Perspektive | Društvo

Moramo razgovarati o nasilju

Piše - 26.09.2017

Reakcije na nedavno ubistvo koje su počinili mladi govore o duboko nasilnom društvu.

Nedavno su određene mlade osobe počinile teški nasilni zločin (trenutno su dva tinejdžera pod policijskom istragom) na Kosovu. Zločin se sastoji od ubistva mladog muškarca, Auljona Zeke, koga su u leđa pogodila četiri metka. Kao odgovor na ove vesti, statusi na društvenim mrežama odražavali su šokiranost i strahopoštovanje.

Mnogi su se zbog ovog zločina zaprepastili i ponašali se kao da za ovako nešto nikada ranije nisu čuli. Svakako da je reč o šokantnom zločinu; međutim, kriminal i nasilje na Kosovu nisu nova ili još jedna stvar koju smo preuzeli ‘izvana’, iz dijaspore ili inostranstva. Upravo suprotno, ne samo da su kriminal i nasilje na Kosovu bili prisutni u celoj istoriji, već su bili hvaljeni i sveprisutni, izvezeni na tapiseriji društva, istorije, kulture i države.

Nesumnjivo, dokazi pokazuju da su kriminal i nasilje na Kosovu i za Kosovare i Albance sistemske, strukturne i kulturološke prirode, pa tako izazivam sve da ponude dokaze koji upućuju na suprotno.

Ovim nikako ne sugerišem da su kriminal i nasilje idiosinkrazijski pojmovi na Kosovu ili za Albance. Baš kao što je slučaj sa Kosovom, istorija svih nacija i kultura prožeta je nasiljem. Ono što sugerišem ovde jeste da, u ovom slučaju i u sličnim slučajevima, način na koji su mnogi reagovali sugeriše da su im ovakve vesti bile strane, što nije istinito.

Jedno nasilno društvo se često pretvara u kriminalne društvene strukture koje su duboko ugrađene u društveno tkivo, a Kosovo nije izuzetak.

Umesto da se bave karakterom zločina, umesto da se pozabave sistemskim nasiljem u društvu i kulturi koje postoji vekovima, većina onih koji su se uspaničili su, u stvari, sugerisali da je ovo novi i ranije nezabeležen problem Kosova. Ispričala sam majci o onome što se pisalo po društvenim mrežama i o reakcijama, a ona je rekla: “Pse po quditen, gjith jon therr e vra per femra?” (“Zašto su iznenađeni? Oduvek jedni druge bodu i ubijaju radi žena.”)

Vodila sam podugačak razgovor sa majkom o tome zašto ovakvo ponašanje postoji, ispitujući pojmove maskuliniteta i hrabrosti koji su ukorenjeni u kosovskoj i albanskoj istoriji, ali i u običajima; ipak, ovakve pojave su postojale i u drugim kulturama. Zaključili smo da se nasilno društvo često pretvara u kriminalne društvene strukture koje su duboko ugrađene u društveno tkivo, a Kosovo nije izuzetak. Prema tome, kada se oko vas dešava samo nasilje i ni za šta drugo i ne znate, teško je razlikovati nenasilno ponašanje od zdrave/zdravije strukture, a zbog duboko ukorenjenog nasilničkog miljea.

Pojava ove vrste nasilja, gde mladić uzima oružje i puca da bi ubio drugog mladog čoveka, radi, kako je izveštavano, časti jedne mlade žene — ovakva dramatizacija primorava mnoge da izjave da ovakvo odvratno necivilizovano ponašavanje ranije nije bilo deo njihove kulture. Iako su neki pokušali da ovaj čin okarakterišu kao varvarski i čin kome nije mesto kod nas, u stvari su varvarski činovi poput ovoga postojali i bili prepleteni sa identitetom našeg društva.

Društvene strukture, kao što je porodica, gde su deca i žene često žrtve fizičkog nasilja radi njihovog disciplinovanja, predstavljaju genezu ovog nasilja, fizičkog i seksualnog. Ovo je praćeno društvenim institucijama, od dečjih vrtića preko škola, gde se nad decom sistematski vrši nasilje kako bi naučila kako da se ponašaju, do univerziteta, gde je seksualno zlostavljanje obilato, sve do trenutka kada se zaposle, gde su ljudi podvrgnuti tolikim nasilnim aktima da ih je nemoguće ovde pobrojati. U ovim okolnostima se moramo zapitati: Odakle ovolika iznenađenost na društvenim mrežama?

Razlog zbog kog pokazujemo da smo šokirani i začuđeni jeste zbog magnitude trauma s kojom se sada suočavamo.

Štaviše, u društvu koje neprekidno i okrutno tretira svoje najranjivije na sistematičan i odvratan način, možete samo da pogledate patnju pasa lutalica, o čemu sam ranije pisala; zašto bi nas iznenadilo kada bi dete ubilo drugo dete hladne glave?

Po mome mišljenju, iako sam učila o istoriji nasilja u albanskoj i kosovskoj kulturi, pa sam i sama bila žrtva fizičkog nasilja — posebno dok sam bila u dečjem vrtiću na Kosovu, gde su me svakodnevno tukli — razlog zbog kog pokazujemo da smo šokirani i začuđeni jeste zbog magnitude trauma s kojom se sada suočavamo. Dakle, ovo predstavlja pokušaj da se porekne krivica koju svi osećamo na neki način, ali je i to breme koje je teško nositi, krivica koju ne možemo da nosimo kao sami.

Međutim, mi smo ljudi koji su deo kulture u kojoj se krvne osvete valorizuju, gde se seksualno zlostavljanje prikriva jer donosi sramotu, gde se Kanun duboko poštuje. Biće teško, ali moramo da napravimo korak napred, jer rad koji je počeo Anton Ćeta i praštanje nisu dovoljni da bismo se izborili sa ovim stepenom nasilja u našem društvu i kulturi s kojim se sada suočavamo.

Moramo da se pozabavimo sadašnjim i prošlim nepočinstvima i istorijskim zločinima, od onih koji su se desili u dečjim vrtićima, školama i drugim državnim institucijama, a kako bi se na odgovornost pozvali oni koji su počinili to nasilje. Za ovo će biti potrebno da žrtve i počinioci istupe, jer ćemo samo kroz ovaj proces moći da se javno pozabavimo ovim pitanjima i pokažemo da to nije prikladno ili prihvatljivo ponašanje, ili da to više neće biti.

U suprotnom ćemo nastaviti da se ponašamo na način koji legitimiše i prihvata nasilje. Istrage, pa ponekad čak i procesuiranje takvih zločina, mogli bi da ojačaju poverenje društva u vladavinu zakona i mogli bi da dovedu do toga da deca ne preuzimaju stvari u svoje ruke.

Prošlo je više od pola decenije otkako je Dianu Kastrati ubio njen bivši suprug usred Prištine, uprkos tome što je od policije tražila pomoć, a pravda za njenu porodicu još nije zadovoljena. Otada su mnoge druge žene ubili njihovi partneri.

Možda svakodnevno nasilje koje je, kako izgleda, postalo uobičajeno u našim životima neće biti normalizovano -- ono će biti prozvano.

Zadatak je policije da obezbedi obuku za svoje službenike kako bi i oni razumeli da svaki slučaj nasilja mora da bude istražen, bez obzira na to koliko je neki slučaj učestao i uobičajen, pa prema tome, naizgled, banalan. Međutim, moramo da ih prozovemo i moramo da vidimo šta policija radi i kakve su im prakse kada ovakvi činovi nasilja ne dobijaju epilog ili se ne procesuiraju.

Moramo i da shvatimo da smo mi ti pojedinci koji formiraju ovo kolektivno nasilno društvo. Kada kažete “ja nisam takav/a, ja u ovome ne učestvujem”, znači da poričete pravdu svim žrtvama: našoj deci koju smo poslali u dečje vrtiće i školu, našim supruzima i suprugama koji su žrtve nasilja na radnom mestu, našim kćerima i, sve više, sinovima koji su maltretirani na univerzitetu, našim kolegama koji su zlostavljani na poslu.

Nadam se da će reakcije sa društvenih mreža imati makar mali efekat. Možda svakodnevno nasilje koje je, kako izgleda, postalo uobičajeno u našim životima neće biti normalizovano — ono će biti prozvano. Nadamo se da će to izazvati više ljudi da prepoznaju i prozovu ove neprilične činove nasilja koji su tako duboko ukorenjeni da ih ljudi previđaju.

Međutim, nemojte da se zavaravamo: Ovo nije nešto što nema dodira s nama, ovo nije novina i nije nešto što je došlo izdaleka. Ono je rođeno i odgajano među nama.

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.