Upitana o stepenu demokratije u njenoj rodnoj Turskoj, književnica Elif Šafak (Shafak) nedavno je u jednom intervjuu upozorila kako je nedostatak nezavisnosti u akademskoj zajednici, pored ostalog, jedna od komponenti “oštećene i uništene” demokratije. 

Pogled na ostatak Balkana, kada je riječ o demokratiji i akademskoj zajednici, pokazuje da je situacija slična. U cijelom regionu, univerziteti se suočavaju sa istim problemima i izazovima: zloupotrebom od političkih elita, upitnim kvalitetom obrazovanja, oportunizmom akademske zajednice, nedostatkom etike, te takozvanim “odlivom mozgova”. 

Sa željom da istražimo šta se dešava, K2.0 je razgovarao sa nekim od najznačajnijih intelektualaca/ki u regionu. Naši sagovornici/e, univerzitetski profesori i profesorice iz sedam zemalja, složili/e su se oko toga da akademska zajednica na Balkanu nije nezavisna. 

U četvrtom dijelu našeg serijala “Redefiniramo akademsku zajednicu”, K2.0 razgovara sa Mirjanom Najčevskom, univerzitetskom profesorkom i vršiteljicom dužnosti direktorke na Institutu za sociološka i političko-pravna istraživanja na Univerzitetu Svetog Ćirila i Metodija u Skoplju.

Najčevska se u svom radu fokusira na oblasti diskriminacije, međuetničkih odnosa, zaštite prava marginalizovanih grupa i uloge države u promociji i zaštiti ljudskih prava. U njenom kabinetu u Skoplju razgovarali smo o izdvajanjima za naučni rad u Sjevernoj Makedoniji, pritiscima, kvalitetu univerziteta i obrazovanja.

Fotografija: Viktor Popovski / K2.0.

K2.0: Podaci Svjetske banke pokazuju da je Sjeverna Makedonija u 2017. godini potrošila samo 0,35 posto BDP-a za istraživanje i razvoj. Dvostruko manje u poređenju s Bugarskom, a gotovo 10 puta manje od Švedske i Švajcarske. Zašto ova zemlja ne nalazi dovoljno novca za istraživačke projekte i razvoj visokoškolskih ustanova?

Mirjana Najčevska: To je vrlo interesantno pitanje na koje teško da neko može odgovoriti ovdje, u Sjevernoj Makedoniji. Baš počinjemo veliki projekat u sklopu Nezavisnog sindikata akademskih radnika o tome koliko se uopšte izdvaja za obrazovanje, naročito za visoko, nauku i naučna istraživanja. 

Na prvi pogled stiče se utisak da se izdvaja više para, ali kada se to stavi u kontekst BDP-a i drugih izdvajanja, vidi se da ne samo što ne postoji pozitivan trend, ne samo da imamo stagnaciju, nego i nazadovanje. Postoji nekoliko načina da se to objasni. 

Prvo, zato što obrazovanje, kao stvaranje ljudskog potencijala koji bi trebalo da omogući razvoj države, nikad nije bilo na prioritetnoj listi. To je vrlo čudno ukoliko se uzme u obzir ko su ministri koji su bili na čelu ministarstva obrazovanja. Među njima su bili i profesori i ljudi koji su imali iskustva u toj oblasti, kao i oni od kojih bi se očekivalo da će biti dio neke reforme koja bi dala sasvim druge rezultate. 

Jednostavno, kao da niko u državi nije shvatio značaj obrazovanja i ne prepoznaje obrazovanje kao bitni faktor razvoja zemlje. 

Makedonsko Ministarstvo obrazovanja i nauke registrovalo je 19 privatnih univerziteta, fakulteta i instituta sa svojim studijskim programima. Pored toga, imamo državne univerzitete u Skoplju, Štipu, Tetovu i Bitolju. Da li je ovo mnogo za zemlju od dva miliona građana?

To samo pokazuje da u državi ne postoji sistematski pristup visokom obrazovanju. Istovremeno, od osamostaljenja do danas, mislim da imamo sedam ili osam, možda čak i više, strategija o razvoju obrazovanja. Ali, kada se pogleda šta je ostvareno i u praksi sprovedeno od svega onoga što je bilo u tim strateškim dokumentima, može se vidjeti da završavamo sa donošenjem dokumenta, a u praksi se ne vide nikakvi rezultati. 

Mislim da je običaj da se na neki način formiraju novi univerziteti ili fakulteti, nešto što je u glavama političara kao neki znak da ima rezultata. 

Zbog toga što nisu mogli da sprovedu sve ono što je bilo u strateškim dokumentima, oni su odlučili da se rezultat može vidjeti u izgradnji nekih zgrada ili u formalnom etabliranju novih univerziteta i fakulteta. Onda kažu: “Evo, vidite, mi smo otvorili toliko i toliko fakulteta. To je rezultat.” 

Ne vidi se kakav je kvalitet tog obrazovanja, koliko profesora imamo i kakvi su ti profesori, na kojim fakultetima i u kojim oblastima se razvija obrazovanje i da li je to potrebno ekonomiji. Ovo se uopšte ne mjeri, već se samo broje otvoreni fakulteti. 

Mislim da ta nemoć da se uistinu sprovede ono što je dato u strateškim dokumentima na neki način manifestuje u tome da se otvaraju novi, apsolutno nepotrebni fakulteti sa vrlo niskim kvalitetom.

Uostalom, Šangajska lista mjeri kvalitet makedonskih univerziteta i, nažalost, tamo se vidi da je kvalitet nizak. 

Apsolutno, vrijednosni parametri koji su dati u Šangajskoj listi uistinu ne figuriraju ono šta predstavlja mjerenje kvaliteta ovdje, u Sjevernoj Makedoniji. Na neki način, privatizacija koja je ušla u oblast obrazovanja, negativno utiče na sve ono što predstavlja kvalitet.

Fotografija: Viktor Popovski / K2.0.

Privatizacija nije shvaćena kao podizanje kvaliteta, nego kao – ukoliko platiš studije, onda i moraš da ih završiš. Dakle, ukoliko si platio određeni novac, očekuje se da ćeš u tom roku, koji ti je postavljen, dobiti diplomu. 

Kada ti jedan fakultet ne da diplomu, onda ćeš prijeći na drugi i tamo ćeš je dobiti. Sasvim naopako postavljen vrijednosni sistem.

Mnogi mediji pišu o skandalima vezanim za lažne diplome kupljene na fakultetima, sa posebnim osvrtom na ono šta se dešava na određenim privatnim univerzitetima. Kakvom kalibru intelektualaca možemo se nadati kada ova generacija dođe do tržišta rada?

Najprije, moram reći, to nisu lažne diplome. Kada kažemo lažna diploma, onda mislimo na falsifikat. To nije falsifikat, već original. No, iza te diplome ne postoji nikakvo znanje. To je apsolutna legitimna i legalna diploma, sa pečatom i potpisom. Znači, to nije lažna diploma, nego taj čovjek uopšte nije prošao kroz proces obrazovanja. 

Kako sam već rekla, puno fakulteta su stavljeni u nezavidnu situaciju. Zbog svih tih privatnih fakulteta koji vrlo lako mogu da daju diplomu i niko ih ne kontroliše. U smislu da ne postoji nikakva faktička ili istinska evaluacija njihovog rada, i studenti lako prelaze. 

Onda, se raspravlja na fakultetu šta da radimo sa ovim pitanjem. Da li da podižemo kvalitet i ostanemo bez studenata ili da i mi jednostavno snizimo kvalitet i tako privučemo studente?

Ljudi se odlučuju za ovo drugo, zbog toga što bi institucija mogla da prestane sa radom. To je jedan zatvoreni krug. Uvijek postoji neko koji će dati diplomu bez znanja i učešća u prethodnom radu koji je neophodan da bi se stekla diploma. 

Zaista ne znam šta možemo očekivati u budućnosti, bliskoj, a naročito u daljoj. Imamo nedostatak i znanja, i vještina, ali i iskustva zbog toga što i karijerno napredovanje na nekim univerzitetima slijedi ovaj trend lažnih diploma. 

Čini se kao da sama državna politika na neki način stimuliše pogoršanje sveukupnog kvaliteta visokog obrazovanja?

Apsolutno. Mislim da ne postoji elementarna svijest o ovom problemu. Na neki način, sjedimo na grani koju siječemo. 

Startna pozicija naše države kada smo izašli iz Jugoslavije uopšte nije bila loša. Imali smo dobar kvalitet osnovnog i srednjeg, kao i relativno dobar kvalitet visokog obrazovanja. Ono što je trebalo da se uradi je prilagođavanje tog sistema onome šta su evropski i svjetski standardi. Mislim da je bilo potrebno samo nekoliko koraka da bi se došlo do toga. 

Međutim, uistinu cjelokupan politički razvoj u ovih 27-28 godina pokazuje da jednostavno političari nisu imali ideju šta obrazovanje znači za samu državu i ekonomiju, kao i za dalji razvoj državne strukture. Cijeli ovaj sistem je produkt tog lošeg obrazovanja. 

Često upotrebljavam frazu da institucije vrijede koliko vrijede ljudi koji su u njima. Kada govorimo o problemu institucije, mislim da ne treba da razmišljamo toliko o reformi same strukture, već o ljudima unutra. Mislim da počinjemo da krahiramo po liniji onog šta predstavlja obrazovanje ljudi koji rade tamo. 

U isto vrijeme, kada su se prije nekoliko godina pojavili privatni univerziteti, makedonska država je otvorila i nove javne univerzitete. Rezultat je ogroman broj pravnih fakulteta, a recimo, nijedan saobraćajni. O kakvoj politici u visokom obrazovanju možemo razgovarati u ovom slučaju?

Mislim da ta politika ne postoji. Baš smo sada razgovarali sa mojim kolegama da u Sjevernoj Makedoniji niko nije razmišljao kroz perspektivu onoga što predstavlja subjektivnu potrebu same države. Šta je ono što nama kao državi treba? 

Recimo, kod nas propada Poljoprivredni fakultet, propada Institut stočarstva, a takve strukture i institucije bi, po redu stvari, trebale biti one u koje se ulaže jer predstavljaju stožer razvoja koji se zasniva na specifikama onoga šta imamo ovdje. U svijetu se sada razmišlja kroz perspektive potrebe za hranom, vodom i čistim vazduhom. Kod nas ne postoji takvo nešto. 

Ovo je zemlja koja ima potencijale da hrani pola Balkana. Ali, obrazovanje ne sljedi te potencijale. Recimo, ukoliko pogledate državni univerzitet u Tetovu ili Univerzitet “Sv. Kliment Ohridski” u Bitolju, nema fakulteta koji se bave zemljoradnjom, stočarstvom ili životnom sredinom. Razvijaju se samo neproduktivni fakulteti koji produciraju apsolutno nepotrebne kadrove.

Fotografija: Viktor Popovski / K2.0.

U zemlji u kojoj se ne ulaže u naučna istraživanja sasvim je normalno da imamo plagijate i druge forme neetičnosti u nauci. Na koji bi se način država mogla boriti protiv ove abnormalnosti u visokom obrazovanju?

Ovo smo konstatovali kao problem prije nekih 7-8 godina. Počele su neke aktivnosti, bar na Univerzitetu Sv. Ćirila i Metodija i nekim drugim većim univerzitetima, instalirali su programe koji bi trebalo da obezbijede neki minimalni uvid u ono što znači suzbijanje mogućnosti plagijatstva. 

Možemo vidjeti da s vrijemena na vrijeme, kada dođu neki ljudi da brane magistarsku ili doktorsku tezu, ponavljaju se naslovi, ali i ideje i na neki način samo se “štancaju” veoma slični radovi koji se odnose na određene oblasti. Nije riječ samo o plagijatstvu u onom klasičnom obliku, već plagijatstvu ideja i neinventivnosti. 

Recimo, imate milion magistarskih trudova koji se bave organizacionim ili menadžerskim odnosima, koji bi mogli da se obrade u samo jednom trudu. Nema ničeg novog tu. Takođe, ide se na takvu segmentaciju teme, ograničeni magistarski trud, koji tretira odnose radnih ljudi na nekoj benzinskoj pumpi. 

Shvatate, nije to plagijatstvo u klasičnom obliku, nego je jednostavno odsustvo ideja i originalnosti, nešto što treba da bude novo kao osnova nauke i istraživanja. 

Ali ideje potiču iz čitanja literature koja je aktuelna u svetu, a toga nemamo.

Takođe i istraživanja. Ono novo se postiže istraživačkom aktivnošću. U ovom trenutku na fakultetima i institutima, naročito na istraživačkim institutima kao ovaj u kojem radim, jednostavno nema istraživanja. 

Država kao da nema potrebu za istraživanjima. Kad sam se zaposlila na ovom institutu daleke 1980-81. godine, bila sam ubačena u tri velika istraživanja koja je finansirala država. Jedno istraživanje je bilo “SKOPLAN” – sociološko, političko, ekonomsko i urbanističko istraživanje razvoja grada Skoplja, koje bi dalo elemente na osnovu kojih bi politika razvila svoju strategiju u odnosu na razvoj grada. 

Drugo istraživanje je bilo o štrajkovima i onom šta se dešavalo u radničkim pokretima osamdesetih godina: zašto ljudi štrajkuju, koji su problemi i slično, kako bi mogla država razviti svoje politike i odgovoriti na ono šta predstavlja manifestovan problem. 

Bilo je i istraživanje o delegatskom sistemu, istraživanja participacije građana u procesima odlučivanja. Tadašnja država je stimulirala istraživanja kako bi mogla koristiti njene rezultati za građenje svoje politike. 

U ovom trenutku, zaista ne znam na osnovu čega političari grade svoje strategije i akcione planove zato što ne traže nikakva istraživanja od nas. Da ne govorimo o onome što predstavljaju prirodnonaučna i slična istraživanja, od kojih očekujete da će politika sama tražiti da investira u njih zbog toga što bi mogla graditi svoje akcije i odlučivanja bez jasne baze podataka.

Postoji li neka statistika o tome koliko košta školovanje jednog studenta na visokoškolskim ustanovama u Sjevernoj Makedoniji? Ako da, može li se i u tom smislu govoriti o tome šta Sjeverna Makedonija gubi odlivom mozgova?

Probala sam da nađem takvu statistiku. Sada radimo na tome. I pored toga što gledamo koliko država malo izdvaja za istraživanja i obrazovanje u odnosu na BDP, zaista odvaja mnogo novca za razvoj osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja, kada pogledamo koliko je taj novac na godišnjom nivou. 

Jednostavno, niko u ovoj državi nije osjetio potrebu da uradi procjenu o tome koliko zaista trošimo da bismo obrazovali ljude, koliko nam visokoobrazovanih ljudi odlazi iz zemlje i kakav je taj odnos sa izdvojenim, bačenim novcem države kada imamo u obzir da mi gubimo sve te ljude.

Fotografija: Viktor Popovski / K2.0.

Ne postoji sistem koji bi obezbijedio automatsko zapošljavanje ljudi koji su završili sa visokim prosekom ili koji su pokazali neka posebna dostignuća u toku studiranja. 

Recimo, na posljednjoj univerzitetskoj upravi na mom univerzitetu nije bilo ni jednog jedinog fakulteta koji nije postavio kao gorući problem to da nemaju mlade kadrove. U našim institucijama nema asistenata, nema docenata i ostalih ljudi koji će produžiti dosadašnji rad. Institucije koje su nekada imale 45-50 profesora i asistenata, sada broje 18 ljudi. 

Tako da mi imamo veliki broj fakulteta, ali sa malim brojem ljudi koji su zaposleni i bez onog mladog naraštaja koji bi trebalo u budućnosti da zamjeni starije profesore. Prvi put nakon 10 ili 15 godina na mom institutu dobili smo mogućnost da zaposlimo pet novih ljudi. Ali, ovih godina se iz instituta odlilo više od 20 ljudi na druga radna mjesta ili u penziju. Mi smo došli na onaj minimum koji omogućuje da jedna institucija opstaje. 

Da zaključim, nije samo stvar u tome koliko koštaju studenti, veći problem je da, kada uložimo u te studente, ne radimo ništa da ih privučemo nauci i visokoobrazovnim institucijama. 

Imajući u vidu sve slabe tačke o kojima smo razgovarali, koji je vaš sveukupni zaključak u vezi sa makedonskim visokim obrazovanjem?

To je ono šta sam na početku rekla. Obrazovanje nije nikad bilo i još nije prioritet države. Mislim da političari ne shvataju da ne mogu opstati nikakve reforme, da ne može imati promjene u ekonomiji i razvoju, ukoliko se nešto ne uradi u obrazovanju. 

Na neki način, počelo se razmišljati o osnovnom i srednjem obrazovanju, ali visoko obrazovanje je još na marginama, naročito kada govorimo o istraživanju. Mi čak imamo i posebni zakon za nauku i naučna istraživanja, međutim, ništa se ne primenjuje u praksi. Možda sada država još manje ulaže u istraživanje u samom visokom obrazovanju. Lično smatram da je to smrt svake države.

Koje mjere treba preduzeti da bi se poboljšalo visoko obrazovanje u Sjevernoj Makedoniji?

Ima puno država koje su odlučile da je jedan od načina na koji se može uticati na povećanje kvaliteta obrazovanja povećanje statusa samih profesora. U ovom trenutku, prosečna zarada profesora je 500 evra. Ovo je uistinu najmanje tri puta manje u poređenju sa bilo kojom od okolnih država.

Ukoliko država podigne status i kada napravi iskorak ka tome kako procjenuje važnost ove profesije, mislim da će početi da se mijenja i odnos ljudi ka visokom obrazovanju, ali i odnos samih ljudi koji su uključeni u visoko obrazovanje. Treba shvatiti da obrazovanje nije samo zaposljenje, već je to oblik profesije koji ima visoki stepen odgovornosti ka onome što znači opšte dobro i razvoj cjelokupne zajednice. 

To počinje izdizanjem obrazovanja na nivo prioriteta, shvatanjem da sve šta se radi u državi je na neki način povezano sa obrazovanjem i da je nemogući iskorak u razvoju ekonomije bez ulaganja u obrazovanje. Kao i da je nemoguće reformirati administraciju ili pravosuđe bez promjene u obrazovanju. To je, valjda, onaj trenutak kada država shvati to. Samo tada je moguće da se urade promjene. 

Dugo vrijemena je sama akademska zajednica bila u nekom snu i postala je vrlo apatična. Sve šta je radila je bio neki oblik preživljavanja. Smatram da posljednih nekoliko godina možemo identifikovati buđenje akademske zajednice, ali i da su se probudili studenti koji nisu zadovoljni samom diplomom. Studenti traže znanje, vještine i kvalitet koji će im omogućiti kompetitivnost, ne samo na domaćem, već i međunarodnom tržištu. 

Mislim da je počela promjena. U kom će pravcu da ide, još ne mogu da kažem. K

Naslovna fotografija: Viktor Popovski / K2.0.