Jutro nakon izbora održanih 21. juna Srbija je dočekala u de facto autokratskom sistemu. Cenzus, koji je specijalno za ovu priliku spušten sa 5% na 3%, uspele su da pređu samo tri liste: Srpska napredna stranka (SNS), Socijalistička partija Srbije (SPS) i SPAS Aleksandra Šapića. 

To u praksi znači da u novom sazivu Skupštine neće biti nikakve stvarne opozicije: socijalisti su već osam godina u koaliciji sa naprednjacima i ostaće im strateški partneri, bez obzira na to da li će formalno biti deo nove-stare vlasti, a Šapić će izvesno zauzeti mesto kooperativne, servilne opozicije. 

Novi parlament će, dakle, verno odslikavati aktuelno političko jednoumlje u Srbiji.

Najubedljiviju pobedu u svojoj karijeri Vučić je ipak postigao driblajući po praznom terenu. Iako se na izborima kandidovala čak 21 lista, ogromnu većinu činili su klonovi SNS, čija svrha nije bila da uđu u parlament nego da simuliraju potemkinovski pluralizam. 

Najveći deo stvarne opozicije — bez obzira na to šta o njoj mislimo — rešio je da ovu utakmicu odsedi na klupi, bojkotujući izbore zbog nedemokratskih uslova za njihovo održavanje. Takva odluka na prvi pogled može da deluje kontraintuitivno: kako srušiti autokratu s vlasti ako ne učestvujete na izborima?

Tehnologija vladavine

Pa ipak, bojkot je u ovom trenutku bio jedini suvisao način borbe protiv sporog pada u apsolutizam. 

Pre nego što mu je pribegla, srpska opozicija je pokušala praktično sve druge pristupe. Oponirala je Vučiću i sa kakvih-takvih liberalnih pozicija i sa desnice, kandidovala je i stare stranačke kadrove i nova lica poput bivšeg ombudsmana Saše Jankovića, pravila je nove stranke i okupljala se u različite koalicije, protestovala i iza udruženja građana i pod svojim zastavama. Ništa od toga se nije pokazalo efikasnim. 

Deo razloga svakako leži i u njihovim musavim biografijama i problematičnim stavovima, ali činjenica je da im je manevarski prostor bio izuzetno sužen Vučićevom tehnologijom vladavine, koja počiva na tri komplementarna faktora: kontroli medija, instrumentalizaciji države u korist sopstvene stranke i manipulaciji izborima.

Za razliku od Miloševića, koji je više puta pokrao izbore i gušio demokratiju atentatima na političke protivnike, ubistvima novinara, kordonima i vodenim topovima, Vučić se uglavnom oslanja na „meku silu“.

Za osam godina vladavine, uspešno je stvorio političku klimu u kojoj je ishod izbora jasan još pre njihovog raspisivanja. Kontrola medija u tome igra izuzetno važnu ulogu. 

Najveći deo elektronskih i štampanih medija, kako nacionalnih tako i lokalnih, nalazi se na kratkom povocu naprednjaka, u direktnoj funkciji njihove propagande i izgradnje Vučićevog kulta ličnosti. Javna kritika, kao jedan od preduslova kontrole vlasti u demokratiji, time je u najvećoj meri paralizovana.

Drugi faktor predstavlja širenje kraka naprednjačke hobotnice na gotovo sve državne institucije, počev od republičkog javnog tužilaštva, policije, bezbednosnih službi i vojske, preko sudstva i agencija, pa do svih nivoa vlasti. 

Čistkama nepodobnih kadrova i postavljanjem stranačkih vojnika, SNS je uspela da postepeno instrumentalizuje najveći deo državnog aparata, onemogućavajući time istrage krivičnih dela svojih funkcionera i efektivno ih izmeštajući iznad zakona. Policija ne istražuje ko je bagerima rušio po beogradskoj Savamali da utre put izgradnji Beograda na vodi, ali je uspešno uhapsila uzbunjivača koji je ukazao na korupcijsko poslovanje državne fabrike oružja „Krušik“, u šta je umešan otac ministra policije.

Time dolazimo do manipulacije izborima i odgovora na pitanje o tome zašto je bojkot opozicije bio neminovan. 

Ritual potvrđivanja kulta ličnosti

Ako rešite da budete protivkandidat Vučiću i njegovoj stranci, možete očekivati bilo šta. Njegovi tabloidi vas mogu optužiti da ste ubili čoveka i zataškali to, ili da spremate atentat na predsednika. Mogu da proglase vašu ženu šeficom narko-kartela, a vašu stranku izdajničkom. 

Na svaku kritiku vlasti ona će vam odgovoriti optužujući vas (glasnije i sa više resursa) da radite isto to ili da ste još gori. Na optužbe da ste lopov, tužilaštvo neće reagovati da bi ostavilo prostor za večitu sumnju, a ako tužite za klevetu, sudovi će razvlačiti proces dok ne izgubi svaki smisao.

Vlast će, u međuvremenu, voditi funkcionersku kampanju, koristeći državne resurse za neprikrivenu kupovinu glasova.

Umesto da im je svrha izražavanja volje građana, izbori u Srbiji su time pretvoreni u ritual potvrđivanja kulta ličnosti Vođe, uz prateće ceremonijalno vraćanje opozicije na fabrička podešavanja. To nisu ravnopravni izborni uslovi, nego tuča u kojoj je jedan od učesnika brižljivo privezan za stolicu. Bojkot predstavlja odbijanje da se na tu stolicu dobrovoljno sedne.

Naravno, postavlja se pitanje kako promeniti takav sistem i šta se dobija neučestvovanjem, sem što se izbegava linč tokom predizborne kampanje. 

Tu valja biti potpuno iskren: kratkoročno se, naravno, ne dobija ništa. Ako na izbore ne izađete, ne možete ni pobediti na njima, a čak je i Milošević srušen na ulicama tek nakon što je izgubio na biračkim mestima. 

Dugoročnije gledano, stvari ipak izgledaju malo drugačije.

Prva posledica bojkota je krnji legitimitet vlasti i dodatno zaoštravanje unutarpolitičke krize u Srbiji. Bojkot je samo ubrzao dostizanje tačke ka kojoj se srpska demokratija neminovno zaputila dolaskom Srpske napredne stranke na vlast — pretvorila se u autokratiju nalik na belorusku. 

Umesto da gledamo još nekoliko izbornih ciklusa cipelarenja opozicije pre nego što je svede na statističku grešku, Vučić je dobio ceo parlament odmah, što znači da više nema skupštinske boks-vreće koja mu je služila da je svakodnevno krivi za sve što je u državi loše. Što je još važnije, sada je isteran na čistinu i u spoljnoj politici. 

SNS sada ima dvotrećinsku većinu, dovoljnu za menjanje ustava, što znači da će se naći pod međunarodnim pritiskom da uradi ono zbog čega ga Zapad godinama podržava — priznavanje kosovske nezavisnosti. 

Vučić će se u subotu, 27. juna, susresti sa Hašimom Tačijem (Hashim Thaçi) u Beloj kući, a za jul je najavljen nastavak pregovora o statusu pod pokroviteljstvom Evropske unije.

S druge strane, srpska opozicija, koja ima reputaciju da je važnija sebi do bilo čega drugog, povukla je potez kojim je prvi put nešto zaista žrtvovala: gubitak finansija, medijske pažnje i pratećih privilegija će i te kako osetiti, a to joj je put ka sticanju malo dragocenog kredibiliteta među biračima. 

Prepuštanje parlamenta Vučiću dovelo je EU u neugodnu poziciju da sarađuje sa demaskiranim autokratom, što možda neće imati javnu reakciju, ali stavlja pritisak na međunarodnu podršku koja je u poslednjih godinu dana ionako počela da se ljulja. Opozicija stiče i priliku da konačno malo pročisti sopstvene redove. 

Ciničniji među nama rekli bi i da usput sebi smanjuje prostor da se gafovima upucava u koleno. To možda nije mnogo, ali je ipak početak.

A početak nam je neophodan, makar bio i težak.

Naslovna ilustracija: Arita Katona.