Perspektive | Sport

Nije izdaja kad fudbaleri biraju svoj identitet

Piše - 06.10.2016

Albanci iz Švajcarske imaju pravo na samopoistovećivanje.

Ovogodišnje priznanje Kosova od strane Uefe i Fife usmerilo je pažnju na profesionalne sportiste iz albanske dijaspore koji igraju za druge međunarodne timove. Izuzev nekoliko pojedinačnih slučajeva, većina sportista ima mogućnost da promeni svoju reprezentaciju kako bi igrali za Kosovo na kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2018. U ovoj debati, posebna pažnja je usmerena na sportiste Švajcarske koji imaju kosovske korene. Diskurs na Kosovu je bio poprilično oštar po pitanju njihovog potencijalnog odbijanja da nastupe u fudbalskoj reprezentaciji Kosova: Oni koji su odbili da se priključe označeni su kao “izdajnici” i prema njima se u skladu s tim postupalo.

Kada se god koristi reč “izdajnik” kada se govori o albanskim igračima iz Švajcarske u nekoj raspravi, diskurs se namerno usredsređuje na samo jedan narativ, zasnovan na jednoj navodno neotuđivoj istini: da Albanci iz dijaspore moraju da igraju za Kosovo, ili čak Albaniju. Ako, pak, odbiju da to učine,  onda su izdajnici svog naroda, porekla i svoje krvi.

Kada čovek čita, sluša i posmatra samo svoje društveno okruženje i medije, onda on vidi samo jednu predstavu stvari; u suštini, reč je o narativu apsolutne istine. Prema tome, ljudi lako mogu sportiste iz dijaspore da označe kao “izdajnike” i da ih podjednako lako vređaju i osuđuju. Zašto sportisti albanskih korena nisu zaneseni ovim  navodno ubedljivim istorijskim narativom? Zašto su odlučili da postanu “izdajnici”?

Albanci su poprilično homogeni narod. Od rođenja ih uče istoriji jednovekovnog pružanja otpora, što je slično mnogim drugim nacionalnim istorijama širom sveta. Albanska istorija je samopotvrđujuća i usmerena na patnju Albanaca; u njoj se naglašavaju podvizi i postignuća, ratovi i počinjene nepravde nad albanskim narodom. Istorijski govoreći, nad Albancima je povremeno vršena represija i oni su podvrgavani prisilnoj asimilaciji, zaštiti svog identiteta i kulture, dok je albanski identitet sam po sebi izvor ponosa: kao što kaže popularno fudbalsko skandiranje: “Šta je bolje od toga da ste Albanac?”

Svako ima pravo da bira i niko nije izdajnik.

Međutim, ljudi poput Granita Džake, Džerdana Šaćirija i Valjona Behramija nisu odgajani u istom homogenom okruženju, dok istorija koju su učili nije zasnovana na albanskom nacionalizmu. Oni su odrasli u sasvim drugačijem okruženju, u okruženju u kom su bili manjina i u kom su predrasude postojale — a i dalje postoje, u određenoj meri — prema Albancima i izbeglicama iz bivših jugoslovenskih republika generalno. Oni su odgajani kao Albanci u Švajcarskoj, pa se tako Granit i Džerdan poistovećuju pre kao Albanci iz Švajcarske nego Albanci sa Kosova. Poprilično je teško Albancima iz Švajcarske da postanu uspešni kao druga generacija migranata, jer oni prosto nemaju kapital, društvenu povezanost u svojim zajednicama i znanje o sistemu koje imaju meštani.

Ovi Albanci Švajcarske su i te kako svesni da su Švajcarci, ali i Albanci. Međutim, Švajcarska je i dalje mesto u kom su odgajani i u kom su proveli veći deo svojih života. S druge strane, igrajući za Švajcarsku i upućivanje aplauza švajcarske nacije Albancu u švajcarskom dresu govori mnogo toga o integraciji Albanaca u švajcarsko društvo, čime se jača imidž njihovog položaja u Švajcarskoj.

Po mišljenju Albanaca koji su rođeni i odrastali na Kosovu, ljudima iz dijaspore se smatraju kosovski Albanci koji rade i zarađuju novac na nekom drugom mestu, šalju doznake u domovinu, umesto da se o njima razmišlja kao o ljudima koji, u stvari, zaista žive u drugoj zemlji. Retko se, a možda i nikada, govori o integraciji. Oni pevaju i pišu o Albancima iz dijaspore kao da da nisu imali izbora nego da odu. Iako je to tačno, možda je preostali deo dijaspore takođe neizbežan, jer oni ne bi imali finansijsku bezbednost kada bi se vratili u domovinu — i to bi trebalo da najviše zabrinjava. Ali, za nekoga ko je naviknut na ideju da je krv najvažnija stvar, neshvatljivo je da Džaka i Šaćiri mogu, s razlogom, da Švajcarsku vide kao svoju zemlju.

Identitet se u albanskom diskursu retko kad tretira i shvata kao društveni konstrukt; etnički identitet se smatra nezamenljivim. Ova koncepcija etničkog identiteta ne može da objasni kako država i društveni krugovi jedne osobe mogu da doprinesu identitetu te iste osobe, ili da osoba nije rođena kao Albanac/Albanka, već da se identitet formira kroz čitav razvoj osobe — kroz porodicu, zajednicu, društvene krugove, državu, ili čak naciju. A ukoliko ove karakteristike ne osnažuju jedna drugu, već poprečno seku jedna drugu, onda je identitet čoveka fluidniji pojam. Mnogi Albanci sa Kosova zato vide sebe kao Albance i one koji potiču s Kosova.

Džerdanov fluidni identitet je demonstriran njegovim patikama na kojima stoje zastave Švajcarske, Kosova i Albanije. Međutim, Džerdan ne može istovremeno da igra za sve tri reprezentacije i mora da se odluči za jednu — on igra za Švajcarsku. S druge strane, Sinan Bitići je napustio Austriju da bi igrao za Kosovo, dok igrači poput Ljorika Cane, Albanca sa Kosova, ostaju verni Albaniji.

Svako ima pravo da bira i niko nije izdajnik. Svako će praviti sopstvene proračune o tome koja mu je reprezentacija pristupačnija i koja je važnija u smislu zastupanja; može se desiti da postoje i pragmatične kalkulacije. Na kraju krajeva, to je ravnopravnost u svom najlepšem ruhu: igrači mogu da biraju svoj identitet s kojim bi hteli da predstavljaju svoju reprezentaciju.

Kada čovek slepo veruje da je etnički identitet važniji od svih ostalih identiteta, onda vam je pravi šamar kada igrači sa albanskim korenima odaberu drugu reprezentaciju.

Međutim, druga strana novčića, argument koji se ignoriše u albanskom diskursu, jeste integracija Albanaca u druge države. Desničarima u Švajcarskoj bi uklanjanje kosovskih Albanaca iz reprezentacije legitimizovalo njihovu tvrdnju da Albanci iz Švajcarske — i, generalno, migranti — ne mogu da se integrišu i budu odani švajcarskoj državi. Takav čin bi, bez sumnje, podstakao mržnju prema Albancima u Švajcarskoj, dok bi rast antialbanske atmosfere negativno uticao na pristup Albanaca sportu, radu i obrazovanju, kao i na sveukupnu integraciju Albanaca u Švajcarsku. Time bi se doprinelo imidžu da Albanci koriste Švajcarsku samo radi novca i da nemaju nikakvog interesa da se poistovete sa Švajcarskom kao sa svojom zemljom. Švajcarska bi odlazak Albanaca (iz reprezentacije, prim. prev.) videla kao izdaju, jer su švajcarske škole fudbala napravile od tih igrača ono što oni danas jesu. Ti isti igrači bi bili posmatrani kao neko ko je zloupotrebio gostoprimljivu državu ukoliko bi ostali verni svojoj zemlji porekla. S druge strane, kada Albanci iz Švajcarske vide kako cela švajcarska nacija aplaudira igračima poput Džerdana, Granita i Valjona, oni se osećaju kao Albanci Švajcarske, jer njihovo prisustvo u reprezentaciji simboliše njihovo putovanje u integraciju u švajcarsko društvo — u društvo koje u sebi ima značajan broj Albanaca.

Odseljavanje ljudi u strane zemlje iz ekonomskih razloga, zbog proterivanja ili prirodnih katastrofa, dovodi do nastanka migranata druge i treće generacije. Očekivanje da svaka generacija predstavlja svoju zemlju porekla znači verovanje da su krv i poreklo jedine stvari na kojima se zasniva identitet. Bez ikakve sumnje, već mnogo godina na Balkanu — uključujući mnoge Albance i Srbe — etnicitet je srž identiteta. Ali kada čovek slepo veruje da je etnički identitet važniji od svih ostalih identiteta, onda vam je pravi šamar kada igrači sa albanskim korenima odaberu drugu reprezentaciju.

Oni koji bezuslovno veruju u etnički identitet smatraju i da Granit i Džerdan ne mogu sami da biraju, i da, u stvari, nemaju pravo da sami biraju; o njihovom etnicitetu je odlučeno na rođenju i to je ono što određuje za koga bi trebalo da igraju. Međutim, u celokupnoj istoriji, kroz migraciju i kontakt sa različitim kulturama, i uprkos činjenici da su se desili sukobi, bilo je mnogo primera prijateljskih odnosa između naroda, pojedinaca i država. Pored stalne migracije i naturalizacije građana u državama-domaćinima, novi identiteti su se razvili — identiteti koji karakterišu migrante druge i treće generacije koji državu-domaćina ne smatraju stranom državom, već svojim domom, pa su u tom duhu i vaspitavani. Oni tako dobijaju dve domovine: svoju domovinu i domovinu svojih roditelja. Time se pokazuje da su se mišljenja o pripadnosti državi i identitetu promenila.

Ako verujemo u identitet kao društveni konstrukt, onda je prihvatljivo dati pojedincu pravo na samopoistovećivanje. Ako bi Švajcarska konstruisala identitet kao etnički pojam, ona onda ne bi postojala kao država, zbog različitosti u jezicima: nemački, francuski, italijanski i romanski. Pa čak i kada bi konstruisali identitet zasnovan na ova četiri etniciteta i jezika, svako ko ne potpada pod tu definiciju bi bio smatran strancem i suočio bi se sa diskriminacijom na radnome mestu, u obrazovnim institucijama i u drugim sferama života.

Kao takav, naš etnocentrični narativ je opasan za mesta različitiosti, kao što je to Švajcarska, ali i na uglavnom homogenim mestima poput Kosova, upravo zato što je taj narativ nametnut, apsolutan i ekskluzivistički, i ne uzima u obzir druge tačke gledišta. Kada neko kao što je Granit Džaka donese odluku — i to jednu legitimnu odluku — da igra za Švajcarsku, mi vređamo njega i njegovu porodicu upravo zato što smo kreirali diskurs apsoluta, diskurs u kom se u obzir ne uzimaju drugi diskursi; a onda kada se manifestuju, oni bivaju ignorisani ili vređani.

Mnogi političari današnjice u Evropi i SAD koriste rast desničarskog ekstremizma sa nativističkom retorikom koja ima etnocentrične elemente. Ljudi koji trpe najveću štetu zbog nativističke retorike i uverenja da je etnicitet kamen-temeljac identiteta jesu migranti, i ako mi kao Albanci produbljujemo takvu retoriku, onda nanosimo štetu samom položaju albanske dijaspore u zemljama u kojima živi tako što posredno doprinosimo njihovoj marginalizaciji umesto integraciji.

Međutim, kada se bira između Kosova i Švajcarske, postoje dva preovlađujuća narativa: jedan, da se mora predstavljati država koja je nastala zbog žrtvovanja mnogih ljudi godinama, i da je predstavljati Kosovo samo po sebi prava istorijska prekretnica; i pod dva, da morate da ostanete privrženi državi u kojoj živite i u kojoj ste odrasli i koja vas je, ustupajući vam infrastrukturu, napravila onim što danas jeste.

Oba narativa su nesavladiva, i koji god da igrači odaberu — odabrali su ga iz nekog razloga. Po pitanju albanskog diskursa, moramo da naučimo da ne treba u potpunosti da odbacimo drugi narativ kao nevalidan, jer bi takav čin doprineo otuđenju albanske dijaspore koja je bitan deo albanskog naroda.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.