Sat otkucava devet ujutru. Mama još jednom proverava stan, daje mu poslednju proveru pre nego što ga zatvorimo na nekoliko narednih meseci. Tata nas čeka napolju. Taksi koji nas vozi na aerodrom za povratak u Nemačku stigao je na vreme — ovo su poslednji trenuci nedelju dana provedenih na Kosovu.

Nisam bio na Kosovu skoro tri godine, i želeo sam da vidim baku i novi stan mojih roditelja u Lipljanu. Bio je to lep stan, ništa preterano, ali meni je delovao umirujuće. Možda zato što je to stan mojih roditelja, i kroz pažnju kojom su birane boje, nameštaj i detalji mogao si da vidiš njihovu ličnost. Možda i zbog svih odricanja koja sam mogao da prepoznam u stvarima koje još uvek nedostaju. Nisu sve sobe nameštene. Nema ni police za televizor. Ti detalji me nateraju da pomislim koliko su toga pretrpeli i koliko su uvek stavljali svoje želje po strani.

“Trebalo bi da se vratite ovde”, rekao sam im nekoliko sekundi nakon što sam ušao i bacio kratak pogled na kuhinju i dnevnu sobu. Nasmejali su se i ništa nisu rekli. Trebalo je da završim rečenicu rečima: “Da se više ne patite.”

Mama zaključava ulazna vrata, i dok je posmatram, shvatam koliko je tužno ostaviti stan prazan mesecima, zaključati žrtve celog jednog života između četiri zida i uživati u njima samo nekoliko nedelja godišnje. Dok izlazimo, tata priča sa vozačem taksija, koji je u srodstvu s mamom. Pozdravljam ga, pružam mu ruku i ulazim u auto jer je hladno.

Mama seda pozadi pored mene, ne prekidajući razgovor između vozača i mog tate. Sedim i slušam njihov razgovor.

Teško mi je da se fokusiram na postignuća kad čujem priče o uspehu albanskih imigranata. Umesto toga, na pamet mi pada cena koja je za taj uspeh plaćena – posebno od strane roditelja: razdaljina koja razdvaja porodice, dugi meseci čekanja na odmor samo da bi se vratili i videli roditelje i braću ili sestre, bolni pozivi koji javljaju smrt voljenih, tuga i osećaj krivice zbog toga što ne možeš da se vratiš na sahranu, i suze koje se prolivaju pri svakom rastanku na kraju svake posete. Bol izazvana fizičkom udaljenošću je očigledna. Ali postoji i druga, manje vidljiva, o kojoj retko ko govori — snovi i želje jednog života koji nikada nije ostvaren.

Dok njihova konverzacija traje, pitam se o čemu su moji roditelji nekada sanjali. Kakav su život zamišljali za sebe kad su bili mladi?

Životi koje su ostavili iza sebe

Moja mama je sanjala da postane učiteljica ili profesorka književnosti. Ne znam tačno o čemu je maštao moj otac. U najmanju ruku, voleo bi da je imao nešto svoje, makar malu radnju. Moj otac je emigrirao u Italiju 1994. godine u potrazi za poslom. Godinu dana kasnije odlučio je da povede i mene i moju majku. Od tada, njihova jedina briga bila je da nađu bilo kakav posao koji donosi novac u kuću. Kakvi bi njihovi životi mogli biti da su, umesto da preživljavaju, mogli da žive i prate ono što su zaista želeli da rade? Da su, umesto uspeha svoje dece, mogli da slave i sopstvene uspehe?

Umesto toga, kao i većina njihove generacije, radili su bilo šta što je omogućavalo opstanak, ostavljajući sopstvene snove po strani. Nikada nisu odustali, uprkos težini i surovosti poslova. Nikada se nisu žalili, iako su, kao i svi ostali, zasluživali bolje u životu. Jedno od mojih omiljenih sećanja iz detinjstva je trenutak kada ih uzbuđeno dočekujem kad dolaze s posla; uvek su nosili taj neki miris — miris poniznosti i žrtve — teret koji bi se malo olakšao posle naših zagrljaja.

Kao i na svako putovanje, poneo sam knjigu sa sobom. Ovog puta to je bila “Das neue Wir” Jana Plampera – knjiga o migraciji i njenom mestu u istoriji Nemačke. Jedan odlomak me posebno pogodio jer savršeno oslikava dilemu imigranata prve generacije: “Najnesrećniji ljudi na svetu bili su imigranti prve generacije. Želeli su da uštede nešto novca i da se onda vrate kući. Ali na kraju je često bilo prekasno — pustili su korenje.”

Setio sam se stiha Marracasha, mog omiljenog italijanskog repera, koji peva: “Tek tada sam ponovo video svog oca srećnog.” U toj pesmi, Marracash govori o letima koja je sa roditeljima provodio na jugu Italije, odakle su migrirali u severni deo zemlje. Godinama smo i mi imali slična letovanja — i samo na Kosovu video bih svoje roditelje srećne. Napetost bi nestala iz njihovih tela, smejali su se iskreno, gotovo zaboravljajući teret koji su do tada nosili.

Brzo sam shvatio da je luksuz mog udobnog života — odrastanje u razvijenoj zemlji, gde mi ništa nije falilo — bio moguć zahvaljujući uverenju mojih roditelja. Tada sam sebi obećao da ću učiniti sve da ih usrećim i učinim ponosnima, da bi mogli da se smeju kao što su se smejali na Kosovu. I na neki način, uspeo sam. Žrtve mojih roditelja omogućile su mi da budem uspešan u školi i dobijem dobar kancelarijski posao — uspesi koji su ih činili srećnima. Ali nije mi dugo trebalo da shvatim da je upravo to postala moja žrtva — ta želja da im uzvratim.

Moji uspesi nisu mogli da promene njihov svakodnevni život; ti snovi, u stvari, bili su više njihovi nego moji. Sve te žrtve — emigracija u drugu zemlju da bi nama bilo bolje, ceo život u zemlji koju nikada nisu osećali svojom, govor stranog jezika, prihvatanje bilo kakvog posla — nenamerno su preneli ogroman teret na nas, njihovu decu.

Pritisak da se taj dug vrati, iako to nikada od nas nisu tražili, prerasta u unutrašnju krivicu.

Zarobljenost u očekivanjima i snovima svojih roditelja dešava se mnogoj deci, bez obzira na to da li su im roditelji imigranti. Razlika je u tome što je za decu imigranata mnogo teže da iz tog kruga izađu. Jer ne ispuniti njihova očekivanja, posle svih tih žrtava, deluje kao da pljuješ po njihovom trudu.

Taj teret vodi do raznih posledica — upisivanje određenih škola, biranje karijere ili prihvatanje posla koji se dopada roditeljima, iako to nije ono što ti zapravo želiš. Ponekad uključuje i izbor partnera prema nacionalnosti, jer je to “pravi” izbor. U albanskoj dijaspori svi znamo da te odluke često nisu ono što želimo, ali potrebna je hrabrost da doneseš odluke koje idu protiv volje roditelja.

Glavom u Nemačkoj, mislima na Kosovu

“Izgleda da se nije naspavao”, čujem mamu kako kaže taksisti dok otvaram oči. Zaspao sam, ali sam odmah shvatio da me pominju — i već mi je bilo jasno zašto. Taksista, zatim, kreće u monolog.

“Deca imigranata se sve više asimiluju. A sada se venčavaju i s drugim nacionalnostima. Ali ja ne razumem kako možeš da se osećaš dobro pored muškarca ili žene koji ne govore albanski. A šta će biti s decom?” rekao je.

Očekivanja su uvek ista. Zatvaram oči i pravim se da spavam. Nemam snage, a ni želje da budem deo tog razgovora.

Tri sata kasnije, ponovo smo u Nemačkoj. Čim smo stigli kući, raspakovali smo stvari. Ulazim u dnevnu sobu i uključujem televizor. U međuvremenu, čujem mamu iz kuhinje — odmah je pozvala baku na Kosovu. Ležem na trosed, osećam umor od puta, zatvaram oči. Kad ih otvorih, prošlo je pola sata.

Ustajem i krećem ka onome što je nekada bila moja soba, pre nego što sam se odselio. Vrlo je blizu sobe mojih roditelja; obe sobe imaju zatvorena vrata. Iza jednih vrata čujem mamu kako još uvek razgovara s bakom. Iza drugih dopire jasan zvuk — tata svira čifteliju, tradicionalni albanski instrument. Verovatno još jedan san koji bi možda ostvario, da nije morao da emigrira.

Dirnut sam hitnošću i potrebom s kojom su odmah potražili kontakt sa svojim korenima, uprkos tome što smo se upravo vratili s Kosova, nakon nedelju dana provedenih tamo. Doživljavam to kao tihi krik bola.

Podseća me na citat Fjodora Dostojevskog: “Majstor sam tihe reči — ceo život sam govorio tišinom i proživeo čitave tragedije u ćutanju.”

Stojim u hodniku, nepomičan, slušam melodiju koju otac svira. U pozadini čujem mamin razgovor. Sve što mogu jeste da postavim sebi pitanje koje mi već godinama odzvanja u glavi — da li je vredelo?

Istaknuta slika: Arrita Katona / K2.0.