Za mnoge na Kosovu, uključujući i mene, putovanje van zemlje ili regiona bilo je više kao daleki san nego kao dostižna mogućnost. Dugačke procedure za dobijanje viza, beskrajna čekanja i visoki troškovi često su nam onemogućavali da vidimo svet izvan naših granica, uprkos želji.

Mnogo puta sam razmišljala da apliciram za vizu, ali bi me obeshrabrila sama pomisao na ispunjavanje zahteva: pozivno pismo, garancije i komplikovane procedure koje nisu garantovale pozitivan ishod.

Možda će nekima, koji su imali priliku da putuju ranije i često, ovo zvučati smešno, ali iako sam do svoje 23. godine doživela mnogo toga, nikada nisam doživela osećaj da budem iznad oblaka, da letim i vidim svet odozgo.

Mnogo puta sam odlazila na aerodrom, ispraćala članove porodice koji su putovali i dočekivala one koji su se vraćali. Sećam se kako sam gledala avione dok su uzletali i ljude koji su odlazili na svoje destinacije. Uvek sam želela da znam šta se dešava s druge strane aerodroma, gde odlaze ljudi, da li su uzbuđeni zbog putovanja, i kako je to ostvariti ono što je za mene bila samo želja — imati kartu u ruci i krenuti negde daleko.

Kada je u januaru 2024. godine doneta odluka o liberalizaciji viza, provodila sam sate na sajtovima avio-kompanija, pretražujući letove i praveći planove o tome gde bih mogala da odem.

Bio je to nov i snažan osećaj — pomisao da konačno mogu da izaberem mesto na mapi i kažem: “Idem tamo.” Želeo sam da posetim svaku zemlju: da probam picu u Italiji, vino u Francuskoj, uživam na moru u Španiji i posetim porodicu u Nemačkoj.

Prva karta

U aprilu te godine, rezervisala sam svoj prvi let. Bila je to brza odluka, ali jedna koju nikada ne bih promenila. Želela sam da vidim nešto istorijsko, nešto staro. Zato sam odlučila da odem u Kataniju, gradić na Siciliji u Italiji.

Od dana kada sam rezervisala let, imala sam mesec dana do datuma putovanja. Pogledala sam svaki mogući video o Kataniji, pregledala svoju avionsku kartu online barem stotinu puta i proverila svaki dokument iznova i iznova.

Osećala sam se kao dete, pomalo nesigurno. Želela sam da sve protekne savršeno, jer je to bio prvi put da radim nešto slično – sama sam organizovala svaki detalj putovanja. Nekome bi ovo moglo delovati neobično, ali za mene je to bilo kao prvi dan škole, prvi radni dan ili nešto što jedva čekaš da se desi.

Došao je dan putovanja. Stresirana, naterala sam svog dečka, s kojim sam putovala, da krenemo na aerodrom pet sati ranije. Leteli smo iz Tirane, a ja sam se plašila: šta ako bude gužva, šta ako bude previše ljudi, šta ako nam naprave problem na granici? Prosto sam bila uverena da će sve što može sigurno poći naopako.

Kad smo stigli na aerodrom, posmatrala sam svakog oko sebe, pitajući se da li su i oni uzbuđeni kao ja. Većina je, međutim, delovala potpuno naviknuto na letove — neki su bili umorni, neki su čak i dremali na sedištima. Ja nisam. Provela sam celu noć budna, jer smo imali let rano ujutru, a već od 2 ujutro sam bila na aerodromu, uživajući u svakom trenutku i svakom osećaju: zagrljajima ljudi koji su se sastajali posle dugo vremena i suzama onih koji su se rastajali na neko vreme.

Tog dana je padala kiša, ali mi to nije moglo pokvariti raspoloženje. Kada sam prošla na drugu stranu aerodroma, gledala sam avion i slikala ga, kao da je nešto što nikada pre nisam videla. Kada sam ušla u avion, smestila sam se pored prozora i nisam ni na trenutak sklopila oči. Posmatrala sam planine, more. Osećala sam se slobodno.

Kada sam stigla u Kataniju, ugledala sam grad koji je bio baš onakav kakvim sam ga zamišljala: mešavina svega, sicilijanske kulture sa drevnim duhom i jedinstvenom atmosferom u svakoj kaldrmisanoj ulici. Istraživala sam ga kao mapu koja oživljava — hodajući kroz crkve i trgove, upijajući istoriju koja me okruživala. A spektakularni pogledi na vulkan Etna bili su još jedno od iskustava koja su me ostavila bez daha.

Svaki korak je nudio nešto novo: priču, ukus, prizor. Slikala sam svaki kutak grada, svaki suvenir, svaki cvet, svaki trg, svaku uličicu, svaku crkvu i sve drugo, osećajući se kao da nemam dovoljno vremena da istražim sve što bih želela.

Obišla sam svaki delić grada, uživala u svakom jelu — od tradicionalne Pasta alla Norma Catanese do beskrajnih plodova mora sa riblje pijace. Pila sam kafu u kafićima na ćoškovima uličica i šetala noću uz zvuke muzike, držeći se za ruke sa dečkom, uživajući u italijanskoj romantici koju sam do tada viđala samo u filmovima.

Katanija mi je pomogla da shvatim da je svet mnogo veći nego što izgleda kada ga gledamo sa neba, obavijen oblakom. Ovaj grad je odlična prilika za sve koji žele da dožive italijansku kulturu, sa trgovima punim ljudi, ukusnom hranom na ulicama i živahnom atmosferom koja te poziva da istražiš. Osim što je prelep, grad je i finansijski pristupačan.

Tamo sam shvatila koliko smo bili uskraćeni zbog stagnacije procesa liberalizacije viza. Dok sam poslednji put gledala grad kroz prozor aviona, postalo mi je jasno da nam je bezbroj prilika iskliznulo iz ruku.

Za Novu godinu idem u Budimpeštu, glavni grad Mađarske. Šetaću se uz reku Dunav, kroz božićne markete, i osetiti svetlost novogodišnjih ukrasa na svom licu. Ništa više nije tako daleko kao nekad. Dugo vremena nam nije bilo omogućeno da vidimo koliko je svet velik i lep. Sada, kada možemo, jedva čekam.

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0

Ovaj blog objavljen je uz finansijsku podršku Evropske unije, a u okviru projekta “Diverzifikacija glasova u novinarstvu”. Odgovornost za sadržaj snosi isključivo K2.0 te isti nužno ne odražava stavove Evropske unije.