Stipendisanje | Ljudska Prava | U detalje | LGBTI

Mesto zvano dom

Piše - 10.12.2018

Zbog nasilja i mržnje, LGBTI osobe na Kosovu tragaju za time da budu bezbedni i prihvaćeni.

Vrelog letnjeg dana krajem avgusta 2018. Priština miruje, kao i većina gradova u lenja nedeljna popodneva, kada se stanovnici i gradske ptice podjednako izležavaju da bi uhvatili prolazne trenutke mira pre nego što će nalet u ponedeljak da ponovo uzburka ulice.

U bašti jednospratnog doma u prištinskoj Ulici Bajrama Keljmendija (Kelmendi), pas pronalazi utočište od sunca u senci ispod drveta, dok blaga turska muzika izvire iz otvorenog prozora, a zavese lagano plešu sa povetarcem.

S druge strane prozora, unutrašnji zidovi doma mlečne su boje, što je rezultat izloženosti duvanskom dimu, gde dva zlatom uokvirena komada tkanine sa slikama devojčica u dugim haljinama ukrašavaju ovaj prostor. Tokom prometnijih dana, parketi ispod geometrijski preciznog tepiha škripe širom kuće, najavljujući pokrete stanovnika i posetilaca. Ipak, u ovom trenutku, sve je mirno.

Noseći crnu tamnu košulju i farmerke, Ćerkica (Qerkica) sedi na kauču u dnevnoj sobi, ispijajući tursku kafu dok njen prijatelj Mustafa drema mirno u blizini.

Prekrštava noge, pali smotanu cigaru i nervoznim glasom počinje da priča o jednom od svojih ranijih iskustava.

“Zašto ovako izgledate, nemate šta da tražite u ovom komšiluku, niste poželjni ovde”, kaže Ćerkica, ponavljajući reči koje joj je pre neki dan uputila grupa dečaka od po dvadesetak godina.

Četrdesetdvogodišnja Ćerkica je transrodna osoba. Ona je i pripadnica aškalijske zajednice, pa je ova kombinacija rezultirala time da se u celom životu nad njom vrši diskriminacija od koje je u više navrata pokušala da pobegne, premda bezuspešno.

“Uvek sa mnom ovako razgovaraju i ja pokušavam da ignorišem sve vreme”, rekla je. “Posle nekog vremena, navikla sam se na to, ali se u ovim godinama više bojim [za svoju bezbednost]. Ponekad pomislim da bi neko mogao da potegne nož. To bi prelilo čašu. Ne bih više živela na Kosovu.”

Istorijska diskriminacija nad pripadnicima aškalijske zajednice i dalje traje, dok izveštaji upućuju na to da je ova zajednica sistematično stavljena u nepovoljan društveni, ekonomski i politički položaj, često izolovana na mestima sa slabije razvijenom infrastrukturom i tek malobrojnim šansama za obrazovanje.

Fotografija: Dardan Zhegrova.

Ćerkica je veći deo svojih ranih godina života provela u Kosovu Polju. Njena porodica se tamo preselila iz Mitrovice, kada je imala samo dve godine, pa iako ova opština ima najveći broj Aškalija na Kosovu, gde čine 9,57 odsto opštinskog stanovništva, diskriminacija i dalje preovlađuje.

Ipak, nju najviše grde i izopštavaju u kosovskom društvu zbog toga što je transrodna žena, jer su tradicionalne uloge u ovom društvu jedini opšteprihvaćen način za identifikaciju.

Rođena sa muškim polnim organima, Ćerkica se identifikuje kao žena još od ranog detinjstva.

“Oduvek sam se osećala kao žena, otkako sam imala devet godina; sebi sam dala ime Valentina i svi su mislili da sam devojčica”, kaže Ćerkica, držeći fotografije na kojima se nalazi sa svojim drugaricama koje su našminkane i obučene u večernje haljine. “Tek kada sam odrasla i kada je brada počela da raste, tada sam shvatila da sam, u fizičkom smislu, muško.”

Kao što je slučaj sa mnogim drugim osobama iz LGBTI zajednice, neprihvaćenost Ćerkice je počela kod kuće. Nakon što je završila samo četiri razreda osnovne škole, 1989. godine, kada je imala 13, pritisak koji je Ćerkica osetila da bi se prilagodila društvenim normama od strane svoje porodice primorao ju je da donese odluku koju nijedan tinejdžer ne bi trebalo da bude nateran da donese; spakovala je stvari i napustila dom u potrazi za utočištem.

Daleko od svoje porodice, osećaj diskriminisanosti je bio podjednako snažan. Kaže da su je pripadnici aškalijske zajednice ponižavali govoreći: “Ona je sramota za sve nas, ostali misle da smo svi kao ona!” Albanci su govorili ovakve stvari: “Ona nam uništava omladinu!”

Godine 1993. Ćerkici je ponuđen brak i mesto za boravak u domu sa jednom porodicom u Peći; kombinacija njene preke potrebe za utočištem i osećanja prihvaćenosti naterali su je da prihvati ovu bračnu ponudu.

“Sin našeg suseda zaljubio se u mene, jako, i jednom mi je kazao: ‘Valentina, hoću da se oženim tobom’”, kaže Ćerkica.

Kada je imala 17 godina, Ćerkica kaže da nije bila sigurna u to kako će ovaj sin reagovati kada sazna za njen rodni identitet. Kada je reč o transrodnim ženama, ispoljavanje roda u javnosti nailazi na veće odbijanje nego za transrodne muškarce, pa se tako Ćerkica stalno borila sa predrasudama i diskriminacijom. Brak je njoj delovao kao nemogućnost, ali na iznenađenje Ćerkice, ne samo da ju je prihvatio njen budući suprug, nego je to učinila i njegova porodica.

Na dan venčanja, Ćerkica je obukla belu svadbenu haljinu. Nju su primili i poželeli joj dobrodošlicu u kući sa muzikom i slavljem, a u skladu sa aškalijskim običajima, ona je postavila šerbet na kućni prag, što je obred koji donosi sreću kako bi njen brak bio lagan i sladak kao ova poslastica.

Ipak, nije se sve svršilo kako treba. Nakon samo devet meseci, njena porodica ju je vratila u Kosovo Polje protivno njenim željama. Ipak, ubrzo nakon toga, ponovo je napustila kuću, a to preseljenje promenilo joj je život zauvek.

Godine 1995, Ćerkica i njen prijatelj Mustafa, kog je upoznala nekoliko godina ranije, povezali su se i odlučili da zajedno pronađu dom. Njih dvoje ne samo da su čuvali jedno drugo i bili nerazdvojni prijatelji, već su širili atmosferu sigurnosti i pripadanja koje su pronašli jedno u drugom na ostale članove LGBTI zajednice koji se bore sa sličnim problemima.

“Svi koji su nas u nekom trenutku upoznali misle da sam ja Mustafina ćerka i ja im nikada nisam negirala to, kako ne bi mislili da sam sama”, kaže Ćerkica, koja je pronašla osećaj sigurnosti u Mustafi koji je bio njen staratelj u periodu od 16 godina.

Tek je tih godina firma u kojoj su zajedno radili počela da Ćerkicu [koja se tada predstavljala kao Valentina] oslovljava sa ‘Mustafina ćerka’, što ima svoje značenje na srpskom. Ona je stekla ime Ćerkica (ćerkica, umanjenica), što je razigrani oblik ove reči, pa joj je to ime i ostalo.

Mustafina priča, baš kao priča Ćerkice, počela je dok je bio tinejdžer. Godine 1975, kada je imao 15 godina i završavao Osnovnu školu ‘Vuk Karadžić’ u Prištini (čiji je sadašnji naziv ‘Elena Đika’ (Gjika)), Mustafa kaže da je počeo da oseća simpatije prema svom školskom drugu.

Zasluga za fotografije: Ćerkica (Qerkica).

“Sećam se kada je, jednog kišovitog dana, drugar iz odeljenja došao do moje kuće da zajedno radimo domaći i moj tata je došao radi ručka. Kada smo izašli da ga pozdravimo, bio je to čudnovati trenutak. Meni se dopadao, ali nisam se usuđivao da to kažem, da prihvatim”, kaže Mustafa. “Prišao mi je i zagrlio me, šapnuo mi u uvo ‘gajim ista osećanja kao i ti, Mustafa’. Tada sam shvatio šta osećam prema muškarcima.”

Dve godine nakon što je to shvatio, Mustafin život je napravio iznenadni obrt kada je izgubio vid posle nesreće. I pored inicijalne nege koju mu je porodica pružila i petogodišnje veze koju je održavao od 1988. do 1993, Mustafi je bila potrebna stabilnija podrška.

Godine 1995, Ćerkica i Mustafa počeli su da žive zajedno u Prištini, inicijalno se seleći od kuće do kuće zajedničkih prijatelja, nakon čega su konačno iznajmili stan za sebe. Međutim, kada se velika porodica Ćerkice — njena dva brata sa svojim ženama i decom — preselila u Nemačku tokom rata u maju 1999, ona se vratila u Kosovo Polje, ovaj put sa Mustafom, gde su se njih dvoje preselili i brinuli se o praznoj porodičnoj kući.

Nije prošlo mnogo vremena, a oni su odlučili da negu koju su pružili jedno drugom prošire na druge ljude koji se bore sa sličnim osećanjem isključenosti i otuđenosti. Godine 2003, otvorili su svoj dom kao sklonište za LGBTI osobe koje su morale da napuste svoj dom nakon bega od fizičkog i psihičkog nasilja, a koje se nad njima vršilo zbog njihove seksualne orijentacije ili rodnog identiteta.

“Sećam se prvog puta [2003] kada je neko došao u moju kuću; ona je bila prijateljica iz Prizrena, ali ne želim da izreknem njeno ime, sada ima porodicu”, kaže Ćerkica. “Rođena kao sin jedinac… [ali transrodna žena u stvari], i ona se suočavala sa problemima u svom domu, gde su je grdili iz tog razloga. Imala je četiri sestre i bila je primorana da napusti kuću i dođe kod mene.”

Ćerkica kaže da je ova prijateljica ostala tamo dve i po godine, ali je kuća i kasnije nastavila da služi kao sklonište sledeće dve decenije. Ovaj dom je postao i okupljalište za članove LGBTI zajednice koji su sami dolazili i pronalazili bezuslovnu prihvaćenost među prijateljima, pa su čak i pozivali svoje partnere na kafu i ručak.

“Okupljali smo se i pripremali hranu, pili kafu, razgovarali satima”, kaže Ćerkica. “Čitali smo sudbinu iz šoljica kafe, oblačili smo se kao lutke i držale ženske žurke, plesale uz muziku. Svi smo se osećali kao kod kuće; još bolje od toga, jer su mogli da rade sve što su hteli. Ponekad nismo imali mnogo novca, ali smo nekako uspevali; neko bi odlazio, obavljao neki posao i uspevao u tome, svi zajedno.”

Ipak, 2016. godine, biološka porodica Ćerkice vraćena je iz Nemačke, vrativši se u dom koji su jednom napustili, pa su se Ćerkica i Mustafa ponovo našli u okruženju u kom su se osetili neprihvaćeno i nepoželjno.

Obezakonjeni

Poput Ćerkice i Mustafe, mnogi pripadnici LGBTI zajednice na Kosovu isterani su iz svojih porodica i primorani da napuste dom dok su još vrlo mladi. To je i te kako teško kada ne postoji prihvaćenost tih ljudi na nivou društva.

U okolnostima poput ovih, odgovornost bi trebalo da snose institucije koje treba da zaštite osnovna prava ovih pojedinaca i ponude rešenja, premda su institucionalno podržana skloništa za LGBTI osobe na Kosovu praktično nepostojeća.

Usled nedostatka podrške institucija, oni koji se suočavaju sa diskriminacijom zbog svog seksualnog identiteta ili orijentacije moraju da se obrate svojim susedima za podršku, pa je tako od vitalnog značaja da oni u zajednici otvore vrata jedni drugima.

Kada cela jedna društvena grupa oseti da je ugrožena, tada solidarnost među pojedincima u grupi drastično raste.

Arber Nuhiu, CSGD

Arber (Arbër) Nuhiu iz Centra za razvoj društvenih grupa (CSGD) — nevladine organizacije koja pruža podršku pravima LGBTI osoba, brani ih i zagovara — kaže da je u kontaktu sa Ćerkicom od 2003, kada je ona prvi put otvorila vrata svog doma svojim vršnjacima. Nuhiu kaže da su žrtve porodičnog nasilja često tražile sklonište i podršku u njenom domu. “Neki su se osećali lagodnije i slobodnije, bili su ono ko su zaista kada su ovde odsedali”, rekao je.

Prema Nuhiuovim rečima, kada cela jedna društvena grupa oseti da je ugrožena, tada solidarnost među pojedincima u grupi drastično raste. Kaže da je to nateralo mnoge LGBTI osobe širom Kosova, ali posebno u Prištini, da jedni drugima pruže podršku, posebno u slučajevima u kojima je nasilje prisutno.

Godine 2015, Nacionalni institut za demokratiju (NDI) napravio je anketu sa 1.221 osobom iz LGBTI zajednice, gde su svi bili stariji od 18 godina i gde svi žive na Kosovu. Anketa je pokazala da je oko 80 odsto onih koji su intervjuisani osetili diskriminaciju ili psihičko zlostavljanje u svojoj porodici i društvenim krugovima, a što je sve izraženo u obliku okrutnih šala, ponižavajućih komentara, uvreda i pretnji zbog njihove seksualne orijentacije; 29 procenata je doživelo fizičko zlostavljanje.

Uprkos ovakvim brojkama, od 2012, samo je oko 20 slučajeva pretnji i fizičkih napada prijavljeno policiji. Ljudskopravaški aktivisti kažu da većina napada ili incidenata koji se dešavaju ne bivaju prijavljeni. Ako i budu registrovani, retko kada završe na sudu. Izveštaj CSGD-a iz 2016. navodi sledeće: “To je zbog straha da će njihova imena biti javno objavljena, straha da će njihovi slučajevi da budu zanemareni, kao i zbog opšteg nepoverenja prema sprovođenju zakona.”

Tome je posvedočeno novembra ove godine, kada su razni onlajn portali objavili video-snimak u jednoj prištinskoj policijskoj stanici. U snimku se prikazuje dvoje uhapšenih građana, gde jedan tvrdi da se saglasio sa time da obavi seksualni čin za novac, a drugi je to negirao, zbog čega je potegnut nož.

U video-snimku se vidi i čuje kako petoro policijskih službenika vređaju i rugaju se dvojici muškaraca koje su uhapsili.

“Mogu li da dobijem čašu vode?” upitao je jedan građanin.

“Ne”, odgovorio je jedan od prisutnih policajaca.

“Ali ne mogu da govorim”, uzvraća građanin.

“Da li te je jebao ili te nije jebao?” policijski službenik je postavio pitanje. “Je l’ te poljubio jezikom?”

U pozadini se čuje kako se policijski službenici smeju.

Ovaj snimak je dobio na popularnosti u medijima 16. novembra, dok je narednog dana Inspektorat Kosovske policije doneo odluku da suspenduje petoro službenika. Oni su i dalje pod istragom zbog sumnje da su zloupotrebili položaj i neovlašćeno napravili video-zapis.

Organizacije koje se bore za prava LGBTI osoba kažu da ovaj slučaj pokazuje da postoje i diskriminacija i podsticanje mržnje.

I dalje je nepoznato kakvu će odluku doneti Inspektorat Kosovske policije. Ipak, aktuelne odredbe Krivičnog zakona Kosova teško da će rezultirati donošenjem pravedne odluke. Krivični zakon prepoznaje seksualnu orijentaciju kao otežavajuću okolnost u krivičnom delu, kao i u slučajevima uništenja imovine ili nanošenja štete imovini. Štaviše, član 147, koji utvrđuje kaznu za svakoga ko podstiče ili javno širi mržnju na nacionalnoj, rasnoj, verskoj ili etničkoj osnovi, ne obuhvata seksualnu orijentaciju i rodni identitet. Rodni identitet nigde nije pomenut u zakonu.

“Sve dok se rodni identitet ne obuhvati krivičnim zakonom i sve dok se seksualna orijentacija pominje samo u slučaju uništenja imovine ili nanošenja štete imovini [i kao otežavajuća okolnost] — viđaćemo sve manje govora mržnje koji će se prijavljivati sudovima ili policiji, jer se zajednica oseća nesigurno i ne vidi nikakve rezultate kada se presuda izrekne onima koji su počinili krivična dela”, kaže Rina Kika, prištinska advokatica koja se bavi ljudskopravaškim slučajevima.

Organizacije koje se bore za LGBTI prava zagovaraju i lobiraju za inkluziju seksualne orijentacije i rodnog identiteta u član 147 kao osnove za govor mržnje ili zločin iz mržnje.

Jedan takav slučaj desio se 2016. u Uroševcu, gde je dvoje aktivista napadnuto dok su bili na gradskom trgu, deleći brošure i zagovarajući poštovanje LGBTI prava. U sudskom epilogu ovog slučaja, tužilaštvo je uputilo na član 147 Krivičnog zakona, a kao rezultat toga, Osnovni sud u Uroševcu nije uzeo u obzir motiv za ovaj napad, a koji je povezan sa seksualnom orijentacijom žrtava, već je, umesto toga, ovaj slučaj tretirao kao uobičajeni slučaj diskriminacije.

Ovaj slučaj ne pokazuje samo da tužilaštvo nema ekspertizu u bavljenju takvim slučajevima u pravosuđu, jer ono nije uspelo da izdejstvuje da se ovaj slučaj smatra zločinom iz mržnje, ali je to uputno za to kako će izostanak obzirnosti prema seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu u ovom članu zakona i dalje uticati na to kako će se budući slučajevi obrađivati.

Organizacije za LGBTI prava otada zagovaraju i lobiraju za inkluziju seksualne orijentacije i rodnog identiteta u član 147 kao osnove za govor mržnje ili zločin iz mržnje. Ipak, kako se očekuje da će ažurirani tekst zakona biti usvojen tek početkom 2019, zasad su aktivisti nesigurni u odnosu na to da li će nova verzija člana obuhvatiti ove novine.

Nepriznavanje diskriminacije u Krivičnom zakonu samo je još jedna ilustracija toga kako institucije ne uspevaju da podrže LGBTI zajednicu. Pored toga, nema razumevanja institucija i priznanja da u okruženju u kom se zlostavljanje primenjuje u porodici, u komšiluku i na ulici, alternativni životni prostori, poput skloništa, postaju prostori od vitalnog značaja.

Ipak, takvi prostori ne postoje. Da bi se izborila sa ovim problemom, prištinska NVO Centar za ravnopravnost i slobodu (CEL) 2016. je počela da sarađuje sa skloništem “Streha” u Tirani, koje je otvoreno godinu dana ranije.

Prema rečima psihologa iz ovog skloništa Elvisa Popaja, ljudi sa Kosova su utočište našli u Centru Streha u Tirani i imaju dobre odnose sa članovima LGBTI zajednice, jer se kao zajednice suočavaju sa istim oblicima diskriminacije. Dosad je sedmoro ljudi sa Kosova našlo sklonište tamo.

Prema Popajevim rečima, nakon što multidisciplinarni tim proceni osobu i nakon što se utvrdi da se ona nalazi u opasnosti, da ima specifične potrebe ili se nalazi u teškom životnom periodu, tada osoba dobija sklonište i pristup nizu usluga, kao što su smeštaj, hrana, psihološko i socijalno savetovanje, ponude za posao i zdravstvene usluge. Prema tome, ne samo da osoba može da izađe iz teške situacije, već ima i podršku da se vrati u društvo.

“Ljudi mogu da ostanu u skloništu od šest meseci do godinu dana, a na osnovu potreba koje imaju”, kaže Popaj. “Što se nas tiče, socijalna i psihička dobrobit pojedinca je važna, pa tako i nakon što osobe napuste sklonište, one su i dalje korisnici psiholoških usluga ili drugih usluga koje im pomažu da pronađu ili zadrže zaposlenje, finansijsku nezavisnost ili integraciju u društvo.”

Iako je CEL uputio mnoge žrtve nasilja i diskriminacije u sklonište u Tirani, Ćerkica i Mustafa nisu imali koristi od ovih usluga.

"Sklonište na Kosovu mora da bude nezavisno od donatora i sredstava. Ne možemo da kažemo žrtvama da danas imaju sklonište, ali da će se ono za šest meseci zatvoriti zbog manjka sredstava."

Bljert (Blert) Morina, CEL

“Ćerkica i Mustafa nisu slučajevi koji prosto mogu da odu u Tiranu na nekoliko meseci i zatim se vrate ponovo na Kosovo”, kaže Bljert Morina, direktor CEL-a. “Usled njegovog zdravstvenog stanja, Mustafi je potrebna nega, a i njemu i Ćerkici potreban je stalni smeštaj, pa tako sklonište u Tirani nije prigodno za njih.” Mustafa je 2003. preživeo šlog zbog koga je ostao poluparalizovan.

U međuvremenu, CEL je u potrazi za sredstvima i podrškom od državnih institucija da bi ustanovio autonomno sklonište koje će voditi oni koji tamo borave, a čime bi ono postalo i rehabilitacioni centar u slučajevima u kojima su oni koji borave u skloništima pretrpeli psihičko i fizičko nasilje.

“Sklonište na Kosovu mora da bude nezavisno od donatora i sredstava”, kaže Morina. “Ne možemo da kažemo žrtvama da danas imaju sklonište, ali da će se ono za šest meseci zatvoriti zbog manjka sredstava.”

Ovako nešto se već desilo, na primer, kada je Ćerkica izgubila svoju kuću jer se njena biološka porodica vratila iz Nemačke, te su svoje domove izgubili i oni koji su bili smešteni u skloništu sa njom.

Istovremeno, na nivou institucija, nema specifičnih politika koje predviđaju rešenja za ovakve situacije. U stvari, tek je u maju prošle godine Kancelarija za dobru upravu (KDU), koja funkcioniše u okviru Kabineta premijera — koja ima supervizorsku ulogu i savetuje ministarstva, razvija politike i pruža savete u oblastima dobre uprave, ljudskih prava i rodne ravnopravnosti — ispunila svoju obavezu koja proističe iz Zakona o zaštiti od diskriminacije, a koja podrazumeva pravljenje nacrta sekundarnog zakona o odgovornosti, koordinaciji i izveštavanju o antidiskriminacionim mehanizmima na ministarskom i opštinskom nivou.

U okviru novog zakona usvojen je propis koji obavezuje ministarstva i opštine da odrede jedinicu ili službenike za zaštitu od diskriminacije. Njihova uloga će biti sledeća: pružanje podrške pri pravljenju nacrta i sprovođenju lokalnih politika i strategija ministarstava za promociju ljudskih prava i zaštitu od diskriminacije, razvoj redovnog dijaloga sa nevladinim institucijama, organizacijama i ugroženim grupama o pitanjima diskriminacije, davanja preporuka za sva pitanja vezana za diskriminaciju, i tako dalje.

Ipak, prema izveštaju CSGD-a, iako je Kancelarija za dobru upravu navela da su sve ove institucije već imenovale službenike u ove svrhe, one i dalje nemaju spisak ovih službenika. Štaviše, iako mandat Kancelarije obuhvata programe obuke za javne službenike na opštinskom i nivou ministarstva, uvrštavanjem pitanja u vezi sa zaštitom od diskriminacije nad LGBTI zajednicom, takva obuka još nije sprovedena u poslednje tri godine.

“U Opštini Novo Brdo [2017. godine] saopštili su da obuka nije sprovedena zbog toga što ta zajednica ne postoji u našoj opštini”, kaže Rina Braimi, programska menadžerka CEL-a. Ovaj odgovor opštine navodi se i u izveštaju Koalicije za jednaka prava svih iz 2018. na temu unapređenja stanja LGBT prava.

“U razgovoru sa njima rekli smo im da treba bolje da se upoznaju sa životom zajednice u ovoj opštini, jer u svakoj opštini ima pripadnika LGBTI zajednice”, kaže Braimi.

Prema njenim rečima, ovaj odgovor upućuje na to koliko su institucije ignorantne u pogledu poznavanja zajednica koje žive u opštini. Kada imate takav pristup, bavljenje suštinski važnim i vitalnim interesima LGBT zajednice i dalje se nalazi u talačkoj situaciji zbog institucija koje ne razumeju njihove potrebe.

Ciklusi nade

Kada je Ćerkica izgubila svoj dom, jer se njena biološka porodica vratila iz Nemačke, svi oni koji su sa njom boravili u skloništu takođe su izgubili svoje domove. Suočeni sa proterivanjem i opasnošću da će završiti na ulici, Ćerkica i Mustafa morali su da se okrenu svojoj zajednici, u potrazi za pomoći i negom koju su sami pružili mnogima.

Umetnički kolektiv Haveit, poznat po svojim umetničkim intervencijama u vidu protesta protiv socijalne nepravde, usmerio je svoj fokus na solidarnost sa LGBTI osobama kroz priču Ćerkice i Mustafe. Ubrzo je svrha projekta usmerena na to da se pronađu sredstva za stanovanje njih dvoje.

Fotografija: Dardan Zhegrova.

Uz slogan #openyourheart (#otvorisrce) i inicijalni fond Staciona – Centra za savremenu umetnost u Prištini i Univerziteta umetnosti (UAL) u Londonu, Haveit je organizovao muzičke nastupe u raznim delovima grada, barovima i kulturnim prostorima kako bi se prikupila sredstva u aprilu i maju 2018.

Nakon dva meseca, Ćerkica i Mustafa su u junu 2018. dobili iznajmljeni stan u Prištini. Za njih je skupljeno oko 2.000 evra.

“Naše interesovanje u svojstvu umetnika nije bilo samo umetničke prirode, da bi se kreirali video-zapisi i da se onda zaboravi ovaj slučaj. U ovoj situaciji uspostavili smo bliske odnose sa subjektima, to jest sa Ćerkicom i Mustafom”, kaže Lola Siljaj (Sylaj), članica Haveita. “Ono što nas je najviše brinulo jeste da, svaki put kada smo se sastali i snimali, Ćerkica i Mustafa su imali dosta razumevanja za umetničku stranu priče, ali su imali osnovnu potrebu za skloništem, pa su sve vreme govorili ‘možda će sad i kuća da bude spremna’. To nas je umnogome nateralo da radimo na rešavanju problema makar na neko vreme.”

Rešenje je pronađeno u kući u Ulici Bajrama Keljmendija, u kojoj je Ćerkica sedela tog avgustovskog jutra, sa turskom kafom u ruci. Ipak, kako se njima više puta desilo, nije prošlo mnogo vremena, a diskriminacija i mržnja su ih primorali da odu iz svog doma.

“‘Zašto ste došli ovde, zašto dovodite ovakve ljude u naš komšiluk?’”, priseća se Ćerkica kako su njene komšije komentarisale. “‘Ne želimo da priđemo ovim ljudima; oni nemaju šta da traže u našem komšiluku.’”

Otežavajuća ekonomska situacija stvorila je dodatni teret. Ćerkica nije imala redovni prihod ili stalni posao; povremeno je nekima čistila i pružala pomoć po kući, ali je, najvećim delom, Mustafina penzija od 100 evra koju dobija od Udruženja slepih bila jedini prihod koji su ostvarivali.

Nakon četiri i po meseca provedenih u iznajmljenoj kući, Ćerkica ne samo da se suočavala sa finansijskim poteškoćama u plaćanju kirije, već je imala i slične pritiske vlasnika kuće koga je postavila njena porodica. Osećajući se nepoželjno i kao da ju je stanodavac primoravao da napusti stan, ona je donela odluku da ode iz zemlje, da pobegne.

Mustafa je otišao kući u Kosovo Polje i ostao sa porodicom Ćerkice pod starateljstvom ćerki njenog brata, dok je Ćerkica pobegla u Nemačku sa očima uprtim u Francusku, gde je htela da traži azil sa prijateljicom.

Otišla je bez vize i, zajedno sa svojom prijateljicom, otputovala u Srbiju, do Subotice, u nadi da će preći granicu sa Mađarskom. Ipak, njen pokušaj da pobegne bio je neuspešan i ona je vraćena na Kosovo.

Fotografija: Dardan Zhegrova.

Ćerkica se narednog meseca sa Mustafom vratila u Kosovo Polje, gde se sve nastavilo onim mukotrpnim putem odranije, iako su imali zračak nade da će situacija biti bolja, ali se sve survalo u provaliju.

“Moja osećanja prema tome ko sam, moj identitet, oni se nikada ne menjaju”, kaže Ćerkica. “Ono što može da se promeni jeste ponašanje ljudi prema meni, tako da volimo i prihvatimo jedni druge.”

Sada, skoro dve decenije kasnije, Mustafa se priseća reči svog bivšeg dečka koje je uputio Ćerkici: “On će se pobrinuti za tebe, bićeš u njegovim rukama.” Mustafa se devedesetih godina pobrinuo za Ćerkicu, dok se ona borila sa predrasudama i izopštenjem iz društva. Ali sada, kako su oboje ostarili, Ćerkica kaže da oseća da je sada red na nju.

“Rekla sam Mustafi da ću se brinuti o njemu sve dok mogu da stojim na nogama”, rekla je.K

Uređivala Ljeurina (Leurina) Mehmeti.
Dodatna redakcija: Besa Luci, Dafina Halili.
Jezičko uređivanje: Loren Pis (Lauren Peace).

Naslovna fotografija: snimak iz Haveitovog filma “Tash nashta po bohet shpia”.

Ovaj članak je napisan u okviru stipendije K2.0 za novinarstvo u oblasti ljudskih prava, 2018.

Vrati se na monografiju 

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.