Na život svakog čoveka gledam kao na zbir trenutaka, dešavanja, slučajnosti i fenomena koji daju boju i oblik našem postojanju. Dok životna iskustva posmatram iz retrospektive, stičem utisak da ljudi lakše i temeljnije pamte sumorne trenutke koje su doživeli. Možda je stvar u tome što snažni emotivni šok ovih iskustava čini da se ona dublje urežu u naše sećanje.

Sa mojih 25 godina, neobičan segment koji će dugo boraviti u mom pamćenju jeste pandemija kovida 19 i izolacija koju je ovaj virus priredio širom sveta.

U prvom mesecu izolacije, stekao sam utisak da je sve to udarac ljudskom egu koji bi da kontroliše svet. Prazne ulice, policijski čas, zatvaranje brojnih fabrika, životinjski svet preuzima vođstvo uz pomoć svojih karakterističkih zvukova, priroda koja u mojim očima postaje još lepša, izostanak vesti o kriminalu — sve je to bio tek delić dokaza da čovečanstvo mora da porazmisli o svom ponašanju da bismo mogli da promenimo ophođenje jednih prema drugima i svih nas prema prirodi.

Po mišljenju mnogih stanovnika Kosova, pretnja virusom kasnije je postala sekundarno pitanje, dok smo posmatrali besmislene poteze domaćih političara na štetu naroda. Formirao sam stav da političarima nije stalo do broja zaraženih kovidom 19, ni do pretnje po građane; upravo suprotno, oni su revnosno učestvovali u političkim okršajima, još žešće nego ikada pre optužujući i napadajući svoje političke protivnike.

Već smo videli degradirajuće i neetičke političke rasprave, uglavnom usredsređene na lične napade. Ponašanje političara ostavilo je gorak ukus u doba kada se od njih očekivalo stameno jedinstvo u borbi protiv zajedničkog neprijatelja koji će prouzrokovati veliki gubitak života i sunovrat finansijske situacije u državi u kojoj je stopa nezaposlenosti već dugo visoka.

U međuvremenu, broj novozaraženih stalno je rastao. Virus je cirkulisao neočekivanim kanalima, pa čak ni zdravstveni stručnjaci nisu bili sasvim sigurni šta je posredi.

Fiktivni i stvarni scenario

Učinilo mi se kao da je vreme stalo, ali nisam hteo da potonem u očaj i beznađe, pa sam utočište pronašao u knjigama, klasičnim filmovima i komedijama, muzici, onlajn pozorišnim komadima, kuvanju nečeg novog (ovaj hobi mi nikad ne dosadi); zadubio sam se u albume starih porodičnih slika, upuštao se u šetnje vani da bih razbistrio misli i pročistio um od povremene sumornosti proistekle iz izolacije.

Druga strast kojoj sam poklonio pažnju bilo je pisanje. Stalno pišem pripovetke, predstave, scenarije za filmove, dnevnik… počeo sam da negujem ovu strast nakon što sam pre nekoliko godina upisao fakultet novinarstva.

Trenutno pišem scenario za igrani film čiji se narativ uglavnom vrti oko porodice koja živi u budućnosti. Manje-više, tema odslikava aktuelnu situaciju — to jest, izolaciju. Problemi s kojima se suočavaju prenose se na više dimenzija: Neprivikavanje na nove tehnološke izume koji zamućuju ljudske odnose u realnom životu, porodični otpor vlastima koje brišu svaki znak njihove prošlosti. Svi ti problemi guraju ih u izolaciju.

U scenariju mog pravog života, izolacija se završila posle tri iscrpljujuća meseca, kada su poništene Vladine mere u borbi protiv pandemije i kada sam konačno imao slobodu da praktikujem svoje glumačko zvanje. Oko mesec dana radio sam pod neprestanim stresom u pozorištu; zato što sam, kao glumac, bio izložen riziku od zaraze tokom proba na bini.

Novi spektar ideja o smrtonosnom virusu izronio je na površinu. Ove ideje su me nagnale na to da razmišljam o stvaranju novog svetskog poretka; zbog posledica pandemije, svet će početi da živi sasvim drugačije. Nastavićemo da stalno nosimo maske, rukavice, da održavamo rastojanje, bićemo svedoci povećanog stepena nadzora svuda u svetu, čak i po završetku pandemije.

Obazrivost i briga

Nikada nisam sumnjao u postojanje virusa, pa sam često bio i vrlo ogorčen zbog teorija zavere, nepromišljenih izjava i “stručnosti” osoba koje su verovale ili i dalje veruju da je u pitanju jedna velika prevara. Sigurno je da sam gajio ljubopitljive sumnje prema poreklu virusa, ali mi je danas važnije da poštujem zdravstvene smernice, a ne da se izgubim u zbunjujućem i beskorisnom razmišljanju koje vodi u ćorsokak.

Po mome mišljenju, bilo je očekivano da će ljudi iznositi razne pretpostavke, ali takođe smatram da te izjave ne bi trebalo da odjekuju kroz medije, a kamoli da budu predstavljane kao činjenice. Filozof Umberto Eko ima citat koji najbolje odražava neograničeni virtualni prostor koji svima nudi priliku da svoje misli podele sa velikom publikom: “Nekada su pričali u kafiću uz čašu vina, a da pritom nisu nanosili štetu zajednici… ali oni sada imaju isto pravo govora kao i dobitnici Nobelove nagrade.”

To znači da treba da sprečimo širenje mentaliteta koji stvara sumnju u postojanje virusa, što je kontraproduktivno, iako je činjenica da virus predstavlja pretnju po celi svet. Pred virusom smo svi jednaki i ne bi trebalo da zaboravimo odgovornost prema svojim voljenima, čije bismo živote mogli da dovedemo u opasnost svojim nemarnim ponašanjem. 

Moja profesija podrazumeva opservaciju i izučavanje ljudske prirode, pa će tako ubuduće biti održani nastupi, prikazivaće se filmovi i televizijske serije na temu pandemije i o svemu onome što je ona donela sa sobom. Podržavam tvrdnju da umetnički rad proizlazi iz značajnih događaja koji nadahnjuju dragoceni rad umetnika svuda u svetu.

Dok čekamo da se zatvori poslednje poglavlje u životu kovida 19, nadam se da smo svi naučili neke lekcije — pojedinačne i kolektivne — koje će nam uvek biti bliske srcu.

Naslovna: Arita (Arrita) Katona / K2.0.