Na Svetski dan čišćenja, 21. septembra, u Muzeju savremene umetnosti (MSU) u Beogradu, otvorena je velika retrospektivna izložba Marine Abramović „Čistač“. 

„Ja ovo nisam planirala“, rekla je Marina Abramović novinarima, nakon što je sa osmehom iskrene zbunjenosti pročitala isečak iz lokalnih novina.

Prošle su više od četiri decenije od kada je Marina Abramović spakovala kofer i sela na avion za Amsterdam. Te 1976. godine, Abramović je bila svetu još uvek relativno nepoznata umetnica iz Jugoslavije, koja je delovala u okviru male alternativne umetničke scene okupljene oko Studentskog kulturnog centra u Beogradu. 

Za sobom je imala školovanje u Beogradu i Zagrebu (učila se za slikarku), prvo međunarodno pojavljivanje na izložbi „Kontemporara“ u Rimu tokom kojeg je izvela opasnu igru noževima (rad pod naslovom „Ritam 10“), i jedan performans u Beogradu godinu kasnije kada je zamalo poginula.

„Možda će zvučati neverovatno, ali za uski krug nas, koji smo to posmatrali, prvi Marinini radovi bili su obećanje da će u narednih četrdesetak godina dogoditi nešto veliko“, kaže za K2.0 kritičar Jerko Denegri, autor prvog teksta o Marini Abramović koji se ikada pojavio u medijima, istoričar umetnosti i njen prijatelj. 

Denegri smatra da je sve bilo jasno odmah nakon što je „Ritam 10“ 1973. izveden u Rimu: umetnica je modifikovala rusku igru sa dvadeset noževa koje je brzo zabadala u prostor između raširenih prstiju, dok je paralelno snimala zvuk. Svaki put kada bi se posekla uzimala je novi nož. Kada bi se svi noževi potrošili, ponavljala je igru prateći zvuk audio zapisa, sa namerom da pokaže kako se preklapaju prošlost i sadašnjost.

Međutim, to nije bila najradikalnija epizoda njene rane karijere. 

Na izložbi „Čistač“, posetioci prvi put imaju prilike da vide fotografije performansa „Ritam 5“ iz 1974. kada je Abramović u dvorištu Studentskog kulturnog centra zapalila petokraku od piljevine koja je bila polivena sa 100 litara benzina. 

„To je bio veoma emocionalan nastup“, priseća se Denegri, koji je te večeri bio prisutan. 

„Ona je tada isekla kosu i nokte i bacila ih u vatru i to je bio jedan čin za koji mi tada nismo imali instrumente da ga sasvim shvatimo, jer nismo imali instrumente čitanja kakve imamo danas”, priseća se dok pričamo. 

“Neki će reći, kada žena odbacuje svoje kosu i nokte na nogama, ona se simbolički odriče majčinstva. Nisam siguran da li je ona o tome tada razmišljala, ali kao istoričar umetnosti nemam dilemu šta bi taj čin mogao da znači“, kaže Denegri. 

Izložba “Čistač” u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu traje do 20. januara 2020. Godine. Fotografija: Zahvaljujemo Gilad Sade.

Podsetimo, na umetnicu se 2016. godine sručila lavina negativnih komentara kada je u intervjuu za nemački Spiegel ispričala da je tokom života imala tri abortusa i da ne žali ni zbog jednog. 

Nakon što je isekla kosu i nokte, Abramović je legla u zapaljenu zvezdu. 

„Ja tada nisam shvatila da dole neće biti kiseonika, kasnije sam shvatila da sam se onesvestila kada mi je plamen uhvatio nogu“, objašnjavala je kasnije.

Do danas se vode polemike oko toga ko je tačno uskočio u vatru da je spase.

Čišćenje budžeta za kulturu 

Kada je Muzej savremene umetnosti zatvoren sredinom jula zbog priprema za „Čistača“,  reklamni plakati i bilbordi počeli da se pojavljuju po čitavom gradu. U ovom trenutku, ima ih u takvom broju da se replika čuvenog zurećeg pogleda Marine Abramović može iskusiti faktički na svakom drugom autobuskom stajalištu u Beogradu.

Paralelno sa najavama izložbe, počela je i polemika oko toga služi li Marina Abramović režimu predsednika Srbije Aleksandra Vučića. 

Vlada Srbije podržala je izložbu sa oko pola miliona evra, što je otprilike ravno godišnjem budžetu Muzeja. Na sve to, Marina Abramović dolazi na poziv premijerke Ane Brnabić lično. 

„Mi smo se srele na jednom događaju i mene je Ana Brnabić pitala kako to da nisam bila u Beogradu od kada sam otišla“,  rekla je Abramović na konferenciji za novinare uoči otvaranja, prepričavajući prošlogodišnji susret sa premijerkom Srbije. 

Kada je objasnila da nikad nije bila pozvana, Brnabić je obećala da će je pozvati. „I jeste i vrlo sam joj za to zahvalna“, kazala je umetnica. 

Performans prvi put izveden 2010. godine u MoMA, Njujork. Fotografija: Jovana Georgievska.

Iz MSU kažu da je najvažnije u vezi s ovom izložbom što je u Beograd doputovala „svetska, a naša“ umetnica. 

„Ne vidim na koji način Marina Abramović služi za nečiju političku propagandu“, kaže kustos Muzeja savremene umetnosti i jedan od kustosa izložbe Dejan Sretenović sa kojem je K2.0 razgovaralo na otvaranju izložbe. 

Prema njegovim rečima, Beograd ne bi dobio priliku da ugosti jednu ovakvu izložbu da Marina Abramović nije dobila državne garancije da će izložba održati.

„Ako je država veliki pokrovitelj Muzeja i finansira ga na svaki način, ja ne vidim ništa sporno u tome što je podržala izložbu koja prevazilazi redovne budžete”, zaključuje Sretenović i dodaje: “Mislim da bi to trebalo da bude praksa, pa da se na taj način podižu produkcijski standardi.“

Iz Muzeja savremene umetnosti se nadaju da će u naredna četiri meseca, koliko bude trajala izložba, imati oko 150.000 posetilaca. To je više nego što je Muzej imao tokom cele prošle godine, nakon što je posle desetogodišnje pauze ponovo otvorio vrata.

Beda iza kulisa

Ipak, čini se da ni više od pola miliona iz budžeta nije bilo dovoljno da digne izložbu na najavljivani svetski, ili makar evropski nivo baš u svim aspektima.

Naime, na izložbi je trenutno angažovana grupa takozvanih reperformera, koji svakodnevno izvode neke od najpoznatijih performansa iz umetnicine karijere. 

Kako je izložba pre dolaska u Beograd obišla Stokholm, Homlebek, Oslo, Bon, Firencu i Toronto, Institut Marine Abramović zaposlio je grupu mladih umetnika i obučio ih da izvode performanse. 

Kako je za K2.0 objasnila osoba koja je na ovoj izložbi radila i u inostranstvu, uslovi u kojima rade u Beogradu znatno su lošiji nego na drugim mestima. 

„Meni su danas objasnili da ću na ovom otvaranju da zaradim svega 25 evra, što je smešno“, priča sagovornica koja nije želela da je imenujemo.

Ona dodaje da je Muzej savremene umetnosti u Beogradu uveo takva pravila, da reperformerima plaća samo za vreme koje provode izvodeći performans. 

„Nikada nismo bili u toj situaciji. Performanse izvodimo po dva sata sa satom pauze između, a potrebno je da dođemo sat vremena ranije da se pripremimo. Iz Muzeja su nam objasnili da im ne pada na pamet da nam plaćaju pauze i pripremu, pa sada pokušavamo sa njima da pregovaramo“, ispričala je sagovornica.

Ona navodi da je nešto više od polovine ljudi koji trenutno izvode performanse dolazi iz inostranstva. Svi oni su se zbog izložbe preselili u Beograd na tri meseca. Trenutno im, kako kažu, nisu obezbeđeni adekvatni uslovi života. 

„Muzej nam je iznajmio smeštaj u kojem nema dovoljno kreveta za sve nas, pa ja delim krevet, kvake otpadaju, u mojoj sobi ne radi bojler, internet je iz nekog razloga već danima u kvaru, pa ne mogu da pročitam ni svoj raspored za sutra koji obično stiže uveče na mejl“, opisuje naš sagovornica.

Naša sagovornica ističe da svi reperformeri vole svoj posao i kolektiv. 

„Rad za Marinu Abramović jeste odlična odskočna daska u karijeri i rad u našem kolektivu koji vodi njena asistentkinja je odlično organizovan“, navodi ona i dodaje da kada je u pitanju finansijski aspekt, Institut Marine Abramović pod čijim okriljem umetnici rade kao da nije bio spreman da u potpunosti stane iza svojih reperformera. 

„Kada se žalimo Institutu, kažu nam da imamo ugovor sa Muzejem. Ali, mi nismo ugovarali uslove sa Muzejem, oni su ih ugovarali i sa te strane smo pomalo razočarani“, kaže naš sagovornica.

Dodaje i da neki od reperformera razmišljaju o odlasku. 

„Svi smo u minusu, a od novca koji zaradimo ne možemo sebi da obezbedimo ni adekvatnu ishranu“, kaže. „S obzirom na to da je naš rad fizički, ne bi trebalo da živimo na brzoj hrani koja je najjeftinija, a to je upravo ono što se trenutno dešava“.

Veliko sletanje

Međutim, na glavnoj sceni sve je vrlo svetlucavo: konferencija za novinare održana je u 6.23 izjutra (kako je Abramović objasnila, cilj je bio „razuljutiti novinare i uvesti ih u stanje performansa“). Podeljeno je i oko 6.500 hiljada karata za predavanje na otvorenom koje će Abramović održati 28. septembra („Nikada niko nije držao predavanje za toliko ljudi!“, kazala je novinarima Abramović). 

Karata za izložbu još uvek ima, ali ih je potrebo kupiti nekoliko dana unapred i za tačan sat. Vrata MSU se za nove posetioce otvaraju na svakih sat vremena.

Na najvećoj evropskoj retrospektivi radova Marine Abramović, posetioci imaju prilike da vide nekoliko njenih slikarskih radova iz najranije faze, kao i da uhvate trenutak kada je umetnica odustala od slikanja i prešla na konceptualnu umetnost (1971. godine, Abramović je na izložbi „Drangularijum” u Studentskom kulturnom centru u Beogradu izložila ljusku kikirikija i njenu senku, pod naslovom „Oblak i njegova senka“).

Posetioci mogu pogledati i kako je Marina 1995. jela luk i plakala uz prateći audio zapis: „Umorna sam od čestog menjanja aviona, čekanja u čekaonicama, na autobuskim stanicama…“; snimak crtanja pentagrama na stomaku sopstvenom krvlju („Usne Tomasove“), da slušaju jugoslovensku himnu i vide prateće artefakte iz Drugog svetskog rata (rad „Heroj“, inspirisan pričom o tome kako je Marinin otac spasao njenu majku ranjenu i odveo je na belom konju dok su oboje bili u partizanima).

Posetioci mogu iskusiti i kako je sesti na stolicu nasprat umetnika, kao u verovatno najpoznatijem Marininom performansu „Umetnik je prisutan“ od 2010. godine. U Muzeju savremene umetnosti u Njujorku (MoMa) Abramović je provela 512 sati sedeći za stolom dok su se na stolici prekoputa smenjivali ljudi.

Među radovima je i „Balkan barok“ – hrpa od ravno hiljadu goveđih kostiju koje je Abramović 1997. na Bijenalu u Veneciji satima čistila od poslednjih ostataka mesa i krvi. Kosti danas mirišu na supu od kostiju, a posetioci se šale da nije dobro očistila. 

Jerko Denegri ocenjuje da je presudan za ovaj rad bio trenutak — onaj trenutak u kojem je Balkan na izvestan način izgubio Marinu Abramović sve dok se ove godine nije vratila. 

“Balkan barok” je prvi predstavljen na Bijenalu u Veneciji 1997. Godine. Fotografija: Zahvaljujemo Gilad Sade.

„Ona je tada bila izabrana da predstavlja Srbiju i Crnu Goru, ali su je određeni krugovi ipak makli“, priča Denegri. „Kustos Bijenala Đermano Čelant (Germano Celant) pozvao ju je da nastupi u međunarodnom paviljonu. Mislim da je ovim radom dodatno htela da pokaže šta je zemlja mogla da ima nakon što su je otkačili. Možda bi rad bio sasvim drugačiji da ona nije bila u ovakvom raspoloženju, da nije  osetila potrebu da pokaže ponos“, smatra kritičar. 

Abramović se na konferenciji za novinare osvrnula i na to da joj je uspeh došao kasno, da je počela manje-više sama i da je bilo sve osim lako. 

Nestručna javnost vrlo je glasna u vezi s tim da ovo što ona radi nije umetnost.

„Da sam čitala sve što su o meni pisali, ne bih iz kuće izašla“, rekla je. „Tada i sada, pogledala sam novine ovih dana, nije se to puno promenilo“, ocenila je umetnica.

Ipak, činjenica da je mladalačka ambicija jedne devojčice iz Jugoslavije dobila otelotvorenje i tu je činjenicu danas teško ignorisati. U plakatima izlepljenom Beogradu pogotovo. Denegri kaže da nije iznenađen. 

„Ispričaću vam jednu anegdotu. Kada je bila jako mlada, Marina je pitala jednog beogradskog kritičara da li je dovoljno lepa da postane svetska umetnica. On joj je odgovorio: ‘Marina, ti si lepa i mlada i već sada si svetska umetnica, a tokom sledećih 40 godina samo treba to i da dokažeš.’ To je krajnji bilans ove izložbe”.K

Izložba “Čistač” u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu traje do 20. januara sledeće godine.

Naslovna fotografija: Zahvaljujemo Gilad Sade.