Glavna i odgovorna urednica Kosova 2.0, Besa Luci, napisala je članak koji zaslužuje odgovor. Pod naslovom “Inat prema Specijalizovanim većima treba prepoznati i s njim se suočiti”, ovaj tekst sadrži presek stavova raznih društvenih grupa prema specijalnom sudu. Autorka jasno prepoznaje jedan od tih stavova — odsustvo “inata” (to jest, prkosa).

Članak počinje tako što autorka iznosi svoja osećanja prema Hašimu Tačiju (Hashim Thaçi). Nastavlja iznošenjem stavova koje ljudi imaju prema sudu, uprkos njihovoj otvorenoj podršci kažnjavanju za počinjene zločine. Zatim spominje “inat” kao pojam na kome se članak bazira. Kada uzmemo u obzir opseg zločina koje je Srbija počinila i da za to nije preuzela gotovo nikakvu odgovornost, onda možemo da zamislimo otkud ovolike pritužbe na ove sudske postupke. Autorka razume one koji su prkosni, ali ih ni na koji način ne opravdava. Što se nje tiče, prigovori na račun Specijalizovanih veća Kosova mogu da se sumiraju rečima “zašto mi, a ne oni?”

Postoje dva načina da započnemo ovaj kritički osvrt: Njena terminologija kada opisuje situaciju (“inat”) i njene metode. Tu uviđamo iskustvenu ravnotežu, a ne politički stav. Vidimo hronologiju, kratak pregled činjenica, ali slabo interesovanje za prošlost. Oba metoda nas navode na isti zaključak.

U članku je napravljen osvrt na brojčane razlike kada su u pitanju posledice rata. Ipak, na osnovu te razlike, na osnovu te asimetrije koja se čak i dan-danas i dalje ispoljava kao napad na Kosovo, ne možemo da donosimo političke zaključke. Čini se da oni tu čuče kao izvesno prihvatanje koje služi tome da umiri subjekta da bi on nastavio da se kreće istim putem.

Etimologija ove reči na početku štrči. “Inat”, kako Besa objašnjava, jeste reč arapskog porekla koja je dospela na Balkan preko turskog jezika. Ovakvo objašnjenje deluje pomalo nejasno i kao da je izneseno sa velikom zadrškom. U članku zatim sledi ono što sledi, ali izgleda da etimologija uopšte ne igra ulogu. Ona nije ni centralni argument, ali ni periferni. Ona se ne odražava na zaključak, a ne liči ni na tranziciju. Ipak, ne možemo je smatrati suvišnom, jer je isečak etimološkog porekla iz rečnika predstavljen na naslovnici samog članka.

Jedan način da pristupimo ovom pitanju jeste da popričamo o odsustvu. Šta nedostaje? Šta je odsutno? Kakve veze ima to što je “inat” arapskog ili turskog porekla? Kao takav, “inat” desubjektivizuje temu. Osoba na koju “inat” negativno utiče jedino može da artikuliše svoj izvorni osećaj. Ona ne može da artikuliše, da tlači, da otuđuje ili da potčini nekoga. Ovde pričamo o jednoj civilizaciji. Jer, aluzije nas navode na orijentalistički diskurs, ali je autorka njihovo značenje ograničila na atmosferu koju ta reč proizvodi, zanemarujući njen pravi karakter. Nije baš reč o orijentalizmu, kao što ni “drugost” ili “onaj drugi” na Balkanu nije baš orijentalne prirode. U članku se ne sugeriše da ljudi na koje “inat” negativno utiče spadaju u Arape ili Turke, već da se samo zato što su prkosni ne trude da zadovolje pravdu. Dakle, oni ne razumeju univerzalnost pravde.

S druge strane, “inat” je karakterna crta. Ono što Besa radi može se nazvati kolektivnim psihologizovanjem. Ako izaberemo ovaj metod, objašnjenje bi bilo drugačije, kao i instrumenti. Problem nastaje u egu, koji se definiše kao autonomija i jedinstvenost individue. Kao pogrešno objašnjenje sa reakcionarnim posledicama, ego predstavlja posrednika između bioloških, animalističkih instinkata i kulture. Čak iako se njegovo prisustvo pretpostavlja, “inat” upućuje upravo na to — na reakciju ega. Hajde da podučimo ljude na koje ‘inat’ negativno utiče da je pravda apolitične prirode; na nju pravo imaju sve žrtve. Hajde da razumemo njihov inat i da ih ušuškamo dok ne utonu u san. U članku se navodi borba sa samim sobom, ali pristup koji se koristi guši i otupljuje simptome.

U stvari, rana je teža nego što to Besa sugeriše. Krećući se kroz jezičke fraze i simptome, tekst nas vodi u stranputicu i dezorijentiše nas. Ego, kao jedinstven i autonomni primer ličnog suda, odavno je otuđen od nas (to jest, ideologizovan). On od samog početka gaji odnos sa “drugim”. Takozvana “faza ogledala” predstavlja prvi primer kada dete sebe prvi put prepozna, jer vidi da glava, ruke i noge pripadaju celini. Ono prvi put vidi da su fragmentisani delovi, u stvari, jedinstvena celina i da ona predstavlja detetovu ličnost — to jest, dete shvata “ovo sam ja”.

“Faza ogledala” je izvorno oblikovanje, kada čovek ulazi u svet; tu počinje čovekov ugled. I ovaj trenutak je moguć samo zahvaljujući drugome — ogledalo je ono koje ocrtava ugled, pa bi tako i jedno manje završilo posao. Tu moramo dosta da se potrudimo da bismo pronašli čvor. U našem poretku simbola, OVK oblikuje kako razumemo naš odnos sa Srbijom. OVK je autentična predstava borbe za oslobođenje i ona nas upućuje na to kako je Kosovo bilo okupirano. Tako spoznajemo sebe, jer mi smo rođeni u tim uslovima. Kada razgovaramo o prošlosti, onda upravo mislimo na ovaj odnos, na ovu subverziju koja preti da razbije ogledalo. Umesto ideologizovanog pojedinca, dobijamo fragmentisani subjekt. Na to moramo da se vratimo i da tu prodremo dublje, ako želimo da razrešimo ovo pitanje.

Ovakve teme zahtevaju naporan rad. Nije dovoljno imati samo altruističko osećanje prema umrlima. To je premalo. Zar ni sam rat nije primer ekstremne situacije postojanja? Gde se jezik i reči sudaraju sa prvim linijama ljudskog bivstvovanja. Kada sve što je izgovoreno ostavlja prazninu i odsustvo. To je taj zid između jezika i realnosti. Ovo nesvodljivo odsustvo jeste glavno pitanje, “želja” kao uslov simboličke strukture. Recite mi, kako se ovo može sakriti iza diskursa o tranzicionoj pravdi?!

Pored toga, kada kopamo po fragmentisanoj temi, tada otkrivamo fragmentisanost u sebi samima. Članak i za ovaj problem nudi isti lek: skrivanje, poravnanje. U članku se pokušava objasniti doba koje je poznato po dugom nizu žestoko sukobljenih protivurečnosti između raznih konsenzualnih politika nastalih posle rata, a koje i dan-danas karakterišu dominantni ideološki diskurs.

U članku se događaji ređaju jedan pored drugog i stavljaju na gomilu. Sve se gura u isti koš: dešavanja raznolike valencije, različitog značaja i oni koji potiču iz različitih svetova, koji su uradili različita dela i imaju raznolike svrhe. Svi su zajedno i svi su isti. PDK i LDK su, možda, danas jedno te isto; možda će se i stopiti u jednu stranku; mnogi iz bivšeg ilegalnog pokreta možda će reći da će prestati da diraju u kosti kosovske elite iz doba Jugoslavije.

Ipak, ovo nema nikakve veze sa diskusijom. Bez obzira na nju, oni će i dalje biti nespojive ideološke struje i političke tradicije. Fraze o binarnom odnosu između Adema Jašarija i Ibrahima Rugove i o tome da su pacifizam i otpor komplementarni ne zadiru u srž bola i traume. To su gluposti nastale iz terapije konsenzusom. Ista logika se krije iza koncepta vremena. Što se nje tiče, OVK je isključiva i to joj smeta, jer istorijska dešavanja koja se odnose na OVK ne obuhvataju izmeštanje, već samo linearnu i donekle unutrašnju vremensku liniju.

Da zaključimo, pratićemo karakterne crte. Nije u pitanju “inat”, nego ludilo. Oni ludi su osnovali vojsku kada je duboko ukorenjeni strah bio u saglasju sa raciom zvanične politike. U pitanju je jedinstvena situacija, za koju vam treba hrabrost da biste je shvatili.

Pored toga, mi smo videli, osetili i shvatili fragmentaciju. Kako mi ubeđenja nalažu, pravi termin za opis nezadovoljstva, a u odnosu na samu OVK, jeste: “Pobuna”.

Naslovnica: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.