Ovako bi ovaj članak trebalo da počne. Uz ovu izjavu. Uz generalizovanu, nejasnu i mutnu premisu, kao i sam koncept pomirenja — pomirenja između naroda koji su upotrebljavali nasilje jedni nad drugima (jedni više nego drugi), ubijali i uništavali jedni druge, deportovali i uzrokovali nezaboravnu patnju i užase.

Neka od najužasnijih krvoprolića u istoriji 20. veka su se desila na teritorijama bivše Jugoslavije — baš pri samom kraju drugog milenijuma, bar je to tako prema merenju vremena civilizovanih ljudi.

Ako pokušamo da pokažemo ko je krivac a ko nevin, počinilac i žrtva, onda nećemo uraditi ništa više od onoga što su istoričari i političari radili u celoj istoriji — pisati o tome i tumačiti sa jedne tačke gledišta.

Nije da se te tačke gledišta po svaku cenu trebaju kritikovati. Međutim, ova naracija o uzvišenoj čistoći naspram nečistih, potpune nevinosti naspram apsolutne krivice nisu baš izazvali stvaranje velike dobrobiti na nivou država, a kamoli na regionalnom nivou.

Nažalost, Kosovo je bilo samo jedno od ratnih zona u krvavom ratu, kada je okončano krvoproliće u staroj Jugoslaviji. Posledice su bile užasne. Više od 10.000 ljudi je ubijeno, stotine hiljada su pobegle iz zemlje, stotine hiljada kuća je spaljeno i više od 1.500 ljudi se i dalje vodi kao nestalo.

(Jedan lik mi je jednom rekao: Kosovo je dobro prošlo sa samo 15.000 žrtava! Pogledaj Bosnu!)

Posle ovog uvoda, koji smo, verovatno, čuli mnogo puta na jedan ili drugi način, sa svim ovim generalizovanim rezimeima o Kosovu u bivšoj Jugoslaviji i na Kosovu danas, hajde da se vratimo na pomirenje.

Na Kosovu smo o pomirenju počeli da pričamo vrlo rano. Odmah nakon završetka rata, ova sirota zemlja je preplavljena hiljadama različitih vladinih i nevladinih organizacija. Kosovu je zaista trebala pomoć, obnova, kako fizička tako i socijalna. Mnoge organizacije su počele da daju donacije za obnovu kuća i pružile su raznu logističku i tehničku pomoć građanima Kosova koja je njima bila prekopotrebna, ostavljajući iza sebe užase rata.

Međutim, sem te, nazovimo “infrastrukturne pomoć”, mnoge organizacije su počele i da pružaju psihološku, socijalnu i duhovnu pomoć. Ovime možemo obuhvatiti one inicijative koje su imale za cilj da pokrenu proces dijaloga, proces “suočavanja s prošlošću”, kako bi građani Kosova iza sebe ostavili užase rata i gledali unapred, ka boljoj budućnosti.

Ipak, sve ovo je počelo prerano.

(Neki od vas tinejdžera, u vremenu istraživanja svog identiteta i usvajanja ponašanja “odraslih”, možda su počeli da čitaju “dubokoumne” knjige za “odrasle”, ignorišući savet odraslih koji su vam govorili “samo polako” i da čitate te knjige kada za to dođe vreme, kako ne biste — kada za čitanje tih knjiga zaista dođe vreme — rekli: “aha, čitao, video, znam šta je!”)

Treba da prođe vreme kako bi rane zacelile. Neke rane nikada ne zacele, ali čovek nauči da s njima živi, kao kada čovek pati od neke hronične bolesti. Uz pravi tretman, uz veliku pažnju i odgovarajuću terapiju, čovek uspeva da se izbori sa neizlečivom bolešću.

Ovako to izgleda sa ranama iz rata. Ljudi su izgubli svoje voljene, neki su bili deportovani, njihove kuće su spaljene. Ljudi su patili od mnogih užasa rata koji se nikada neće završiti. Ova patnja se ne može izmeriti rečima. Niti se može izračunati brojkama.

Ipak, čovek nauči da živi sa tim bolom i da gleda unapred nakon što shvati da nema povratka nazad. A kako bi shvatio da nema povratka, za to treba vremena. Više od godinu dana; više od tri godine.

Rast broja organizacija koje se bave pomirenjem na nespretan način učinio je da koncept pomirenja postane predmet obezvređivanja, podsmeha i omalovažavanja, te je ovaj koncept klasifikovan kao apsurd svoje vrste, budalaština i nemoguća misija imajući u vidu s kim i s čime se treba pomiriti. Oni koji su se bavili pomirenjem (neki nastavljaju) su bili neuspešni. I te kako!

Bili su neuspešni jer su počeli prerano. Bili su neuspešni jer nisu znali kako da pristupe pomirenju između prilično složenih grupa. Bili su neuspešni jer njihov cilj nije bio pomirenje, već pre dobijanje donacija. Bili su neuspešni jer prvo sebe nisu pomirili.

Tako su proizvedene neke poprilično ozbiljne posledice po kosovsko društvo u celini i po suživot različitih grupa, naroda koji žive u neposrednoj blizini i koji će i dalje živeti blizu jedni drugih još dugo vremena. Proizvedene su posledice zbog neuspelih pokušaja pomirenja (ako možemo tako da kažemo) i zbog pokušaja u pogrešno vreme, koji su učinili da koncept pomirenja bude percipiran kao nemoguć i kao šala.

A danas, gotovo dve decenije kasnije, kada imamo hrabrost da kažemo da je, možda, došlo vreme da se razgovara o pomirenju, niko time ne želi da se bavi.

Pomirenje nije kul. Pomirenje nije kul, jer je bilo kul 2000. i 2001, kada je ono bilo avangardna inicijativa nekih pojedinaca (možda) otvorenog uma. Inicijative ovih avangardnih otvorenih umova se danas bave konceptima globalnog zagrevanja, kosmopolitskih aspekata odustajanja od konstruisanih identiteta, i tako dalje i tako dalje.

Svi bi trebalo da se potrudimo da koncept pomirenja oslobodimo politizacije i tog maloumnog podsmeha onih uskogrudih ljudi koji, u stvari, nikada nisu voleli pomirenje, već su voleli sami sebe.

Svi bi trebalo da se potrudimo da osvojimo srca onih pojedinaca koji su saglasni s tim da pomirenje, uslovno opraštanje i napori da se pronađu zajednički interesi jesu vrednosti koje ne bi trebalo da budu pokvarene zbog loše navođenih i neuspelih prethodnih pristupa.

Jer, to su ljudske vrednosti i one su izvan nacionalnih i političkih ograničenja.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.