‘Našao sam način da se izrazim kroz fotografije’
Italijansko-albanski transrodni fotograf istražuje albanski kvir identitet iz dijaspore.
Kairo Urovi je italijansko-albanski transrodni fotograf koji istražuje identitet, rod i pripadnost. Putovanje kroz albansku kulturu za jednu kvir osobu predstavlja bezbroj izazova, ali se Urovi kroz svoje fotografske radove, a pogotovo kroz njegov nedavni projekat u Skadru, suočava sa tim izazovima vođen jednom retkom i osvežavajućom energijom.
Prvi put sam saznala za Kairov rad kada sam slučajno naišla na njegovu Instagram stranicu u junu 2021. Činjenica da postoji još jedan Albanac koji se tako otvoreno identifikuje kao kvir, veoma me je impresioniralo. Odrasla sam u Velikoj Britaniji kao pripadnica albanske dijaspore i često mi je bilo teško da sa ponosom govorim o svom nasleđu. Tokom odrastanja, nisam poznavala nijednu albansku LGBTQ+ osobu. Zbog toga sam ponekad doživljavala kvir kao nešto što je u suprotnosti sa mojim albanskim identitetom.
Iako je moja veza sa albanskom kulturom često moj izvor snage i mira, jednako sam često frustrirana načinom na koji u mnogim slučajevima odbacuje marginalne zajednice, posebno ljude koji se ne pridržavaju konzervativnih seksualnih ili rodnih normi. Bila sam inspirisana Kairovim izborom da bez stida živi svoj identitet — i njegovom tvrdnjom da je taj njegov identitet veoma vezan za albansku kulturu.
Prve fotografije koje sam videla na Karioovoj stranici bile su fotografije njega obučenog u albansku tradicionalnu odeću, i mušku i žensku. Traganje za kvir vokabularom u albanskoj kulturi i istoriji je kao da stavite ruku ispred lica u mračnoj prostoriji — ponekad, ako se dovoljno dugo zagledate, možete da razaznate siluetu. Kairo mi je pomogao da to vidim.
Kairov rad na rasvetljavanju veza između albanske kulture i kvirnesa utemeljen je na univerzitetskom projektu o “burnešama” Albanije, takozvanim “zakletim devicama” na severu Albanije. U opisu fotografije na Instagramu, on povlači veze između drevnog nasleđa burneša i savremenog transmaskuliniteta. “Transrodni muškarci”, piše on, “oduvek su bili deo albanske istorije”.
Kairo je rođen i odrastao u Lugu u Italiji, u jednoj albanskoj porodici. Porodica je emigrirala u Veliku Britaniju kada je imao 14 godina. Priča mi da, iako je počeo da fotografiše još tokom letovanja sa porodicom, upravo ga je preseljenje u London inspirisalo da se ozbiljnije bavi fotografijom.
U to vreme, mnoge albanske porodice koje su živele u Velikoj Britaniji čuvale su sećanja i održavale porodične veze čuvajući foto-albume. Nakon pada komunizma u Albaniji i usred sve većeg nasilja koje će na kraju kulminirati ratom na Kosovu, mnogi Albanci su izbegli u Veliku Britaniju. Jedan od retkih načina na koji su mogli da ostanu u kontaktu sa svojim porodicama bio je putem razmene fotografija. Na isti način na koji je našim roditeljima Albancima fotografija pomagala da se ne osećaju tako usamljeno, Kairo mi je rekao da se i on zbog fotografije osećao manje usamljenim u Londonu.
Koristeći vreme provedeno u izolaciji tokom pandemijskog lokdauna, Kairo je započeo svoju fizičku tranziciju 2020, beležeći kroz fotografiju taj proces onako kako je želeo da bude predstavljen svetu. Polaroidni snimci koje je napravio tokom snimanja samoga sebe omogućili su mu da odmah vidi rezultate, oni su bili ogledalo koje mu je pomoglo da bolje vidi sebe.
Ovim projektom fotografije, Kairo je želeo da istraži svoj kulturni identitet. Osećao se, kako mi je rekao, kao da ga ništa u Velikoj Britaniji ne povezuje s njegovim kulturnim identitetom.
Nakon 11 godina života u inostranstvu, u decembru 2022, Kairo se vratio u rodni grad svojih roditelja Skadar. Bio je to prvi put da se vratio u taj grad nakon smrti njegovog dede. Rekao mi je da je iskoristio to putovanje da shvati kakav prostor može da nastani u svom kulturnom domu, ali i da doživi najviši osećaj tuge za svojim pokojnim dedom. Kada je ušao u kuću bake i dede, dočekala ga je baka koja je ukrasila svaki kutak kuće porodičnim fotografijama.
Kairo je počeo da fotografiše Skadra i članove svoje porodice, pogotovo svoju baku s majčine strane i sebe.
Fotografije sa putovanja istražuju njegovu nemogućnost da pronađe svoje mesto u Albaniji. Pričao mi je da oseća goruću potrebu da se vrati u rodnu zemlju svoje porodice kako bi pomirio svoj transrodni identitet sa svojim albanskim identitetom. Bio je to neophodan korak u njegovoj tranziciji.
Na njegov projekat uticaj je imao Nacionalni muzej fotografije Marubi u Skadru. Zbirka datira od druge polovine 19. do kraja 20. veka i obuhvata radove 18 fotografa. Ona “oslikava istorijske događaje i predstavlja prve tragove albanskih fotografija”, kako se navodi na sajtu. S druge strane, ona uključuje i fotografije kvir praksi iz osmanskog doba – “köçek”, što su bili plesači u suknjama, i termin “dylber”, koji je označavao mlade muškarce koji obožavaju pesnike ili pevače. Upravo je ova arhiva bila ta koja je Kaira inspirisala da kreira sopstveni savremeni portret albanskog kvir postojanja.
Njegove fotografije bude osećaj nostalgije koji podseća na porodične foto albume, dok je istovremeno prisutan i snažan osećaj izolacije. Rad govori o šokantnom iskustvu povratka “kući” iz dijaspore i otkrivanju činjenice da su se stvari promenile – efekti prolaska vremena, promena odnosa prema mestu, odlazak voljenih osoba. A ipak stvari su iste, fizički se malo toga promenilo od njegovih uspomena iz detinjstva. Ali duhovi prošlosti, života koji su hodali ovim ulicama, opipljivi su na Kairovim fotografijama.
Tokom svog putovanja u Skadar u decembru, Kairo je rekao da je primetio kako ga članovi njegove porodice i šira zajednica gledaju, primećujući njegovu fizičku tranziciju, ali da im to “nije mogao objasniti”. Osećao se kao da je u kavezu i da jedino kroz fotografije može da vidi sebe. Ali s njegovom bakom sa očeve strane je bila drugačija situacija: “S njom sam uvek imao osećaj da joj jako značim“.
Odlučio je da joj objasni svoju tranziciju, svoj transmuški identitet. “Došao sam do nje dok je gledala neku tursku seriju”, priča Kairo. “Rekla mi je da ne moram ništa da joj objašnjavam. Naše razumevanje prevazilazi svaki jezik, ona vidi moju dušu.”
Iako mi je rekao da smatra da još uvek nema dovoljno prostora za njega u albanskoj kulturi, deo tog prostora počeo je da pronalazi u svom suočavanju sa sopstvenim nasleđem i svom fotografskom projektu.
Kairo je krajem maja na svojoj diplomskoj izložbi na univerzitetu predstavio svoj projekat “Light are the Wounds, Heavy is the Wind” (Lake su rane, težak je vetar). Po ulasku, tačno na sredini, snažno je stajala fotografija Kaira. Kairo je želeo da razume prostor u kom živi kao Albanac i kao kvir. Ta fotografija je govorila za sebe. Njegov duh izvire iz te slike, kao i iz svih ostalih. Stvoriti arhivu tamo gde je praktično nema nije lak podvig, a Kairo je to ipak uspeo da uradi.
Projekat je bio Kairov način da pokaže da je on tu i da postoji. “Ne u inat tuzi, tišini, nedostatku reči i pogrešnom imenu od rođenja, već upravo zbog njih”, kako je napisao u objavi o izložbi na Instagramu. “To je priča o pronalaženju tuge u svojoj kući koliko i o pronalaženju ljubavi u njoj. Sve što nisam mogao reći rečima, našao sam način da izrazim kroz fotografije.“
Fotografije: Kairo Urovi.
-
- Ovaj članak je napisan na albanskom.