mnogo više neka vrsta verskog iskustva.

Da li imate dnevnu rutinu? Poput provođenja sati pisanja ujutru ili uveče?

Kada sam počela da pišem pisala bih do kasno u noć i ustajala kasno ujutru. Ali onda kada živite sa drugim ljudima i oni funkcionišu konvencionalnije morate usvojiti nešto konvencionalniji raspored, te sam prilično disciplinovana kada pišem.

Radim svaki dan, više-manje, a često i preko vikenda i više i ne čitam. Otkrila sam da mi je teško da čitam i radim. Previše je to priča istovremeno. Obično ne radim u avgustu i čitam svaki dan po ceo dan, a tokom zime možda uzmem za sebe nedelju ili dve i samo čitam. A ostatak vremena čitam vezano za posao – to je jedna stvar. Čitanje zarad zadovoljstva je druga stvar.

Kada je reč o čitanju, da li se vraćate u klasična remek dela ili knjige novih pisaca?

To je nekako mešavina stvari. Steknete naviku čitanja za rad i tako da za sve što pročitam pomislim “Hoće li se ovo prilagoditi? Je li ovo projekat?” Zato je bolje da čitate kada sam na odmoru, kada je vaš um tiši, jer ako mi date novine ja ću pomisliti “Napravimo priču od toga.” Dakle, to je mešavina savremenog, a ponekad i čitam predstave i scenarije koji me zanimaju.

Avgust se približava, šta bi bilo prvo na vašoj listi?

Imala sam jako bliskog prijatelja, koji je bio sjajan pisac drama, Snu Vilson, koji je bio poznat u Engleskoj 1970-ih i 1980-ih. Umro je neočekivano pre par godina. Bilo je grozno, strašan šok, ali pre tri meseca sam sanjala da sam ga srela na ulici i rekla: “Snu, pa ti si mrtav, šta ćeš ovde?” A on je rekao, “Hteo sam da razgovaram sa tobom, rekao sam ti da pročitaš “Zeku sa očima boje ćilibara” [Edmunda de Vaala] , a ti je i dalje nisi pročitala.”

Probudila sam se sledećeg jutra pomislila sam: “Nisam pročitala tu knjigu, a rekao mi je da pročitam tu knjigu”, a ja sam odmah izašla i kupila je. To prva knjiga koju sam pročitala u avgustu, stoji pored mog kreveta.

Tu je i predivni britanski tenora po imenu Ian Bostridž. Zaista ne znam mnogo o klasičnoj muzici. Nisam odrasla uz nju i imam jako malo znanja o njoj, ali sam nekako obožavatelj ovog pevača i to je sjajno jer idem i vidim sve što on radi. Znam svu muziku koju peva i za mene je to veoma pojednostavljeno, to je moja vrsta obrazovanja. On je poznat po pevanju Šubertovog “Zimskog putovanja,” i napisao je briljantnu knjigu o “Zimskom putovanju”, tako da ponekad kada sam na odmoru ponesem ovu knjigu i poslušam je tokom noći, kao i da je čitam i slušam i to je tako sjajno. Tako da ću ponovo to raditi.

Koji su najvažniji aspekti izgradnje odličnog lika?

Pretpostavljam da je na kraju sve to veoma prosto. Ima puno knjiga koje će vam reći da imate prepreke, izazove, preokrete i ja stvarno ne razmišljam o tome, a možda bi trebalo. Mislim da je to istina, ali uz određeni intenzitet mislim da to ljudi žele, neku vrstu intenziteta emocije za publiku. Šta je onda to što stvara taj intenzitet emocija? Mislim da je to za mene ono što želim kada stignem do pozorišta, a ponekad to podrazumeva vrlo napetog lika ili ponekad lika koji ostavlja dovoljno prostora da budete napeti. To znači svakojake stvari, ali mislim da je vrsta intenziteta iskustva jednostavan odgovor. Neko ko to ima i ko vam to može preneti

Ko bi bio lik iz predstave, romana ili filmova koji ima taj intenzitet emocija koje vam se javljaju prvi put?

Blanš Dubua Tenesija Vilijamsa [iz filma “Tramvaj zvani želja”]. Ona je izvanredan lik. Da li želite da živite sa njom? Ne. Želite li da provedete vreme sa njom u sobi? Da. Ona je neverovatna. Njeno putovanje je neverovatno, ona je misteriozna, užasna, prelepa, ona je čovek. Prema tome, mislim da su ove ikonske uloge takve sa razlogom.

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

Šta bi bio Vaš rad kojim se najviše ponosite danas?

Pa, pretpostavljam da bi to bila “Dankinja”, koja je bila prikazana na Festivalu prošle godine. Sa time sam otišla u Kopenhagen prošle godine i jedan od likova u toj priči je bila žena po imenu Gerda Vegener, danski slikar portreta koja nije mnogo slavljena kroz svoj život. I poslednje godine po prvi put ikada je galerija savremenih umetničkih dela u Kopenhagenu pod nazivom Arken imala izložbu njenih slika. To je prvi put u Danskoj da je izložba njenih slika bila toliko velika, a kurator je rekao, “Toliko dugo sam želeo da postavim izložbu i uspeli smo to samo zahvaljujući filmu.”

Osetila sam se veoma emotivno, osetila sam da sam uradila nešto dobro. Umetnica sam i još jednom sam načinila ovu ženu umetnicu vidljivom. Doprinela sam njenoj vidljivosti opet nakon dugo vremena. Sve to je bilo veoma dirljivo, ali to je drugačije od osećaja ponosa na pisanje.

Tokom Vaše majstorske radionice zvučili ste kao da niste veliki obožavalac pisanja za TV?

Uvek morate biti oprezni jer pomislite, “ne želim da pišem za televiziju”, a idućeg dana naiđe neverovatan projekat i vi pomislite, “zapravo želim da pišem za TV.” Aktuelni trend je dugometražna televizija, složite se sa idejom i oni vam kažu, “želimo tri serije po 15 epizoda”, a ja to nisam mogla. To dopire do intenziteta iskustva, to je ono šta me zanima. Veoma intenzivan dvočasovni period.

Ne gledam TV često, ali nisam propustila nijednu epizodu “Dobre žene.” Mislim da je to veoma opuštajuće, pisanje je veoma konzistetno, ono je moja sapunica kada pijem čašu vina. I veoma je zadovoljavajuće i za divljenje, ali zaista ne želim da to radim. To nije ono čime se bavim.

Neko me je juče pitao da li bih napisala roman, a ja sam rekla “Zašto bih to uradila?” To nije nešto čime se bavim, a dugometražna televizija se više čini kao pisanje romana za mene. Oduzima vreme i nisam baš zainteresovana za krojenje priča na takav način. Priča, priča, priča, događaji, događaji, događaji  tako mora biti, i te stvari su zabavne za gledanje ali me ne zanima ih pišem.

“Dankinja” se između ostalog fokusira na putovanje transrodne osoba koje odlučuje da ima operaciju promene pola. Da li smatrate da vidljivost transrodnosti postaje bolja u pop kulturi?

Definitivno je bolja nego što je ranije bila, ali nije bolja svuda. Dakle, lako je zamisliti to jer živim u Londonu, ali ako se nalazite u sistemu zapadnjačke demokratije u velikom gradu, lako je voditi razgovorom o transrodnosti. Ali mislim da i dalje postoji dosta poteškoća za tu zajednicu. I dalje je to težak proces. Nešto od toga je interno, ne društveni proizvod. Ali dosta toga jeste društveni proizvod.

I mislim da je to isto za sve žene, isto za sve LGBTI osobe, isto je sa rasizmom, postoji mnogo podela i sumnji. Mislim da mi je dosta dosadna politike identiteta jer znam da je važno da brendirate svoj identitet i to je deo osećaja sigurnosti, ali to je i način na koji se ljudi isključuju, tako da uvijek pokušavam da napravim delo koje je inkluzivnije, pretpostavljam.

Ono što mislim da je zaista važno u „Dankinji“ jeste to što je film o transrodnom pioniru, ali to je takođe i film o braku. Prosto rečeno, to je film o braku i mislim da su mnogi koji su ga gledali bili iznenađeni koliko je lako prihvatiti transrodni tok priče; ljudi koji možda ne bi želeli da vide hrabar film o trans iskustvu, jer je film bio divan, takođe je i o slikarima i radnja se dešava u prošlosti i možda je lako prihvatiti ga, čak ga i ne prejudicirati, ali ako ste samo neznalica ili se osećate kao da to nije vaš svet, to je film koji je toplo pozdravio ljude.

Ne možete gledati taj film osim ako se ne identifikujete sa tim likom. Nemoguće je gledati film osim ako… priča zahteva da se identifikujete sa tim likom. Mislim da je to veoma korisno.

Zapravo jedna od stvarno dobrih stvari koje su proizišle iz filma bila je to što je puno besa zbog toga što je Edi Redmejn igrao tu ulogu, jer on nije transrodan. Mislim da je sjajno što smo imali tako veliku debatu oko toga. Mislim da je takođe važno što je Edi Redmejn igrao tu ulogu, ali dobro je imati raspravu i to je značilo da su ljudi postali malo svesniji transrodnih glumaca i da postoje ti glumci i da oni treba da rade, ali da oni nisu veoma vidljivi i da treba da ih je više u glavnim filmovima. Tako da mislim da je bilo veoma korisno postaviti to pitanje. K

Naslovna fotografija: Majlinda Hodža / K2.0.