Kada se 2015. godine sastao sa Ataolom Kasom i Arlindom Novijem iz nezavisne izdavačke kuće Pika pa sipërfaqe (Tačka bez površine), antropolog Matthew Rosen odmah je stekao utisak da bi “ovo mogao biti začetak novog projekta”. Sedam godina kasnije, nakon što je proveo bezbrojne letnje dane ploveći vodama etnografije, gde su analizirali čitalačke prakse i njihov odnos sa društvenim životom u Albaniji, ovi razgovori pretočeni su u knjigu, “Savremena Tirana: biblio-etnografija na marginama Evrope” (Vanderbilt University Press, 2022).

Knjiga beleži razvoj izdavačke kuće Pika pa sipërfaqe na alternativnoj književnoj sceni, prateći kako cirkulacija knjiga, njihovo čitanje, prevođenje i izdavanje stvaraju društvene odnose u postsocijalističkoj Albaniji. U svojstvu profesora na Univerzitetu u Ohaju, Rosen se bavio ovom “biblio-etnografijom” kako bi ispitao šta ljudi rade sa knjigama i šta knjige rade ljudima.

K2.0 se sastalo sa Rosenom i s njim razgovaralo o biblio-etnografiji, pozadini izdavačke kuće Pika pa sipërfaqe, kao i o tome šta sajmovi knjiga na otvorenom (na ulicama Tirane) mogu da nam kažu o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ove zemlje.

K2.0: U “Savremenoj Tirani” koristite termin biblio-etnografija da opišete svoj antropološki rad. Kažite nam još nešto o ovom pojmu.

Matthew Rosen: Iz odnosa koji imam sa Arlindom i Ataolom iz izdavačke kuće Pika pa sipërfaqe nastala je ideja iz koje se izrodila ova reč: biblio-etnografija. U pitanju je samo etnografija, ali etnografija koja se posebno bavi odnosima na relaciji knjige-ljudi. Ovu reč sam smislio kako bih objasnio ono na čemu sam radio sa ovim izdavačima: pokušavao sam da razumem društveni život i mesto u njihovo doba — kroz prizmu odnosa koje prekogranično stvaraju sa ljudima i institucijama, a sve to posredstvom knjiga.

Kako ste nabasali na izdavačku kuću Pika pa sipërfaqe? Šta vas je navelo da napravite etnografiju o njihovoj izdavačkoj putanji?

Moje prvobitno interesovanje, tj. ono koje sam razvijao godinama, jeste etnografija čitanja, razumevanja onoga kako praksa čitanja kreira društvene odnose i realizuje stvari u svakodnevici.

Na postdiplomskim studijama sam prvi put istraživao ovu ideju, i to za potrebe doktorske disertacije u Indiji, u gradu Pune, [savezna država] Maharaštra. Naposletku sam sproveo etnografski rad o mreži novinskih biblioteka smeštenih pored puta i o zajednicama koje nastaju na tim mestima.

Tada sam bio učesnik antropološkog programa Nove škole za socijalna istraživanja [New School for Social Research]. Tamo sam sreo Smoki Musaraj, koja je odrasla u Tirani. Sprijateljili smo se i posle je došao brak. Dakle, nakon što sam završio ovaj projekat u Indiji, saznao sam da, iako mi je teško palo da se vratim i ponovo obavljam terenski rad u Indiji, Smoki u Tirani ima porodicu, pa smo tamo putovali svake godine.

Hteo sam da poradim na etnografiji čitanja u Albaniji. Smoki mi je spomenula jednu knjižaru, E Për7tashme. To je bilo negde 2015. godine. Posetio sam Facebook stranicu ove knjižare i dopala mi se, pa sam jednog jutra otvorio stranicu i tamo zatekao najavu: “Danas se održava sajam knjiga — nove i polovne knjige u prodaji”.

Tog dana sam otišao tamo, smatrajući da će to biti dobar dan da se počne terenski rad na novom projektu. Nisam znao da je Pika pa sipërfaqe postojala. Samo sam se prošetao [do E Për7tashme] i video da se tamo odigravaju brojne aktivnosti. Bilo je vrlo živahno, sa velikim brojem ljudi.

Iznenadio sam se kad sam ugledao izlog knjiga [iz izdavačke kuće Pika pa sipërfaqe]. Smoki je taj dan tamo bila sa mnom; pomogla mi je da uspostavim kontakt sa njima. Tako smo počeli razgovor.

Prvo što sam primetio na njihovom štandu bila je naslovnica romana Kurta Vonneguta, Klanica 5, jer su istu formu tipičnog dizajna koristili kao što je to bio slučaj sa dizajnom na knjizi koju sam na engleskom pročitao kao tinejdžer u srednjoj školi. Razgovarali smo o tome kako je pripovedač Klanice 5, u stvari, antropolog, da je studirao antropologiju na Univerzitetu u Čikagu. Kurt Vonnegut je, takođe, studirao antropologiju na Univerzitetu u Čikagu i on svoje iskustvo pretače u pripovedačev život.

Lepo smo popričali, odmah smo osetili bliskost. Bio sam vrlo uzbuđen jer sam mislio da će ovo biti početak novog projekta. Tako sam počeo svaki dan da odlazim u E Për7tashme. [U razgovoru sa Arlindom] počeo sam da se informišem o ovoj izdavačkoj kući, kako su osnovani i šta su planirali. Neprestano sam Arlinda zapitkivao o knjigama, publicistici i prevodilaštvu. Njegovi odgovori su vrlo brzo skretali sa teme knjige na kritiku društva i svakodnevice u Tirani, na nasilje i korupciju.

To je bio početak odnosa koji i dalje traje; ovaj pojam biblio-etnografije koristim u priči o knjigama i autorima — kao način da socijalno analiziram ono što je ljudima najbitnije, kako oni vide i doživljavaju život.

U knjizi govorite o “obližnjem čitanju”, to jest o čitanju kao o kolektivnoj društvenoj aktivnosti.

Jedan vid obližnjeg čitanja jeste čitanje kao način da se prodre u društvene odnose i društveni život — kao etnografska tehnika. Drugi način obuhvata razne projekte i razna partnerstva koja se protežu van okvira čitalačke navike. Način na koji je ova izdavačka kuća osnovana odličan je primer onoga šta podrazumeva obližnje čitanje. Dakle, u knjizi prepričavam priču koju su mi Arlind i Ataol ispričali o svom upoznavanju.

Arlind je odavno opsednut knjigama. On je iz Elbasana. U knjižari u Elbasanu počeo je da radi pre nego što se preselio u Tiranu. Dok je boravio u Tirani, povukao je neke veze iz Elbasana. Jedan element koncepta obližnjeg čitanja jeste da se obrati pažnja na razne spojeve koji prožimaju književne kanale. Tako je njegov rad u knjižari u Elbasanu obavljen u saradnji sa Pëllumbom Zekthijem, bratom Rudiana Zekthija, koji je u nekoj meri partner Ervina Hatibija, i to posredstvom književnog časopisa osnovanog devedesetih godina u Tirani pod imenom E Për7tashme — a tako isto se zove knjižara u kojoj sam upoznao Arlinda i Ataola.

Ataol se u Tirani kreće u drugim krugovima, ali je i on zainteresovan da pronađe stare primerke ovog časopisa E Për7tashme, koji je devedesetih godina doživeo tek četiri izdanja. Tražio ih je na svim onim mestima koja ljudi u Tirani posećuju u potrazi za starim časopisima iz devedesetih godina. Zato posećuje E Për7tashme.

Tamo nailazi na Arlinda, koji je noću radio u knjižari dok je danju studirao na univerzitetu. Ataol pita: “Imaš li ovaj časopis?” Arlind odgovara: “Ne, nemamo ga.” Ali zatim sledi priča: “Aha, ti si upoznat sa tim časopisom.” Tako se stvara novi odnos koji, posle mnogo godina, prerasta u poslovno partnerstvo. Ova izdavačka kuća je nastala niotkuda — samo zahvaljujući susretu dva prijatelja koji razgovaraju o knjizi koju bi da prevedu na albanski, a zatim traže nekoga ko bi hteo da je objavi. Ne pronalaze nikoga ko je preterano zainteresovan za to, pa odlučuju da to sami urade. 

Ta jedna jedina stavka otvara nove perspektive, jer sada imate izdavačku kuću sa katalogom od više od 120 knjiga. Svaka knjiga se vrti unaokolo, odlazi u Prištinu, pronalazi nove čitaoce i stvara novu društvenu realnost koja, bez nje, ne bi postojala.

Kažite mi nešto više o tome kako u Tirani rade sajmovi knjiga na otvorenom.

Razmišljam o tome da kružni put knjiga na ulici predstavlja određenu oznaku, isto kao oznaka na poleđini knjige. Mislim da knjige na ulici imaju takvu vrednost. Dok se šetate unaokolo, teško da možete da zanemarite njihovo prisustvo, a zatim pogled usmerite na jednu knjigu sa mišlju: Na šta nas ona upućuje? 

Na neke trenutke u istoriji okrutnog komunizma, između 1944. i 1991. Kada danas pogledate naslove na ulicama Tirane, videćete imena Envera Hodže, Staljina, Lenjina, Marksa, Engelsa i knjige napisane u stilu albanskog socijalističkog realizma. Upravo te knjige i dalje kruže ulicama jer su one štampane u izobilju u doba kada nije bilo dozvoljeno štampanje drugih knjiga.

U komunizmu je postojao veliki izdavački projekat s ciljem da se kreira novi oblik svesti, moral radničke klase. Dakle, imate izdavačku kuću pod upravom države, koja objavljuje hiljade izdanja ovih knjiga, a to su ujedno i jedine dostupne knjige. Kada se sistem uruši, ljudi se pitaju: “Šta ću sa ovim knjigama?”

Drugi element na koji ove knjige upućuju jeste masovno iseljavanje devedesetih godina. Kada ljudi putuju u inostranstvo, u potrazi za nečim drugim, jedna od onih stvari koje ne nose sa sobom jeste i velika kutija sa teškim knjigama. Oni nađu prodavca knjiga kome ih prodaju ili ih prosto bace u đubre. Tako knjige završe na ulicama Tirane, gde se prodaju u tim mrežama egipćansko-romske zajednice; oni odlaze na svako mesto u gradu, pronalaze knjige sa preprodajnom vrednošću i vraćaju ih na tržište na periferiji grada, gde dolaze prodavci knjiga i kupuju ih po vrlo niskoj ceni da bi ih onda ponovo pustili u promet.

Tu vidimo sve vrste društvenih odnosa, neformalno tržište i prodavce. To me je veoma interesovalo. Kako čovek da živi od toga? Zašto dolazite u park da prodajete ove knjige? Tako nastaju razne priče. Možda ste zakoračili u novo doba stvarnosti Albanije zajedno sa strukturnim hendikepom jer su vas u komunizmu progonili. Ili ste imali dobar posao i bili poštovani kao član Komunističke partije, ali ste sve to izgubili u tranziciji.

Upravo takve priče možete da pokupite dok pretražujete ove knjige na ulici. Isto tako mi se čini da tu postoji nekakvo zajedništvo, skoro kao porodica prodavaca i kolekcionara — ljudi koji se svaki dan šetaju i prikupljaju knjige. Na neki način, to je disfunkcionalna porodica jer ima i međusobnih sukoba.

Drugi način na koji knjige dospevaju na ulicu jeste onda kada ljudi umru. Iza sebe ostave policu sa knjigama i njihovi rođaci ne znaju šta sa njima. Porodica često samo odstrani te knjige, proda ih na ulici, baci ih u đubre, ali onda te knjige pronađu put do kolekcije ljudi poput Arlinda. I neke knjige završe u biblioteci ove nove čitalačke zajednice.

Šta mislite, koja je razlika između toga kako su ljudi shvatali knjige u socijalizmu i kako ih shvataju danas?

Ako pomislite na to da čitanjem stvaramo zajedničku maštu, stičem utisak iz razgovora sa ljudima da je u socijalizmu na snazi bila utvrđena zajednička mašta, gde su skoro svi čitaoci knjiga čitali jedne te iste knjige. Svi čitaoci su čitali unapred određen niz knjiga prevedenih u doba socijalizma jer tada nije bilo nekog izbora. Ako ste čitalac, onda čitate Don Kihota u prevodu Fana Nolija i zatim pričate sa prijateljima o Donu Kihotu u prevodu Fana Nolija.

Mislim da je izbor knjiga postao izuzetno rasplinut i zato imamo razne zajednice, gde svaka zajednica gaji svoju maštu. Dakle, imate zajedničku maštu koja se vrti oko onih knjiga koje objavljuju Pika pa sipërfaqe ili Zenit Editions. Oni su napravili zajedničku maštu koja se izliva na Kosovo i svuda po svetu.

Međutim, ako pokušam od ljudi iz drugih knjižara u Tirani da saznam šta narod čita, situacija je bitno drugačija.

Novoobjavljena knjiga autorke Lee Ypi “Slobodna: punoletna na kraju istorije” stvorila je u Albaniji vrtlog polarizovanih stavova. Da li ste ispratili debatu o njenoj knjizi u Albaniji?

Moram da kažem da nisam pratio detaljno šta se dešava, ali znam o čemu je reč. Mislim da je to simptom ekstremne politizacije kulture u Albaniji.

Da uporedim na trenutak ovo sa Sjedinjenim Državama, gde se u javnim debatama ne govori o knjigama na takav način. Ljudi se ne upuštaju u debate i ne dele se na frakcije zbog memoara koji objavi neko iz akademske zajednice. Njima nema mnogo smisla da se bune zbog toga.

Međutim, u Albaniji, ono što savremeni umetnici, pisci i pesnici rade često ume da privuče veliku pažnju. Ipak, pošto sam ja autsajder spram ovog društva, uvek smatram da je vrlo opasno ući u ovu raspravu. S velikim oprezom govorim o knjigama i autorima, jer priča na tu temu budi snažnu emocionalnu reakciju kod ljudi.

Na više mesta u knjizi napominjete da je Pika pa sipërfaqe nastavila da objavljuje knjige uprkos neprestanim finansijskim poteškoćama.

Tako je, to me je duboko pogodilo. Dva mlada prijatelja od po tridesetak godina osnivaju izdavačku kuću i sada su napravili katalog koji je podjednako impresivan i neverovatan kao spisak knjiga kojima je život udahnula izdavačka kuća Pika pa sipërfaqe; te knjige su dostupne u bibliotekama širom sveta i one će kružiti svetom mnogo duže nakon našeg odlaska sa njega.

Čovek bi pomislio da su oni neke velike face. Da imaju luksuzne stanove i da često putuju u Pariz, London i Njujork. Ipak, realnost u kojoj žive znatno je drugačija. Oni obavljaju ovaj značajan posao; smatram da bi on trebalo da se ceni kao rad međunarodno priznatog izdavača, ali Arlind, Ataol i njihove porodice žive kao prosečni Albanci u Tirani i svaki dan muče istu muku. Oni rade i sve to ostvaruju bez podrške države, bez ikakvog kapitala koji bi trebalo uložiti u njihov rad. Oni stvaraju ogromnu vrednost, ali to rade sa minimalnim budžetom.

Da li ste razmišljali o tome da knjigu prevedete na albanski?

Moj izdavač, Vanderbilt University Press, sa velikim oduševljenjem je dočekao ovu ideju. Urednik zadužen za nabavku — a s kojim sam sarađivao za potrebe ove knjige — kaže da bi izdavač poklonio prava izdavačkoj kući Pika pa sipërfaqe radi prevoda knjige na albanski. Njemu je poznato da oni nemaju veliki suficit da investiraju u kupovinu prava za ovu knjigu.

Međutim, Arlind i Ataol poštuju vrlo strog etički kodeks. Možda će smatrati da nije prikladno da Pika pa sipërfaqe objavi prevod knjige o Pika pa sipërfaqe. Zato ću, u tom slučaju, možda morati da nađem drugu izdavačku kuću.

Naslovnica: Atdhe Mulla / K2.0.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.