“Hoćeš li prihvatiti da za 300 mesečno radiš za firmu Paramount Pictures? Svi troškovi su pokriveni. 300 je ništa. Milioni stoje na raspolaganju, a jedina konkurencija su ti idioti. Nemoj ovo propustiti.”

Mank, u režiji Dejvida Finčera (David Fincher, Netfliks, 2020)

Dragi Lorens,

Dođi na Kosovo. Ovde se može zaraditi dobra lova. Ovdašnjoj Vladi su potrebni kreativni ljudi poput tebe. A hrana uopšte nije loša.

Možda se pitaš kakve veze svetski poznati holivudski scenograf kao što sam ja, ima sa borbom protiv pandemije na Kosovu. Odgovor na to pitanje glasi: Imam veze sa svime što je u mojoj moći.

Ako me je nedobijanje nagrada za Oskara, Emija, Tonija, pa čak i Teen Choice Award-a nešto naučilo, onda je to da nikada ne treba odbiti unosni konsultantski ugovor. Kako su bioskopi i pozorišta zatvoreni zbog pandemije, Brodvej je u dubokoj hibernaciji, filmovi se daju direktno na internet, a naša umetnička scena sasvim je prevrnuta naglavačke — možda ćeš pomisliti da su došla zadnja vremena za ovu vrstu izražavanja.

Dakle, kada mi se ukazala prilika za saradnju sa kosovskom vladom, sa zadatkom da spasavam ljudske živote, samo sam rekao “računajte na mene”. Ova pandemija je uzela danak, Lorense, a meni je sledeće palo na pamet: čak i da ne osvojim nagradu za najbolju scenografiju, ovo je bila prva šansa da uradim nešto značajno.

Znam šta si pomislio, ali strpi se i zamisli sledeći scenario:

Usamljeni revolveraš stiže u grad. Jaše konja glavnom ulicom. Na vidiku su salon, brijačnica, prodavaonica, oružarska radnja, telegrafska kancelarija, skoro svaka uslužna delatnost koja je potrebna malom pograničnom gradu. Neki ljudi pristižu na železničkoj stanici. Vidi se para i čuje zvižduk. Ulicama tumara pas lutalica. Dame koje rade mašu sa drugog sprata crvene kuće. Kovač neprestano kuje, a gradska pijanica propoveda propovedniku.

Pomisli ćeš da je u pitanju još jedan običan dan u prašnjavom pograničnom gradiću, ali tako misle svi dok ne shvate da nešto nije kako treba. Zgrade nisu sagrađene od cigle i maltera. One postoje u vidu rekvizita. Ogromni kartoni potpomognuti daskama.

I moj ovdašnji posao sličan je tome. Savetujem kosovsku Vladu kako da stvori utisak da nešto čini po pitanju pandemije, iako je sasvim bespomoćna.

Ovdašnja Vlada je pametna i praktična. Ona je svesna toga da su višegodišnji nemar i nepotizam učinili zdravstveni sistem beskorisnim i jedva funkcionalnim. Kada bi pokušali da sprovedu i najskromnije reforme, znaju da bi najbolje bilo da se sve spali do temelja i krene ispočetka.

Dobro, možda sam malo preterao sa dramom. Iskustvo u filmskoj i pozorišnoj industriji ostavilo je posledice, ali kapiraš o čemu ti pričam.

Ali čak ni to ne može da se uradi — ovde ne možeš da pobegneš od nepotizma. To mi kaže Šaban, moj institucionalni posrednik sa Kosova. Čak je i on dobio posao preko veze, ili sam makar ja tako protumačio njegove pokrete i gestove iako je, prema stavkama u brošuri za zapošljavanje, trebalo da savršeno poznaje engleski.

Bilo kako bilo, već mogu da te zamislim kako se žestiš na viševekovnu raspravu na temu filma i pozorišta, pa ću situaciju da uokvirim na tebi draži način:

Znaš Lorense, upravljanje pandemijom isto je kao da upravljaš mišljenjima i očekivanjima publike na preskupom brodvejskom programu. Prodali su levi bubreg da bi mogli da plate karte i očekuju da će ih neko impresionirati. A teško je da nekoga impresionirate pukim crnilom i rđavim cevima u pozadini. Niko ne bi kupio karte za Hamiltona u preprodaji, ako bi izvedba bila na bini koja je išta manje od veličanstvene i čarobne.

Kada već pričamo o Hamiltonu, takvi su ti ovdašnji ljudi — “Mladi, svadljivi i gladni”. Baš kao njihova zemlja, Kosovo. Ipak, neću im ni u kom slučaju dozvoliti da “odbace šansu”. Upravo tu na scenu stupaju njihove ambicije, vitalnost i čar. Stvari koje smo navikli da viđamo samo na bini, one se ovde, dragi moj prijatelju, šetaju niz ulicu — stvarnije no java.

Kakve veze sve ovo ima sa pandemijom?

Kao što sam rekao, s obzirom na to da konvencionalnim sredstvima ne umeju da se izbore sa pandemijom, to jest pomoću zdravstva, oni su pozvali konjicu kreativaca. Tu ja stupam na scenu.

Ako si ispratio neki segment moga rada, a ja sam siguran da si uživao u brojnim mojim nastupima (uprkos tome što to nećeš javno da priznaš), onda znaj da lajtmotiv koji se nebrojeno puta pojavljuje u mom radu — sem grandioznosti i magije koje uvek ispoljavam — jeste autentičnost. Uvek težim tome da moja scenografija izgleda verno.

A upravo na tu temu radim kao Vladin konsultant. Seti se Potemkinovog sela. Seti se insceniranih iluzija. Svakako da je moj rad u ovom smislu više koncepcijske prirode. Ja smišljam velike ideje, a onda ih Vlada sprovodi s namerom da pobedi pandemiju. (Valjda smo saglasni u tome da je u pitanju bitka za ljudska osećanja, što je centralna tema mnogih dramskih umetnosti.)

Istinski verujem da na ovaj način širim granice naše plemenite profesije. Doći će dan kada će pogledati scenografiju i odati joj počast za sve što je učinila za medicinu.

Istini za volju, moji složeni koncepti prolaze kroz preobraženje kada ih prevodi moj posrednik (spomenuo sam ranije naše poteškoće u komunikaciji), ali ja to više posmatram kao saradnju u sferi stvaralaštva i doprinos od dragoga kolege umetnika.

Pala mi je na pamet jedna sjajna ideja — nešto što mi se mota po glavi još iz one propale naučnofantastične produkcije — da inkorporiram igranje, interakciju, slobodan izbor i nelinearnost. Moj posrednik Šaban je to protumačio na sebi svojstven način. A tada je Vlada smislila najnoviju politiku: potpuni vikendski karantin u prestonici.

Potpuno zatvaranje radnji i biznisa. Samo je malim marketima dozvoljen rad. Ne pitaj me zašto; znam samo da je na koncepcijskom i estetskom nivou sve bilo kako treba. A zamisli još i ovo: časovnik koji otkucava. Imap dva sata pre nego što pravila stupe na snagu u osam uveče u petak.

Kada bi ovo mogao da vidš Lorense. Sve je odisalo teatarskom atmosferom. Vrlo dramatično. Ljudi koji žure da kupe namirnice. Vlasnici biznisa koji moraju da razbijaju glavu zbog toga što ne znaju da li im je radnja dovoljno mala da bi mogla da radi ili suviše velika da mora da se zatvori. Dugi redovi automobila koji pokušavaju da izađu iz grada. Zatrpane granice ka susednim državama, jer su ljudi iznenada organizovali vikend-putovanja. (Kada smo ti i ja uradili nešto spontano?)

Haos, sat koji otkucava, trčkaranje unaokolo, nelinearna situacija. Pozorište na vrhunskom nivou! Čisto sumnjam da bi Dali i Bunjuel (Buñuel) mogli da naprave nadrealniju scenu od ove.

Pošto već pričamo o nadrealnim situacijama, smatram da je moj avangardni način razmišljanja odgovoran za još jednu veličanstvenu politiku: obavezno nošenje maski u javnosti. Za potrebe ovog koncepta razmišljao sam o raznim maskama koje se koriste u najboljim pozorištima i filmskim produkcijama. Od Fantoma iz opere sve do Darta Vejdera. Ipak, moram da priznam, dragi moj Lorense, upravo me je tvoj rad nadahnuo. Sve je poteklo iz onoga govora koji si održao na temu maski u obredima.

Trebalo bi da to odgledaš Lorense. U pitanju je prvoklasni performans. Čitav grad, ulice, sve je pod maskama. Prihodi policije rastu za 37% zahvaljujući novčanim kaznama koje su platili oni koji ih nisu nosili. A onda sledi vrhunac: sjajna vežba u sferi umetničkog tumačenja i fluidnosti značenja. U barovima, restoranima i kafićima možete slobodno da skinete masku, da sasvim otkrijete svoje lice, da izrazite svoja osećanja, da osobi pored sebe otpevate pokoju laž, da udahnete njihovu ljubav i izdahnete svoju strast.

Nikad mi nije bila namera da toliko detaljno ispitujem ljudsku izolaciju. Ipak, pored toga što je policijski čas pomogao da se smanji broj zaraženih — iako se jedan naučnik stalno žali da nam politike nisu zasnovane na naučnim činjenicama — on je poslužio i kao istraživačko sredstvo i inspiracija za moj najnoviji umetnički projekat: Hladna dubina moje usamljenosti.

A zatim sam jednoga dana primetio da tipovi iz Vlade paniče. Pomislih da je svemu došao kraj, sa mnom je svršeno; broj zaraženih obara sve rekorde i moje vreme na ovome mestu je isteklo. Moj sindrom varalice stupa na scenu. Pomislih da su provalili moju šaradu. Znaš koliko se nesigurno osećam kada je u pitanju moja umetnost.

Ipak, kako se ispostavilo, novac je bio izvor celokupnog meteža. To jest, nisu znali odakle da ga nabave. (Zar nam to nije uža specijalnost, Lorense, da budemo poluizgladneli umetnici i tako to? Umetnički plaćenici? Konceptualini revolveraši?)

Kako se to nalaze pare za paket ekonomskih olakšica u hitnoj situaciji? Teško da bismo mogli da izvedemo scenario iz adaptacije “Za šaku evrića” (aluzija na film “Za šaku dolara”) tako što ćemo sa suprotstavljenih strana parlamenta da igramo jedni protiv drugih.

Moja naivnost me je spasila. “Zašto ne bismo ljudima dali malo njihovog novca?” upitao sam. Znaš da nikad nisam imao neku sklonost ka ekonomiji i računicama. Zahvaljujući Šabanovom kreativnom tumačenju — on je od toga zaista napravio novu improvizacionu umetničku formu — Vlada je odlučila da ruku umoči u penzioni fond.

Kao što sam rekao, dragi moj Lorense, sve je stvar percepcije. Ugroženoj osobi nije bitno odakle potiče novac. Ako danas gladuje, onda je nije baš briga za penziju u dalekoj budućnosti.

Baš tu ti stupaš na scenu Lorense. Ovim skromnim ljudima potrebna je tvoja pomoć. Već su jednom izgubili svoju penzijsku štednju kada se promenio politički sistem. Zamisli ih ponovo u onom pograničnom mestu koje besomučno pljačkaju razne bande, banditi i napadači, sve dok ne ostane skoro ništa. A sada na vratima kuca nova vrsta nevidljivog odmetnika — pričamo, naravno, o virusu — i zahteva harač.

Pridruži nam se Lorense. Zatrebaće nam tvoj talenat. Tvoja stručnost u sferi scenografije upotpuniće našu razuzdanu bandu kreativnih ronina: dizajner video-igara koji obožava da pravi RGS svetove, izlapeli pisac koji je postao filmski kritičar, konceptualni umetnik sa užom specijalnošću u sferi performansa, oficir zadužen za psihološko ratovanje i ja, ali mene i moje scenografije već poznaješ, kao i Šabana sa njegovim kreativnim i improvizacionim interpretacijama. Bili bismo nezaustavljivi.

Možda misliš da ne ličimo baš na Sedmoricu veličanstvenih. Ali opet… Hajde da se zajedno suprotstavimo pandemiji. Očekuje se da će svakog trenutka poharati grad i zatražiti nepravedan udeo. Mi radimo sve što je u našoj moći da mu se u podne odupremo u glavnoj ulici, između salona i crvene kuće. Sve zgrade su ojačane, njihove kartonske fasade poduprte da izdrže najjače vetrove. Bićemo spremni… nadam se.

Dođi na Kosovo Lorense. Tu se pravi lova. Hrana nije sasvim loša. Vlada miriše na stari Holivud. A što je najbolje, cela država liči na prazno platno koje iščekuje tvoju kreativnost.

Naslovnica: Arita (Arrita) Katona / K2.0.