U jednom od ključnih intervjua datom koji dan pred ubistvo, a u jeku predizborne kampanje za gradonačelnika severnog dela Kosovske Mitrovice, beogradskom novinaru Milanu Radonjiću, Oliver Ivanović je dao poslednji intervju. 

U tom razgovoru, koji je objavljen tek posthumno, Ivanović je rekao kako njegov protivnik nije drugi kandidat, nego “čitava jedna struktura koja je kriminogena, ali na jedan nedvosmislen način, i Vlada Srbije”. 

Tri godine kasnije, Radonjić je, na osnovu tog intervjua i dodatnog istraživanja, objavio knjigu “Oliver, kao brat za brata”, koja se u Srbiji može naći uz nedeljnik NIN. 

U knjizi, autor opisuje atmosferu na Kosovu uoči ubistva Ivanovića i ukazuje na to ko se sve ogrešio o njega, a samim tim i na one koji su imali motiv da ga uklone, pozivajući se na samog Ivanovića, ali i druge izvore. 

Danas se vode dve istrage o ovom ubistvu – jedna u Beogradu, a druga u Prištini. Prištinska istraga se fokusirala na potpredsednika Srpske liste Milana Radoičića i biznismena Zvonka Veselinovića, koji žive i rade u Beogradu. No, 1. marta je nalog za hapšenjem Radoičića odbačen.  

K2.0 razgovaralo je sa Radonjićem o samoj knjizi, ali i onom što se dešava sa istragom o ovom politički motivisanom ubistvu koje do danas nije razrešeno. 

Fotografija: Dejan Kožul

K2.0: Kako vidite dosadašnji tok istrage? 

Milan Radonjić: Mislim da nećemo imati razrešenje, epilog, bez intervencije neke treće sile. Ne očekujem mnogo od beogradske i prištinske istrage zbog jednog drugog procesa – dijaloga između Kosova i Srbije. Taj proces je u toku i političarima, nažalost i ljudima koji posmatraju Balkan iz Brisela, prioritet. 

Oliverova sudbina je paradigmatična, jer je on kao čovek stajao između dve zajednice, komunicirao i bio na neki način most između njih. 

Spominjete treću stranu koja bi mogla uticati na istragu, odnosno na otkrivanje pozadine slučaja ubistva. Da li je i toj trećoj strani stalo da se sazna istina? 

Ono što je meni važno su ljudi u institucijama i pojedinci, čovek, njegova savest, čast, vrednosti. Voleo bih da mislim da će se u jednom trenutku te dve stvari povezati, ti procesi na kojima insistira EU i normalizacija odnosa, da se razumeju ne samo kao skup nekih benčmarkova koje ova društva treba da prođu, nego da se to tiče i ljudi koji žive ovde.

Mislim da je na Oliverovom slučaju ta nepravda toliko eklatantna da to neće moći da bude ignorisano, neće moći da bude ostavljeno sa strane. I nadam se da će neki ljudi, čija se reč sluša, biti zastupnici te naše ideje o nužnosti međunarodne istrage. Ne vidim da će se nešto promeniti u političkim elitama u Beogradu ili na Kosovu. Mada, možda nakon izbora i tu dođe do neke promene.

Rekao bih da ta treća strana trenutno ima poprilično razumevanja i za Beograd i za Prištinu, što dovodi do toga i da se sama istraga ne vodi kako treba i da pitanje rešavanja ubistva nije prioritet.

Oliver je slučaj za sebe i posebno eklatantan zbog toga što je to bio političar i u komunikaciji s medijima. Ima puno sličnih sudbina ljudi na Kosovu koji nisu poznati javnosti kao što je Oliver bio, a završili su na sličan način i ta ubistva nikad nisu rešena. Pravda je njima uskraćena. 

Nadam se da će doći taj trenutak, da će ti veliki politički procesi koji se, na neki način, nameću vladajućim elitama, biti povezani sa životima ljudi. Mislim da je to važno jer se jedino tako društva mogu izlečiti od nasilja kao metoda političke borbe, a ono je i u kosovskom društvu jako primetno. 

Vidimo i šta se dogodilo sa nasleđem Ibrahima Rugove i kako je čitava ta nova “elita” stvorena, u manjoj ili većoj meri, kroz rat. 

S tim u vezi, možda Kurti ima neke drugačije ideje, ali bojim se da je i on na neki način rob te prošlosti, da je to traganje za pravdom, za poštovanjem individualnog života, individualnih sudbina, i dalje daleko.

Dugo vremena ste boravili na Kosovu, posebno na severu i u Mitrovici. Koliko su ljudi koji ipak znaju šta se dešava spremni da nešto menjaju, a koliko su svi u šaci male, ali snažne grupe ljudi koja je očigledno toliko uticajna da može i da spreči istragu o ubistvu? Čini se da imaju i podršku medija sa obe strane. 

Kad se posmatraju mediji, posebno beogradski, to izgleda kao da rat samo što nije počeo ili se upravo završio. Nemamo taj konflikt zaceljen i završen. Zadatak svake vlade koja radi na tom procesu treba da bude pomirenje između dva naroda. 

Jedna od lepših Oliverovih ideja o kojiima je govorio bila je da se napravi ne Klinički centar kakav je sad u Mitrovici, već bolnica u kojoj bi radili i Srbi i Albanci. Tu bi dolazilo do susreta dve zajednice kroz proces izlečenja bilo kog pojedinca kom bi ta pomoć zatrebala.

Fotografija: Atdhe Mulla

Srbija puno ulaže na Kosovu, puno daje, ali ne znam da je pomogla ijednu albansku porodicu koja živi na Kosovu, posebno kad je reč o porodicama žrtava, civilnih žrtava rata na Kosovu. Ne znam da li je ikome to u Beogradu ikada palo na pamet, ali to je nešto što je civilizacijska stvar i što ne zahteva nikakvo dodatno objašnjenje. 

U Beogradu je i dalje, kad je reč o Kosovu, osnovna emocija – uvređenost, emocija nekoga kome je nešto oteto, ko je nešto izgubio. Međutim, mislim da to nije put.

Spominjali ste novac koji Srbija šalje. Bavite se i u knjizi tim novcem koji se slije na Kosovo, sever Kosova. Postavljate i pitanje gde završava taj novac. Pratimo i neke tragove tog novca koji vode i do nerešenih ubistava. Kao da je ideja da se ovakvo stanje održi, lov u mutnom koji traje već duže od 20 godina.

To je u velikoj meri sudbina zemalja na Zapadnom Balkanu, tih privatnih država. I kad je reč o severu Kosova i sistemu koji je tamo uspostavljen, nema ni reči o pluralizmu, bilo kakvim političkim opcijama i razlikama.

Međutim, to je tako i kad je reč o poslu, o ekonomskim parametrima. Postoji jedna partija i jedna firma. To je ono što karakteriše tu situaciju. Ne samo da različito mišljenje nije ohrabrivano, nego nije ni dozvoljeno. Ono je na neki način proterano iz javnog diskursa. To je razorno za jedno društvo. 

Koliko god da ljudi u Beogradu misle da tim novcem pomažu neku misiju, oni zapravo razaraju ono što je tkivo društva. Kad razgovarate sa mladim ljudima, onda u njima prepoznate dubinsko razočaranje koje neće ni da traži svoj izraz. To je postalo ukorenjeni način razmišljanja. Nema veze, nije bitan kvalitet, nije bitno znanje, nije bitno kreativno mišljenje. Bitna je poslušnost, bitno je pravoverje, bitni su lični kontakti. 

Privatna država u punom smislu reči, odnosno država koja je potpuno kriminalizovana, nije zasnovana na institucijama nego na slobodnoj volji pojedinaca koji imaju monopol sile. 

Ovaj naš prostor je u toj meri specifičan da imamo stalni manjak tog ljudskog kapitala. Ljudi stalno odlaze odavde. To je sudbina Balkana i zbog toga mislim da je uticaj EU i SAD, pa i drugih u tom smislu, jako bitan. Isto tako je bitno da taj uticaj bude vrlo precizno odmeren. Opet se vraćam na to. Ono što je ovom prostoru nužno je taj organski rast, da se malo više obrati pažnja na to kako ova društva žive.

Photo: Atdhe Mulla

Kad je bilo reči o integraciji severa, sve se to nije dogodilo preko noći. Taj prostor je živeo u nekom svom ritmu, nezavisnom u odnosu na ostatak Kosova. I znam samo za jedan slučaj da se čovek iz akademske zajednice, i to iz Slovenije, bavio time kakav će efekat imati proces integracije severa u pravni sistem Kosova, kakav efekat će imati na to društvo, šta će se sa tim ljudima dogoditi. 

Time se niko nije bavio i time sa ja bavim u knjizi. Zato što je taj proces autsorsovan na neke ljude koji nisu ni humanisti, ne zanima ih preterano šta će se desiti sa tim društvom u narednih 10, 20, 30 godina. Oni su ljudi u privatnom biznisu i to je ono što karakteriše taj odnos, a ako hoćemo i odnos EU prema Kosovu. Postoji zadatak koji mora da se izvrši, to košta toliko i toliko i otprilike se tu sve završava. Ljudima, sudbinama, društvom se niko ne bavi dugoročno. To je put u katastrofu.

Možemo li reći da je sever Kosova u neku ruku jedna od poslednjih zaostavština Miloševićevog vremena? U knjizi spominjete i taj drugi, treći ešalon Miloševićeve vlasti koji se danas nalazi na Kosovu. Spominjete ih i kroz Univerzitet u Mitrovici, poput Uroša Šuvakovića, nekadašnjeg bliskog druga bračnog para Milošević – Marković. Kao da se sve to sakupilo danas na severu Kosova? 

Sever Kosova je specifičan. Posle rata, došlo je do progona, do egzodusa Srba sa Kosova. Tada je sever ostao odvojen i od Srbije i od Kosova. Ostao je negde u nekom limbu. 

Umesto da Srbija pokuša da podigne Univerzitet, on je postao mesto za uhlebljenje zaslužnih. Naravno, Srbija ne zna tačno ni koje su joj vrednosti pa da bi mogla te neke svoje zaslužne građane na taj način da nagrađuje. 

Dubina iluzija o kojoj je reč kad se misli o Kosovu i Srbiji je očigledna. Ti ljudi su u poziciji da žive od apsolutnog nerada. Ne mogu da se setim nijednog profesora odande koji je objavio nekakav međunarodno priznati rad. Zašto je to tako? Pa, to je opet pitanje dužih istorijskih tokova, odnosno političkog procesa u Srbiji koji takođe hrama od 2000. godine, a koji je na neki način nezavršen.

Ta naša demokratska tranzicija od 5. oktobra koja nije dobro završila, koja je imala prelomnu tačku 2003, kad je ubijen premijer Zoran Đinđić. Sever Kosova je ostao kao zalog, kao neki ulog u toj igri. Ti ljudi su žrtve nedovršene politike, nedovršenog procesa demokratizacije Srbije. 

Zanimljiva je ta paralela devedesetih sa dva lika koji imaju sličan put. To su Željko Ražnatović Arkan, koji je od kriminalca dogurao do relevantnog političkog faktora i Milana Radoičića, koji je imao sličan put, a koji je danas potpredsednik Srpske liste.

Sami pojedinci i nisu toliko bitni. Oni jesu paradigma, ali nisu bitni. 

I Ražnatović, a kasnije i Radoičić, na neki način su, sticajem okolnosti, stavljeni u situaciju da se država razgoliti pred njima. Oni su, u neku ruku, kao neko ko vidi svoje roditelje gole i bez odeće. U tom trenutku razumeju da od tih institucija nema ništa, da je sve proizvod slobodne volje pojedinca, a još ako nije ograničen nikakvim moralnim skrupulama ili nekakvim vrednostima… 

Ne znam kako smo došli do toga da se država na taj način predaje pred ljudima koji apsolutno ničim to nisu zaslužili. Reč je o jednom moralnom raspadu, raspadu kriterijuma šta je socijalno prihvatljivo ponašanje, šta je to patriotizam, šta je to država… 

Ako se vratimo na period pre ubistva, možemo da napravimo paralelu sa prethodnim ubistvima, sa načinom medijske pripreme ubistva. Slično su prošli i Zoran Đinđić i Slavko Ćuruvija. 

Mediji su dežurni krivci i naša profesija je u tom smislu na lošem glasu, a opet i ne sasvim bez razloga. Od nekog pojedinca zavisi da li će pristati da čita takav tekst, ali i da ga piše, stvori. 

Na Oliverovom primeru ne postoji granica između medijskog i fizičkog atentata. Nje nema, ali taj rukopis je isti. Kad čitate medije, posebno one koji su naklonjeni vlasti a nisu u državnom vlasništvu, vidite ratni diskurs. 

I sada, rat koji traje u odnosu na komšije jeste rat koji traje i u odnosu na društvo. Ukoliko ste za vlast, vi ste u miru sa vlasti. Ukoliko osporavate to mišljenje, vi ste u ratu sa vlastima i kao takvi ste predmet eskalirane mržnje koja nikakvu granicu nema, gde treba zastati i reći da je nešto previše. 

Đinđić je, takođe, bio defamiran kroz medije, ali Oliver je u tom smislu dodatno indikativan slučaj, jer je sve što je govoreno o njemu bilo toliko očigledno lažno da je ta stvar i ti spotovi, da je zvučalo toliko bolno pogrešno. 

Međutim čak ni to nije bilo dovoljno da neko kaže: “Stanite, nemojte to da radite.” Ne postoji obaveza medija, odnosno ljudi koji rade u medijima prema istini i to je ono što je najbolnije u celoj toj stvari – da istina ne obavezuje. Ovo društvo je izgubilo obavezu prema toj reči, prema značenju reči istina. Mi smo to izgubili i jedan od razloga zbog kojih sam ovako napisao tu knjigu jeste pokušaj da istinu ponovo učinimo važnom za ljude. 

Knjiga je jednim delom nastala i kao odgovor na nerazumevanje tadašnje matične redakcije, BIRN-a, o čemu i pišete. Kao da ni sami nisu želeli da idu predaleko u objavama onoga što ste pisali kao dopisnik iz Mitrovice? 

Lepo je što skrećeš pažnju na to, jer to jeste bitan momenat. Rekao bih da nisam imao dovoljno razumevanja, a u tom razumevanju, slobodi i volji novinara da traga za temom je sve. Nije BIRN u tom smislu neka redakcija koju bi trebalo posebno izdvajati. 

Polje slobode za individualnog novinara, za novinarsku profesiju, jako je suženo smanjenim budžetima, polarizovanom javnošću, zatvorenim diskursima, pa političkom korektnošću, ideološkom određenošću… Nije reč o slobodnim narativima, već o ideološkim. 

Kad sam objavljivao intervju, morali smo da ispunimo formu da govorimo o njegovom sudskom procesu za ratne zločine koji je bio banalno konstruisan. O toj temi se jednako ne govori i u Beogradu i Prištini, a nije jedina. Brojna pitanja ostaju izvan vidnog polja, a to je odlučujuće za budućnost. 

Postoje li neke iskre koje bi trebalo braniti na Kosovu? Jedan od delova se odnosi na Bošnjačku mahalu, na deo koji živi i funkcioniše između ta dva sveta. Da li je to ta vrednost? 

Mahala je dvojezična. Mislim da je to jako važno. Bile su nedavno poplave u Kosovskom Pomoravlju pa je most odnesen, a Srbi i Albanci radili zajedno. Štrpce je dobar primer, ali pre svega toga stoji jezik. 

Jezik je pitanje koje je za ovih 20 godina gotovo pa potpuno gurnuto po strani. To je prihvaćeno kao tako, da ta dva društva moraju da žive odvojeno, da ne razumeju jedno drugo, a kamoli da sarađuju oko nekih stvari koje su svima važne, kao što je čistoća vazduha ili reka. Mislim da bi bilo sjajno kad bi se na Univerzitetu u Prištini otvorila katedra za BHS jezike, da bi to bilo zaista lekovito. To bi bio veliki korak ka boljem razumevanju.  

Oliver je bio čovek koji je želeo da nauči albanski i naučio ga je perfektno. Mislim da mladim ljudima treba omogućiti da kroz nešto što nije projektovano kroz medijski filter saznaju nešto o drugoj zajednici. Bez jezika nema ničega. To je najvažnija poruka koju bih voleo da pošaljem, da za tu izgradnju mira nekog budućeg društva, čuvanju tih iskri, da je to pravac i put. 

I, naravno na tom Univerzitetu u Mitrovici bi trebalo da postoji katedra za albanski jezik, i to ne bi trebalo da bude pitanje samo visokog obrazovanja, nego svakodnevnog života. Da se nađu načini da ljudi na Kosovu saznaju više jedni o drugima i da kroz taj proces vide svoju budućnost koju sami mogu da kreiraju. 

Naslovna fotografija: Dejan Kožul