Javni prostori duboko su oblikovali moj pogled na svet. Kao dete, gledala sam trotoare, parkove i igrališta ne samo kao fizička mesta, već kao lokacije koje nude osećaj slobode i nezavisnosti. Moje najranije uspomene na javne prostore vezane su za trotoar blizu mog doma, gde smo se prijatelji/ce i ja igrali/e na razne maštovite načine.  

Sve se promenilo kada je izgrađeno novo igralište u komšiluku mojih rođaka, koje je bilo otprilike 15 minuta hoda od moje kuće. Kao dete, to igralište mi je delovalo prilično daleko i nedostupno. Međutim, brzo je postalo centar mog interesovanja i proširilo moje razumevanje javnih prostora.  

Sada, kada se osvrnem, shvatam da problem nije bio samo u tome koliko je daleko, iako se tada činilo kao priličan put. Pravi problem bio je u tome što nije bilo previše prijatno. Bilo je dizajnirano na način koji nije uzeo u obzir potrebe ili interese sve dece, sa malo opcija za tihe aktivnosti koje bi mogle privući one koji nisu toliko zainteresovani za sport. Udaljenost je bila samo jedan deo problema; nedostatak inkluzivnosti i promišljenog dizajna učinili su ga mestom gde nikada nisam imala osećaj pripadnosti.  

Počela sam da primećujem da su ti prostori uređeni nepisanim pravilima koja oblikuju kako ih koristimo. Oprema je delovala kao da služi više tradicionalno “aktivnim” i fizičkim igrama, što je često odgovaralo očekivanjima za dečake. Devojčice su, s druge strane, bile podsticane ka tišim, društvenijim aktivnostima — manje o onome što nas zanima, a više o ulogama koje su nam nametnute. Postalo je jasno da javni prostori nisu samo mesta za zabavu, već i mesta gde su prisutni odnosi moći — odnosi koji često stavljaju mlade devojke u nepovoljniji položaj.

Devojke i javni prostor

Javni prostor dolazi u različitim oblicima. Uključuje parkove, ulice, trotoare i staze koje povezuju igrališta i tržnice, kao i prostore između zgrada ili uz ivice puteva, koji su često značajni za siromašne građane/ke u urbanim područjima. Takođe, odražava pritiske i situacije koje neprekidno oblikuju živote devojaka. Feministička geografkinja Mary Thomas naglašava da devojke i mlade žene često imaju poteškoća da ostvare svoja prava na prostorima gde mogu biti nezavisne. Ova borba ističe važnost pronalaženja mesta pripadnosti i povezanosti u gradskim prostorima za učenje, rad, igru i druženje.

Za mnoge devojke, prilagođavanje ovih prostora i njihovo osvajanje podrazumeva prevazilaženje društvenih i fizičkih prepreka koje utiču na njihova svakodnevna iskustva i osećaj moći. Druga feministička geografkinja, Doreen Massey, pisala je o tome kako je borba za kontrolu javnih prostora duboko povezana sa načinom na koji društvo definiše “mladost”. Ona tvrdi da odrasli često pokušavaju da ograniče mlade, posebno devojke, putem rasifikovanih i seksualizovanih oblika nadzora i kontrole, što često dovodi do isključivanja devojaka iz javnih prostora i ograničavanja njihove slobode.

Međutim, ulica ne mora nužno biti mesto opasnosti i pretnji, kao što neki narativi sugerišu.

“Children’s Geographies” (Geografija za decu), sociološko delo koje analizira iskustva dece u igranju, životu i učenju, naglašava funkciju ulica kao vitalnih zajedničkih prostora gde se mladi druže i povezuju. Međutim, devojčice i dečaci drugačije doživljavaju ove prostore. Za mnoge devojke, stvaranje sopstvenih prostora i pokazivanje prisutnosti zahteva suprotstavljanje postojećim strukturama moći.

Istraživanja pokazuju da do sedme godine devojčice i dečaci ravnomerno koriste javne prostore poput igrališta. Međutim, nakon toga, 80% korisnika su dečaci, dok se devojčice 10 puta češće osećaju nesigurno na javnim mestima. Ovo postavlja ključno pitanje: da li su devojke sistematski isključene iz naših javnih prostora? Ako jesu, kako dolazi do toga?

Posmatranje dečaka kako preuzimaju prostor

Javni prostori, posebno parkovi, igrališta i rekreativni prostori, često su dizajnirani za aktivnosti koje se obično povezuju sa muškim osobinama, poput košarkaških terena ili fudbalskih igrališta. Ovakva okruženja obezbeđuju ključna mesta za takmičarske fizičke aktivnosti u kojima se dečaci češće podstiču da učestvuju, ostavljajući devojke sa ograničenim opcijama za angažovanje u javnim prostorima koji odgovaraju njihovim interesovanjima. To utiče na učešće devojaka u tim prostorima i ima posledice za njihovo uključivanje u sport, jer nedostatak podržavajućih okruženja može smanjiti njihovo samopouzdanje i interesovanje.

Ovako je to igralište iz mog detinjstva delovalo za mene. Iako sam volela sport, nije mi delovalo kao mesto gde mogu da se uključim i igram. Više je ličilo na mesto gde sam posmatrala dečake kako preuzimaju kontrolu. Nisu me smatrali delom javnosti u ovom “javnom” prostoru.

Isključenje devojaka iz javnih prostora može biti i namerno i nenamerno, pod uticajem urbanog planiranja, društvenih očekivanja i iskustava žena i devojaka. Javni prostori često su dizajnirani s određenim pretpostavkama o tome ko ih koristi, što može nenamerno marginalizovati devojke. Društvena očekivanja često definišu koji prostori se smatraju prikladnim ili sigurnim za različite polove, čime se dodatno komplikuje pristup i uključenost.

Za žene, proces kretanja kroz ove prostore podrazumeva neprekidno pregovaranje o sigurnosti i pripadnosti.

Ko pripada, a ko ne pripada

Pripadnost javnom prostoru je različita za žene i varira među njima. Od menjanja ruta na putu kući do izbora mesta u javnom prevozu, žene i devojke širom sveta donose različite strateške odluke kako bi izbegle seksualno uznemiravanje i druge oblike seksualnog nasilja. Ove odluke su deo šire strategije za upravljanje sopstvenom sigurnošću i navigaciju javnim prostorima na način koji smanjuje rizik od povreda.

U lokalnom kontekstu, hitnost ovih strategija naglašena je rezultatima SafoMeter indeksa bezbednosti u Prištini. Istraživanje uzima u obzir i objektivne pokazatelje bezbednosti — javnu rasvetu, nadzorne kamere, ulične pse i prisustvo javnih institucija — kao i subjektivne pokazatelje — uznemiravanje, krađu, neprijatnosti i fizičke pretnje.

Istraživanje je ocenjivalo javne prostore u Prištini na skali od 0 do 10, uzimajući u obzir i objektivne i subjektivne indikatore, pri čemu su više ocene značile sigurnija područja. Rezultati su bili zabrinjavajući. Većina javnih prostora u Prištini dobila je ocene ispod sredine indeksa bezbednosti, s maksimalnom ocenom od samo 5,57. Još zabrinjavajuće je što je 17% ovih prostora u najnižoj kategoriji, s ocenama između 0 i 1. Park Grmija, Centralni gradski park i Park Arbëria (Dragodan) svrstani su među najmanje sigurna mesta, kao i nekoliko centralnih lokacija u gradu. Nekoliko mesta koja su imala dobre ocene bila su mala, izolovana i slabo povezana, što otežava bezbedno kretanje između njih, posebno za marginalizovane grupe.

Ovo pokazuje da, bilo da tražimo mesto za odmor, rad ili aktivizam, žene i devojke često nailaze na okruženja koja nisu oblikovana s našim potrebama na umu. Borba za inkluziju nije samo pitanje infrastrukture već i percepcije bezbednosti u javnim prostorima — stvaranja osećaja sigurnosti i slobode u mestima gde se možemo osećati ranjivo ili neprihvaćeno.

Kako sazrevamo iz devojčica u žene, naši odnosi sa javnim prostorima oslikavaju društvena očekivanja i pružaju priliku da iznova ispričamo svoje priče. Način na koji se krećemo kroz te prostore i izražavamo prisustvo pokazuje našu sposobnost da izazovemo norme i preoblikujemo sredinu oko nas.

Od devojaštva pa do ženstva, javni prostori nisu samo ulice, parkovi ili igrališta. To su mesta na kojima se suočavamo sa nametnutim pričama i borimo za svoja prava. Kada se osvrnem unazad, shvatam da igralište na kojem sam se nekada osećala isključenom nije bilo samo stvar fizičke udaljenosti. Radilo se o moći — o tome ko je imao osećaj pripadnosti, a ko nije.

Naslovna slika: Ferdi Limani / K2.0

Ovaj blog objavljen je uz finansijsku podršku Evropske unije, a u okviru projekta “Diverzifikacija glasova u novinarstvu”. Odgovornost za sadržaj snosi isključivo K2.0 te isti nužno ne odražava stavove Evropske unije.

Zašto je navedena ova klauzula?