U septembru 2020. godine redakcija lista The Guardian zamolila je GPT-3, jezički softver baziran na veštačkoj inteligenciji, da sastavi esej u kom će objasniti da roboti „dolaze u miru“ i da ljudi nemaju razloga da ih se plaše. Rezultat je bio neverovatno uspešan: GPT-3 napisao je tekst dug oko hiljadu reči u kojem je, služeći se dobrim argumentima, odgovorio na postavljeni zadatak.

Ukoliko bi se neka veštačka inteligencija trenirala za novinarski posao na srpskom jeziku, optimalan zadatak bi trebalo nešto drugačije postaviti: umesto o robotima koji dolaze u miru, neka softver napiše tekst o Albancima koji dolaze da ratuju. Nekoliko je razloga zbog kojih bi — tehnički gledano — ovo bilo idealno rešenje. 

Prvo, korpus tekstova o identičnoj temi kreira se već godinama, pa bi softver mogao da, bez velikih problema, ekscerpira postojeće elemente, da ih kombinuje i prepričava. Drugo, leksički dijapazon takvih tekstova veoma je uzak: softver ne bi morao da se bori s velikim brojem reči, već su dovoljne ustaljene fraze, stilske figure i uvrede. Treće, možda i najbitnije, struktura takvih medijskih tekstova je vrlo predvidljiva i šablonizovana, organizovana po sistemu bajke. Algoritam bi vrlo lako mogao da prepozna i savlada ovaj mehanizam, a onda i da samostalno kreira tekstove za naslovne strane Informera, Aloa, Srpskog telegrafa…

Kada pogledamo na koji su način tabloidi iz Srbije izveštavali o krizi na severu Kosova 31. jula, uočićemo pregršt istog. Reč je o sistemu koji je uvežbavan godinama: istraživanje iz 2016/7. pokazalo je da su Informer i Srpski telegraf za godinu dana na svojim naslovnim stranama najavili ukupno 265 ratova i sukoba. Drugim rečima, pet najava rata nedeljno i jedan simbolički „vikend“ za predah od „atomskih napada“, „terorističkih napada“, „velikoalbanske agresije“, „totalnog udara“, „totalnog obračuna“, „krvavog masakra“…

Kako sve to utiče na publiku? Možemo razmišljati u dva pravca, poprilično suprotstavljena. Prvo, usled dugoročnog izlaganja pretnjama koje se ne ostvaruju, velike reči počinju da gube snagu i publika postaje anestezirana: čita o predstojećim izmišljenim ratovima kao da čita o zemljotresu na Istočnom Timoru. Drugi pravac podrazumeva ideju o publici koja i sama postaje militantna, prestrašena, publiku koja živi u neprestanom oprezu od oružanih sukoba.

Najave novih sukoba na Kosovu intenzivirane su nakon dolaska Albina Kurtija na vlast. U februaru 2020. Informer je objavio ovakav naslov: „Ludilo u Prištini: Kurti se sprema za rat“, dok je u tekstu navedeno da se „novoizabrani predsednik vlade lažne države Kosovo otvoreno sprema za rat sa Srbima i Srbijom“. Najtiražniji list u Srbiji pozvao se tom prilikom na Kurtijev inauguracioni govor, u kojem se ni na koji način ne najavljuje rat, ni sa Srbima i Srbijom ni sa bilo kojom drugom zemljom.

Dana 15. oktobra prošle godine više medija je objavilo da „Kurti sprema novi napad“, i to „već sutra“. Napada nije bilo, ali je nova najava usledila za nepune dve sedmice. Kurir i Alo tada objavljuju da „Kurti sprema novo krvoproliće“ koje će se odigrati 6. novembra. I novembar je, međutim, protekao bez oružanih sukoba, pa je rat „odložen“ za praznike. Umesto čestitke, Alo čitaocima javlja da „Kurti sprema novi napad na Srbe za Novu godinu“. Kosovski Srbi su 2022. godinu ipak dočekali u miru, ali miru s oročenim rokom trajanja: „Kurti Srbima sprema krvavi Božić“ – javio je Srpski telegraf…

Ove priče se koriste narativnim sredstvima od kojih se jedno zasniva na naglom iznošenju tvrdnji o pobedonosnim konverzijama, nakon čega sledi proglašenje izdaje. Tako je vlasnik Informera svojevremeno u Beogradu zakupio bilbord s porukom „Trampe, Srbine“, što je u ovom listu bilo praćeno uverenjima da će Trump vratiti Kosovo Srbiji. Nedugo potom, nakon što se Trump sreo sa Kadrijem Veselijem, bivši američki predsednik naprasno je na naslovnici Informera promenio nacionalni identitet: „Tramp je Šiptar!“. Na sličan način se i prvih dana avgusta u domaćim tabloidima proslavljala „diplomatska pobeda Srbije“, na čiju stranu nije prešla samo Amerika (Alo: „Vučić okrenuo SAD protiv Šiptara“), nego i Albanija (Kurir: „Edi Rama, premijer Albanije, imao je jasnu poruku Prištini – Otvoreni Balkan ili rat“).

Tekstove tabloida uglavnom karakteriše odsustvo bilo kakve istinske analitičnosti — nema uzroka ni posledica, bekgraunda ni projekcija; sve je svedeno na emocije, u prvom redu bes i strah. Uvredljivi izraz „Šiptar“ više se ne koristi samo za Albance, već je postao univerzalna etiketa za sve one koji rade „protiv srpskih interesa“. Tako, na primer, osim Donalda Trumpa „Šiptari“ mogu biti i lideri zemalja EU, novinari i aktivisti iz Srbije, ali i opozicioni političari.

Kada se određuje ugao priče, najpre se identifikuje stav predsednika Srbije Aleksandra Vučića, i taj se stav — bez obzira na to da li je ofanzivan ili defanzivan, desni ili levi — predstavlja kao spasilački, zaštitnički, promišljen, mudar. Kada se uspostavi taj orijentir, dele se preostale karte iz špila, kako bi se čitav kontekst narativno, faktografski i stilski uklopio u obrazac koji je postavio predsednik. 

To ne znači, međutim, da medijski diskurs ostaje u ravni koju uspostavi Vučić. Naprotiv: diskurs tabloida je uvek intenzivniji, žustriji, ogoljeniji, eksplicitniji. U ovakvom sistemu kruženja informacija svaka priča se čuje dvaput: najpre na konferencijama za medije u predsedništvu, a nakon toga u samim medijima, prepričana i nadograđena. Iskustvo čitanja izveštaja o krizama na Kosovu naučilo nas je da je samo pitanje vremena kada će priča o kosovskim Srbima postati priča o predsedniku. Nismo čekali dugo: Informer je već 3. avgusta na naslovnoj strani objavio – „Cilj Zapada: Ubiti Vučića na Kosovu“.

U OSCE-ovom izveštaju o pravima nealbanskih zajednica na Kosovu iz 2021. godine navodi se da su, iako su se etničke tenzije smirile u poslednjih deset godina, etnički motivisani incidenti usmereni protiv Srba ili fizičkih obeležja srpskog jezika i kulture i dalje uobičajena pojava. Najčešći primeri tih incidenata su sitne krađe i oštećenja imovine, grafiti koji sadrže govor mržnje te vandalski napadi na srpska pravoslavna groblja. U tom kontekstu naslovi i narativi zastupljeni u tabloidima dodatno zaoštravaju napetosti.

Jasno je, zbog toga, i da tekstove o „paklu na Kosovu“ i „diplomatskim pobedama Srbije“ ne mogu istim očima da čitaju Srbin iz Sremske Mitrovice i Srbin iz Kosovske Mitrovice. Kada se svemu tome dodaju vazdušne sirene, barikade i zvuci metaka, još jedna stvar postaje jasna: da je tajming za širenje straha savršen. 

Iako se tabloidi predstavljaju kao da su „uz svoj narod“, jasno se vidi kako se tim strahom hrane, kako ga podstiču i naplaćuju. Taj vid sladostrašća opisan je i u „Zločinu i kazni“, kada polumrtvog pukovnika Marmeladova unose u stan, a njegovi susedi se — piše Dostojevski — „proguraše natrag k vratima, sa onim čudnim osećanjem zadovoljstva koje se uvek opaža, čak i kod najbližih ljudi, pri iznenadnoj nesreći koja se desila njihovim najbližima“. Na nemačkom postoji i reč za takav užitak u nevolji: Schadenfreude.

Kada bi nekakva srpska varijanta softvera GPT-3 dobila zadatak da napiše najavu sledećeg „rata na Kosovu“, verovatno bi na osnovu jednostavnih instrukcija stvorila tekst kojeg se ne bi postideo nijedan tabloidni novinar u Srbiji. Jedina razlika bila bi u tome što softver, za razliku od novinara, ne bi umeo da oseti taj ogromni nalet zadovoljstva dok najavljuje apokalipsu.

Naslovna fotografija: K2.0.

Regionalni program “Otpornost: Djelovanje civilnog društva u pravcu reafirmacije slobode medija i suzbijanja propagande mržnje na Zapadnom Balkanu i u Turskoj” provodi se uz finansijsku podršku Evropske unije, a realizatori su partnerske organizacije SEENPM, Albanski institut za medije, Mediacentar Sarajevo, Kosovo 2.0, Institut za medije Crne Gore, Makedonski institut za medije, Novosadska novinarska škola, Mirovni institut i Bianet.

Istraživanje za ovaj članak je rađeno uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj je isključiva odgovornost Kosova 2.0 te nužno ne odražava stavove Evropske unije.

Zašto je navedena ova klauzula?