Primena Zakona o zdravstvenom osiguranju produbiće privatizaciju javne sfere na Kosovu. Položaj institucija zdravstva ojačaće na duže staze zahvaljujući ovom zakonu, dok će se plate u javnom sektoru automatski povećati za oko 20 miliona evra. Ovakva perspektiva je štetna za ekonomsku poziciju siromašnijih društvenih grupa.

Model

Ako, kao što se očekuje, Kosovo počne da sakuplja doprinose od zaposlenih i poslodavaca, i kompenzuje za usluge zdravstva do 2019, ono će se pridružiti svojim susedima na Zapadnom Balkanu, koji svi prate model zdravstvenog osiguranja. Ovaj model je dominantan u zapadnim i centralnim evropskim zemljama (npr, Francuska, Nemačka, Austrija) i sa, nekoliko različitih finesa, reč je o modelu koji je bio primenjivan u bivšoj Jugoslaviji, uključujući Kosovo pre 1989.

Preko ovog modela, pravo na zdravstveno osiguranje stiče se sredstvima formalnih doprinosa u radu i samofinansiranjem ili tako što država utvrdi da je određena osoba siromašna. Na ovaj način, ovaj model se razlikuje od modela državnog zdravstvenog osiguranja koji se primenjuje u severnoj i južnoj Evropi (npr, Švedska, UK, Španija), gde je pravo na zdravstveno osiguranje univerzalnog tipa, stiče se onda kada dobijete državljanstvo.

Kosovo je doživelo najveću privatizaciju socijalnih prava u celom regionu za vreme postsocijalističke tranzicije u proteklih nekoliko decenija. Prema tome, u kosovskom kontekstu, uvođenje ovog modela na osnovu Zakona o zdravstvenom osiguranju — koji je stupio na snagu aprila 2014, sa skoro jednoglasnom podrškom skupštinskih grupa u to vreme — mogao bi da popravi socijalnu situaciju u nekim aspektima, ali ima i ozbiljne nedostatke i rizike.

Prednosti

Prirodno je da postoje neke prednosti Zakona o zdravstvenom osiguranju. Najočiglednija prednost je ta da će sprečiti takozvanu perverznu redistribuciju koja je bila dosad prisutna. Naime, siromašni — koji su zvanično priznati kao takvi, kroz svoje učešće u shemi socijalne pomoći — često su sami morali da plaćaju lekove i medicinske usluge.

Kako će njihovo osiguranje sada biti pokriveno državnim budžetom, pristup lekovima i uslugama zdravstvene nege (uključujući ljude iz privatnog sektora) biće poboljšani; što znači da će se realna vrednost socijalne pomoći povećati. Što je kvalitetnija pokrivenost socijalnom pomoći (čiji je kvalitet pogoršan u proteklim godinama), to je bolja pokrivenost ljudi koji su pogođeni siromaštvom kroz zdravstveno osiguranje.

Očekivana međupovezanost između kvaliteta usluga i kompenzacije od Fonda za zdravstveno osiguranje mogla bi da dodatno doprinese sveukupnom povećanju kvaliteta usluga zdravstvene nege, od čega bi više ljudi moglo da ima koristi.

Druga prednost jeste ta da osiguranje doprinosi povećanju, iako skromnom, na nivou društvene solidarnosti. Iako je stopa koju će svi poslodavci i uposleni platiti za fond biti fiksna (3,5 odsto) a ne progresivna, činjenica da će sveukupna finansijska sredstva prikupljena od radne snage biti povećana stvara jedan oblik solidarnosti bogatijih prema siromašnima.

Štaviše, kako osigurani ljudi automatski mogu da osiguraju članove svoje porodice, ovo doprinosi široj pokrivenosti zdravstvenim osiguranjem u stanovništvu. Rizici bi mogli i da motivišu ljude da potraže formalno zaposlenje, a da posebno to urade oni sa niskim platama.

Ipak, istovremeno, ova odredba za porodice nosi sa sobom i nerazdvojivi rizik od obeshrabrivanja žena da se radno angažuju. Ako se ispostavi da je ovo drugo tačno, onda bi samo pogoršalo jedan drugi postojeći problem, nisku stopu zaposlenosti žena koja je bila ispod 17 odsto 2015. godine.

Rizici i nedostaci

Iako je većina gorenavedenih aspekata dobrodošlo, jer bi doprineli većoj redistribuciji i društvenoj ravnopravnosti, zakon nema kontekstualne rizike i nedostatke.

Najveći rizik je mogućnost ozbiljnog umanjenja usluga koje pružaju zdravstvo i institucije. Na osnovu člana 31 zakona, Fond za zdravstveno osiguranje bi napravio ugovor sa “licenciranim institucijama zdravstva” o pružanju ovih usluga. Kao takav, baš kao i u drugim balkanskim zemljama, ovo bi stvorilo mogućnost da se napravi ugovor sa privatnim institucijama zdravstva.

Ali, kada se razmatraju različiti činioci na Kosovu — pokazatelji korupcije na visokom nivou u javnoj upravi, slabo nasleđe zdravstvenog sistema u celom posleratnom periodu i značajnije perspektive reformi i odgovora privatnog tržišta — verovatno je da će institucije zdravstva imati koristi od sprovođenja sheme zdravstvenog osiguranja.

Ako se ovo dogodi i ako javne institucije budu primorane da se nađu na marginama usled izostanka reformi vlade, moguće je da će se cena zdravstvenih usluga povećati vremenom (kako se udeo privatnog sektora bude uvećavao), što implicira veće troškove za građane. Imajući u vidu visok stepen privatizacije prava na Kosovu, nije nezamislivo da mnoge javne institucije sasvim bankrotiraju.

Kratkoročno, početak primene zakona desio bi se zajedno sa posrednim troškovima po siromašne, posebno zbog toga što su radnici u javnom sektoru u prethodnoj deceniji bili favorizovani od strane vlade u pogledu radničkih prava — naime, putem isplata i sigurnosti radnog mesta, a u zamenu za glasove na izborima.

Oko 85 odsto prihoda od poreza 2018. pristiglo je od poreza na potrošnju. To znači da Kosovo namerno više zarađuje od siromašnih (regresivni porez) da bi popunilo državni budžet. Od ovog budžeta, skoro 600 miliona evra se troši na plate u javnom sektoru.

U skladu sa Zakonom o zdravstvenom osiguranju, poslodavci su obavezni da isplate 3,5 odsto doprinosa. Ovo će se odnositi i na vladine institucije koje su trenutni poslodavac skoro 88.000 ljudi, što znači da se očekuje da će trošak na plate u javnom sektoru da automatski poraste za oko 20 miliona evra usled doprinosa — što je porast koji bi finansirali oni koji su siromašni. Usled disproporcionalnosti u pravima radnika u javnom sektoru, socijalni dispariteti sve više imaju poreklo u birokratskim procesima i ovaj porast će samo doprineti ovakvim tendencijama.

Zakon ostavlja prostor i za to da vlada “testira” sve korisnike transfera javnog fonda — kao što su penzioneri, veterani i bivši politički zatočenici — da bi se videlo da li se oni kvalifikuju za osiguranje bez plate. Imajući u vidu ono što se desilo sa pravima veterana (kojima je dodeljen status veterana rata za skoro 50.000 ljudi, gde su mnogi od njih bili sumnjivi kada je trebalo da dobiju pravo na novčane nadoknade), ne može se isključiti mogućnost da će socijalna prava, čak i kroz zdravstveno osiguranje, kreirati dodatno socijalno strukturisanje (kristalizacija neravnopravnosti) na osnovu određenih prava, a ne univerzalnih.

Rizik od toga da veliki deo društva bude isključen od sticanja koristi Fonda za zdravstveno osiguranje je, takođe, visok usled niske stope formalnog zaposlenja koja je i dalje ispod 30 odsto.* Za vreme perioda socijalističkog samoupravljanja (1953-1989), stopa socijalne isključenosti u pogledu osiguranja na Kosovu bila je 40-50 odsto, jer je stepen zaposlenosti u ovoj tadašnjoj provinciji bio, takođe, nizak.

Generalno gledano, zakon ne uvodi inovativne instrumente za ohrabrivanje formalnog zaposlenja. Na primer, osiguranje u Srbiji pokriva bolovanje, što doprinosi racionalnim ekonomskim interesima. Vlada je mogla da uzme i primer Albanije koja je, tokom mnogih godina tranzicije, platila doprinose poljoprivrednicima iz državnog budžeta. Ovako bi se povećao stepen pokrivenosti i kvalitet merenja individualnog zaposlenja u poljoprivredi.

U poređenju sa zemljama u regionu, Kosovo zahteva nešto najmanje od poslodavaca kada je reč o doprinosima, ali se ovo i dalje ne prenosi na jasno povećanje u stepenu zaposlenosti. Mejnstrim ekonomska očekivanja diktiraju da manji zahtevi za platne spiskove od poslodavaca dovode, u stvari, do povećanja zaposlenosti, kao što pokazuje slučaj Kosova, dok su aktivnije i inovativnije mere vlade potrebne da bi se povećala zaposlenost.

Kao što se vidi u primeru obaveznih penzionih ušteda na Kosovu, očekuje se da shema obligatornog osiguranja, slično tome, na tržištu smanji potrebu i interesovanje za besplatno osiguranje. Prema podacima Statističke agencije Kosova, godine 2015. bilo je 128.950 osoba sa privatnim osiguranjem. Uz uvođenje obligatornog zdravstvenog osiguranja, potreba za volonterskim osiguranjem će porasti, makar kratkoročno. Ovako bi mogla da se kreira situacija u kojoj će niz radnih mesta u privatnom sektoru biti ukinut.

Generalno gledano, budžetska potrošnja je veća u modelu zdravstvenog osiguranja nego što je to slučaj sa modelom državnog zdravstvenog osiguranja. Očekuje se da će ovo biti slučaj i na Kosovu.

Sve dosad, Kosovo je potrošilo manje od 3 odsto svog BDP-a na zdravstveno osiguranje. Prema planiranoj potrošnji na bolničku uslugu i prema mišljenju Ministarstva zdravlja, kosovska potrošnja 2018. će, kako se očekuje, biti oko 2,2 odsto BDP-a. Posle početka sprovođenja Zakona o zdravstvenom osiguranju, potrošnja će se povećati jer će tražioci usluga zahtevati veća finansijska sredstva.

Zakon nije podstakao detaljnu debatu u javnosti, uprkos činjenici da je skoro dve decenije prošlo od rata. Poput većine socijalnih prava na Kosovu (sem partikularističkih i klijentelističkih prava), shemu zdravstvenog osiguranja skoro je sasvim sačinila Svetska banka, sa tek malim udelom učešća lokalnih vlasti.

Dakle, uprkos gorenavedenim prednostima, počekat primene ovog zakona produbiće privatizaciju (ili upliv tržišta) kada je reč o socijalnim pravima na Kosovu, povećaće se potrošnja i stepen individualnih finansijskih odgovornosti. Kao takva, ekonomska pozicija određenih grupa stanovništva koje su u najnepovoljnijem položaju na tržištu generalno će oslabiti.K

*Računica na osnovu podataka o penzionim uštedama iz kosovskog Fonda za penzionu štednju za 2017. i prema projekcijama radno sposobnog stanovništva koje je sačinila Statistička agencija Kosova (srednja varijanta), minus penzioneri koji trajno nisu sposobni da rade.

Naslovna fotografija: Besnik Bajrami / K2.0.

Vrati se na monografiju o zdravlju