Moj odgovor na pitanje o tome šta bih promenila na Kosovu iznela bih u formi novog pitanja: Ima li nečega što ne bih htela da se promeni na Kosovu? Ipak, zasad ću odabrati samo jednu stvar – prosvetni sistem.

Kosovo funkcioniše po jednom te istom obrazovnom sistemu još otkako su moji roditelji pohađali školu, a oni sada imaju više od 50 godina. Sistem u kom su se školovali kao deca suštinski je istovetan onome u kom sam ja obrazovana po završetku rata i onome u kom se trenutno obrazuje moj rođak, učenik prvog razreda osnovne škole. Model našeg obrazovanja poprilično je jednostavan. Nastavnik priča, a vi čitate. Nikad nam ne pada na pamet da postavimo pitanje ili da pokušamo ponekad da ispravimo informacije ili greške koje nam se serviraju.

Dok sam odrastala, mislila sam da je to pravi način da se stekne znanje, ali je problem nastao kada sam upisala fakultet i shvatila da mi je neprijatno kada me prozovu na času ili kada ispred drugova iz odeljenja prezentujem nešto što sam naučila napamet.

Kao da nikome aktuelna situacija nije smetala, to jest sve dok nisu prispeli rezultati testova PISA, što je međunarodni izveštaj o kvalitetu obrazovanja koji upoređuje kapacitete učenika iz mnogih zemalja. Kosovo se našlo gotovo na poslednjem mestu od svih zemalja obuhvaćenih ovim izveštajem. Konačno je zvono počelo da zvoni i da oglašava upozorenje, ali čini se da je prekasno zazvonilo.

Bezbroj generacija pohađao je ovaj obrazovni sistem, a da nije stekao obrazovanje, što traje i dan-danas. Prošlo je više od 22 godine od kraja rata i 14 godina od proglašenja nezavisnosti, a pritom skoro ništa nije učinjeno da se prosveta unapredi. Da stvari budu još gore, na snazi su i geografske podele; u gradovima je situacija malo bolja, dok je u selima čak i gora.

Kosovski učenici u školi ne uče ništa o reproduktivnim temama, ljudskim pravima ili pitanjima vezanim za LGBTIQ osobe. Pojedini nastavnici decu i dalje uče da HIV/AID potiču od homoseksualaca. Nije dovoljno umeti da čitate i pišete – obrazovanje je mnogo više od toga. Moramo da budemo sposobni da razumemo svet koji nas okružuje i da ga preispitujemo, a ne samo da čitamo i prihvatamo stvari onakve kakve jesu.

Neophodna nam je jasna i otvorena podrška svih ljudi. Prosvetni radnici nam svake godine prete štrajkovima, zahtevajući veće plate za nastavnike, a nikad ne tražeći bolji obrazovni sistem.

Režim funkcionisanja sistema je u toj meri duboko ukorenjen u našim glavama da smo počeli da ga uzimamo zdravo za gotovo, kao nešto što je nepromenjivo. A kako bi sistem uopšte i mogao da se promeni kada nastavnici stvaraju funkcionalno nepismene osobe? Ove funkcionalno nepismene osobe zatim se vraćaju u sistem i tako stvaraju nove funkcionalno nepismene. Potrebno je uložiti neprestane i sistematske napore da bi se prekinuo ovaj negativni trend.

Kako ćemo to?

Moramo početi od jedne proste stvari: zapošljavanje nastavnika mora se vršiti na osnovu meritokratskih principa. Treba sprovesti fer i pošteno testiranje i uvesti konkurenciju kada je u pitanju apliciranje za posao i regrutovanje novih nastavnika. Moramo iskoreniti praksu prema kojoj neki rođak direktora škole ili neko ko je u dobrim odnosima sa političarima ima bolje izglede da se zaposli.

Ova promena mora da stupi na snagu čim pre. Međutim, poznate su i druge suštinske promene koje su neophodne, kao što je izmena udžbenika i obuka nastavnika o novim pedagoškim metodologijama. Tako bismo mogli da utremo put okruženju za učenje u kom se pospešuju interakcija i otvorena komunikacija, gde se podrivaju stroge hijerarhijske strukture, gde se različito mišljenje podstiče, a ne guši.

Spisak nužnih promena je dug, ali fer i pošteno postupanje prilikom regrutovanja novih nastavnika može da bude dobar početak.

Već smo počeli da primećujemo posledice starog obrazovnog sistema, a one će ubuduće biti još strašnije. Da bi se sprečila katastrofa akademskoga kadra, promene moraju da uslede danas; ne u narednih pet godina, već sada. Moramo danas da preduzmemo radnje kako sutra ne bismo potonuli u akademski bezdan.

Kada mlade generacije dostignu visok akademski nivo, onda od toga svi na Kosovu imaju koristi. Ne smemo dozvoliti reprodukciju starih sistema. U svetu vođenom tehnološkim inovacijama, mnogo boli kada moramo da pričamo o prosvetnom sistemu u kom se ne diskutuje o osnovnim stvarima, kao što su reprodukcija i ljudska prava. Svet napreduje velikom brzinom, a nas niko neće čekati.

Naslovna ilustracija: Arrita Katona / K2.0.