Na izlazu iz Đakovice, u selu Brekovac prekrivenom blatnjavim putevima, novinarka Nora Xhuzi zaustavlja se ispred dvorišta Mire Jakupi. Tamo se nalazi jedna kontejnerska kuća koja nema ni deset kvadrata, a u kojoj Mira već dve godine živi sa svojom šestočlanom porodicom. Njima je taj kontejner i dnevni boravak, i kuhinja, i spavaća soba, ali i kupatilo za njihovo četvoro dece. Nasred sobe nalazi se jedan drveni stub koji služi kao podrška metalnom plafonu njihovog doma.

“Jedva ima mesta za spavanje”, kaže Mira.

“Evo, uveri se svojim očima”, kaže mi Nora ispred otvorenih vrata.

“Je l’ ima nekih vesti o kućama?”, pita Mira Noru o predugom procesu prijavljivanja za izgradnju kuća za beskućne porodice iz nevećinskih zajednica. Međutim, Ministarstvo administracije i lokalne samouprave još uvek nije uzvratilo dugoočekivani odgovor nijednoj od njih. Čini se da Noru još više muči zdravstveno stanje Mirine svekrve Hyre kojoj je doktor rekao da mora da izvadi bubreg. Nora kraj puta i s rukama na struku sluša ženu iza žičane ograde.

“Aaa…”, izgovara Nora u znaku iznenađenja prvi samoglasnik abecede i nastavlja: “Teško je u ovim situacijama opisati emocije… jer kad vidiš jednu majku, jednu staricu kako plače pred tobom i još tebe gleda kao jedinu nadu, prosto ne možeš ostati ravnodušna”, kaže Nora.

Od 2019. godine, Nora vodi emisiju “Ora egjiptiane” (Čas Egipćana) na Radio-televiziji Kosova (RTK), namenjenu egipćanskoj zajednici na Kosovu. Svih ovih godina, Norina emisija je često prva adresa na koju građani/ke ove zajednice upućuju svoje brige i potrebe.

“Dešavalo mi se ponekad da ne znam postaviti pitanje pošto sam u takvim situacijama uvek okružena decom koja stalno nešto traže”, vraća se Nora na prekinuti razgovor sa Mirom, oko koje stoji četvoro dece, u dvorištu poplavljenom od rane prolećne kiše.

Strast prema novinarstvu 37-godišnja Nora gaji još od srednje škole koju je 2003-2005. godine pohađala u multietničkom Prizrenu. Nju je dodatno motivisala i činjenica da će kao novinarka biti u prilici da glasno i javno govori o problemima svoje egipćanske zajednice, ali i šire.

“Nisu mi bili potrebni drugi razlozi pošto sam uvidela da mnoge devojke i mladići u meni pronalaze podršku i uzor da te ne treba biti sramota onoga što jesi”, kaže Nora tokom povratka iz Đakovice u Prizren. Iako je odrasla u multietničkom gradu, Nora se priseća raznih iskustava diskriminacije koja je doživela — od onih u obrazovnom sistemu do onih u svakodnevnom životu. Ali, nikada se nije predala.

Veliki san malog Selamira

Selamir Qerimi je u Maguri, gradiću kod Lipljana, odrastao uz neke druge snove.

Danas, ovaj 27-godišnjak iza sebe ima već pet godina radnog iskustva kao novinar, ali je kao dete živeo za svoj veliki san: da ponosno brani boje Barselone. Iako se nije družio sa drugarima iz komšiluka koji su po prašnjavim ulicama igrali fudbal, nikada se nije odvajao od sporta. Usamljen, šutirao je loptu u svom dvorištu.

“Međutim, imao sam imaginarne drugare s kojima sam igrao fudbal”, priča Selamir prisećajući se unazad dve decenije. Uprkos izazovima sa kojima se suočavao kao dete po povratku iz Makedonije kao ratna izbeglica, verovao je da će jednog dana zaigrati na Barseloninom stadionu Kamp Nou.

U Severnoj Makedoniji, osmočlana porodica Qerimi bila je smeštena u najlonske šatore u Stankovcu. Iako je bio dete, priče iz tog perioda zna zahvaljujući porodici. “Deda, baka, roditelji, dve tetke, brat i ja boravili smo u šatorima u jednoj prostoriji”, priča Selamir, koji tada još nije znao da hoda. “Sve je bilo potpuno improvizovano. Sami smo morali napraviti i toalet.”

Selamir kaže da nije bio problem nabaviti hranu jer su pomagale međunarodne humanitarne organizacije: “I rodbina iz Nemačke nam je pomagala. Problem je bio stambeni prostor”.

Po završetku rata, nakon zatvaranja izbegličkog kampa u Stankovcu i povratka većine izbeglica na Kosovo, porodica Qerimi nije imala gde da se vrati pošto im je kuća bila spaljena. Smeštaj su pronašli u opštini Šutka, jedinoj opštini u Skoplju sa romskom većinom. “No, tu su uslovi bili bolji. Jedna polukuća koja je ustvari bila baraka sa dve sobe, hodnikom i kupatilom”, priseća se Selamir.

Porodica se 2001. godine privremeno preselila u Kosovo Polje, gde su živeli pod kirijom pre nego što su se vratili u Maguru nakon obnove kuće. U današnjoj Maguri koja broji oko 400 kuća, prema rečima Lulzima Qerimija, Selamirovog oca koji je ujedno i zamenik predsednika opštine, njih skoro 50 pripada Aškalijama i Romima. Međutim, Magura postaje sve manja kako se porodice iseljavaju u druga mesta unutar i van Kosova. Tokom toplijih dana, raste živahnost u selu koje podseća na tmurne rudarske gradove u Albaniji, koji se nisu uspeli ekonomski oporaviti nakon radikalnih promena – političkih i ekonomskih. Nekada je i Magura bila puna rudarskih porodica.

Na školskom terenu, decu iz različitih zajednica okuplja zajednička želja da dobiju fudbalsku utakmicu. Selamir je u detinjstvu izbegavao te utakmice, tokom kojih se ponekad nisu birale reči koje bi često čak i nenamerno mogle uvrediti protivnika.

“Bilo je slučajeva da su koristili [pogrdne] izraze, možda nesvesno, možda su to bile više reči koje bi čuli kod kuće”, kaže Selamir dodajući da je bez obzira na to imao drugova i drugarica iz albanskog razreda koji su se često zauzimali za vršnjake iz njegove zajednice i branili ih. Najveću krivicu za diskriminaciju koju je pretrpeo kao dete Qerimi pripisuje onome što on naziva nesvesnim rasizmom dece albanske većinske zajednice koja je rasističke izraze normalizovala kao deo mentaliteta, ne razmišljajući o uticaju i posledicama koje to ostavlja na Rome i Aškalije iz Magure.

Porodica Qerimi živela je uglavnom od očevog privatnog posla koji je radio kao električar. Otac Lulzim je bio primoren da radi po raznim selima i gradovima Kosova uz velike troškove putovanja i hrane. Nedostatak redovnih prihoda neophodnih za pokrivanje putnih troškova i mesečnih članarina za treniranje fudbala van Lipljana bili su razlozi zbog kojih je Selamir morao da odustane od svojih ambicija koje je gajio još iz detinjstva.

Ali, jedan drugi san počeo je da mu se ostvaruje godinama kasnije, onog dana kada je diplomirao na Odeljenju za novinarstvo Univerziteta u Prištini. Tog dana će se prisetiti svih životnih puteva koji su ga doveli do ovog momenta.

Dan pre zatvaranja konkursa za upis na Univerzitet u Prištini u školskoj 2016-2017. godini, Selamir je poslušao savet svog oca.

“Tata mi je rekao: ‘Zašto ne upišeš novinarstvo?’ Pa sam razmišljao i razmišljao…”, priča uz lagani smeh pa zastaje da dublje udahne i nastavlja: “Iako sam bio mali, voleo sam da prelistavam novine koje bi tatin stric donosio sa sobom, ali nisam čitao politiku. Novine bih prvo čitao sa zadnje strane – tamo gde su sport i ukrštene reči, voleo sam da ih popunjavam.”

Pored očeve podrške, presudna je bila i podrška Fatmira Grajqevcija, profesora filozofije u gimnaziji “Ulpiana” u Lipljanu, koju je Selamir pohađao. Njega će se setiti na prijemnom ispitu za upis na Odeljenje za novinarstvo, gde se od kandidata tražilo da napišu jedan esej.

“Sećam se da je esej bio o uticaju društvenih mreža i nosio je najviše bodova”, priča on o tome kako mu je tokom eseja na prijemnom ispitu za novinarstvo odmah pao na pamet jedan domaći zadatak koji je imao nekoliko godina ranije. Naime, Grajqevci je svojim učenicama i učenicima bio dao zadatak da u grupama napišu i pred razredom izlože svoje mišljenje o nasilju u porodici.

“Rekao nam je i da ‘kada sledeće nedelje dođete na nastavu, ustaćete da ga pročitate pa ćemo proglasiti najbolju grupu’. Sledeće nedelje, nijedna od grupa nije uradila zadatak. “Ali se sećam da nam je filozofija bila treći čas, tako da smo se na prvom času zajedno rekli: ‘Jesmo uradili nešto? Nismo. Šta ćemo?’ Rekoh: ‘Znate šta, sad ću ja da ga napišem’.”

Tokom prva dva časa albanskog jezika, Qerimi nije obraćao pažnju na profesorovo predavanje. Umesto toga, časove je iskoristio da napiše svoje mišljenje o važnosti kolektivne svesti u borbi protiv nasilja u porodici.

Njegov drug iz razreda Egzon je zatim naglas pročitao zadatak. “Profesor je pitao: ‘Ko je ovo uradio?’ Uplašio sam se da smo možda nešto zabrljali. Egzon je odgovorio: ‘Svi zajedno, profesore’. ‘Ne’, uzvratio je profesor, ‘neko od vas se malo više potrudio da ovo napiše’, priseća se Selamir kroz smeh.

I dalje održava kontakt sa profesorom Grajqevcijem. Viđaju se najmanje dva puta godišnje.

“Selamir je uvek pazio šta i kako priča tokom odgovaranja”, priseća se Grajqevci. “Rekao sam mu da je esej izuzetno dobro napisan. Selamir me je fascinirao. Zaslužio je sve pohvale i tada je shvatio da bi mogao i dalje da se bavi esejima i pisanjem pošto mu je profesor pohvalio i uvažio esej.”

“Da mi je neko tada rekao da ću jednog dana uzeti mikrofon u ruke i izaći na ulicu, ne bi mu verovao”, dodaje Selamir.

Romano Avazo — oaza romske kulture na Kosovu

U Prizrenu, radio stanica “Romano Avazo” (Glas Roma) postala je glavni glas Roma i Romkinja u medijima. Urednik Fatmir Menekshe, ujedno i direktor nevladine organizacije “Durmish Asllano” koja predstavlja osovinu romskih kulturnih organizacija u Prizrenu, nije siguran koje je godine osnovan, ali je ubeđen da su emisije koje su na romskom prvi put emitovane na Radio-televiziji Prištine (RTP) zapravo bile prve emisije na romskom jeziku emitovane na bilo kojoj od evropskih radio stanica.

Fatmir i njegov kolega Sejnur Veshall, koji se 2022. godine vratio u “Durmish Asllano” kao programski menadžer, nakon što je otpušten s mesta zamenika ministra kulture u julu te godine, rade u “Romano Avazo” još od kad su bili osnovci. Kažu da su mnoga romska imena dala doprinos raznim medijima na Kosovu i u bivšoj Jugoslaviji, promovišući i čuvajući romsku tradiciju i kulturu. Neki od njih su bili najpoznatiji romski intelektualci, kao što su pokojni pesnik i poslanik Kujtim Paçaku, pokojni dramaturg i aktivista Nexhip Menekshe — čije ime nosi romsko amatersko pozorište u Prizrenu, univerzitetski profesor Ibrahim Elshani, autor i prevodilac mnogih knjiga, profesor Selajtin Kryeziu i istraživač Ibrahim Karanxha.

“Bilo je to kao zanat, kao jedna profesija kojom su svi tadašnji intelektualci želeli da se bave i kroz koju su mogli da podignu svoj glas, pišu na svom jeziku, rade na njegovom očuvanju i informišu svoju zajednicu”, priča Fatmir u redakciji “Romano avazo” u Prizrenu. “I danas je skoro svaki romski intelektualac istovremeno i novinar.”

Fatmir kaže da je osnivač kulturno-umetničkog društva Nusret Saharsoj bio novinar RTP-a, dopisnik iz Beograda, a budući da je bio i albanolog, držao je emisije i na albanskom jeziku.

Fatmir u svojoj kancelariji drži primerak časopisa “Romano allav” (Romska reč), koji je 1992. godine izdao “Durmish Asllano”. “Ovo je treći broj. To znači da je bilo i drugih publikacija pre 1992. godine”, kaže Fatmir dok lagano prelistava. Paçaku, Kryeziu, Karanxha, Elshani i Njazi Çollaku bili su deo uredničkog tima. Objavljeno je ukupno 500 primeraka.

Članci počinju sa tekstom i notama pesme “Gelem Gelem” koju je komponovao romsko-srpski pevač Žarko Jovanović, a koja se često koristi i kao romska himna. Zatim tu je abeceda od 25 slova. “Dakle, u većini slučajeva, šta god objavljujemo, objavimo i na službenom jeziku”, kaže misleći na albanski, a referišući se na srpski prevod spisa u “Romano allavu”. “Tada je srpskohrvatski bio službeni jezik pa smo ih objavljivali na romskom i na srpskohrvatskom”, kaže Fatmir.

“Romengi buqi” govori o životu Roma. Članak “Romane egipçajna” priča o tome kako su u nekim zemljama Romi poznati kao Egipćani. Fatmir čita još jedan članak na romskom o “sličnosti romskog jezika sa jednim od jezika Indije”.

Fatmir i Sejnur su bili učenici osnovne škole kada su preuzeli vođenje emisije “Sport, mi i vi” u “Romano Avazou”, koju je 2007. godine osnovao dramaturg Nexhip Menekshe. Sejnur je ponosan što su skoro svi romski političari i intelektualci Prizrena radili i bili deo “Romano Avazoa”, koji pušta muziku i emisije na romskom jeziku 24 sata dnevno.

Priče o uspehu

Nora svoje emisije posvećuje i uspešnim pripadnicima i pripadnicama svoje zajednice, iako kaže da postoje urednici/ce koji/e traže od nje da se fokusira na priče koje prikazuju nevećinske zajednice u teškim životnim uslovima. Nora smatra da treba promeniti pristup koji je dominantan u kosovskim medijima, a prema kojem se siromaštvo uzima kao osovina tema o Romima, Aškalijama i Egipćanima. Ona kaže da svaka zajednica ima tradiciju i vrednosti, koje ne samo da ih razlikuju od drugih, već i obogaćuju kulturu zemlje uopšte. To je nešto što mediji na albanskom jeziku retko ističu.

“Ali mi mediji kao četvrta vlast treba da odražavamo ne samo negativne strane zajednice, već i da pokažemo uspehe koji su postignuti tokom godina”, rekla je Nora početkom ove godine mladim ljudima iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice u Đakovici na predavanju o značaju medijskog obrazovanja, koje je organizovao medij “Reporteri.net”.

Centralna redakcija RTK-a u Prištini pozvala je 19. februara Noru da izveštava o sumnjivoj smrti jedne četverogodišnje Egipćanke. Devojčica iz Đakovice preminula je u Univerzitetskom kliničkom centru na Kosovu (QKUK), dva dana nakon što je tamo prevezena iz Opšte bolnice u Đakovici. Slučaj je odmah dobio veliku pažnju javnosti zbog nejasnoća i oprečnih izjava oko okolnosti smrti. Postojale su sumnje da je slučaj zanemaren zbog etničke pripadnosti četverogodišnjakinje.

Iz redakcije su rekli Nori da u uvodu izveštaja navede da je Haxhija, otac preminule, skupljao limenke kada je primio vest — kako bi se uklopilo u stereotipni kalup koji mediji često biraju kada proizvode sadržaje o zajednicama Roma, Aškalija i Egipćana.

Tokom posete naselju “Kolonija” u Đakovici, sastala se sa Haxhijom. On joj je rekao da nema novca da otputuje u Prištinu, kako je od njega zatraženo, da preuzme devojčicinu umrlicu.

Nora kaže da uprkos ličnim uspesima pojedinaca iz nevećinskih zajednica, oni nisu u potpunosti dobili bitku protiv predrasuda prema svojoj zajednici. Prema njenim rečima, upravo to ih odvlači od pojavljivanja u javnosti. Ona kaže da bi novinari i mediji na albanskom jeziku trebali biti još glasniji u borbi protiv rasnih i etničkih predrasuda.

Na opasnost od govora mržnje u javnom diskursu, posebno na društvenim mrežama, ove godine je upozorila i Institucija ombudsmana u svom izveštaju o prevenciji govora mržnje. Grupe kao što su zajednice Roma, Aškalija i Egipćana i dalje su jedna od glavnih meta napada.

“Pitanjima koja se tiču zajednica, a koja su političkog karaktera, mislim da treba da se pozabave mnogo veće medijske kuće”, kaže Sejnuri iz “Durmish Asllano”. “Kada bi pozvali u emisije ljude kao što je Fatmir da pričaju o civilnom društvu, tada bi diskusija mnogo veća. Naše zajednice su kao enigma, vrlo malo se o njima zna.”

Onlajn medij Reporteri, pored obuke o informacionim poremećajima namenjene za 125 mladih ljudi, među kojima su mnogi iz nevećinskih zajednica, pokrenuo je platformu koja je u potpunosti posvećena zajednicama. Odabrano je šestoro učesnika da rade na ovoj platformi koja će im omogućiti praktičan rad sa ciljem da osposobe kao budući medijski profesionalci na Kosovu.

“Takođe, na platformi će čitaoci/teljke moći da izraze svoje stavove kroz posebne rubrike koje pružaju prostor građanima i građankama iz zajednica Roma, Aškalija i Egipćana”, kaže glavni urednik portala Reporteri Mentor Gjergjaj nakon završenog ciklusa obuka, na kojem su novinari/ke, medijski/e aktivisti/kinje i istraživači/ce držali/e predavanja.

Zanimljivim preokretom sudbine, ovom platformom će upravljati Selamir, čija je novinarska karijera započela slanjem jednog mejla.

Pismo mogućnosti

Pre dodele diploma na fakultetu 2019. godine, Selamir je poslao e-mail novinaru Vehbiju Kajtaziju koji je u to vreme radio za portal Insajderi, čiji je suosnivač. Upoznao ga je na dan mature. “Kada sam ušao na tržište rada, video sam da sve to funkcioniše malo drugačije nego što sam zamišljao”, priča Selamir. “Mislim da mi je to bilo najbolje iskustvo, jer prvo iskustvo je najbolja škola.”

Tamo je radio više od godinu dana pre nego što je prešao u civilno društvo u kancelariju za odnose sa medijima jedne nevladine organizacije. Međutim, taj posao mu nije odgovarao. “Nije mi se dopao baš birokratski posao, iako sam ostvario dosta kontakata. Ali kada bih video svoje prijatelje u medijima, pomislio bih: ‘Vidi gde su oni, a gde sam ja’”, kaže Selamir.

U februaru 2021. podneo je ostavku bez ikakve dogovorene alternative za povratak u medije. “Bio sam siguran da ću naći posao u medijima, ali mi je trebalo malo odmora”, kaže on.

Buka sportskog automobila koji prolazi magistralnim putem u Maguri ne odvlači Selamirovu pažnju od njegove priče. E-mail koji je poslao Arsimu Laniju navelo je glavnog urednika televizije T7 da ga pozove na sastanak jednog četvrtka početkom marta te godine.

Selamir kaže da mu je Lani rekao da su u privatnim medijima navikli da nemaju novinare iz nevećinskih zajednica. “Laniju sam rekao da ako misliš da me trebaš uzeti samo zato što pripadam nevećinskoj zajednici, onda neću doći. Ali on mi je na to kazao: ‘Nemoj da me shvatiš pogrešno, jer ako ne budeš radio profesionalno, neću te zaposliti’, priča Selamir. Rad na televiziji bio je novi izazov. Prvog dana je radio s jednom koleginicom novinarkom. “Drugog dana su me ostavili samog sa kamermanom”, kaže Selamir.

Smetala mu je činjenica da u većini televizijskih hronika i pisanih izveštaja vezanih za probleme ovih zajednica dominiraju slike siromaštva. “To je ono kad u prvom kadru u Naselju 28 u Kosovu Polju vidiš smeće. E, to sam hteo da promenim.”

Međutim, on je preuzeo važnu ulogu konsultovanja svojih kolega o različitim temama nevećinskih zajednica. Iskustvo i predrasude o njegovoj zajednici naterale su ga da bude direktniji u komunikaciji s kolegama i kritičniji prema tome kako se nevećinske zajednice tretiraju.

U međuvremenu, glavni urednik T7 Lani je predložio Selamiru da se bavi i drugim temama bez obzira na etničku pripadnost građana/ki.

“I to mi se dopalo jer iako pripadam nevećinskoj zajednici, to ne znači da treba isključivo da se bavim samo pitanjima koja se tiču tih zajednica”, kaže Selamir.

Selamir, koji je nekada šutirajući loptu u svom dvorištu u Maguri sanjao da zaigra na Kamp Nou, ovog meseca je dobio dodatnu odgovornost na televiziji gde radi. Osim izveštavanja sa terena, vršiće i dužnost pomoćnika urednika u T7.

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0

Ovaj članak je nastao uz finansijsku podršku projekta Saveta Evrope “Promovisanje ljudskih prava i principa nediskriminacije na lokalnom nivou” faza II, koji finansira UNMIK i sprovodi Kancelarija Saveta Evrope u Prištini. Stavovi izraženi u ovom dokumentu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.