Šta se u januaru dešavalo na Kosovu? Sećate li se? Verovatno ste počeli da se spremate da ispunite obećanja koje ste sebi dali za Novu godinu; upisivali ste se u teretanu, bataljivali alkohol i cigare (ili neku drugu drogu), ili vas je pak baš bilo briga šta se dešavalo u zemlji, te ste smislili svoj spisak „dobrih građana“ koji su doprineli promenama. Pa, Kosovo nije baš bilo mirno mesto 2015. godine (zar je ikad bilo?). Promene… To je sjajna pesma Dejvida Bouija!

Dobro, dobro, ne budimo pesimisti. Bilo je zabavno! Mnogo ljudi sa Kosova je ove godine putovalo. A stanite, nije tako, oni su bežali od siromaštva i samo se šačica ljudi brinula o njima. Pa dobro, nema veze, hajde da na drukčiji način posmatramo stvari.

Kosovo 2.0 je ove godine odabralo nekoliko kategorija za ponovno isticanje dobrih i loših strana 2015. Možete li da pogodite ko će dobiti naš glas za najprestižniju nagradu za najvećeg luzera 2015? Ko je uvek bio uz Kosovo i prema tome dobio nominaciju za najboljeg prijatelja zauvek? A šta je ono što je jedva propraćeno, ali će sada biti zapamćeno zbog toga što imamo novu godinu koja uskoro dolazi? Prvi put, Kosovo 2.0 je izabralo našu ličnost (ili naše ljude) godine.

Nezaboravna 2015!

1. Reč godine

Suzavac: imenica – čini da oči zabole i zasuze, čime se proizvodi privremena slepoća, a koristi se u savremenom ratovanju, kako bi se suzbili nemiri, itd.

Do sada je suzavac bio nešto što je manje-više samo korišćeno od strane policije da bi se kontrolisale mase ljudi u mnogim delovima sveta. Ali smo u 2015. naučili da suzavac može da posluži političarima kao što je policajcima služio sve ove godine. Suzavac se ove godine na Kosovu pomerio sa ulica u hodnike vlade, a kako smo svi videli u prethodnim mesecima – time su se stvorile poprilične neprilike.

Ponekad se činilo da glavne vesti dana nisu bile potpune ako se ne pomene suzavac negde. Nazad u januar, protesti do kojih je na kraju došlo izazvali su da zamenik premijera, Aleksandar Jablanović, bude smenjen, te je pre toga na ulicama Prištine korišćena i gorepomenuta supstanca. Ali od iznenađujućeg debitovanja u Skupštini u oktobru, kada su ga opozicioni poslanici prvi put upotrebili kako bi prekinuli skupštinsku sednicu, jedva da je prošla jedna nedelja bez suzavca u vestima.

Suzavac u Skupštini, suzavac na ulicama, opozicioni poslanici uhapšeni jer su bacili suzavac, oda Aljbina Kurtija suzavcu… Prištevci su se toliko navikli na suzavac da sada jedva da obrate pažnju kada vide škodljive bele oblake koji im idu u susret.

2. Citat godine

„Suspenzija opozicije je suspenzija demokratije.“ Poslanik Samoopredeljenja, Ilir Deda, jezgrovito je sažeo nešto što je izgledalo kao autoritarizam nakon što su članovi opozicije bili suspendovani iz kosovske skupštine, samo nekoliko dana nakon što su oružane policijske snage sprovele raciju u sedištu Dedine stranke. Suspendovanje je dovelo do brojnih reakcija kojima se podstiče preispitivanje nivoa demokratije u ovoj novorođenoj republici.

Deda je izrazio svoju zabrinutost uprkos činjenici da nije bio lično suspendovan, jer se i sam distancirao od taktike upotrebe suzavca od strane svojih opozicionih kolega tokom tromesečnog zastoja koji i dalje traje. Ipak, on je odbio da učestvuje u sednici dok je ostatak opozicije zaključan ispred prostorije (u kojoj se sednica održavala, prim. prev.). Vlada je do sada održala niz „sednica kojima prisustvuje samo vlada“, uključujući usvajanje budžeta za sledeću godinu koje je proteklo bez prisustva opozicije.

Trinaestoro opozicionih poslanika – više od jedne trećine opozicije – bilo je uhapšeno usled navodnog učešća u „bacanju suzavca“ u Skupštini, što je deo trenutnih protesta protiv sporazuma sa Beogradom kojim bi se osnovala Asocijacija/Zajednica opština sa srpskom većinom i protiv dogovora o demarkaciji sa Crnom Gorom.

Ova situacija ima sva obeležja diktature, sem činjenice da premijer Isa Mustafa nije baš harizmatičan, a ni, pa… sposoban.

3. Skandal godine

U očima premijera Ise Mustafe, ugovaranje popravke premijerskog automobila sa kompanijom „Mackcar“, koja je u vlasništvu njegovog sina, nije bilo „krupna stvar“. Međutim, iako ugovor nije bio milionski, logika premijerovog odgovora predstavlja sve ono što je loše u kosovskoj političkoj eliti.

Ugovor na 2.946 evra bi verovatno bio brzo zaboravljen u kosovskom javnom mnjenju da je Mustafa priznao grešku i ubrzo se pokajao. Ali umesto toga, on je pokušao da opravda svoju odluku. Mustafa je rekao sledeće: „Nisam znao za tender, ali tu ne vidim ništa sporno, jer je taj auto-servis ovlašćen“.

Uprkos činjenici da je „endemska korupcija“ bila naglašena u Izveštaju Evropske komisije o napretku (i od strane drugih relevantnih institucija), Mustafa u ugovoru ne vidi ništa sporno – a šta je sa onim što je poznato kao očigledni „sukob interesa“, Isa?

Pod pritiskom javnosti, „Mackcar“ je odlučio da se povuče iz ugovora. Ipak, važnije od vrednosti ugovora je premijerova skandalozna logika – dobro je videti da se premijer bori protiv korupcije tako što je na čelu iste.

4. Čudo godine

Većina ljudi bi teško uspevala da radi svoj posao iz zatvorske ćelije, ali je gradonačelnik Srbice, Sami Ljuštaku, ipak uspeo da uradi upravo to! Uprkos tome što je više od pola godine proveo iza rešetaka, jer je u maju osuđen na 12 godina zatvora za to što je počinio ratne zločine kao član „Dreničke grupe“, Ljuštaku je i dalje gradonačelnik Srbice.

Ne bi stvarno više trebalo da se čudimo čudotvornom gradonačelniku – svakodnevni rad u zatvoru mora da je vrlo lak, jer je on već sproveo uspešnu predizbornu kampanju iz ćelije 2013. godine. Ljuštaku je u septembru pokazao da je medicinsko čudo. Dok je vršen pregled njegovoga srca na Univerzitetskom kliničkom centru Kosova, on se neobjašnjivo oporavio kako bi spektakularno pobegao bez ikakvog traga. Na žalost čoveka koji je naizgled mogao da radi sve, Euleksova policija ga je ubrzo uhapsila i vratila u zatvor. On može biti zadovoljan saznanjem da i dalje ima mandat gradonačelnika… barem dok se proces za ulaganje žalbi ne završi, što je trenutak kada Ministarstvo za lokalnu samoupravu može da nastupi.

5. Šššš, niste to čuli…

Sećate li se 2014. i onog poprilično velikog koruptivnog skandala u Misiji vladavine prava na Kosovu (Euleks)? Znate već, reč je o skandalu o navodima da su neki Euleksovi zapošljeni uspeli da budu taman onoliko skandalozni kao lokalna politička elita koju je trebalo da edukuju po tom pitanju. Pa, ne brinite se, rečeno nam je da će doći do istrage o navodima… sem… šta se uopšte desilo s tim? Objavljen je izveštaj o Euleksovom rukovođenju čitavom tom aferom u martu, ali je bilo poprilično jasno da se neće zalaziti u sadržaj navoda. Devet meseci je od tada prošlo… i sve je na tom polju sumnjičavo utihnulo.

Drugo važno pitanje je takođe pokrenuto, iako je ono ispred naših očiju stalno: javni servis, Radio-televizija Kosova (RTK). Kontroverze u vezi sa cenzurom u RTK i političke intervencije vlade se dešavaju već godinama. Setite se samo onih predivnih muzičkih koncerata koji su se prikazivali kada su god nemiri prohujali zemljom.

RTK je na proleće iznutra dobila ozbiljne protivnike, kada je 12 urednika redakcije pozvalo na protest protiv imenovanja novih glavnih urednika, a pod sumnjom za navodni pritisak i navodne cenzure od strane dvoje imenovanih osoba. Nezavisna unija RTK je podržala protest i delovalo je da se time pokrenula debata kada su ovi javno zatražili transparentnost, kada su zatražili istragu o trošenju javnog novca od strane uprave RTK i pozvali poslanike da daju otkaz odgovornim rukovodiocima. RTK je na kraju odlučila da smeni predsednika i potpredsednika Unije, što je izazvalo bes i proteste, koji su podržani od strane redakcijskih urednika i novinara. O cenzuri u RTK se i dalje otvoreno raspravlja i iza vrata, premda konstruktivna debata o slobodi govora u RTK i dalje nailazi na ravnodušnost u krugovima moćnika i deluje na igru gluvih telefona.

Nema ničeg zanimljivog ovde, produži…

6. Opala, opet ja…

Kosovski dvojac, Betmen i Robin, Čip i Dejl, Pinki i Mozak, opet isto rade: Nisu ispunili svoja obećanja. Hajde da uzmemo u obzir samo ovo obećanje: 200.000 + 120.000 = 320.000… radnih mesta. Prva brojka je ona koja se odnosi na obećanje Hašima Tačija o otvaranju 200.000 radnih mesta, a koje je dao u predizbornoj kampanji 2014. Druga brojka je u skladu sa obećanjem Ise Mustafe dato u istom periodu i s istom svrhom. Imajući u vidu mogućnost da sa sažmu njihovi napori, politika, strategije i kontrola nad državnim budžetom za investiranje u takav poduhvat, šta bi tu moglo da pođe po zlu?

Pa, i dalje čekamo na brojke o nezaposlenosti u 2015, premda se čini da se brojke kreću u pogrešnom pravcu: godine 2013. je stopa nezaposlenosti bila 30 odsto, dok je, prema poslednjem istraživanju o radnoj snazi 2014. napravljenom od strane Kosovske agencije za statistiku, stopa nezaposlenosti na Kosovu bila 35,3 odsto (ovde pogledajte grafikon). Do jula ove godine, Mustafa je doslovno rekao sledeće: „Nismo uspeli da zaposlimo 100 ili 200 hiljada ljudi i niko nije rekao da ćemo ovoliko radnih mesta da otvorimo u prvom mandatu“. Pa da, niko osim vas dvojice.

Dakle, zapitajmo se: U čemu je problem? a) Obećanje o radnim mestima je jednostavno bilo nerealno; b) Niko od njih dvojice nema znanje i sposobnosti da tako nešto ispuni; v) Lagali su o ovim obećanjima i znali da je to neostvarivo; ili, g) Super je biti nezapošljen, imate mnogo slobodnog vremena, ali se nekako mora platiti kirija. Koji je tačan odgovor? Da, u pravu ste, e) Sve gorenavedeno!

Ukratko, prestanite da mislite da je narod lud – ne obećavajte ono što ne možete da ispunite!

7. Korupcija je živahna i istrajava

Kosovska politička elita je izgleda sebi postavila stroge kriterijume kada je reč o međunarodnim ocenama transparentnosti: ne žele da prihvate ništa što je manje od trocifrenog broja u kategoriji o korupciji. U suprotnosti sa najiskrenijim zemljama sa razočaravajuće lošim ocenama, pozicija Kosova od ukupno 100 zemalja pokazuje da naši lideri doslovce vode u korupciji. Ovo postignuće je toliko zarazno da čak budući potencijalni lideri uče od najboljih o tome kako da prevare svoj put ka uspehu. Prvo počinje kao zabava na društvenim medijima, kao što je primer učenika iz srednje škole koji leti objavljuju rešenja testova na Fejsbuku. Priređivači testa su taj letnji dan nazvali vrlo uspešnim danom, pokazujući uverenje da, što učenici bolje varaju na testovima, to će svetlija budućnost Kosova biti.

Sa ovom duboko ukorenjenom kulturom koju predvode političari i akademska korupcija na čelu sa najboljim univerzitetskim profesorima – bivši rektor Ibrahim Gaši podneo je ostavku posle skandala o plagijatu – vesti o tome da je 42 studenta sa Univerziteta u Prištini i 13 studenata sa privatnih univerziteta uklonjeno sa spiskova za školarinu zbog plagijarizma nije bilo iznenađujuće. Donator školarina, USAID, identifikovao je te studente i povukao svoju odluku da im pruži šansu da studiraju u inostranstvu. Dečaci i devojčice, barem će te vaše veštine biti cenjenije kod kuće.

8. Mama i tata su rekli…

…ne dirajte policiju. Međunarodna zajednica želi stabilnost na Kosovu toliko da nisu uspeli da spaze desetine izveštaja o policijskoj brutalnosti 28. novembra. Možda ne prate kosovske medije, mada su video-snimci na internetu prikazivali prekomernu silu koju je upotrebila policija, a tokom oružane racije u sedištu Samoopredeljenja, najveće opozicije stranke, u nečemu što je bila operacija u cilju hapšenja bivšeg lidera ove partije – Aljbina Kurtija.

Ambasadori se u stranim državama obično ne mešaju u unutrašnja pitanja, premda je međunarodna zajednica na Kosovu toliko sklona prosperitetu u državi da redovno prevazilazi svoja ovlašćenja i svoje dužnosti evaluirajući proteste onda kada joj to odgovara. Policija često dobija posebnu zaštitu, jer se odnedavno naširoko smatraju kao jedna od retkih maglovitih „uspešnih priča“ u smislu uspostavljanja pouzdanih i poštovanih institucija na Kosovu.

Nakon događaja od 28. novembra, ambasade Francuske, Italije, Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Država su objavile sledeće: „protesti su protekli na miran način i hteli bismo da pohvalimo sve (koji su učinili da tako protekne, prim. prev.), posebno Kosovsku policiju“. To je ista ona policija koju su međunarodne i nacionalne organizacija za ljudska prava osudile zbog neproporcionalne upotrebe sile i pozvale na hitnu istragu potencijalnih kršenja ljudskih prava. Kada su upitani da prokomentarišu policiju nakon kritika upućenih od strane uglednih organizacija, poput Amnesti internešenela, mama i tata su se odjednom setili da ne bi trebalo da se mešaju u unutrašnja posla. Zar ne prezirete kada roditelji naizgled menjaju pravila kako bi im ona pogodovala?

9. Narodna pobeda

Rastuća nezaposlenost, siromaštvo, loši sistemi zdravstva i prosvete, upitna ljudska prava, spisak se nastavlja unedogled. Postoje stotine razloga za izlazak na ulice i protestovanje, ali su beznadežnost i pesimizam zbog potencijalnih promena, kao i politizacija svakoga događaja od strane političkih partija, učinili da ljudi nerado izlaze na ulice i dižu glas demokratije. Osim opasnosti da bude gađana jajima, politička elita ulazi u svoju kancelariju poprilično bezbrižno svakoga dana.

I naravno da ispred svojih noseva ne vide mali beli šator sa grupom ljudi koji su svakodnevno prisutni baš ispred vladine zgrade. Ako bi zastali, možda bi više čuli o brigama bivših radnika fabrike u Uroševcu „Fabrika e tubave“, čija je privatizacija ostavila 900 ljudi bez posla. Bivši radnici fabrike u Uroševcu su jedna od nekoliko grupa koje aktivno pokušavaju da se bore za svoja prava; u njihovom slučaju je reč o kompenzaciji za period od 1989-1999, kada su dobili otkaze od brutalnog režima. Iako je njihovo pravo na kompenzaciju priznato od strane Ustavnog suda 2010, odluka se i dalje ignoriše od strane vlade. Slučaj bivših radnika „Fabrika e tubave“ u prvi plan ističe vrlo zabrinjavajuću istinu: da samo nasilni protesti izgleda zahvataju pažnju političke elite. Ovi ljudi protestuju nasilno već duže od godinu dana, ali se čini da nikoga ne boli uvo za to.

Verovatno najprimetnija građanska akcija (bez političkih partija koje bi uskočile) sastojala se iz stotina demonstranata okupljenih ispred Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja koji su zahtevali opozivanje odluke Upravnog odbora Univerziteta u Prištini o smeni rektora Ramadana Zejnulahua. Široka podrška je posledica rezultata mnogih reformi pokrenutih od strane Zejnulahua o prekidanju velikog političkog uticaja na najvažniju javnu instituciju visokog obrazovanja na Kosovu. Ministar prosvete, Arsim Bajrami, pribijen je uza zid, nemajući mnogo izbora nego da ponovo vrati rektora.

Naša Narodna pobeda posvećena je onima koji se bore za plemeniti cilj, a ne zato što im je neko nešto naredio, već zato što u to veruju. Maj 2016. donosi još građanske akcije!

10. Pokvarena ploča

Kosovo je ispunilo sve kriterijume za viznu liberalizaciju.“ Rečeno nam je iznova i iznova od strane premijera Ise Mustafe i zamenika premijera Tačija, kao i od strane drugih članova vlade: Sledeće godine ćemo svi moći slobodno da se krećemo Evropom; skoro pa smo tamo!

Pa, nije tako, prema rečima Evropske komisije, a nažalost – oni su ti koji se pitaju. Najnoviji izveštaj o napretku Kosova u procesu ispunjavanja uslova za viznu liberalizaciju navodi da Kosovo treba da ispuni još osam od 95 prvobitnih preporuka. Ovo bi trebalo da nas ohrabri, skoro pa smo tamo… komesar EU nam je kazao da se nada da će biti moguće preporučiti Kosovo za viznu liberalizaciju „početkom sledeće godine“.

Međutim, sve smo to već mnogo puta čuli: 2010. nam je tadašnji premijer, Hašim Tači, obećao viznu liberalizaciju za 15 meseci, u 2013. je zatražio još 15 meseci kako bi ispunio svoje obećanje… Sledeće nedelje dolazi 2016, a građani Kosova su i dalje jedini na Zapadnom Balkanu koji su u neizvesnoj situaciji kada je reč o bezviznom režimu putovanja.

Promenite ploču! Dosta nam je priče, hajde malo akcije!

11. Barem sve nije propalo…

Mnogo političara i politike je zauzelo centralnu binu u kosovskim vestima ove godine, ali kao i obično, obični ljudi su ti koji su nešto promenili, pružajući nekoliko epskih momenata nade. Nakon priznanja na kraju 2014. kao punopravnog člana Olimpijskog komiteta, Kosovo se 2015. prvi put takmičilo u više sportova Međunarodnog olimpijskog komiteta, koji se održao u Bakuu (Azerbejdžan), prvi put ove godine. Delegacija sportista je prvi put u istoriji predstavljala zvanično kosovsku zastavu na ovom međunarodnom sportskom događaju, gde sportisti predstavljaju nacionalne olimpijske komitete Evrope. Džudistkinja Majljinda Keljmendi, kraljica kosovskog sporta, simbolično je nosila zastavu na ceremoniji otvaranja, iako se nije takmičila zbog povrede. Međutim, njena prijateljica džudistkinja, Nora Đakova, učestvovala je i došla kući sa prvom kosovskom medaljom – bronzom.

A jedna druga žena, Aljketa Džafa Mripa, zaslužna je za nešto što je verovatno postala najveća kosovska umetnička instalacija ikada napravljena, „Mislim na tebe“. Iako je sve počelo kao jednostavna ideja u cilju podizanja svesti o preživelim žrtvama silovanja za vreme rata na Kosovu, umetnica je dobila i podršku kosovske predsednice, Atifete Jahjage, koja je pružila direktnu podršku celoj instalaciji. Uz pomoć Nacionalnog saveta za preživele žrtve seksualnog nasilja (koji je Jahjaga osnovala i na čijem je čelu), Džafa Mripa je prikupila 5000 suknji koje su donirale mnoge žene, od kojih su neke silovane, i postavila ih na fudbalski stadion u Prištini. Desetine redova visećih suknji su zauzele stadion tokom celog jednog dana. Važnost ove instalacije nije samo u njenom umetničkom konceptu, već u sposobnosti da se ovo pitanje stavi u prvi plan, otvorivši diskusiju o nasilju nad ženama, iako je ova diskusija tek na začetku.

12. Pazi…

Dok 2016. kuca na vrata, pripremite se da se podrobno upoznate sa rečju „sud“. Jedan sud koji će zasigurno da nam odzvanja je „specijalni sud“ koji će se baviti navodima o ratnim zločinima tokom i posle rata. Očekuje se da će sud u Holandiji početi da radi na svojim prvim optužnicama početkom godine. Bilo je sugestija da od trenutnog političkog zastoja u kosovskoj skupštini koristi imaju mnogi politički lideri za koje se smatra da su potencijalne mete „specijalnog suda“. Osnivanje suda koji je verovatno neustavan konačno je odobreno tokom drugog pokušaja u julu 2015, nakon mnogo spoljnog pritiska na kosovske poslanike koji je dolazio od međunarodne zajednice. Ali, ako je uspostavljanje suda zauzelo mnogo naslova u 2015, taj fijasko će verovatno pasti u zaborav kao nešto nebitno ukoliko i kada sud stane na noge i počne da radi sledeće godine.

Kao poslednji čin 2015, Ustavni sud Kosova je presudio o ustavnosti osnivanja Asocijacije/Zajednice opština sa srpskom većinom. Međutim, ovaj sud je ostavio taman onoliko dvosmislenosti koliko je dovoljno da svako tumači ocenu ustavnosti onako kako pogoduje njegovim interesima. U suštini, planirana Zajednica je neustavna (što je pobeda opozicije), ali bi ipak trebalo da bude osnovana (što je pobeda vlade). Pokušaj da se pomire ove dve suprotstavljene informacije i tumači ono što je Ustavni sud hteo da kaže – pružiće dovoljno prostora debati u danima i sedmicama koji dolaze!

Kao da to nije dovoljno sudova za jednu godinu, međunarodna zajednica nas je uverila da ćemo tu reč slušati u svojim snovima u nadolazećim mesecima. Troje od osam uslova koje Kosovo mora da ispuni pre nego što bude preporučeno Evropskoj uniji za viznu liberalizaciju je u vezi sa popunjavanjem nedostataka u pravosuđu.

Sudovi, sudovi i još više sudova u 2016!

13. Zauvek najbolji prijatelji

Uvek je bila tu, u dobru i zlu. Potpredsednica Evropskog parlamenta i izvestilac za Kosovo u tom telu, Ulrike Lunaček, biće na raspolaganju i u najtežim trenucima, govoreći predstavnicima kosovskih institucija iste stvari koje uvažene ličnosti na Kosovu već govore… ali sa više autoriteta.

Lunaček je oduvek bila snažan branilac ljudskih prava na Kosovu, posebno je podržavala rodnu ravnopravnost i prava LGBTIQ osoba. Kao i svi najbolji prijatelji, na nju čovek može da se osloni da mu kaže tešku istinu koju ne žele svi da čuju: ona je bila ove godine tu kada je trebalo reći političarima na Kosovu istinu o kampanji za Kosovo u Unesku: ukratko, rekla je da je strategija bila nikakva.

Nakon propasti Kosova u Unesku, što je nešto za šta je lobirala, Lunaček je upozorila Evropsku komisiju na to da ne toleriše sistematsko kršenje principa dobrosusedskih odnosa, misleći pritom na ne tako dobrosusedsku, agresivnu negativnu kampanju Srbije. Ona je otišla toliko daleko da je čak rekla da Srbiji možda ne bi trebalo davati nove koncesije dok se zaključci sporazuma između dvaju zemalja ne sprovedu.

Ona, kao izvestilac za Kosovo, snažno je podržala inicijativu Vjose Osmani iz LDK i pobunjenika iz Samoopredeljenja, Ilira Dede, kao prvu racionalnu alternativu sadašnjem zastoju u Skupštini Kosova. Pa je poput papagaja ponavljala da nije mogla nikoga da ubedi da da Kosovu pozitivnu preporuku za viznu liberalizaciju ukoliko se i dalje usred kosovske skupštine koristi suzavac – jer, ipak, suzavac/Skupština/demokratija/vize jesu reči koje jednostavno nisu u skladu sa umovima liberalnih evropskih lidera čiji je koncept pojma „odje*i“ ovakav: „bićeš spasen, hteo ti to ili ne“.

Međutim, Lunaček je bila toliko kul da nije samo osudila pobunjeničke aktivnosti opozicije i upotrebu suzavca i epizode gađanja jajima; ona jeosudila i hapšenje poslanika u Skupštini i stroge mere koje je policija koristila da bi uhapsila demonstrante i vodeću ličnost opozicije, Aljbina Kurtija, 28. novembra, dok su ih drugi međunarodni lideri na Kosovu, poput američkog ambasadora Grega Delavija, stalno hvalili.

Kritikujući i vladu i opoziciju, Lunaček je pokazala da zaista radi u interesu naroda.

Ulrike, naša uzdanice!

14. Najveći luzer 2015.

Viđali smo ga u kampanjama, uvek je imao palac uperen nagore, ali je ovaj put Hašim Tači trebalo da okrene prst nadole, jer je on i zvanično, bez ikakve sumnje, luzer godine – u svim mogućim oblastima.

Kao ministar spoljnih poslova i zamenik premijera, Tači je imao vrlo važnu stvar da ispuni – što je sam izabrao kao svoj zadatak! – a na čemu je radio sve do novembra: da učini da Kosovo pristupi Unesku, naučnoj agenciji Ujedinjenih nacija. Cele godine, jedna konferencija za medije za drugom, Tači i njegov zamenik, Petrit Selimi, stalno su govorili da će biti teško ući u Unesko, ali da smo uprkos lobiranju Srbije, skoro stigli tamo. Iiiiii – ništa!

Posle godinu dana putovanja avionom u Pariz, gde se nalazi sedište Uneska, i besplatnog pi-ara koji je ohrabrio svakoga građanina da koristi hešteg #kosovoinUNESCO, pa je tako samo tri glasa delilo Kosovo od toga da konačno pristupi ovoj organizaciji. Drugim rečima, drugačija diplomatska strategija bi učinila da Kosovo pređe liniju, uprkos jakom lobiranju Srbije.

Ne samo to. Kao ministar spoljnih poslova, Tači nije dobio nijedno priznanje Kosova od druge zemlje otkako je stupio na taj položaj. Stanite! Da, dobio je. U stvari, dobio je tri priznanja: priznanje Antigve i Barbude, što je zemlja koja ima nadimak „Zemlja 365 plaža“, i vrlo važna priznanja država Nijue i Kukovih Ostrva, koje UN smatra državama, iako ne funkcionišu kao suverene države, jer su „slobodno udružene“ sa Novim Zelandom koji vodi veći deo diplomatskih odnosa u njihovo ime, prema tome – da, sjajni uticajni saveznici, zaista… Malo šta je urađeno u pogledu integracije u međunarodne organizacije.

Bliže kući, ka Tačijevom obećanju u januaru, građani Kosova bi trebalo da mogu da putuju u Makedoniju sa svojim ličnim kartama od jula 2015… Pa, Deda Mraz je nedavno ušao u dimnjak, Hašime, jesi li zaboravio to da mu tražiš?

Kako bismo ovu godinu završili dokazom o njegovom nedostatku odgovornosti, 15. decembra je Evropska komisija dala, ponovo, nepovoljnu preporuku za viznu liberalizaciju za građane Kosova, a Tači je reagovao tako što je SVU krivicu prebacio na Brisel… Jer, Kosovo? Šta Kosovo? Aha, mislite na zemlju čiji sam delimično premijer?

Palac gore, Hašime, palac gore.

15. Ličnost godine:

Nakon što je Kosovo konačno sastavilo vladu u decembru 2014, nakon šestomesečnih nevolja, početak godine je označen očajem i borbom hiljada građana Kosova koji su, izgubivši poverenje i veru u državu, otišli iz domovine i otisnuli se na često opasan put preko granica Srbije i Mađarske, a prema Zapadnoj Evropi, tačnije – Nemačkoj. Ovaj savremeni egzodus je najstrašniji oblik situacije u kojoj se Kosovo nalazi. One koji su otišli ne treba smatrati delom marginalnog problema ili delom problema koji ne utiče na one koji su ostali: kosovski ilegalni emigranti su ličnost (ili ljudi) godine po izboru Kosova 2.0, zbog toga što ti ljudi predstavljaju otelovljenje borbi koje obični građani Kosova svakodnevno vode.

Tokom prvih meseci 2015, građani Kosova su gledali na televiziji i videli u novinama slike velikih grupa ljudi, čitavih porodica, koji preplavljuju autobusku stanicu u Prištini, gde bi ušli na autobus za Beograd i nastavili severno. Šokantne slike, koje su stizale iz drugih gradova na Kosovu, pokazivale su mladiće, uplašenu decu koja plaču, kao i žene, a koji su odlučili da je bolje otići nego ostati. Ne samo da su izdržali strahovito niske zimske temperature spavajući u lošim uslovima, često bez krova nad glavom; mnogi su takođe izdržali policijsko maltretiranje i kršenje ljudskih prava čim su uhvaćeni kako ilegalno prelaze granicu sa Mađarskom, gde je kasnije ograda izgrađena u poslednjih nekoliko meseci kako bi se zaustavilo međudržavno kretanje ljudi. Iznova i iznova, oni koji su bili u prihvatnim centrima imali su velike šanse da budu tretirani na ponižavajući način. Početkom februara 2015, Evropska komisija jeobjavila da je 1500 građana Kosova prelazilo mađarsku granicu svakodnevno. U prvim mesecima godine, 42.000 građana Kosova je apliciralo za azil u EU, što je dodatak na onih 37.000 koji su aplicirali za isto to 2014; u stvarnosti, brojke onih koji su pokušavali da napuste Kosovo je verovatno bio još veći.

Iako je i dalje moguće da neki građani dobiju šengensku vizu za bezvizno putovanje kroz Evropu – iako s mnogim ograničenjima – šanse za legalno putovanje onih koji imaju male prihode ili nemaju posao su, blago rečeno, ozbiljno ograničene. Odlazak hiljada i hiljada građana Kosova krajem 2014. i u prvim mesecima 2015. označio je pojavljivanje triju strukturnih problema, a na koje su se građani Kosova izgleda navikli, a tiču se javnih agendi i diskusija: siromaštvo, apatija prema institucijama i izolacija. Ovaj talas ilegalnog iseljavanja postao je međunarodni problem, jer su građani Kosova nekoliko meseci zaredom bili treća po brojnosti grupa tražilaca azila u različitim evropskim državama, odmah posle Sirijaca i Afganistanaca. Ova migracija sa Kosova nije šokirala samo međunarodnu zajednicu, već i kosovsko društvo u celini – ne samo političku elitu.

Specijalni predstavnik EU, Samuel Žbogar, i čak nemačka kancelarkaAngela Merkel, poslali su nekoliko puta poruke građanima Kosova, tražeći od njih da prestanu da pokušavaju da dobiju azil na Zapadu, jer ga neće dobiti. Oni koji su smatrali da su primorani da odu nisu imali drugog izbora do da se vrate kući, na mesto gde ponovo nemaju izbora.

Ovoga oktobra, Dimitris Avramopulus, evropski komesar za migracije, unutrašnja pitanja i državljanstva, postavio je pitanje najnovijeg priliva migranata sa Kosova, što smatra znakom dijaloga sa Kosovom o viznoj liberalizaciji, o kojoj je rekao sledeće: „to je i dalje moćan instrument za jačanje kosovskih institucija u bavljenju ilegalnom migracijom, krijumčarenjem ljudima i pretnjama unutrašnjoj bezbednosti EU“.

Decembra 15, Evropska komisija je ponovo odbila viznu liberalizaciju za Kosovo, primoravajući tako Kosovo da živi u getu u kom je stopa siromaštva 29,7 odsto, gde je stopa nezaposlenosti 35 procenata, i gde postoji veliki nedostatak radnih mesta, da navedemo samo neke pokazatelje. Ukoliko Evropa nastavi da se zatvara na svojim spoljnim granicama, a kosovski lideri nisu spremni da se izbore sa problemima koji podstiču visok priliv ilegalnih migranata čak u ekstremnim okolnostima, onda ipak ilegalna migracija možda nije izbor, već jedina opcija mnogih ljudi.K

Izveštavanje Kristine Mari, Dafine Halili, Eraldina Fazlijua i Viljema Hamera.