Omalovaženi vozači taksija
Taksisti u Prištini, koliko su neophodni, toliko su i zaboravljeni od strane zakona.
Sunčevi zraci padaju vertikalno na šahovsku tablu, postavljenu na sto između drveća u naselju Ulpijana u Prištini. Četvorica starijih muškaraca, dvojica s jedne strane i dvojica s druge, razmišljaju o sledećem potezu u igri koja zahteva mudre korake. Trideset dve figure počinju da se raspoređuju po crno-belim poljima table.
Osim zvuka kapi vode iz poznate česme u naselju, najčešće se čuje izraz “šah-mat.” Ipak, izgleda da je za ove muškarce važnije da malo “dangube” u hladu drveća tokom tog toplog junskog popodneva, nego ko će pobediti. Nekoliko stotina metara dalje, drugi koriste sunčano vreme da popiju kafu na otvorenom, nakon završetka posla.
Neki drugi muškarci, pak, sede u automobilima, ili su naslonjeni na njih, čekajući da ih neko angažuje. Oni su radnici privatnih taksi kompanija u Prištini.
Punih dvanaest godina, od 2002. do 2014. godine, ovo naselje je bilo radno mesto i za Qamila Maqedoncija, bivšeg vozača taksija u kompaniji Victory. Šezdesetogodišnjak iz Prištine dobro poznaje ovo naselje.
“Nema ni pedalj ovog mesta gde nismo stajali. Leti i zimi, ma nije bilo važno da li je praznik ili šta god,” kaže on.
Dok Maqedonci pokušava da pronađe tačno mesto gde je obično parkirao svoj automobil, 41-godišnji Ardian Gashi, drugi bivši taksista, pronalazi nekoliko fotografija sa svojim nekadašnjim kolegama. Na većini su meso, piće i nasmejana lica od uha do uha. Te fotografije nisu snimljene tokom radnog vremena, već na raznim okupljanjima koja su organizovali posle posla. Dok pretražuje arhivu na društvenoj mreži Facebook, Gashi se zaustavlja na jednoj fotografiji. Pokazuje prstom na jednog od bivših kolega. Seća se kada su tog njihovog prijatelja izbacili s posla.
“Svi smo se skupili kao kolege da ga vratimo na posao,” kaže Gashi, koji je devet godina radio kao taksista u istoj firmi sa Maqedoncijem. “Kao da su ti izvadili zub – čak i ako je mali, čini ti se kao da je ostala velika praznina. Tako smo bili povezani.”
Ipak, dok su radili, njihova lica izgledala su drugačije nego na tim fotografijama. Maqedonci se još uvek seća jedne rečenice koju im je vlasnik rekao tada, na jednom od radnih sastanaka: “Ko želi, neka radi; ko ne želi, neka ide. Ruku u kantu za đubre da stavim, pronašao bih vozača.”
Godine 2014, Maqedonci i Gashi su izašli na posao kao i uvek. Međutim, sa sastanka na kojem su očekivali da će dobiti nadoknadu za prethodni mesec, izašli su bez posla, zajedno sa još oko 20 drugih radnika. Iako im nije bio predočen nikakav razlog ni dokument, sumnjali su da je to bila osveta nakon što su izrazili neslaganje povodom najave smanjenja plata.
“Samo nam je rekao ‘idite’. Ništa drugo,” priča Gashi.
Iako su ih otpustili, nisu napustili naselje u kojem su nekada čekali posao. Među sivim soliterima Ulpijane, Maqedonci i Gashi imali su svoje sklonište – lokalnu kafanu gde su se deset godina redovno okupljali i pričali o mukama i problemima na poslu.
U toj kafani su se sreli i 2014. godine da odluče o sledećem koraku. Nakon što su otpušteni, Maqedonci, Gashi i njihovi kolege prvo su se žalili Inspektoratu rada (IP) u septembru 2014. Pored žalbe za neopravdano otpuštanje, prijavili su niz drugih kršenja zakona tokom vremena dok su bili zaposleni. Nakon odluke IP-a, u decembru te godine, podneli su tužbu Osnovnom sudu u Prištini.
U toj kafani, pored bivšeg radnog mesta, sastaju se i danas, deset godina kasnije. Danas, osim što se okupljaju da održe prijateljstvo koje su izgradili, Gashi i Maqedonci, zajedno sa bivšim kolegama koji su otpušteni, sastaju se i planiraju svoje pravne korake u borbi za pravdu koju vode već jednu deceniju.
Koliko posla, toliko kršenja
Ko god vozi kroz Prištinu, zna koliko to može biti iscrpljujuće. Pretrpani putevi, ljudi u žurbi da stignu na svoja odredišta, radovi na ulicama — sve to zahteva pažnju, preciznost i puno strpljenja. A kad ti je posao da ceo dan voziš po tim ulicama, u dugim smenama, danju i noću, pauza je kratko, ali neophodno bekstvo, prilika da prikupiš snagu za ostatak radnog vremena.
Jednom, kada je Maqedonci bio u noćnoj smeni, trebao mu je jedan kratki predah uz kafu da razbije san. Pošto su drugi taksisti čekali red za nove pozive iz centrale kompanije, on i kolega odlučili su da odu po kafu u blizini. Ta kafa ih je skupo koštala.
“Neko je javio gazdi [za kafu]. Radili smo celu noć, a kad smo predali pazar, on je pred našim očima pocepao papire i rekao ‘danas nemate dnevnicu’,” priseća se Maqedonci, koji je zajedno sa kolegama predavao dnevni pazar firmi, a visina plate na kraju meseca zavisila je od toga.
Dok priča, u razgovor se uključuje bivši kolega Gashi, koji pauzu za kafu naziva “luksuzom”. Kaže da su često imali dana kada nisu stizali ni da jedu tokom radnog vremena.
“Kad ima poziva i narudžbi, ni hleb ne dolazi na red,” kaže on.
Prošlo vreme i zaborav koji dolazi s njim naterali su ovu dvojicu bivših kolega, sada već prijatelja, da zapišu na papir glavne probleme s kojima su se suočavali kao taksisti. Njihov popis je dug. Mogućnost pauze spominju tek pri kraju, iako Zakon o radu garantuje pauzu od najmanje 30 minuta u punom osmočasovnom radnom vremenu.
Gashi i Maqedonci se prisećaju vremena kada su radili noćne smene duže od 12 sati, a sledećeg dana nastavili s redovnim radnim vremenom. Kažu da im noćni rad nije bio dodatno plaćen, iako Zakon o radu predviđa 30% veću satnicu za noćni rad, dok je za rad tokom praznika propisano povećanje od 50%.
“Radno vreme je bilo 9-10 sati; noćne smene su trajale 12 sati. Plaćeni smo isto, bez obzira da li je bio dan, noć, praznik ili običan dan,” priča Gashi.
Između solitera u naselju Ulpijana, gde su Maqedonci i Gashi nekad počinjali jutra i završavali dane, često se zatekne i Burim, koji nije želeo da otkrije svoje pravo ime. Ovo naselje je među taksistima dobilo nadimak kao mesto za “dangubljenje.”
Burim, u tridesetim godinama, već pet godina radi u jednoj od privatnih taksi firmi u Prištini. Od malih nogu je želeo da vozi, ali ta dečja želja mu je izbledela.
“Kako da voliš posao kad nemaš šanse da volan pustiš iz ruku 15 sati?” pita se on.
Burim je otac dvoje dece. Da bi obezbedio veću platu na kraju meseca, odlučuje se za smene od 15 sati. Štaviše, kada mu zatraže, radi i duže.
“Ako je vozač voljan i sposoban, dozvoliće mu da radi i 20 sati. Nikome to ne smeta,” kaže on. “Ti radiš 15 sati, firmi to samo prija.”
Taksisti na Kosovu uglavnom primaju platu u procentu, koji trenutno iznosi oko 35% mesečnog pazara. Tako, na primer, ako Burim tokom smene zaradi 100 evra, njemu pripada 35, dok ostatak od 65 evra ide kompaniji. Kao rezultat, što više sati u poslu, veća je šansa da će pazar biti veći. Nivo procenta obično se tiho dogovara među firmama.
Burim pokušava da dobije noćne smene jer kaže da tada ima manje gužvi i više putnika/ca. Prema njegovim rečima i rečima drugih taksista s kojima je K2.0 razgovarala, osmočasovna smena šest dana u nedelji obično donosi oko 500 evra mesečno, dok rad u dve smene, odnosno 15-16 sati, može doneti i do 1.000 evra. Veća plata donekle smanjuje brigu o tome kako preživeti, s obzirom na porast troškova života poslednjih godina na Kosovu.
Međutim, svaki taksista pred ovakvim izborom mora da se žrtvuje. Od 24 sata u danu, Burim kaže da svega dva provodi s porodicom.
“Ti radi manje, ali deca traže da jedu,” govori dok prima sledeću narudžbu. “Počinjem s poslom od 3:00 [popodne], a često završavam u 7:00 ujutro. Spavam do 11:00, pa opet idem u 15:00 na posao. Nije lako, ali smo se navikli. Na kraju meseca plata bude bolja.”
Dakle, Burim vozi 16 sati dnevno. Iako pokušava da izbegne gužve, ipak započinje dan u najnapornijem vremenu za vožnju po ulicama glavnog grada, radeći između 16:00 i 18:00 kada su najveće gužve. Svestan je da ovaj raspored nosi rizike, ali kaže da nema druge opcije. “500 evra samo za porodične troškove nije dovoljno,” kaže on.
Dužina vožnje reguliše se Zakonom o drumskom transportu. Zakon dozvoljava vožnju maksimalno devet sati dnevno. Vožnja može trajati do 10 sati, ali najviše dva puta nedeljno. Posle četiri i po sata vožnje, Zakon obavezuje pauzu od 45 minuta.
Duga vožnja izaziva umor, pospanost i tromost, što smanjuje koncentraciju i usporava reakciju na opasne situacije u saobraćaju, povećavajući tako rizik od nesreća.
Slično, Burim tvrdi da su umor i pospanost nešto što svakodnevno doživljava. “Navikli smo, sve nam je postalo isto.”
Policija Kosova (PK) nema podatke o broju saobraćajnih nesreća u kojima su učestvovali taksi automobili tokom godine. Podaci PK-a su dostupni samo u godišnjem izveštaju PK-a, ali bez segregacije. Ni Inspektorat rada (IP) nije dostavio statistiku o nesrećama; međutim, među kršenjima koja su inspektori pronašli u taksi kompanijama su i predugi radni sati u većini njih.
K2.0 je poslala detaljna pitanja o svakoj žalbi koju su podneli radnici na adrese 15 različitih taksi kompanija u Prištini. Od njih, samo “ETAXI” je odgovorio.
Kontaktirane kompanije
Taxi Roberti, Golden Taxi, Pink Taxi, Online Taxi, Blue Taxi, El Taxi, Taxi Dallas, Trip Taxi, Hej Taxi, Radio Taxi Asi, Radio Taxi Geti, Taxi Victory, ETAXI, Taxi Tesla, Urban Taxi
Još jedna briga vezana za bezbednost, osim vožnje tokom dugih sati, jeste i pritisak da se bude brz i da se putniku/ci obezbedi dolazak u vremenu koje daje baza. Idriz, 50-godišnjak koji nije želeo da otkrije svoje pravo ime, još je jedan taksista koji radi u jednoj od privatnih kompanija u Prištini. Tokom leta, usled dolaska iseljenika/ca iz dijaspore, kao i tokom jeseni i zime zbog vremenskih uslova, kaže da se posao značajno povećava.
To dodatno povećava pritisak od menadžera i vlasnika firmi da se uzme što više putnika/ca. Još pre nego što je stigao u naselje Dardanija, gde je putnik sedeo napred, ekran uređaja u vozilu već je Idrizu zadao novu porudžbinu. Sada će morati da ide na drugu stranu grada, u naselje Velanija.
Bez zvučne naznake, odmah povećava brzinu. Putniku je rečeno da će auto biti spreman za sedam minuta.
“Oni [u centrali] tamo kažu sedam minuta, a ti, da li ćeš poleteti, ući u crveno ili šta god da radiš, nije im važno”, kaže Idriz.
Nerealna očekivanja kompanija prema vozačima stavljaju ih pred dodatne pritiske, koji samo povećavaju rizik na poslu. Ovakav pristup prema radnicima, prema Naimu Bajraktariju, stručnjaku za bezbednost i zdravlje na radu, koji je takođe angažovan u kompaniji za bezbednost i zdravlje na radu HSK, u suprotnosti je sa zakonom i zahteva reakciju inspekcije rada.
“Ovakvi pritisci čine da oni [vozači] postanu nepažljivi tokom obavljanja posla, a ta nepažnja može dovesti do nesreća sa ličnim i kolektivnim posledicama”, kaže Bajraktari.
Takve situacije su postale svakodnevica za Idriza, koji je radio u četiri različite taksi kompanije u Prištini. Sa više od sedam godina iskustva za volanom taksija, on kaže da su uslovi svuda slični.
“Radnik je pritiskan u svim kompanijama”, kaže on. Kada čuje reč “zakon”, Idriz, dok se žuri ka sledećem odredištu, oštro odgovara: “Ma kakav zakon, boga ti.”
Uprkos tome što je od 2022. do kraja 2023. godine dodato još 19 inspektora rada, organizacije koje se fokusiraju na zaštitu prava radnika/ca traže veće angažovanje inspekcije rada u zaštiti prava radnika/ca.
Različite kategorije radnika/ca, posebno u privatnom sektoru, i dalje se suočavaju sa problemima kao što su: nedostatak ugovora i zdravstvenog osiguranja, rad bez zaštitne opreme, nesreće na radu zbog nedostatka nadzora. Tako, mnogi/e radnici/e ostaju van radara institucija i nemaju okruženje u kojem bi mogli/e da uživaju svoja prava.
Trust (penzioni fond) i plata prepolovljena na papiru
Taksisti često moraju da žrtvuju i vreme i trud kako bi krajem meseca imali dovoljno da pokriju troškove za sebe i svoje porodice. Ipak, nepravilnosti u isplati izlažu ih dodatnim izazovima, posebno kada žele ili moraju da pokriju veće izdatke koje, kao i mnogi građani i građanke Kosova, ne mogu da pokriju bez kredita.
Kada taksisti s kojima je razgovarala K2.0 odu u banku da podignu mesečnu platu, tamo im se vidi samo deo zarade — često samo četvrtina stvarne mesečne kompenzacije. Ostatak dobijaju u gotovini.
Na taj način, kompanije, koje kao poslodavci imaju obavezu da prijave svakog/u radnika/cu Poreskoj administraciji Kosova i uplaćuju najmanje 5% doprinosa za penzioni fond, uplaćuju manje iznose, što radnicima/ama ostavlja manje sredstava u fondu. Pored manjeg iznosa u fondu, to što im samo deo zarade stiže na račun stvara dodatne glavobolje kada im zatreba kredit.
Pre dve godine, Burim je želeo da renovira stan. Da bi pokrio troškove, zatražio je kredit u jednoj od banaka na Kosovu. Iako je znao da mu šanse nisu velike, hteo je da pokuša, pošto mu je prijatelj zaposlen u toj banci.
Na računu mu svakog meseca leže svega 250 evra, uprkos tome što njegova stvarna plata, koju dobija na ruke, iznosi oko 1,000 evra. U ugovoru mu, kao mesečna plata, piše iznos od 250 evra.
“Čak mi je i taj prijatelj rekao ‘ti imaš veću platu nego ja, ali banka za kredit gleda samo ono što piše u ugovoru’,” kaže Burim. “Većina nas ima ugovore, obnavljaju se svake godine, ali to je samo formalnost, jer se zna kako se zarada isplaćuje.”
Zahtev za kredit je odbijen. Osim toga, umesto da mu poslodavac uplaćuje oko 50 evra mesečnog doprinosa za penzioni fond, uplata iznosi jedva 20 evra.
U međuvremenu, Idriz uopšte nema ugovor i celu platu dobija u gotovini, što, prema njegovom iskustvu u četiri različite taksi kompanije, kaže da je prilično uobičajeno. To ga dodatno brine zbog onoga što ga čeka za 15 godina kada ode u penziju.
“Brinem se za starost, Trust se ne uplaćuje… a posle, mala penzija. Čovek ne zna kako će se snaći,” kaže Idriz, dok prima sledeću narudžbu.
Od 15 kontaktiranih kompanija, samo je “ETAXI” odgovorio, navodeći da su radnici zaposleni s ugovorima, da im zarade stižu na bankovne račune i da se penzioni doprinosi uplaćuju u skladu sa propisima. K2.0 je razgovarala s vozačima “ETAXI-ja” koji su potvrdili ove navode.
U poslednje četiri godine, Inspektorat rada primio je svega pet prijava od taksista, a sve su rezultirale kaznama za kompanije. Tokom inspekcija, Inspektorat rada je identifikovao ključne probleme u privatnim taksi kompanijama: nedostatak ugovora o radu, prekovremeni rad, uskraćivanje godišnjih odmora i neplaćanje prekovremenog rada, rada tokom noći, vikenda i državnih praznika.
Izrečene mase podrazumevaju novčane kazne. Prema odlukama Inspektorata, kompanije moraju platiti kaznu u roku od 30 dana i dostaviti dokaz o uplati inspektorima. Međutim, Inspektorat nije pružio informacije o tome da li kompanije uvek sarađuju i plaćaju kazne. Takođe, ova institucija nema bazu podataka sa statistikama o broju redovnih inspekcija u taksi kompanijama i preduzetim merama.
Za razliku od Gashija i Maqedoncija, koji su krenuli pravnim putem, strah od gubitka posla sprečava Idriza i Burima da se uopšte žale. Za Burima, cena koju bi mogao platiti za žalbu je prevelika. “Gde da se usudim da se žalim, izbaciće me s posla, a onda šta? Deca će mi ostati bez hleba,” kaže on.
Za Idriza, žalba je još manje moguća, s obzirom na to da nema ugovor ni bilo kakav dokument koji potvrđuje gde radi.
Sigurni automobili, neosigurani vozači
Brzina, dugi radni sati, nespavanje i stalna izloženost saobraćaju, bez obzira na vremenske uslove, čine posao taksi vozača profesijom podložnom mnogim rizicima. Među njima, najteži je svakako mogućnost saobraćajnog udesa.
Kako bi smanjile štetu u slučaju nesreće, taksi kompanije obično osiguravaju vozila i kroz KASKO osiguranje — godišnju premiju koju kompanija plaća kao pokriće za štetu nastalu tokom udesa.
Međutim, kompanije koje su vlasnici vozila najčešće ne snose te troškove osiguranja, tvrde vozači s kojima je K2.0 razgovarala. Od približno 1.000 evra koje Burim zaradi mesečno, 50 evra ode na KASKO osiguranje, koje on nikada i ne vidi. Prema razgovorima s kolegama, kaže da je ovakva praksa rasprostranjena u većini privatnih taksi kompanija.
Burim kaže da od početka rada kao taksista, pre pet godina, redovno izdvaja određene sume za osiguranje vozila. Trenutno mu firma mesečno odbija oko 600 evra na godišnjem nivou.
Prema rečima taksista koji su učestvovali u razgovoru s K2.0, u većini privatnih kompanija vozači sami plaćaju KASKO osiguranje, ali u različitim modelima.
Idriz, na primer, kaže da on i kolega koji deli smene na istom vozilu dele troškove osiguranja.
“Kod nas u firmi plaćamo po 20 evra mesečno. Dakle, 20 evra vozač jutarnje smene i 20 evra onaj u popodnevnoj. To je 40 evra mesečno za osiguranje automobila, što ide u korist firme. Ne znam gde još ima takva praksa”, kaže Idriz.
Idriz se priseća i kako je u jednoj od firmi plaćao osiguranje, a da je tek posle nesreće saznao da osiguranje nije ni bilo uplaćeno.
“Jedan kolega je imao nesreću i mislio je da je vozilo osigurano KASKO osiguranjem. Na kraju se ispostavilo da osiguranje uopšte nije uplaćeno”, kaže on.
Od 15 kontaktiranih kompanija, samo je “ETAXI” odgovorio na upit, potvrđujući da kompanija plaća KASKO osiguranje, a ne radnici. Zaposleni u “ETAXI-ju” potvrdili su tačnost te informacije.
Dok su šanse da vozila budu popravljena nakon udesa velike zbog osiguranja, situacija s radnicima je druga priča. Svi vozači s kojima je K2.0 razgovarala naveli su da nikada nije bilo reči o zdravstvenom osiguranju.
“Ako dođe do nesreće, više im je stalo do auta nego do vozača. Čak ni u bolnicu ne odu da ga posete”, kaže Idriz, prisećajući se kolege koji je imao udes i morao sam da plati lečenje. Kolega je pretrpeo lakše povrede, ali kompanija nije pokazala interes za finansijsku pomoć, uprkos njegovim pokušajima da adresira problem.
“Zdravstveno osiguranje bi bilo korisno, ne samo zbog udesa nego i zbog raznih drugih ljudi koji ulaze u auto, ali to se nikad ne pominje”, kaže Burim, priznajući da ovakva praksa nije iznenađujuća jer još uvek ne postoji državna regulativa za zdravstveno osiguranje. Burim se priseća i situacija kada su ga putnici vređali, bežali bez plaćanja, pa čak i pretili.
Za Bajraktarija, stručnjaka za bezbednost i zdravlje na radu, odgovornost je ovde na državi, koja bi trebalo građanima/kama da obezbedi pristup javnom zdravstvenom osiguranju. Zakon o zdravstvenom osiguranju usvojen je u Skupštini Kosova još 2014. godine, ali nikada nije sproveden. Nedavno, u avgustu 2024, Vlada Kosova usvojila je novi nacrt zakona o zdravstvenom osiguranju, koji bi zamenio onaj iz 2014. Nacrt zakona treba da bude upućen Skupštini na usvajanje. Ipak, s obzirom na izbore zakazane za 9. februar 2025. godine i izazove u sprovođenju, sudbina ovog nacrta zakona ostaje neizvesna.
Noćne vožnje za Idriza su dodatno komplikovane. Jedno vreme imao je problema sa svetlima automobila koji dolaze iz suprotnog smera. Kaže da je nekoliko meseci pošto je počeo raditi kao taksista imao i problem sa nesanicom, uglavnom zbog noćnog rada.
“Nisam mogao da spavam noću, telo mi se naviklo na rad i kad sam imao slobodno, činilo mi se da sam na poslu”, priča on.
Sličnih problema seća se i Qamil Maqedonci iz vremena kada je radio kao taksista. Bolovi u mišićima i problemi s kičmom zbog dugotrajnog sedenja, kaže, samo su neki od zdravstvenih problema koje je imao u to vreme.
“Nisam osećao da je telo moje,” kaže Maqedonci.
Ni Idriz, ni njegove kolege iz kompanije, kao ni drugi taksisti s kojima je K2.0 razgovarala, ne idu na redovne lekarske preglede. Prema Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu, svaki poslodavac je obavezan da zaposlenog pošalje na lekarski pregled kako bi se utvrdila njegova fizička i psihička sposobnost za rad na određenom mestu. Takvi pregledi treba da se obavljaju najmanje jednom godišnje i kada se za to ukaže potreba.
“Nikad, ni jednom”, odgovara kratko Burim na pitanje da li su ga slali na preglede.
Za razliku od sadašnjeg vremena, Qamil Maqedonci i Ardian Gashi, koji su pre 10 godina radili kao taksisti, sećaju se da su redovno išli na lekarske preglede. Međutim, vozači tada nisu bili oduševljeni obavezom za redovne preglede, jer su, prema Gashijevim rečima, te troškove sami plaćali.
“I s tim smo bili na gubitku, morali smo da damo 15 ili 20 evra iz džepa”, tvrdi on.
Valdet Hashani, šef Centra za primarnu zdravstvenu zaštitu u Prištini, navodi da poslednje tri godine nije bilo taksista koji su dolazili da vade potvrde o zdravstvenom stanju. Čak i u slučaju da neke kompanije zahtevaju redovne psihofizičke preglede od radnika, čini se da su radnici primorani da ih obavljaju u privatnim klinikama, jer prema Administrativnom uputstvu o primarnoj zdravstvenoj zaštiti, psihijatar koji radi psihičku procenu nije dostupan u javnoj primarnoj zdravstvenoj zaštiti.
“Ako žele da dobiju potvrde, one se izdaju u ustanovama koje imaju i specijaliste medicine rada i psihijatre, uglavnom u privatnim institucijama,” kaže Hashani.
Redovni lekarski pregledi su ključni. Bajraktari iz organizacije HSK, koja nadgleda sprovođenje Zakona o bezbednosti na radu, naglašava da je značaj ovih pregleda ogroman u prevenciji rizika u saobraćaju, ne samo za vozače, već i za sve učesnike/ce u saobraćaju.
Deset godina čekanja
Između solitera na parkingu u Ulpijani, Maqedonci i Gashi zajedno kreću prema kafiću gde su često provodili vreme dok su radili kao taksisti. Da bi ušli u kafić, prolaze kroz mračan hodnik jedne zgrade. Na isti način, kao mračan, obojica opisuju i period rada kao taksisti, kako vreme provedeno na poslu, tako i period nakon otkaza.
Čim su ušli unutra, vlasnik ih je toplo pozdravio.
“Evo, ovog vlasnika kafića poznajem još od 2002. godine, od 8. marta 2002, kad sam počeo”, priča Maqedonci dok naručuje kafu. “Ovde se okupljamo, ako nam advokat traži određeni iznos, mi ga podelimo i platimo šta treba. Svi zajedno. Ima kolega koji su otišli u Evropu, ali šalju novac za svaku odluku.”
Priča, koja je kulminirala otkazima za oko 20 taksista u septembru pre desetak godina, prema bivšim radnicima počela je njihovim nezadovoljstvom nekoliko meseci ranije.
Sredinom 2014. godine, kažu oni, kompanija “Victory” počela je da najavljuje radnicima da će se procenat zarade za vozače smanjiti sa 30% na 27%. Te najave kompanija je uglavnom davala u direktnim razgovorima sa taksistima. Međutim, to je bilo neprihvatljivo za grupu taksista, koji su odlučili da bojkotuju rad u znak protesta.
Nekoliko dana nisu izlazili na svoje uobičajene smene. Protest ovog taksističkog kolektiva primorao je kompaniju da povuče odluku o smanjenju procenata.
Ipak, ono što je u početku, prema bivšim taksistima, započelo kao pobuna grupe vozača protiv smanjenja procenata, završilo je otkazima. Dvojica bivših radnika ove taksi firme tvrde da im prilikom otpuštanja nije ponuđeno objašnjenje niti bilo kakav pisani dokument.
“Ostali radnici koji nisu protestovali nastavili su da rade. Najgore je bilo to što je nekoliko dana nakon našeg otpuštanja, kompanija u novinama objavila konkurs za nove vozače”, kaže Gashi.
Inspektorat rada doneo je odluku da je otpuštanje ove grupe taksista 2014. godine bilo u suprotnosti sa važećim zakonodavstvom. Kršenja, prema izveštaju Inspektorata, obuhvatala su činjenicu da kompanija nije pružila objašnjenje radnicima, nije primenila predviđene zakonske mere kao što su opomene ili druge zakonske sankcije. Dakle, nisu bile iscrpljene sve druge zakonske mogućnosti pre otpuštanja, što je krajnja mera. Inspektorat rada nije pružio dodatne detalje za K2.0 o eventualnim sankcijama prema kompaniji.
Sindikat radnika privatnog sektora Kosova (SPSPK) takođe je upoznat sa slučajem. Međutim, predsednik SPSPK-a Jusuf Azemi navodi da su otpušteni radnici prvobitno pogrešno adresirali problem Sindikatu saobraćaja. Kada je SPSPK saznao za slučaj, već je bilo kasno jer je Inspektorat rada već bio uključen.
“Pre nego što se obratimo Inspektoratu, trebalo je da intervenišemo, jer kad Inspektorat donese izveštaj, procedura je završena,” kaže Azemi.
Azemi dodaje da taksisti u to vreme nisu bili članovi SPSPK-a, napominjući i to da SPSPK nije prisutan u svim privatnim kompanijama, jer je privatni sektor vrlo obiman i nisu svi zaposleni članovi sindikata.
“Nemamo pravo da govorimo u ime osobe koja nije član Sindikata,” kaže Azemi.
On dodaje da postoje radnici koji se individualno, često bez znanja vlasnika firmi, pridružuju SPSPK-u. Kada se ti članovi žale, SPSPK interveniše kako bi rešio problem unutar dotične kompanije. Azemi kaže da su u većini slučajeva kompanije kooperativne, a kada nisu, slučaj se predaje nadležnim državnim institucijama.
Pored SPSPK-a, taksisti nemaju sopstveni sindikat. Da bi se osnovao sindikat, prema Zakonu o sindikalnom organizovanju, prvo mora da se formira sindikalna organizacija koja uključuje deset ili više radnika/ca iz određene firme ili kompanije, što zakon definiše kao pravni subjekt.
U slučaju taksista, za formiranje sindikata potrebno je da postoje najmanje dve sindikalne organizacije. Te organizacije moraju imati članstvo koje čini najmanje 10% zaposlenih u sektoru kako bi bile registrovane kao sindikat u Ministarstvu rada i socijalne zaštite.
Prema statistikama Opštine Priština, trenutno je licencirano 22 privatne taksi kompanije u glavnom gradu. Direkcija za javne usluge u Prištini nema podatke o broju zaposlenih. Međutim, prema informacijama koje su dobili od taksista koji žele da ostanu anonimni, najveće taksi kompanije u Prištini imaju po 200 i više radnika.
Ipak, nijedan taksista s kojima je K2.0 razgovarala nikada nije razmišljao o formiranju sindikata, uglavnom zbog straha ili represivne atmosfere unutar firmi.
Institut “Musine Kokalari”, nezavisni institut koji promoviše društvene i demokratske vrednosti kroz progresivne politike, takođe se fokusira na pitanje sindikalnog organizovanja. Visar Ymeri, direktor ovog instituta, predlaže formiranje sindikata za svaku kategoriju radnika/ca kao najbolji način za zaštitu njihovih prava.
“Treba imati u vidu da različiti sektori imaju svoje specifičnosti, koje se ne mogu rešavati kroz jedinstvenu sindikalnu organizaciju koja, pokrivajući sve, nije u stanju da adekvatno odgovori ni na jedno od pojedinačnih pitanja,” kaže Ymeri.
K2.0 je kontaktirala bivšeg vlasnika kompanije “Victory”, ali on nije pristao na intervju. U međuvremenu, odmah nakon odluke Inspektorata rada koja je utvrdila kršenja u otpuštanju radnika, Maqedonci, Gashi i ostali bivši taksisti podneli su tužbu protiv kompanije Osnovnom sudu u Prištini, 2014. godine.
Deset godina kasnije, mnogo toga je ostalo isto
Od tada, čekanje oko 20 bivših taksista na pravdu se nastavlja. U početku su sve strane bile saslušane, urađene su ekspertize za finansijske naknade, i na kraju je tužba bila odbačena od strane Osnovnog suda u aprilu 2018. godine, uz obrazloženje da je tužba podneta van roka. Ovo obrazloženje zasnivalo se na činjenici da su taksisti podneli tužbu nakon isteka zakonskog roka koji im je omogućavao pravo na tužbu.
Ipak, 18. septembra 2020. godine, Apelacioni sud je vratio slučaj na ponovno suđenje, nakon što je utvrdio da je u prvom stepenu bilo nekoliko grešaka. Precizirano je da je prvostepeni sud trebalo da donese odluku tek nakon što je uzeo u obzir sve činjenice o zastarelosti, a ne samo na osnovu proceduralnog aspekta.
Uprkos tome što je slučaj vraćen na ponovno suđenje pre četiri godine, prema rečima advokata tužilaca, Naima Halitija, održana su maksimalno dva do tri ročišta. Prema njegovim rečima, kada se neki slučaj vrati na ponovno suđenje, treba da ima prioritet.
Usled ovog kašnjenja u rešavanju slučaja, kompanija “Victory” je bankrotirala, što je predstavilo novi problem za bivše radnike. Prema podacima Agencije za registraciju biznisa, kompanija “Victory” je ugašena 2021. godine, što je dodatno zakomplikovalo sudski proces. Ipak, logo kompanije i ime “Victory” mogu se videti na drugim taksi vozilima u Prištini. U januaru 2021. objavljeno je da će ova kompanija ubuduće poslovati kao deo druge privatne taksi firme, koja je još uvek aktivna u glavnom gradu.
Sada, advokat Haliti je podneo zahtev za preciziranje tužbe, podižući tužbu protiv vlasnika kompanije. Individualno gonjenje vlasnika ostaje mogućnost za pravdu. Advokat taksista, Haliti, navodi da vlasnik ugašenog biznisa snosi odgovornost za sve dugove.
“Individualni biznis nije pravno lice, zbog čega vlasnik ugašenog biznisa snosi neograničenu odgovornost za dugove i druge obaveze”, kaže Haliti.
Haliti se poziva na član 48. Zakona o poslovnim društvima, koji kaže da “osoba koja je vlasnik individualnog preduzeća ima neograničenu ličnu odgovornost za sve dugove i druge obaveze prouzrokovane ili nametnute nekim zakonom ili ugovorom”.
Osnovni sud u Prištini izjavio je za K2.0 da je ovaj predmet nasledio sudija koji je prešao u Upravni sud. Prema njihovim rečima, nova sutkinja je zakazala sledeće ročište, ali sud nije dao dodatne razloge za kašnjenja u rešavanju ovog predmeta. Maqedonci i Gashi još uvek nisu dobili poziv za ročište.
Čekanje na odluku Suda već je postalo iscrpljujuće za bivše radnike.
“Mi tražimo od suda naše pravo koje nam je povređeno, neka donese odluku, bilo pozitivnu ili negativnu, samo neka odluči da znamo na čemu smo. Kakva je to pravda koja kasni 10 godina”, kaže Gashi.
Alma Koljenović, advokatica koja se bavi uglavnom građanskim slučajevima, kaže da nedostatak sudija i pratećeg osoblja utiče na to da sudovi kasne sa pružanjem pravde u ovakvim slučajevima. “Generalno, odložena pravda je uskraćena pravda. Odugovlačenje sudskih postupaka, kao u ovom slučaju, dovodi u rizik da tužioci nikada ne ostvare svoja prava”, kaže Koljenović.
Prema izveštaju objavljenom od strane Kosovskog instituta pravde (IKD) za 2022. godinu, za rešavanje jednog građanskog predmeta u sudu potrebno je najmanje pet godina. Prema ovom izveštaju, odugovlačenje ovih predmeta uzrokuje nedostatak pravde u razumnom vremenskom roku, kao jedno od najvažnijih načela pravde. Drugi izveštaj ovog instituta utvrdio je da trenutno u sudovima Kosova ostaje više od 112,000 nerešenih građanskih predmeta. Razlozi, prema IKD, kreću se od onih koji su povezani sa efikasnošću sudija/kinja, administracijom predmeta i ponašanjem stranaka u postupku.
Dok su se pripremali da napuste kafić, pored njih je prolazio veliki broj automobila taksi firmi. Sa nekim od vozača, Maqedonci i Gashi su se čak i poznavali. Nekada su sa nekima od njih, koji i dalje rade, delili dobro i loše.
Više od jedne decenije nakon što su izbačeni sa posla, situacija se nije mnogo promenila. Idriz kaže da su u kompaniji u kojoj radi, kao rezultat nezadovoljstva, neki radnici odlučili da napuste posao.
Ipak, menadžmentu to nije bilo nimalo bitno. Slučajno ili ne, reči koje im je 2023. godine rekao menadžer tih radnika bile su iste kao one iz 2014, koje su citirali Gashi i Maqedonci. “‘Ako hoćeš, dođi, ako nećeš, nemoj’, rekli su im. ‘Vozače možemo naći i u kanti za đubre’”, kaže Idriz.
Umoran od čekanja u tom parku je i Gashi, ali ipak nastavlja svoju borbu, šaljući poruku kolegama koji danas rade da ne ćute kada im “kradu trud”.
Tog dana, taksi vozila su bila parkirana u Ulpijani u Prištini. Tabla za šah bila je zatvorena i pao je sumrak. Vozači noćne smene zauzeli su svoja mesta. Neki su prevozili putnike/ce, dok su drugi, oslonjeni na automobile, čekali sledeći poziv. I Gashi i Maqedonci čekaju svoj poziv.
Glavna i odgovorna urednica: Aulonë Kadriu.
Naslovna slika: Visar Kadrolli / K2.0.
Ovaj članak objavljen je uz finansijsku podršku Evropske unije, a u okviru projekta “Diverzifikacija glasova u novinarstvu”. Odgovornost za sadržaj snosi isključivo K2.0 te isti nužno ne odražava stavove Evropske unije.