“Zvanična” priča o savremenom Kosovu je u 2016. postala ukorenjena u mejnstrim diskurs: Kosovo je zarobljena država, sa endemskom korupcijom, nedostatkom vladavine prava, politizovanim pravosuđem (i, u stvari, ostalim politizovanim institucijama), visokom nezapošljenošću, visokim stepenom siromaštva, lošim obrazovanjem, zanemarivanjem ljudskih prava, nepotizmom, i tako dalje i tako dalje.

Ovi opisi su upravo onako kako se Kosovo danas definiše — bilo od strane predstavnika opozicionih partija, civilnog društva ili svakodnevnih razmena poruka između građana na društvenim medijima.

Iako deluje da bi ovoliki simptomi pružili više nego dovoljno povoda za velike izraze nezadovoljstva javnosti, ipak su najveći protesti ove godine bili posvećeni aktuelnom zastoju oko  sporazuma o demarkaciji sa Crnom Gorom.

Služeći kao osnova za okupljanje ljudi na ulicama, poruke povezane sa ovim protestima su se usredsredile na “pozive za suverenu državu” ili “zahteve da se okonča raširena korupcija”. Međutim, nadugačko i naširoko, takvi protesti nisu uspeli da materijalizuju zahteve koji su povezani sa svakodnevnim mukama svakog čoveka.

S druge strane, protesti povodom sporazuma o demarkaciji su okupili najveći broj ljudi. Umnogočemu, ovo pitanje je postalno centralno na ovogodišnjoj političkoj sceni, izazivajući nefunkcionalnost Skupštine Kosova, masovne proteste, pa je čak ovo pitanje postavljeno kao uslov za viznu liberalizaciju od strane Evropske komisije. Kako sporazum o demarkaciji nije usvojen u skupštini, a kako je bilo i drugih neispunjenih uslova, nije došlo ni do vizne liberalizacije. Time je potvrđeno da će Kosovo, sa svojih, 1,8 miliona stanovnika, nastaviti da bude izolovani geto Evrope i sledeće godine.

S druge strane, ovu godinu možemo pamtiti i kao nešto drugo, ako na drugačiji način razmišljamo o njoj. Iako je, možda, 2016. bila godina u kojoj, u gotovo svim sferama javnog života, nije bilo osetljivog napretka, u ovoj godini je nastala drugačija stvarnost — stvarnost u kojoj se brojni građani aktiviraju i pokreću inicijative, organizuju se ili protestuju radi jednakih prava i socio-ekonomske dobrobiti.

Godina protesta

U stvari, 2016. je bila godina sa najvećim brojem raznih inicijativa, jer su se građani okupljali, protestovali i artikulisali nezadovoljstvo na različite načine. Dakle, za sada, hajde da stanemo malo i razmislimo o nekoliko tih inicijativa i da im odamo priznanje.

Sredinom januara, rudari nekadašnje Trepče su protestovali ispred Ministarstva za rad i socijalna pitanja zato što nisu dobili svoje državne penzije dva meseca zaredom. Slično tome, mesec dana kasnije, radnici službe za čišćenje u Opštini Peć su protestovali kada im plate nisu isplaćene dva meseca.

Tokom velikog dela godine, Nezavisni udruženi sindikat ElektroKosova protestovao je ispred vladine zgrade. Sindikat je tražio da se primeni Sporazum o kolektivu Kosova, kao i da se nastavi sa nadgledanjem procene ugovora o privatizaciji KEDS-a, a kako niko ne bi ostao bez posla.

Prvog maja, kako bi obeležili Međunarodni dan rada, oko 50 građana je učestvovalo u volonterskoj grupi “Digni glas”, a koja je prošetala od Trga Zahir Pajaziti u centru Prištine do vladine zgrade sa sloganom “Zaboravljeni od države, tlačeni od šefa” kako bi se usprotivili stalnim kršenjima svojih prava na radnom mestu. Istoga dana, vatrogasci su štrajkovali glađu u Opštini Drenica, gde su zahtevali bolje uslove za rad.

U međuvremenu, iako će se 26. februar ove godine pamtiti kao dan kada je Hašim Tači postao predsednik u trećem krugu glasanja u Skupštini Kosova, to je bio i 685. dan protesta i štrajka glađu bivših radnika Fabrike čeličnih cevi u Uroševcu. Toga dana su uklonjeni sa trga ispred vladine zgrade, a kao deo policijske akcije koja je uklonila četvorodnevni tabor za proteste u kom su boravile stotine opozicionih demonstranata koji su zahtevali ostavku vlade.

Tabor su prvobitno činile tri ujedinjene opozicione partije u skupštini, ali je ovaj protest privukao veliki broj građana koji nisu čvrsto vezani ni za jednu stranku, jer ih je privukla inovacija ovog protesta, ali su bili podjednako odlučni u tome da se čuje i njihov glas.

U ovoj godini se desio i širok spektar marševa i protesta protiv rodno zasnovanog nasilja, homofobije, nasilja nad ženama i ograničanja slobode govora. Duboko zakoračivši u letnju vrućinu, niz građanskih akcija je održano nakon objavljivanja niza prisluškivanih razgovora čiji je učesnik bivši šef parlamentarne grupe PDK, Adem Grabovci. U ovim snimcima se potvrđuju navodi o nepotizmu, zloupotrebi moći i očiglednom nemaru za odgovornost na političkim položajima u samom vrhu najveće stranke na Kosovu.

Ukupno je održano 14 protesta. Iako je njima prisustvovalo između 100 i 500 ljudi, njihov značaj je u tome što su pokrenuti kao mlada inicijativa građana zasnovana na vrednostima i principima odgovornosti, što upućuje na činjenicu da zaista postoji novi, izraziti građanski aktivizam.

Nekoliko puta za vreme “obimnih” protesta povodom sporazuma o demarkaciji ili marševa koji pozivaju na ostavku vlade, čula sam dosta izjava pokušaja oduzimanja ljudima prava na glas. Takva dešavanja nisu bila samo u vezi sa razvojem situacije u ovoj zemlji, već i kada je reč o nekoliko vrsta pitanja koja dominiraju javnim raspravama u ovoj zemlji — pitanja u vezi sa korupcijom, ekonomijom ili nacionalizmom, dok u centru pažnje nije bio način na koji će se to preneti na svakodnevni život.

Upravo su zato “mali” pokreti važni i zato imaju određenu težinu. Ova pitanja se obično tretiraju kao periferna u očima javnosti. Sve se češće zanemaruje moć pojedinaca ili malih grupa da prevaziđu strukturne neravnopravnosti.

Ipak, na mnogo načina, upravo pitanja koje pokreću ove “male inicijative” čine osnove nezadovoljstva koje je zasnovano na bitnijim temama koje smo uveli u naš svakodnevni diskurs. Zato moć koju pojedinci i kolektivi mogu da imaju ne bi trebalo otresti ili meriti u brojevima; fokus bi trebalo da se nalazi na uzrocima za protest i zato ovo pitanje zahteva pažnju i aktivizam.

Kada imamo to u vidu, ova godina se završava višim nivoom agitovanja, jer protesti građana koji traže istinu i pravdu za smrt dvadesetšestogodišnjeg aktiviste Astrita Deharija, koji je umro pod sumnjivim okolnostima dok je bio u pritvoru, nisu uspeli da ispune sve svoje zahteve. Skupština se jeste sastajala radi posebne sednice nakon što je prikupljeno 24.000 potpisa (14.000 više od 10.000, koliko je potrebno). Ipak, rezultati njihove diskusije nisu doveli do nezavisne istrage, što je zahtev koji se našao u srži protesta zbog inicijalnih protivurečnih izjava oko smrti Deharija, kao i u svetlu nedavnih protivurečnih izveštaja sa autopsije.

Izigravanje ovog slučaja je učinilo da ljudi sve više veruju u to da život u ovoj zemlji ne vredi van okvira političkog plana elita. Ovakvo mišljenje će nas, bez sumnje, pratiti i u novoj godini — bilo kada je reč o političkim, ekonomskim ili društvenim slobodama i pravima, a u odnosu na vrednost života ljudi.

Ovo drugo nije karakteristično samo za Kosovo, već je nešto što povezuje građane u svim političkim sistemima. Uz stalni porast populističke retorike i osećanja, i usled porasta evropskih desničarskih partija koje postoje na osnovama protekcije i podela; ili zbog sledećeg predsednika SAD koji je imao platformu mizoginije, straha, nativizma i rasizma, mnogi se boje za svoje individualne slobode.

Prevalencija i uspeh ove političke retorike se već materijalizovao u osećaj neizvesnosti s kojim se mnogi građani suočavaju; broj zločina iz mržnje u postbregzitskoj Britaniji i Americi nakon pobede Trampa jeste u porastu. U međuvremenu, aktuelna humanitarna kriza u Siriji i neefikasan i neadekvatan odgovor svetskih sila na istu će zauvek ostaviti mrlju na ljudsku savest i stvoriti osećaj bespomoćnosti građana širom sveta.

Bespomoćnost, kršenja prava i direktno kršenje individualnih sloboda jesu ništa manje deo političkih stvarnosti u našem delu sveta. Naša društva u regionu su potonula u demokratske autoritarne režime (kako ih mnogi opisuju) i oligarhijske lidere. Ove godine je potvrđeno njihovo pravilo — bilo na izborima ili tako što se drže za svoju vlast uz pomoć nedaća naroda, s obzirom na to da oni čvrsto u svojim rukama drže institucije i ekonomiju.

Nada u građansku akciju

Dok razmatram ove uznemirujuće trendove u lokalnom i globalnom kontekstu, to me podseća na jedno lično iskustvo koje bih da podelim s vama.

Ove godine sam imala priliku da otputujem na neke filmske festivale sa dokumentarcem na kom sam radila, a koji obrađuje paralelni obrazovni sistem na Kosovu devedesetih godina. Kao neko ko je odrastao u tim godinama, mnogo me je privlačila želja da saznam šta je to ljude naginjalo na individualnom nivou svakoga dana, godinu za godinom, da ipak stvore neku normalnost u društvu. Iako je kvalitet obrazovanja tih godina bio na niskom nivou, on je meni govorio dosta o obliku organizovanja na pojedinačnom i građanskom nivou, a koji je bio zasnovan na solidarnosti i priznanju obrazovanja kao osnove društva.

Nakon prikazivanja ovog filma u Sarajevu, jedna mlada Turkinja mi je prišla u suzama. To je bilo početkom avgusta, mesec dana posle turskog neuspelog prevrata, nakon kog je vlada uvela zabranu na putovanja za akademsku zajednicu iz cele zemlje. Mnogi su tražili načine da pobegnu iz zemlje, i to iz straha da će nepravedno da budu optuženi. Jedna od njih je bila i ova žena s kojom sam se srela.

Dok smo razgovarali, ona mi je objasnila kako ju je priča o segregaciji na Kosovu devedesetih godina podsetila na borbu za ljudska prava građana u njenoj zemlji. Kao Turkinja, ona je učestvovala u obrazovnim programima sa kurdskom omladinom u svojoj zemlji, što je bio jedan od razloga zbog kog je otišla odatle, jer se brinula za svoju fizičku bezbednost.

U to vreme, kada nije znala kada će moći da se vrati u svoju zemlju, priče o segregaciji, ali i građanski otpor, što je važnije, naizgled su nudili neku vrstu utehe i obnovljenog poverenja u moć pojedinaca i zajednica.

Uz takvo jednostavno, izolovano, lično iskustvo, emotivno sam se podsetila na moć koju priče mogu da imaju u nadmašivanju tmurne realnosti. Odgovornost i sposobnost pojedinca ili malih grupa da prevaziđu strukturne neravnopravnosti se danas prečesto zanemaruje.

Dok se poslednji mesec u godini privodi kraju, mnogi žele da se 2016. što pre svrši, jer je to godina koja je postala sinonim za tragediju, patnju, nezadovoljstvo, kršenje prava, frustraciju i bes. Poželevši kraj 2016. godine je jedan način da se sarkastično otresemo od šoka prouzrokovanog ovogodišnjim dešavanjima.

Osećanje neizvesnosti zbog stanja političkih, građanskih i individualnih sloboda, ili socio-ekonomske dobrobiti, što je nešto zbog čega se brinu građani iz celog političkog spektra, nisu samo mikrokozme političkih neslaganja. Ovo osećanje je ukorenjeno u opservacijama i iskustvima političkih razvoja događanja koja se, u jednu ruku, kreću ka sve isključivijim, nativističkijim i populističkijim politikama u Zapadnoj Evropi i SAD, i s druge strane, ukorenjeno u jačanju i osnaživanju oligarhijskih sistema upravljanja na Balkanu.

Krećemo se ka 2017. godini suočavajući se sa takvim izgledima. Naredna godina je godina u kojoj će neizvesnost iz 2016. nastaviti da dobija svoju formu u okviru političkih projekata. S obzirom na to da će pozivi na “suverenitet države” na Kosovu nastaviti da se dešavaju, setimo se da je demokratija upravo suverenitet naroda.

Bez obzira na to da li će demokratija sledeće godine da se manifestuje na ulicama ili na glasačkim mestima, ili na oba mesta, otpor će se svoditi na uključivanje pojedinaca i zajednica, stalno preispitivanje i odlučnost da se zahteva odgovornost od vlasti — naša snaga leži u moći pojedinca i zajednica ljudi. Ako uzmemo naše slobode zdravo za gotovo, ako odustanemo od borbe za iste, ili ako izgubimo iz vida zloupotrebe drugih, onda rizikujemo da postanemo jednostavni posmatrači demokratije, a ne aktivan deo iste, što će na kraju da podrije sve ono za šta se borimo. Hajde da 2017. bude godina kontinuiranog otpora i uključenosti svih.