Kosovske institucije su januara 2013. uhvaćene nespremne. To što je Energetska korporacija Kosova (KEK) nesrazmerno povećala cene računa za struju pre privatizacije naišlo je na građanske proteste.

Fejsbuk-objava jednog novinara dovela je do toga da su građani izašli na ulice. Prvi put posle Deklaracije o nezavisnosti Kosova 2008, javni prostor Prištine bio je poprište mobilizacije na koju nije pozvala nijedna stranka i koja se nije ticala državnosti ove zemlje. Umesto toga, reč je o pozivu kojim se zahtevaju dobre usluge državnih institucija.

Naglo povećanje cena struje rezultiralo je prvim građanskim protestima posle proglašenja nezavisnosti Kosova. Reč je o problemu koji je u više navrata izveo ljude na ulice. Fotografija: Atdhe Mulla (Ade Mula) / K2.0.

“Sve do 2013, samo je Samoopredeljenje bilo povezivano sa rečju ‘aktivizam’. Aktivizam je povezivan sa Samoopredeljenjem jer su oni bili vrlo aktivni u javnoj sferi na Kosovu i po pitanju tema koje su zastupali”, kaže Rron Gjinovci (Ron Đinovci), koji je sada direktor Organizacije Centra za obrazovanje i istraživanje (ORCA).

Otkako se pojavilo kao politički pokret 2005, masovni protesti Samoopredeljenja protiv međunarodne zajednice i intervenisanja Srbije u lokalne prilike, zauzeli su trgove, ulice i čak granice, zbog čega je ova partija postala najjači kanal za aktivizam u zemlji.

Đinovci je i sam bio član Samoopredeljenja, do 2012. Samo godinu dana kasnije, tokom mobilizacije protiv povećanja cena struje, on se prvi put, kao samostalni aktivista, našao na nekom skupu.

“Mislim da je to bio znak izgradnje nove kulture protestovanja i aktivizma koja traje i dan-danas”, kaže Đinovci. “Ova kultura se i dalje suočava sa brojnim izazovima jer [stari mentalitet] i dalje postoji — da aktivista mora da bude član zvanične ili nezvanične političke organizacije, partije ili institucije. Takvo razmišljanje šteti aktivizmu. I mislim da smo zaista uspeli da razbijemo ove predrasude u velikoj meri.”

Nekadašnji član Samoopredeljenja, Ron Đinovci, u poslednjih nekoliko godina kao samostalni aktivista nastavlja svoje aktivističko delovanje. Fotografija: Majlinda Hoxha (Majljinda Hodža) / K2.0.

Đinovci je postao poznato lice kada je, kao član Samoopredeljenja, bacio crvenu farbu na tadašnjeg rektora Univerziteta u Prištini, što je bila reakcija na loše uslove koji postoje u glavnoj obrazovnoj ustanovi na Kosovu; iako su mnogi podržali motiv za ovaj protest, on je izazvao i kontroverze, gde su mnogi bili uvereni da je ovakav potez bio nepotrebno radikalan.

Čak i u narednim godinama, kao samostalni aktivista, on je pomogao u organizovanju brojnih akcija i protesta, pokušavajući da prenese znanje o aktivizmu koje je stekao u Samoopredeljenju. Ipak, kaže da je svesno pokušao da napravi presek sa onime što je rađeno u Samoopredeljenju, tako što govori na demonstracijama predstavljaju glas brojnih a ne osobe koja čita neki govor, te isključujući potencijalni govor mržnje i nasilje.

Bez obzira na odvajanje od političke partije, on kaže da je aktivizam uvek politički orijentisan u svojoj biti. “Mislim da aktivizam ne može da bude apolitičan”, govori o svom iskustvu. “Može da ne bude povezan ni sa jednom strankom, ali sve što se obrađuje u javnoj sferi jeste političko delovanje, a u ovom slučaju, aktivista je taj koji je politički usmeren.”

Tranziciono prilagođavanje

Građansko učešće Đinovcija deo je društveno angažovanih akcija koje se bave problemima javnosti i koje ne samo da su redefinisale aktivizam na Kosovu u proteklih pet godina, već su dale sasvim novu dimenziju civilnom društvu u celini.

Čitav koncept civilnog društva definisan je na različite načine i percipiran u različitim formama: kao građani i organizacije nezavisni od vlade, bilo da zahtevaju da im polaže račune, ili u obliku inicijativa s polazištem u zajednici, kao kada se komšije okupe da bi počistile komšiluk.

Civilno društvo je privuklo veliku pažnju u istočnoevropskim državama posle pada komunizma, kada su ljudi posmatrali civilno društvo kao organizaciju građana ili grupa — formalnih ili neformalnih — koja je težila da ispuni one delove javnog prostora kojima vlada više nije imala pristup, da bi činila jednu vrstu protivteže državnim institucijama.

“Jedan od argumenata u politikologiji je da, kako bi se napravilo demokratsko društvo, postoji potreba za kreiranjem civilnog društva”, kaže Nita Luci, predavačica na Programu za rodne studije i istraživanje na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini, koja je o ovom terminu devedesetih godina govorila kao studentkinja antropologije.

Sociološkinja Nita Luci tvrdi da civilno društvo postoji dugo u raznim formama. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Ali Luci, i drugi stručnjaci, naglašavaju da je, s antropološke tačke gledišta, pogrešno reći da nije postojalo civilno društvo pre pada komunizma i socijalizma.

“Tokom osamdesetih godina, komšija bi vas obavestio da je prodavnica sveže snabdevena namirnicama i vi biste otišli u kupovinu. Ovo bi moglo da se shvati kao oblik angažovanja za opšte dobro”, kaže Luci. “Možda deluje kao jednostavan primer, imajući u vidu ono na šta se civilno društvo danas fokusira: zakoni, komentari, protesti. Ali, u svakodnevnom životu, kada ste bili suočeni sa lošim kvalitetom života i izostankom osnovnih stvari potrebnih za život, ovo bi moglo da bude vrlo bitno. Istovremeno, bilo je i disidenata, različitih organizacija u podzemlju.”

Kada je u Jugoslaviji ukinuta autonomija Kosova 1989, civilno društvo je postalo deo pokreta otpora režimu Slobodana Miloševića, kada su alternativne usluge zdravstva, socijalnog staranja i prosvete — u bliskoj saradnji sa paralelnom vladom — zamenile postojeća ministarstva. Ipak, ta decenija tlačenja nije baš dozvolila različitim stavovima da procvetaju, kada je politička elita iz LDK-a — glavne političke partije koja je vodila miroljubivi otpor devedesetih — potiskala svaki stav koji se protivio jedinstvu i nacionalnim interesima kosovskih Albanaca.

Međunarodna zajednica je od 1999. postala glavni okidač za ponovnu izgradnju civilnog društva. Uz posleratni establišment Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), čija je dužnost bila da funkcionalizuje civilno društvo, civilno društvo je postalo jedna od prvih oblasti koje su regulisane zakonom i krupnim koracima razvijane preko donatorskih projekata, zbog čega su nevladine organizacije (NVO) postale preovlađujući oblik organizovanja.

Sociolog i istraživač, Driton Zeqiri (Zećiri), tvrdi da je Unmikovo postavljanje osnova posleratnog civilnog društva na Kosovu bilo problematično u pogledu polaganja računa. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Driton Zećiri, istraživač i kandidat za doktoranda u sociologiji, smatra da je uprava Unmika predstavljala nastavak gušenja nezavisnih stavova. On veruje da UNMIK nije bio zainteresovan za to da civilno društvo predstavlja protivtežu državi i da ni sam UNMIK nije zadovoljavao potrebe građana, već je bio odgovoran samo svom sedištu u Njujorku.

“Imali smo situaciju da je civilno društvo gradio neko drugi, u ovom slučaju je to UNMIK koji je nudio osnivanje NVO; on je napravio zakonsku infrastrukturu. Ali u principu, te NVO nisu postigle svoj [namereni] cilj u pogledu protivljenja vladinim strukturama i establišmentu, koji je bio sastavljen od samog Unmika”, kaže Zećiri.

Ipak, Luci tvrdi da UNMIK nije bio sasvim neosporen u toku svoje uprave, posebno zbog postojećih stavova organizacija za prava žena koje su bile vrlo glasne po pitanju primene Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN. Rezolucija 1325 poziva na usvajanje rodne perspektive da bi se u obzir uzele potrebe žena i devojčica u posleratnoj obnovi društva i da bi se povećao značaj uloge žena u izgradnji mira i bezbednosti.

Luci kažu da su aktivisti, svojim javnim zagovaranjem, predočile da UNMIK nema ulogu sudije u određivanju i oblikovanju kosovskog civilnog društva, već da ono već ima sopstvene korene.

“UNMIK je zaboravan na mnogo nivoa kada je reč o periodu pre intervencije i uspostavljanja ove misije”, kaže Luci. “A protesti aktivistkinja i njihov pristup najvišim nivoima Unmika pokazuju da one nisu dozvolile da se istorija [o njihovom angažmanu] tek tako obriše.”

Dok su stavovi aktivistkinja nailazili na dosta otpora tokom procesa izgradnje države — vlada je tek 2014. usvojila akcioni plan za sprovođenje Rezolucije 1325 — feminističke NVO su, takođe, dale svoj doprinos oblikovanju civilnog društva i imale su veliki udeo u zastupanju ljudskih prava, što je tema koja je dobila veliku podršku međunarodne zajednice tokom procesa demokratizacije.

Ipak, širok javni diskurs o tome da su ljudska prava suštinski deo demokratskog društva razvio se istovremeno sa dugim procesom privatizacije, gde su hiljade ljudi ostale bez posla, što je samo pogoršalo stepen siromaštva. Potrebe nekadašnjih radnika i socijalna zaštita onih koji imaju radno mesto nikada nisu rešene na odgovarajući način, delimično zbog duge istorije političkog uticaja na sindikate i delom usled selektivne zabrinutosti o ljudskim pravima sa strane inostranih donatora.

Socio-ekonomski napredak je stavljen u prvi plan na štetu radničkih prava, gde Luci tvrdi da je proces tranzicije od socijalizma do kapitalizma učinio da se na sindikate gleda kao na organizacije koje bi mogle da ugroze otvoreno tržište i da je civilnom društvu ostavljen tretman simptoma, a ne uzroka neravnopravnosti.

Zbunjenost i skepticizam

Kako su se posleratne godine pretvorile u nezavisnost, pojam civilnog društva na Kosovu sve je češće predmet skepse kod naroda.

Jedan od razloga za ovakav stav je tranzicija istaknutih opozicionih pojedinaca u političke partije i vladu; danas, od ministara i savetnika, preko gradonačelnika, do visokih vladinih zvaničnika, mnogo je bivših kritičnih glasova iz medija i tela koja zahtevaju od vlade da bude odgovorna.

“Svakako da je ovo retko kada dovelo do bolje saradnje”, kaže Venera Hajrullahu (Hajrulahu) iz Kosovske fondacije za civilno društvo (KCSF). “Većina bivših lidera civilnog društva koja je ušla u politiku postali su tipični političari koje je sistem partijske politike usisao, a koji nemaju nikakav pravi uticaj na donošenje odluka u međunarodnoj zajednici.”

Direktorka KCSF-a, Venera Hajrulahu, kaže da su se NVO posle rata brzo namnožile, i to u vreme kada je postojala velika potreba za obnovom. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Hajrulahu ističe da kretanje iz jednog sektora u drugi nije nužno problematično, ali je izostanak rezultujućeg napretka doprineo kreiranju percepcije da mnogi lideri civilnog društva koriste isto samo kao korak ka političkoj karijeri. “Prema tome, što je kritičniji njihov glas u civilnom društvu, to je viša pozicija koju im nude političke partije koje ih regrutuju”, rekla je.

Ipak, postoji još jedan, možda fundamentalniji, činilac koji utiče na rast skepse prema civilnom društvu na Kosovu: termin ‘civilno društvo’ se uveliko meša sa nevladinim organizacijama, pa je tako postao neizbežno vezan za njihova postignuća — ali posebno za njihove neuspehe.

Ovu ideju su potvrdili mediji i međunarodne misije na Kosovu, gde novinari u televizijskim debatama govore o predstavnicima NVO samo onda kada koriste termin ‘predstavnici civilnog društva’, dok osoblje raznih misija čini to isto prilikom raznih sastanaka i dešavanja.

Zaista, na mnogo načina, nevladine organizacije su postale dominantne u sektoru civilnog društva nakon masovnog porasta njihovog broja posle rata, dok je danas na Kosovu više od 9.000 takvih organizacija registrovanih. “Potrebe za hitno delovanje, obnovu i pomirenje [odmah posle rata] bile su ogromne i dobile su finansijsku podršku međunarodnih donatora”, kaže Hajrulahu, objašnjavajući da su donatori promenili svoj fokus sa hitnog delovanja u nekim oblastima, pomirenja i ugroženih grupa ubrzo nakon rata, promovišući demokratiju i izgradnju države posle proglašenja nezavisnosti.

Nakon proglašene nezavisnosti i kreiranja kosovskih institucija, NVO su igrale važnu ulogu u pružanju pomoći kreatorima politike u pravljenju novih zakona i revidiranju istih; smatra se da je ovo uveliko dovelo do većeg stepena transparentnosti u institucijama.

Igballe (Igbale) Rogova kaže da organizacije kao što je njena, Mreža žena Kosova, igraju značajnu ulogu u uticanju na bitne zakone. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Igbale Rogova, direktorke Mreže žena Kosova, objašnjava kako su mehanizmi za rodnu ravnopravnost, uključujući Zakon o rodnoj ravnopravnosti i Zakon o zaštiti od porodičnog nasilja, usvojeni kao rezultat prepoznavanja problema preko kombinacije terenskog istraživanja, protesta i saradnje sa institucijama. Zatim smo sproveli istraživanje da bismo pokazali da je situacija zaista takva. Postepeno su kreirani mehanizmi”, rekla je. “Pokucali smo na vrata, pogurali smo procese.”

Đinovci razjašnjava da se termin ‘civilno društvo’ kao sinonim za NVO rašireno koristi zato što su drugi elementi civilnog društva slabo šta radili. “Najaktivniji činilac civilnog društva na Kosovu od kraja rata bile su NVO”, kaže Đinovci.

“Da li ste nekada videli akademike ili grupu profesora kako javno zastupaju nešto. Da li ste nekada videli Akademiju [nauka i umetnosti] Kosova da izražava zabrinutost zbog neke aktuelne teme? Ili bilo koji sindikat? Dakle, svi ti faktori civilnog društva su bili — a i dalje jesu — nemi.”

Ali postoji i rašireno uverenje da same NVO nisu učinile dovoljno kada je reč o upotrebi svog potencijalnog uticaja i da, zbog obrazaca finansiranja, veliki deo aktivizma koji je potekao od njih nije bio viđen kao organski ili kao nešto što ima potencijala da donese društvene promene.

Linda Gusia, sociološkinja sa Univerziteta u Prištini, saglasna je s tim da su, uprkos dobrom radu NVO, projekti koje finansiraju donatori viđeni kao povod za skepsu prema NVO, “da oni obavljaju posao radi novca, samo zbog donatora”.

Priseća se kako su pre više godina, kada je radila sa Luci na proceni stepena trgovine ljudima na Kosovu, NVO bile usredsređene na rad sa ženama koje se prevoze iz jedne u drugu zemlju, a morale su da prođu godine i godine da bi se u njihov rad uključile i kosovske žene, “kada su donatori shvatili da su i kosovske žene takođe žrtve trgovine ljudima”.

Gusia veruje da NVO mogu da postanu efikasne i da bolje ispunjavaju svoju ulogu kao element civilnog društva koji cveta, provodeći više vremena podalje od formalnog elementa svog rada, kao što su sterilne hotelske konferencije, i stavljanje većeg fokusa na inicijative koje stvaraju bolju povezanost sa zajednicama koje ove NVO predstavljaju.

“Pokreti koje predstavljaju moraju da budu izgrađeni stvaranjem solidarnosti i mostova sa ljudima koji slično razmišljaju”, kaže Gusia. “Morate da napravite mrežu ljudi koji isto razmišljaju i tako se pravi pokret sa polazištem u zajednici. NVO ne mogu da se izoluju.”

Zećiri se slaže da je nefleksibilnost NVO koje rade u skladu sa zahtevima donatora ometala njihovu sposobnost da budu kritički glasovi koji predstavljaju stavove građana, te da više treba učiniti van formalnih okvira kako bi civilno društvo procvetalo.

“Razne inicijative građana moraju da budu vidljivije”, rekao je. “Ovo bi sasvim promenilo način na koji se civilno društvo percipira. Imalo bi uticaj koje civilno društvo ima u razvijenim državama; civilno društvo koje nastaje na osnovu potreba svojih građana, a ne zato što neko drugi kaže, ‘imamo problem i došli smo da ga rešimo’.”

Građani prave iskorak

Građanske inicijative su u proteklih nekoliko godina počele ponovo da se pojavljuju na Kosovu.

Jedan takav primer je talas sedmičnih demonstracija #PROTESTOJ koje je organizovala grupa građana Prištine, a nakon objavljivanja prisluškivanih razgovora vodećih članova PDK u kojima je otkrivena zloupotreba vlasti za ličnu korist i znatan politički uticaj na zapošljavanje u državnim institucijama.

Talas demonstracija protiv klijentelizma vlade na leto 2016. preispitao je ideje o tome kako bi građanski protesti trebalo da izgledaju. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Iako je samo nekoliko stotina demonstranata izašlo na ulice, Đinovci — koji je bio jedan od organizatora — i dalje smatra da je taj skup bio revolucionaran u pogledu građanskog aktivizma. “Kada smo se okupili da diskutujemo o protestu na prvom sastanku, bilo je oko 30 prisutnih”, rekao je. “Postojala je velika spremnost ljudi koji su imali političku svest.”

Najveći izazov za Đinovcija je bio da ubedi ljude da održe proteste tokom letnjih meseci. “Mislim da je to prvi protest koji je organizovan u julu”, rekao je. “Na Kosovu imamo jednu vrstu nasleđenih principa u pogledu protesta — da protest ne može da se organizuje preko leta, da ne može da se organizuje uveče. Mislim da je protest [#PROTESTOJ] razbio taj tabu.”

Ali u pogledu pukog broja učesnika, demonstracije #PROTESTOJ nisu uspele da privuku hiljade koje često učestvuju na protestima koje organizuju stranke, a na kraju su izbledele, zbog dosta priče o ‘apatiji javnosti’. Đinovci kaže da je dosta razmišljao o tome zašto se na građanskim inicijativama ne okuplja veliki broj ljudi i zaključuje da rašireno siromaštvo i socio-ekonomski faktori igraju ključnu ulogu.

“Pored visokog stepena nezaposlenosti, ljudi često moraju da donose odluke koje se ne zasnivaju na principima, kao što je pronalazak radnog mesta za dete ili gledanje kroz prste kada njihov poslodavac radi nešto neetično”, rekao je.

“Ljudi se osećaju moralno isključenima od učešća na protestu gde je ovaj fenomen kažnjiv. Mislim da svi moramo da se angažujemo da bismo nadoknadili ovaj manjak i da kažemo ljudima da nisu imali izbora u nekoj situaciji, te da je uvek u redu da se od zvaničnika zahteva polaganje računa. Puka činjenica da plaćamo porez jeste dovoljan razlog koji bi trebalo da nas natera da zahtevamo odgovornost. Jer, na kraju krajeva, to je naš novac.”

Uprkos preprekama, u proteklih nekoliko godina su se ipak sprovodile uspešne građanske inicijative. Najnovija, u vidu protesta sazvanog na Fejsbuku, gde se poziva na čist vazduh, nakon ustanovljavanja “hazardnog” nivoa zagađenosti u Prištini, rezultirala je time da je Skupština Kosova usvojila rezoluciju kako bi se pozabavila ovim problemom.

Poslednji građanski protest u Prištini zahtevao je da institucije preduzmu radnje protiv smrtonosnog zagađenja vazduha. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Druga inicijativa koja je uspešno pomogla u vršenju pritiska na kreatore politika desila se 2016, kada se odugovlačio pronalazak rešenja za obnovu prestoničkog prastarog sistema javnog prevoza, što je nešto što je bilo izvor političkog prepiranja između Opštine Priština i Vlade Kosova. Grupa građana je pokrenula peticiju pod nazivom “Potpiši, ministre”, pozivajući tadašnjeg ministra finansija, Avdullaha (Avdulaha) Hotija, da potpiše sporazum koji bi omogućio da vlada bude garancija za neophodnu pozajmicu radi kupovine novih opštinskih autobusa.

Momentum je počeo kada je aktivista i istraživač Krenar Shala (Šalja) izrazio svoju frustraciju zbog umrtvljenosti društvenih mreža i pozvao vladu da potpiše sporazum o pozajmici. Njegova objava je privukla pažnju mnogih ljudi, što ga je ohrabrilo da sprovede jedan opit u delo. U novoj objavi je ponovo pozvao vladu da potpiše sporazum, ali je sada pozvao 100 ljudi da lajkuju njegovu objavu i 10 da je podeli. Objava se za nekoliko minuta proširila Internetom, pokazujući mu da je bilo mnogo ljudi koji se slažu sa njegovim stavom.

Inicijativa Krenara Šalje, gde on zahteva od političara da prevaziđu političko prepiranje kako bi se unapredio javni prevoz u Prištini, počela je organski sa prostom fejsbuk-objavom. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Sledeći put je udvostručio svoj zahtev u vezi sa lajkovima i deljenjima, pa je ponovo premašio svoj cilj, kada je njegova objava dobila hiljade interakcija. Šalji je ovo bio signal da su ljudi spremni da deluju i to mu je ulilo poverenje da počne sa onlajn-peticijom koja je još odavno prosleđena vladi.

Peticija je objavljena u vreme kada su rasprave o graničnoj demarkaciji sa Crnom Gorom i Zajednici većinski srpskih opština — što su postale dominantne teme za političare i medije u proteklih par godina — izazvale velike proteste na čelu sa opozicionim strankama.

“U atmosferi krupnih političkih dešavanja… sve oči su bile uprte u ove velike teme”, kaže Šalja. “Mislim da je inicijativa bila fundamentalna jer, da je vlada bila u pravu, mislim da ne bismo uspeli. U trenutku kada ljudi shvate da je nešto nepravedno i počnu da se organizuju, vlada će tada početi da deluje, makar kada je reč o lokalnim stvarima.”

Gusia je saglasna s time da društveni aktivizam mora da napravi korak unazad sa velikih nacionalnih tema i da preusmeri pažnju na okruženje ljudi i ponovno osvajanje javnog prostora.

“Zamisao je da se igra dovede na vaš deo terena”, rekla je. “Sve je međupovezano jer ne možete da se bavite korupcijom na univerzitetu ako se ne bavite istovremeno korupcijom u kosovskom društvu kao fenomenom. Ideja je da se pozabavite onime što vas lično pogađa i onda se ta vaša tema može dovesti u vezu sa krupnijim stvarima. Ljudi moraju da budu aktivni u oblastima do kojih im je stalo.”

Gusia, profesorka na univerzitetu, kaže da u poslednje vreme, da bi motivisala svoje studente da iniciraju intervencije, umesto da od njih traži da podnesu pisani rad, ona od njih zahteva da sprovedu aktivnosti u javnom prostoru.

Sociološkinja Linda Gusia objašnjava da izgled javnih prostora igra bitnu ulogu u pospešivanju građanskog aktivista. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Prema njenom mišljenju, postojanje zajedničkih prostora je od velikog značaja, jer to tera ljude sa sličnim interesovanjima da se okupe, diskutuju o raznim stvarima i da na taj način razvijaju aktivizam radi postizanja zajedničkog cilja.

“Prilikom naših predavanja razgovarali smo o tome kako Univerzitetu u Prištini fale prostorije za sedenje, diskusiju, učenje. Način na koji su postojeće prostorije zamišljene čini da [studenti] ne provode vreme zajedno sem onoga u učionici”, kaže Gusia. “Kada ne postoje zajednički prostori, ako ne pozovete jedni druge na kafu, mogućnost organizovanja ne postoji.”

Potvrđujući mišljenje Gusije, Luci tvrdi da studenti Univerziteta u Prištini moraju da budu aktivniji u zalaganju za svoje stavove jer nijedna druga državna institucija ne okuplja više mladih ljudi iz raznovrsnih ekonomskih i društvenih okolnosti od univerziteta. Daleko od toga da misli da univerzitet može to da ostvari, već vidi i Studentski parlament kao prepreku.

“Studentski pokret je trenutno ugušen od Studentskog saveza, što je paralelna politizovana organizacija povezana sa ljudima koji se nalaze na položajima donošenja odluka na univerzitetu”, rekla je. “Savez ne predstavlja interese studenata.”

Dok je Studentski savez i dalje neaktivan, mnogi studenti i studentske grupe su se, međutim, pridružile raznim inicijativama u proteklim godinama. Godinu dana posle prvih građanskih protesta na posleratnom Kosovu, Jeta Rexha (Redža), studentkinja na završnoj godini u to vreme, pridružila se drugim protestima i građanima u zahtevima za podnošenje ostavke univerzitetskog rektora, Ibrahima Gashija (Gašija), nakon skandala zbog publikacije ‘akademskih’ radova u lažnom žurnalu za recenzije.

Jeta Redža je počela svoj aktivizam dok je bila studentkinja na Univerzitetu u Prištini. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Dinamika koja je podstakla izgradnju protesta, njegovi akteri i krajnji rezultat, izazvali su je da razmisli o socijalnoj pravdi, indvidualnom i kolektivnom delovanju i o tome kako jedna osoba može da usmeri svoju snagu u saradnju sa drugima. Kasnije, prilikom organizovane diskusije o rodnim teorijama i literaturi, Redža se sastala sa drugim ljudima koji slično razmišljaju i imaju slični mentalitet.

“Bio je to prvi put da sam se našla u okruženju u kom bih mogla da diskutujem o knjizi i nađem se u prilici u kojoj je bilo prirodno da uradim nešto da bih izrazila svoje misli”, kaže Redža.

Iste godine je počela da učestvuje u uspešnoj kampanji da bi uklonila knjigu “Kriminalistika” iz univerzitetskih učionica, jer se u ovom štivu nalazio paragraf koji je trivijalizovao seksualni napad i seksualno zlostavljanje, dok se istovremeno krivica svaljuje na žrtvu.

U okviru svog delovanja, aktivisti su grafitom napisali reč ‘seksista’ na podu oko univerzitetskog kampusa, a u vezi sa knjigom — ali je narednog jutra grafit uklonjen. “Zato sam se zapitala: Da li su ga izbrisali jer su ga smatrali ‘vandalizmom’ ili zato što nisu mogli da progutaju reč ‘seksista’?” priseća se Redža.

Ona smatra da niskoprofilisane akcije imaju moć da utiču na dugoročne promene.

“Bile su to male stvari, sporadične. Nije bilo ničega linearnog, u organizovanoj i promišljenoj formi — bilo je spontano, ali je to dovelo do dubokoumnije i duže debate, a to je vrlo dobro”, kaže Redža. “Možda je bolje raditi stvari koje su manje, ali koje će trajati, nego pokušavati da se isforsira i ugradi misao koja neće lako biti prihvaćena.”

S druge strane, Đinovci je uveren da su građanski protesti u proteklih nekoliko godina pokazali da su ljudi zainteresovani za socijalna i ekonomska pitanja.

Kosovo je sada dostiglo prekretnicu, prema njegovom mišljenju, gde su koreni kulture protesta ponovo izgrađeni i gde aktivizam počinje da se širi na druge gradove van prestonice. On ističe protest u Đakovici održan decembra, kada se mala grupa građana okupila da bi reagovala na najavu o potencijalnom rastu cena u visini od 18 odsto.

“Protestovanje postaje bolje kada se decentralizuje i kada pristignu nove generacije koje su manje opterećene nacionalizmom i patriotizmom”, rekao je. “Oni više toga zahtevaju od vlade i društva uopšteno, kada je reč o [društvenim] uslovima i o tome šta očekuju od države i društva. Sve ove stvari predstavljaju zanimljivu kombinaciju koja znači da se Kosovo nalazi u vrlo dinamičnoj fazi.” K

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.

Natrag na Kosovo X Monografiju