Špresa Behljulji (Shpresa Behluli) već 17 godina radi kao babica na porodilištu u kom se rađaju deca iz prizrenskog regiona. Ona je i majka dvema ćerkama (18 i četiri), pa tako nakon posla mora da se brine o njima.

Kada je njena starija napunila 14 godina, Špresa je rodila drugu ćerku i iskoristila povoljnosti jednogodišnjeg porodiljskog odsustva. Iako poslednja tri meseca nisu plaćena, ona je nastavila da se brine o bebi — s druge strane, Zakon o radu očevima retko šta garantuje. Oni na raspolaganju imaju samo dve sedmice neplaćenog odsustva po rođenju deteta, što samo ojačava tradicionalne uloge.

Nakon što su proslavili prvi ćerkin rođendan, Špresa se vratila na posao, dok je njen suprug radio u privatnom sektoru i bio slobodan samo nedeljom. Briga o detetu pretvorila se u neumoljivu bitku za pronalazak rešenja.

Prvo su zaposlili dadilju koja bi sa bebom bila dok se oni ne vrate s posla. Međutim, ispostavilo se da je skromna suma od 120 evra mesečno, koju su joj isplaćivali, opterećivala kućni budžet. Špresa je zato primorana da radi noćnu smenu u Regionalnoj bolnici u Prizrenu, a da bi danju mogla da se brine o ćerci. U međuvremenu, ona je skratila radno vreme dadilje i ona sada dolazi svaki četvrti dan, pa je i manje plaćena. Ponekad bi i suprug radio celi vikend da bi ponedeljkom mogao da se brine o devojčici. 

Špresa kaže da je i njena majka jedno vreme bila dadilja. Ipak, kada je 2018. preminula od teške bolesti, jedina alternativa bila je njena susetkinja koja je i sama imala devojčicu. Tako se Špresa sa njom dogovorila da ona preuzme i njenu devojčicu na čuvanje.

Ova rutina je trajala sve do marta ove godine, kada su na Kosovu potvrđeni prvi slučajevi kovida 19, pa su u celoj zemlji nametnute mere ograničenja. 

Kada su se, zbog pandemije, škole zatvorile, Špresina starija ćerka brinula je o svojoj mlađoj sestri, a ponekad je taj teret padao na leđa šezdesetdevetogodišnjeg dede. Međutim, dugoročno rešenje i dalje nije na vidiku, pa tako cela porodica mora da se koordiniše kada je reč o čuvanju devojčice.

“Cela porodica se zaglavi. Postoji mogućnost odlaska u Nemačku radi posla, ali ne mogu da pohađam časove nemačkog jezika jer nema nikoga ko bi se o njoj brinuo”, kaže Špresa, misleći na potražnju nemačke države za zdravstvenim radnicima. “Već četiri godine razmišljam o ovoj mogućnosti; mislim da samo tučem mrtvoga konja.”

Daleko od očiju državnih organa

Kada bi u Prizrenu postojale javne predškolske ustanove, to bi Špresi, njenom partneru i ostalim članovima porodice pomoglo da organizuju svakodnevicu.

Da u Prizrenu radi javna predškolska ustanova, ona kaže da bi bez oklevanja tamo poslala devojčicu još od prve godine.

Opština Prizren, druga po broju stanovnika na Kosovu, sa oko 180.000 građana, jedna je od opština koje nemaju javnu predškolsku instituciju. Pre nekoliko godina, Prizren je imao javnu predškolsku ustanovu dok na njeno korišćenje pravo nije dobio privatni operater; druga je počela da se gradi tek u maju 2018. Izgradnja nove predškolske ustanove, sa kapacitetom za smeštaj 160 dece i mesečnom naknadom od 80 evra, rezultira troškom od oko pola miliona evra, kako stoji u odgovoru Direkcije za obrazovanje na pitanja Kosova 2.0.

Proces upisa za decu počeo je u julu ove godine, a Špresa je podnela dokumenta za svoju četvorogodišnjakinju, za koju se očekuje da će prvi put u životu biti primljena u predškolsku ustanovu.

Zbog nepostojanja javne predškolske ustanove u Prizrenu, Špresa Behljulji je već četiri godine primorana da pronalazi razne alternative da bi zbrinula svoju četvorogodišnju ćerku dok su ona i njen partner na poslu. Fotografija: Naser Fejza.

“Rekli su mi da su je upisali u predškolsko, ali ne znam kada počinju”, kaže ona, čekajući da prva javna predškolska ustanova počne da radi.

Kosovo je i dalje na listi zemalja regiona sa najnižim stepenom inkluzije dece u predškolsko obrazovanje i vaspitanje. U izveštaju KOMF-a, koalicije sastavljene od 29 nevladinih organizacija koje se bave dečjom zaštitom, ističe se da tek 4,8 odsto dece do četiri godine pohađa predškolsko obrazovanje. Ova brojka raste na 90% za one između pet i šest godina, što predstavlja nivo obrazovanja koji prethodni osnovnom. Prema podacima KOMF-a, sveukupna stopa učešća dece u predškolskom i predosnovnom obrazovanju (obdanište) iznosi 18,6 odsto.

“Glavni razlog za tako nisku stopu učešća jeste ograničen kapacitet predškolskih ustanova sa pristupačnim cenama, kao i svest o tradicionalnim oblicima obrazovanja u porodici”, stoji u izveštaju.

Ministarstvo obrazovanja i nauke (MON) nema podatke o tačnom broju dece do pet godina koja pohađaju ustanove za predškolsko obrazovanje.

Evropska komisija je u izveštaju za 2020. povezala nizak nivo obrazovanja na Kosovu — koje se u više navrata odražava u lošim rezultatima testa PISA — sa niskim stepenom učešća dece u predškolskom obrazovanju i vaspitanju. U izveštaju se spominju i drugi činioci koji doprinose pogoršanju situacije, kao što su podela na urbana i ruralna područja, ekstremno siromaštvo i nepostojanje infrastrukture.

Od 2017. do 2020. godine, godišnji budžet za predškolsko obrazovanje dece do pete godine nije premašio 17 miliona evra.

Nedovoljna finansijska ulaganja institucija u obrazovanje reflektuju se i na kosovske zakone; prema slovu zakona, predškolsko obrazovanje nije obavezno.

Imrana (Imrane) Ramadani, službenica zadužena za predškolsko obrazovanje u Ministarstvu obrazovanja i nauke, kaže da učestala promena vlasti odgađa usvajanje Zakona o ranom vaspitanju i obrazovanju, kojim bi se uredili mnogi aspekti predškolskog obrazovanja. Fotografija: Erion Vlahiu (Vllahiu).

Imrana Ramadani, službenica zadužena za predškolsko obrazovanje u MON-u, kaže da predškolsko obrazovanje ne može da postane obavezno za svu decu, a usled visokih troškova koje bi državni budžet pretrpeo.

Mali broj javnih predškolskih ustanova najbolje pokazuje da predškolsko obrazovanje nije na listi prioriteta. 

Prema podacima koje je K2.0 dobilo iz 32 od ukupno 38 kosovskih opština, širom zemlje rade 52 javne predškolske ustanove, 11 predškolskih institucija koje su formirale lokalne zajednice i tri predškolske institucije u javno-privatnom vlasništvu. Podaci koje je MON objavio ukazuju na to da je u funkciji i 159 licenciranih privatnih predškolskih ustanova.

Međutim, stručnjaci za obrazovanje kažu da ni javne, ni privatne predškolske ustanove nisu predmet nadzora, jer niko ne nadgleda njihov rad i nastavne programe. To znači da predškolske ustanove mogu da primenjuju programe kako im se prohte, zbog čega je kvalitet predškolskog obrazovanja doveden u pitanje.

Administrativno uputstvo za procenu učinka obrazovnih institucija, koje je stupilo na snagu 2017, detaljno utvrđuje da evaluaciju predškolskih ustanova treba primeniti čim se utvrde pokazatelji uspešnosti. Međutim, prema rečima predstavnika Inspektorata za obrazovanje, pokazatelji ni tri godine kasnije nisu utvrđeni.

“Iz tog razloga dosad nije sprovedena nijedna procena učinka predškolskih ustanova”, kažu za K2.0 iz inspektorata pod upravom MON-a. 

Predškolsko obrazovanje na Kosovu podeljeno je na dve uzrasne grupe: jaslice (za one od devet meseci do tri godine) i obdanište za decu od treće do šeste godine.

Međutim, prosvetno osoblje može da koristi jedino Nastavni plan i program za predškolsko obrazovanje, koji se od 2006. godine primenjuje za potrebe rada sa decom od treće do šeste godine uzrasta; ne postoji nastavni plan i program za rano vaspitanje i obrazovanje dece do treće godine.

Da bi rešio problem nepostojanja politika za rano vaspitanje i obrazovanje, MON je 2011. godine, uz podršku Dečijeg fonda Ujedinjenih nacija (UNICEF), izradio nacrt Standarda za rano učenje za decu uzrasta do šest godina.

Stotinu dvadeset dece je upisano u javnu predškolsku instituciju “Džidželonjat” (Xixëllonjat) u Prištini. Od tog broja, 36 ima između nula i tri godine. Direktorka ove ustanove, Mimoza Morina-Veselji (Veseli), kaže da nastavnici koji koriste Standarde za rano učenje kao jedini vodič — a zbog nepostojanja nastavnog plana i programa — stalno imaju muku da pripreme planove za aktivnosti sa mlađom decom.

“Da bi se aktivnosti organizovale, izrađuju se pojedinačni mesečni planovi za svaku uzrasnu grupu i uvrštavaju se razne teme. Ne postoji jedinstveni šablon za svaku aktivnost, već se teme planiraju i usklađuju u zavisnosti od godišnjeg doba”, kaže Morina-Veselji.

Prema izveštaju Kosovske mreže za obrazovanje i zapošljavanje (KEEN), uzrasna grupa do treće godine isključena je iz skoro svih investicionih planova u sferi obrazovanja. Štaviše, nastavnici koji učestvuju u aktivnostima sa decom u ovoj uzrasnoj grupi često ni sami nemaju odgovarajući obrazovni profil.

Podaci MON-a iz 2018. pokazuju da je, od 212 nastavnika koji rade sa uzrasnom grupom do treće godine, 206 završilo srednju školu, jedna osoba je završila višu školu, dok samo pet ima fakultetske kvalifikacije.

Imrana Ramadani, MON-ova službenica za predškolsko obrazovanje, kaže da su svi nastavnici u ovoj zemlji pohađali obuku o primeni Standarda za rano učenje.

Očekuje se, pak, da će broj nastavnika kvalifikovanih za rad sa ovom uzrasnom grupom nastaviti da raste. Razlog je taj što Učiteljski fakultet Univerziteta u Prištini od 2014. upisuje studente na poseban studijski program za obrazovanje u ranom detinjstvu (0-3).

Zašto je predškolsko tako važno

Niska stopa pohađanja predškolskih ustanova posebno zabrinjava kada imamo u vidu značaj ovog stepena obrazovanja za razvoj dečjih veština, što se ističe u raznim međunarodnim izveštajima, ali o tome govore i stručnjaci za predškolsko obrazovanje.

Iz Unicefa smatraju da predškolsko obrazovanje predstavlja “osnovu dečjeg putovanja” i poručuju da “nepostojanje kvalitetnog obrazovanja u ranom detinjstvu ograničava detetovu budućnost; dete se lišava mogućnosti da dostigne svoj puni potencijal”.

Arlinda Beka, predavačica na Učiteljskom fakultetu Univerziteta u Prištini, podvlači važnost kvalitetnog programa, jer predškolsko obrazovanje u ranim godinama “jeste osnova za formiranje detetove ličnosti, u šta spadaju kognitivni koncepti, udruštvljavanje, kao i emocionalni i društveni razvoj”.

Arlinda Beka, predavačica sa Učiteljskog fakulteta, kaže da predškolsko obrazovanje igra ključnu ulogu u ranom detinjstvu. Fotografija: Dorentina Kastrati.

“To je zbog njihovog razvoja, a posebno zbog mozga koji se ubrzano razvija”, kaže ona.

Beka, takođe, podvlači da bi Ministarstvo obrazovanja trebalo da sarađuje sa medijima u promociji predškolskog obrazovanja kroz razne programe, snimke i brošure.

Nafija Sulejmani (Nafie Sylejmani), klinička psihološkinja i direktorka privatne međunarodne predškolske ustanove “Priština”, kaže da je nezavisnost od roditelja jedna od presudnih veština koju deca uče u ranom dobu dok pohađaju predškolsko.

Objašnjava da je razvijanje pravilnih motoričkih sposobnosti takođe izuzetno značajno, posebno za decu od prve do druge godine. Upravo se zato koristi fini materijal za prste, da bi se deci pomoglo da razviju koncentraciju i koordinaciju oko-ruka.

“Decu u ovom uzrastu uče i o životinjama, upoznaju nove figure i daju im ime”, kaže ona. “Imali smo trogodišnju decu koja nikada ranije nisu bila u jaslicama. Ako uporedimo jednogodišnje dete i petomesečno dete [gde su oba pohađala jaslice] sa tim trogodišnjacima, razlike su velike. Tu se vidi važnost predškolskog obrazovanja.”

Dodaje da raznorazne aktivnosti, poput kuvanja, pospešuju dečiju nezavisnost. Mnogo je teže izdejstvovati odvajanje od roditelja i socijalizaciju sa novim ljudima za dete koje odmah krene u prvi razred. “Sticanje rutine je od suštinskog značaja da bi deca znala kada da idu u predškolsku ustanovu, da doručkuju, spavaju, bude se, i tako dalje”, kaže ona.

Špresa Behljulji je primetila kako nepohađanje jaslica utiče na njenu ćerkicu.

Kaže da može da napravi razliku između starije ćerke (koja je pohađala predškolsko) i mlađe (koja nije). Kada je njena starija ćerka pre 17 godina bila u jaslicama — dok je u gradu funkcionisala javna predškolska ustanova — Špresa dodaje da joj nije bilo teško da je upiše u prvi razred, jer je ona već bila spremna.

Špresa Behljulji misli da će pohađanje predškolske ustanove pomoći njenoj četvorogodišnjoj ćerki da razvije komunikacione veštine i da se druži sa drugima. Fotografija: Naser Fejza.

“Manja devojčica zna tek poneku pesmu, neka slova”, kaže ona. “Pokušavam da je naučim, ali vidim da nije zainteresovana; ne primoravam je, jer vidim da joj sve to ne znači mnogo, jer ne komunicira sa drugom decom. Vidim da joj treba društvo, neko s kim bi se igrala.”

Da bi nadoknadili sve ono što deca propuštaju kada ne pohađaju predškolsko, službenici i stručnjaci u sferi obrazovanja sugerišu da bi roditelji trebalo da preuzmu ulogu vaspitača.

Imrana Ramadani iz MON-a kaže da roditelji mogu da koriste Praktični vodič za roditelje da bi pospešili usvajanje znanja i veština kod dece.

Ovaj vodič sadrži praktične primere aktivnosti za decu; podeljene su na razne oblasti razvoja, dok se očekuje da roditelji aktivnosti sprovode u porodičnom okruženju.

MON je podelio primerke vodiča predškolskim ustanovama na Kosovu; međutim, on nije dostupan na internetu, što bi roditeljima olakšalo pristup.

Diskriminacija pri upisu

Opštinski organi određuju cenu upisa u predškolske ustanove, tako da cene variraju od mesta do mesta. Na primer, u Juniku i Dragašu se ništa ne plaća, dok mesečne naknade u drugim opštinama variraju: od 15 evra u Orahovcu do 100 evra u Prištini.

Ipak, ne mogu sva deca da se upišu u predškolske ustanove. Podaci koje je K2.0 prikupilo iz 32 opštine pokazuju da u školskoj 2019/20. više od 985 dece nije moglo da se upiše usled ograničenih smeštajnih kapaciteta javnih predškolskih ustanova. Samo su u osam prištinskih predškolskih ustanova odbijena 372 zahteva za upis dece. 

Devet opština na Kosovu — Mališevo, Kosovo Polje, Istok, Orahovac, Srbica, Vitina, Vučitrn, Kačanik i Uroševac — odlučilo je da problem ograničenih kapaciteta u predškolskim institucijama reši primenom diskriminatorskoga kriterijuma; oni navode da “oba roditelja moraju da budu u radnom odnosu”.

Baškim Bitići (Bashkim Bytyçi), službenik zadužen za obrazovanje u Opštini Uroševac, kaže da je u pitanju interni propis predškolske ustanove koji se zasniva na obrazloženju da roditelji ne treba da se brinu o svom detetu dok su na poslu.

Međutim, ovaj kriterijum, koji je dodat u ovim opštinama, ne spada u Administrativno uputstvo za inkluziju dece u predškolske institucije, gde se navodi da deca — koja borave u “opštini, zajednici, prostorijama / kvartovima na istoj lokaciji” na kojoj se nalazi i predškolska ustanova — imaju pravo da se prijave za upis.

Advokat Artan Ćerkini (Qerkini) kaže da je kršenje kriterijuma Administrativnog uputstva u devet navedenih opština nezakonito i da predstavlja povredu dečjih prava propisanih Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima deteta. Konvencija je ugrađena u kosovski zakon posredstvom Ustava Kosova. Prema odredbama spomenute konvencije, država mora da zaštiti svako dete od svih oblika diskriminacije, u šta se ubraja i pristup obrazovanju.

Kada je u pitanju uvođenje ovog kriterijuma u devet opština, K2.0 je od Institucije ombudsmana na Kosovu (OIK) zatražilo pravno tumačenje.

“OIK je, na osnovu informacija koje ste nam poslali 15. oktobra 2020. godine, inicirao istrage po službenoj dužnosti u odnosu na ovo pitanje. Nakon istrage, OIK će delovati u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim mandatom”, iz OIK-a poručuju u pisanom odgovoru.

Međutim, lokacije predškolskih ustanova i infrastrukturne prepreke takođe pospešuju izopštenje dece čiji su roditelji zaposleni. To se posebno odnosi na ruralna područja, jer se većina javnih predškolskih ustanova gradi upravo u gradovima.

Podaci koje je K2.0 dobilo iz 32 opštine pokazuju da je tek 15 predškolskih ustanova izgrađeno u selima. Štaviše, opštine nisu obezbedile prevozno sredstvo za seosku decu, da bi imala kako da se prevezu do predškolskih institucija.

S obzirom na to da u njenom selu, ali ni u okolnim selima nema jaslica, Adilja Zećiri (Adile Zeqiri) ne može da pošalje svog trogodišnjeg sina u predškolsko. Sa suprugom, svekrom i svekrvom živi u selu Donji Livoč, oko pet kilometara udaljenom od grada Gnjilana.

Adilja Zećiri i njen partner, kao i mnogi drugi roditelji u ruralnim područjima, ne mogu da pošalju svoju decu u predškolsku ustanovu, jer u većini sela ovakva institucija ne postoji. Fotografija: Gentian Silja (Syla).

Oba roditelja rade u Gnjilanu; Adilja u Osnovnoj školi “Seljami Halači (Selami Hallaçi)”, a njen suprug u banci. Kaže da im radno vreme onemogućuje da šalju svoje dete u predškolsko.

“Zbog udaljenosti je bilo problematično da ih odvedemo i vratimo”, kaže ona.

Njene tri ćerke — koje sada pohađaju seosku osnovnu školu — iz istog razloga nisu bile u prilici da idu u predškolsku ustanovu.

Dok su gospodin i gospođa Zećiri na poslu, baba i deda čuvaju trogodišnje dete. “Davali smo mu razne igre, da mu ne bi nedostajali drugari, ali mu i dalje nedostaju. Zamišlja ih dok se igra raznim igricama”, kaže ona.

Kao nastavnica, saglasna je sa time da je neophodno da predškolsko obrazovanje postane obavezno i inkluzivno.

Zapostavljeni i zaboravljeni

Izet Grguri (Gërguri) je otac četvoro dece i živi u kvartu 28 u Kosovu Polju. Nijedno njegovo dete nije pohađalo predškolsko. Njegov najstariji sin ima 19 godina, njegove dve ćerke 7 i 5, a najmlađi sin ima samo godinu i po.

Usled finansijskih poteškoća, nije čak ni razmatrao opciju upisivanja dece u predškolsku ustanovu, iako kaže da mu je jasan značaj ovog stepena obrazovanja.

Kancelarija organizacije The Ideas Partnership služi i kao besplatan centar za predškolsko obrazovanje dece od treće do šeste godine. Fotografija: Dorentina Kastrati.

Grguri jedini u porodici povremeno radi. Pored novca koji zarađuje obavljajući fizičke poslove, dobija i mesečnu socijalnu pomoć u iznosu od 120 evra.

“Da li da deci kupim hranu, odeću, obuću ili da platim predškolsko — na šta prvo da potrošim tih 120 evra?” kaže Grguri. “Deca su prepuna energije… ali kada roditelj nije u mogućnosti da ih obrazuje — oseća se kao da je već mrtav.”

Na jesen zarađuje malo više novca na poslu nego tokom ostalih godišnjih doba; uglavnom prenosi povrće na pijaci. Kaže da je srećan ako zimi za nedelju dana zaradi 30 evra.

Nije znao da su porodice koje koriste socijalnu pomoć izuzete od plaćanja nadoknade za pohađanje javnih predškolskih ustanova.

Administrativno uputstvo o dečjoj inkluziji u predškolske ustanove detaljno opisuje razne izuzetke od plaćanja, kao što su deca iz porodica koje koriste socijalnu pomoć, deca sa posebnim potrebana u obrazovanju, napuštena deca bez roditeljske nege i deca samohranih majki, deca koja žive sa jednim roditeljem i deca ratnih veterana. Međutim, prema KOMF-ovom izveštaju, iako su izuzete od plaćanja, marginalizovane grupe često nisu upisane u predškolske ustanove zbog ograničenog broja dece koja budu primljena u javne predškolske institucije.

S obzirom na to da je aškalijske nacionalnosti, Grguri se suočava sa još većim poteškoćama kada treba da dobije pristup državnoj pomoći. U opštini Kosovo Polje, u kojoj živi, nalazi se i više od 4.000 stanovnika iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice. Međutim, podaci iz publikacije Statistika o obrazovanju na Kosovu 2019-2020, u režiji Ministarstva obrazovanja, govore nam da nema dece iz ovih zajednica uzrasta do četiri godine koja su upisana u javne predškolske ustanove u Kosovu Polju.

Imajući u vidu ovakvu situaciju, organizacija The Ideas Partnership — koja već devet godina pruža pomoć romskoj, aškalijskoj i egipćanskoj zajednici — otvorila je besplatni centar predškolskog obrazovanja za decu od treće do šeste godine.

Centar u Kosovu Polju ima oko 200 dece, od kojih 60 učestvuje u pojedinim predškolskim aktivnostima kreiranim za potrebe dece od treće do pete godine života. Među njima je i petogodišnja ćerka Izeta Grgurija.

Hisni (Hysni) Hasani, programski koordinator pomenute organizacije, pojašnjava da se aktivnosti u ovom centru odvijaju u dve smene, od kojih svaka traje dva sata dnevno.

Hisni Hasani je radnik organizacije The Ideas Partnership. On i ostali radnici se trude da omoguće Romima, Aškalijama i Egipćanima da dobiju pristup obrazovanju. Fotografija: Dorentina Kastrati.

Kaže da se deca u centru igraju i crtaju, ali uče i kako da se prilagode, da zajedno rade i grade društvene odnose kako bi lakše napravila prelaz ka prvom razredu.

Podaci koje je K2.0 prikupilo iz 32 kosovske opštine za školsku 2019/20. upućuju na to da 403 dece iz nevećinskih zajednica — Bošnjaka, Aškalija, Srba i ostalih (prema definiciji MON-a) — pohađa državno predškolsko obrazovanje za decu do pete godine.

Prema ovim podacima, u opštinama Srbica, Ranilug, Kamenica i Gnjilane živi 356 dece iz srpske zajednice koja pohađaju predškolske ustanove za decu do pete godine. Ove opštine imaju predškolske ustanove opredeljene za potrebe ove manjinske zajednice.

Međutim, u nekim albanski većinskim zajednicama, sela uglavnom naseljena srpskim stanovništvom nemaju jaslice i ne mogu da šalju decu u predškolsko.

Među onima kojima ovo teško pada jesu Miloš i Danila Denić iz sela Poneš u gnjilanskoj opštini. Imaju dvoje dece: četvorogodišnjeg sina i dvoipogodišnju kćer.

“Nemamo jaslice, ali imamo obdanište”, kaže Miloš. “Međutim, deca nedovoljno pohađaju. U obdaništu imamo samo jedno dete.”

Deca Miloša i Danile Denić nemaju pristup predškolskom obrazovanju u opštini Gnjilane zato što u njihovom selu ne postoje jaslice. Fotografija: Gentian Silja (Syla).

Kada bi u Ponešu postojale jaslice, Danila kaže da bi tamo upisala svoju decu kako bi mogla da radi. Oba roditelja su nezaposlena i jedva sastavljaju kraj sa krajem. Kaže da im ne bi predstavljalo problem ni kada bi se predškolska ustanova izgradila u delu sela u kom žive Albanci.

“Nije bitno kakva je vrsta predškolskog. Mi živimo u multietničkom selu i dobro se slažemo”, kaže Danila.

Prema popisu iz 2011, Poneš ima 967 stanovnika. Danila podvlači da u ovom selu živi samo 15 dece koja pohađaju časove od prvog do osmog razreda.

Ni u okolnim selima ne postoje predškolske institucije za decu do četvrte godine uzrasta, gde bi gospodin i gospođa Denić mogli da šalju decu. Obližnja sela Šilovo i Koretište imaju samo ustanove za decu od pete do šeste godine.

Predškolske ustanove kojih nema

Iako neke opštine ne žele da upišu decu u svoje predškolske ustanove, u drugim uopšte nema javnih predškolskih institucija.

Opštine Elez Han, Mamuša, Klokot, Štrpce, Parteš i Novo Brdo nemaju javne predškolske ustanove, a situaciju pogoršavaju podaci iz Ministarstva obrazovanja koji navode da tamo nema ni privatnih predškolskih ustanova.

Podaci o opštinama bez javnih predškolskih ustanova ne obuhvataju pet većinski srpskih opština — Severnu Mitrovicu, Leposavić, Zvečan, Zubin Potok i Gračanicu. Uprkos insistiranju Kosova 2.0, ove opštine nisu omogućile pristup bilo kakvim informacijama za vreme sprovođenja ovog istraživanja.

Opština Elez Han, sa oko 9.500 stanovnika, počela je 2017. da gradi javnu predškolsku ustanovu. Iz opštinskog Odeljenja za obrazovanje za K2.0 kažu da je izgradnja objekta — koja košta 144.970 evra, sa kapacitetom od 60 dece — završena 2018, ali da su opštinski organi podneli zahtev za funkcionalizaciju predškolske ustanove tek u septembru ove godine. Menduh Vljaši (Vlashi), direktor spomenutog odeljenja, kaže da je proces zapošljavanja osoblja već počeo i da se očekuje da će ova institucija uskoro početi sa radom.

U južnom delu Kosova, u opštini Dragaš, funkcioniše predškolska ustanova koju je formirala lokalna zajednica. Opština je izgradila objekat i, u saradnji sa Unicefom, otvorila predškolsku ustanovu. Iako deca iz sela u opštini Dragaš mogu besplatno da se upišu, trenutno ih samo 17 pohađa predškolsko.

Po mišljenju Vljorana Cenaja (Vloran Cenaj), direktora Odeljenja za obrazovanje u dragaškoj opštini, glavni razlog za mali broj dece koja pohađaju predškolsko jeste udaljenost između sela. Dodaje da ova opština ima 36 konurbacija i da nema kapacitet da svima obezbedi predškolsko obrazovanje. Takođe, geografske lokacije mnogih sela, među kojima i najviši predeli Šar-planine, deci dodatno otežavaju putovanje kroz područja sa stenovitim zemljanim putevima.

Vljoran Cenaj, direktor dragaškog Odeljenja za obrazovanje, kaže da predškolska ustanova izgrađena u centru Dragaša — zbog daljine i nezavidnog geografskog položaja — nije od koristi deci iz okolnih sela.

“Deci je vrlo teško da iz Restelice u Dragaš putuju zimi”, kaže Cenaj.

Ipak, nisu samo ruralna i planinska područja ona kojima su predškolske ustanove neophodne. U stvari, od 23 opštine koje su odgovorile na pitanje K2.0 o uslovima predškolskog obrazovanja, nijedna nije potvrdila da njihovi kapaciteti zadovoljavaju realne potrebe stanovništva. Prema primljenim odgovorima, da bi se zadovoljile potrebe dece koja žele da pohađaju predškolsko, potrebno je da se u ove 23 opštine izgradi još makar 84 predškolskih ustanova.

Na primer, u opštini Priština trenutno radi osam javnih institucija ove vrste i osam ustanova koje su osnovale lokalne zajednice, a koje pohađa oko 2.500 dece — ili tek 18% mlađe dece iz glavnoga grada.

Još jedan primer gusto naseljenog područja bez odgovarajućih kapaciteta za predškolsko obrazovanje jeste uroševačka opština, koja ima 100.000 stanovnika, ali samo jednu javnu predškolsku ustanovu; iz opštine poručuju da postoji potreba za još sedam ovakvih institucija.

Hana Zilfiu-Haziri (Zylfiu-Haziri), iz neprofitne organizacije Kosovski centar za obrazovanje (KEC), kaže da je skupo graditi nove predškolske ustanove i da bi trebalo pronaći druge alternative za ostvarenje veće inkluzije dece do pete godine u predškolskom obrazovanju.

Hana Zilfiu-Haziri iz KEC-a kaže da je Palata mladih u centru Prištine pogodan prostor za organizovanje predškolskog obrazovanja. Fotografija: Dorentina Kastrati.

Dodaje da postoji mogućnost da se iskoristi postojeći prostor koji bi mogao da posluži kao predškolski objekat.

“Na primer, uz mala ulaganja, dva ili tri predškolska odeljenja mogla bi da se organizuju u Palati mladih [u Prištini]”, kaže ona. “Možda je Priština pomalo prometniji grad, ali manje opštine imaju prostorije koje bi mogle da se prenamene u predškolske institucije.”

Imrana Ramadani kaže da Ministarstvo obrazovanja nije preduzelo nikakve radnje da ispita ove alternative, jer radi na nacrtu Zakona o ranom vaspitanju i obrazovanju koji treba da uredi ove oblasti.

“Naporno smo radili na finalizovanju zakona”, kaže Ramadani. “Učestale promene vlasti negativno su se odrazile na celokupan proces. Kada vlada padne, radna grupa gubi ovlašćenja i na njeno mesto dolazi nova.”

Imajući u vidu novu istoriju Kosova, koja je prožeta kratkotrajnim vladama, čini se da su prednosti usvajanja Zakona o ranom vaspitanju i obrazovanju i dalje na dugom štapu. Skoro nedostižno deluje i politička volja centralnih i lokalnih vlasti da svakom detetu omoguće pohađanje predškolskog obrazovanja.

Iako su rane godine obrazovanja od ključnog značaja za postavljanje dobrih temelja za razvoj dece — jer im se tako pomaže da se kasnije prilagode učionicama i da budu uspešniji u životu — brojnoj deci na Kosovu se od samog starta ova prava osporavaju, kao što im se negira i pravo na jednaki pristup i učešće u društvu.K

Naslovnica: Naser Fejza.

Ova publikacija je nastala u okviru trećeg ciklusa Programa za stipendisanje novinara u oblasti izveštavanja o ljudskim pravima, uz podršku Kancelarije Evropske unije na Kosovu. Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) takođe pruža podršku realizaciji ovog programa. Realizacijom programa rukovodi Kosovo 2.0 u saradnji s Kosovskim centrom za rodne studije (KCGS) i Centrom za ravnopravnost i slobodu (CEL). Sadržaj publikacije je isključiva odgovornost organizacije Kosovo 2.0 te nužno ne odražava stavove finansijera.