Danas se obeležava važan dan u borbi za ljudska prava na Kosovu. Nakon tri konsekutivna marša na Međunarodni dan borbe protiv homofobije i transfobije (IDAHOT), mnogi će izaći na ulice da bi učestvovali u prvoj Paradi ponosa na Kosovu, pod nazivom “U ime ljubavi”. Njen cilj je da slavi različitost, dok će se istovremeno protestovati za zakonska prava za lezbijke, gej muškarce, biseksualce i transrodne (LGBT) osobe.

Kosovo 2.0 je zbog svoje podrške LGBT pravima i samo iskusilo homofobične stavove koji i dalje preovladavaju u našem društvu. Kada se vratimo u 2012. godinu, tada smo doneli odluku da preispitamo heteronormativnost kroz naš štampani časopis, u izdanju ‘Seks’, što je predstavljalo jedno od prvih opsežnih novinarskih istraga o poteškoćama s kojima se LGBTI osobe na Kosovu i širom regiona suočavaju. Govor mržnje i nasilni napadi na događaj na kom je objavljena naša publikacija pokazali su da postoji preka potreba za glasnijom artikulacijom i odbranom ne samo ljudskih prava, već i prava na slobodu govora.

Pet godina kasnije, mnogo toga se promenilo. Javna podrška LGBT osobama je danas mnogo prisutnija. U proteklih pet godina, svedoci smo porasta aktivizma organizacija civilnog društva i pojedinaca koji zagovaraju priznavanje LGBT prava kao ljudskih prava; postoje sve veći pritisak i sve brojniji zahtevi iz institucija da se garantuju zaštita i jednake šanse; iako mejnstrim medijima i dalje fali sveobuhvatno razumevanje problema LGBTI osoba, i oni su se udaljili od direktnoga govora mržnje; proizveden je i niz kulturnih i umetničkih sadržaja s ciljem preispitivanja ukorenjenih tradicionalnih i konzervativnih normi u ovom smislu.

Bitno je odati priznanje ovakvom napretku, a u ovih pet godina pitanja u vezi sa LGBT osobama postala su deo mejnstrim javnog diskursa. Međutim, borba za ravnopravnost je stalna i nema kraj, pa tako će i borba za LGBT prava na Kosovu trajati, bilo na institucionalnom ili društvenom nivou.

Kada govorimo o LGBTI osobama, predstavnici političke klase su koristili govor mržnje ili ponavljane monotone, zapamćene izjave o različitosti i ravnopravnosti kojima fali iskrenost. Štaviše, u ovoj izbornoj godini, kako na nacionalnim, tako i na lokalnim izborima, nijedna partija nije ni pomenula LGBTI prava, a kamoli da ima svoj stav prema problemima te zajednice, kao što su istopolni brakovi, da uzmemo samo jedan primer.

U onih nekoliko prilika u kojima su se politički predstavnici pridružili marševima IDAHOT-a, to su učinili onda kada su se nalazili na visokim pozicijama odlučivanja, kao što je šef države ili vlade. Ovo je doprinelo učvršćivanju mišljenja da je postojeća percepcija društva — što je i validno umnogočemu — to da se njihove akcije i reakcije dešavaju zbog pritiska međunarodne zajednice.

Kada to imamo u vidu, njihovo učešće u marševima je, bez ikakve sumnje, od značaja za LGBTI aktiviste, jer se time ustanovljava presedan. Ali, sve dok su takvi javni nastupi ograničeni na jednom godišnje ‘pokazivanje’ podrške, oni će i dalje biti smatrani neiskrenim postupcima, pa će tako samo doprineti postojećem nepoverenju u branioce ljudskih prava.

U međuvremenu, na nivou društva, postoji nekoliko rasprostranjenih uverenja koja se moraju razbiti. Jedno takvo uverenje ima veze sa današnjim događajem. Kako je Parada ponosa najavljena prošle nedelje, uprkos velikoj podršcina društvenim mrežama, reakcije mnogih ljudi su se ticale toga zašto je LGBT osobama potreban poseban dan “samo za to što su gej, lezbijke, biseksualci ili transrodne osobe”.

Ovakvo negodovanje ne govori samo o stepenu neprihvatanja ili homofobije prema LGBT zajednici, već naglašava i ozbiljne zablude o suštini borbe za ravnopravnost i ljudska prava.

Da, na paradama ponosa se proslavlja LGBT kultura i odaje priznanje da su LGBT osobe ravnopravan deo društva. Na njima se, takođe, čini sve da postane vidljiva potreba borbe za ta prava u oblastima u kojima su ona i dalje krše. Mnogi koji su učestvovali u kosovskim marševa dosad nisu bile gej osobe, lezbijke ili transrodne osobe, već su se pridružili maršu zbog svojih uverenja i zato što su branioci ljudskih prava. U međuvremenu, mnoge LGBT osobe koje učestvuju se i dalje boje da slobodno izraze svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet zbog negodovanja punog mržnje s kojim se suočavaju.

Dakle, Prajd predstavlja odgovor na tu realnost — organizovanje LGBT osoba koje ima za cilj sticanje veće moći u političkoj borbi za jednaka prava. Zato Parada ponosa, kao i svaka druga demonstracija ili protest, mora da se održi u javnom prostoru, što je i slučaj ovde, jer je reč o bitnom mehanizmu kroz koji građani preuzimaju svoje mesto u društvu.

U međuvremenu, trebalo bi da kao društvo priznamo da ne postoji nijedno pravo koje je bitnije po važnosti ili prioritetu. U stvari, takvi argumenti se, uglavnom, daju kada se govori o pojedincima ili grupama koje su ugrožene od političke, ekonomske ili socijalne diskriminacije. Oni su, ponajviše, zasnovani na uskim i ekskluzivnim načinima stavljanja ljudi u kategorije “drugih” ili onih koji “nisu kao mi”; to su zagovarači stavova da postoji jedan način bitisanja i da baš oni imaju autoritet da određuju kako će se drugi osećati ili izražavati svoj identitet.

Kada to imamo u vidu, bitno je priznati da se markeri poput roda, rase, etniciteta, klase ili seksualne orijentacije međusobno ukrštaju i rezultiraju vrlo različitim iskustvima kod ljudi. Različitost nije samo reč koja se lako pamti u ovom demokratskom procesu; ona se tiče odavanja priznanja i proslavljanja različitosti, ali i uzimanja istih u obzir da bi se ostvarila politička, ekonomska i socijalna prava svih građana.

Odgovornost je na novinarima i medijima da razumeju ove kompleksnosti, a monografija koju danas objavljujemo predstavlja doprinos aktuelnoj borbi. K

Naslovna fotografija: Ade Mula / K2.0.

Povratak na monografiju o LGBTI