Blogbox | Terorizam

Odgovor na teror

Piše - 04.07.2016

Razlog zbog kog sam spremna da rizikujem.

Pre samo dve nedelje, spakovala sam torbe, uputila se na Međunarodni aerodrom Dalesa u Vašingtonu, gde sam se ukrcala na avion koji je trebalo da me odvede 8.000 daleko od kuće. U predstojećim mesecima bih živela u Prištini, kao deo letnjeg programa organizacije RIT Kosovo; ali, prvo sam stigla u Istanbul.

Sletela sam na aerodromu Ataturk 10 sati kasnije.

Pre dve nedelje, Međunarodni aerodrom Ataturk je bio mesto moje prvobitne izloženosti gradu sa divnom energijom i saosećajnim stanovništvom. On je danas poprište terorističkog napada za koji se smatra da je povezan sa ISIS-om.

„41 mrtva osoba, više od 230 povređenih“, ovakav naslov se nalazi na naslovnim stranama nekoliko velikih novina.

Ovaj čin je bio užasan. Izgubljeni životi su bili izgubljeni bez bilo kakvog razloga. U ovakvim situacijama se strah uvek oseti, ali strahu ne smemo dati nimalo na autoritetu. U najsivijim vremenima moramo uraditi sve što je u našoj moći da sprečimo bezumne činove terora da uprljaju našu sveopštu percepciju o nekome mestu.

Kultivisana pristrasnost

Odluku da posetim Istanbul sam lako donela, bio je to kratki izlet u istorijski važan grad na putu ka mom konačnom odredištu, Prištini. U dva kratka dana koja sam provela u ovom gradu, razvila sam neočekivanu sklonost ka Turskoj, a koja je potekla od osećaja iskrenosti i topline, što je odraz ljudi koje sam upoznala tokom svog boravka.

Često zbijam šale rekavši da prava opasnost nekog regiona ne leži u njenom geografskom položaju ili političkom konstruktu, već u odvažnosti njenih vozača.

Kada otputujem na mesta koja prevazilaze udobne granice zapadnog sveta, ljudi me često pitaju da li sam nervozna; poseta Egiptu, Libanu, Turskoj – čak i Kosovu – i ljudi me odmah zasipaju neizbežnim pitanjima o njihovoj zabrinutosti za moju bezbednost.

„Je l’ se plašiš da odeš tamo? Jesi li sigurna da je tamo bezbedno?“

Često zbijam šale rekavši da prava opasnost nekog regiona ne leži u njenom geografskom položaju ili političkom konstruktu, već u odvažnosti njenih vozača. Šalu na stranu, ipak, smatram da su ovakva pitanja suvišna.

Da li sam bila zabrinuta što treba da putujem u Istanbul? Baš i ne. Da sam mislila da su moja putovanja legitimna pretnja po moju bezbednost, verovatno da bih onda otišla na neko drugo mesto.

Da li sam bila sigurna da ću tamo biti bezbedna? Pa… jesam li?

Upravo to pitanje smatram uskogrudim, ali ne zato što je ono nelegitimno, već zato što je rezultat jedne ideje koja je bila kultivisana i naglašavana od strane zapadnih medija.

Nedavno sam pogledala jedno predavanje na veb-sajtu TED Talk romanopisca Čimamande Adičie „Opasnost jedne priče“ (The Danger of a Single Story), a u kom je ona naglasila kultivaciju pristrasnosti putem izloženosti narativu koji se ponavlja i koji se tiče grupe ljudi ili nekog mesta.

„Dakle, tako se piše jedna priča“, kaže Adičie. „Pokažite ljude kao jednu stvar, kao samo jednu stvar, stalno i iznova, i to će onda ti ljudi i postati.“

To se dogodilo u slučaju Istanbula, kao i u većem delu sveta koji se razvija. Mediji plasiraju glamurizovane priče o nacijama koje je pogodio terorizam, koje definišu ekstremizam i korupcija, jer je to sve „vredno da dospe u medije“. Ipak, to postaje problem onog trenutka kada je to jedina priča koju pričaju.

Jedan nedavno objavljen članak u Njujork tajmsu, na primer, naslikao je sliku o Kosovu koje proganja „islamistički radikalizam“, što je ubrzo postalo predmet kontroverzi. Kada se ovakav članak napiše o državi kakva je Kosovo, čije je predstavljanje u zapadnim medijima oskudno, najblaže rečeno, efekti na percepciju čitalaštva se pojačavaju, a to predstavlja problem.

Upravo članci ovakve prirode vode ka trivijalnim pitanjima o bezbednosti.

Da li je moja bezbednost zajemčena kada sam donela odluku da putujem istočno? Naravno da nije, kako bi mogla biti? U regionu u kom postoji politička napetost i stalna pretnja terorizmom, ništa nije zajemčeno.

Rizik od štete – ili još gore – od smrti postojao je mnogo pre nego što sam sletela u Istanbul. Kada sam ušla u svoj automobil dan pre nego što sam napustila kuću i odvezla se 5 kilometara daleko da bih kupila nešto u prodavnici, postojao je i tad rizik. Kada sam sledećeg dana putovala četiri sata da bih stigla na aerodrom, isti taj rizik je bio pojačan.

Prema podacima Udruženja za bezbedan međunarodni drumski saobraćaj, gotovo 1,3 miliona ljudi na svetskom nivou godišnje pogine u saobraćajnim nezgodama. Još 20 do 50 miliona bude povređeno ili postane invalid. U poređenju s ovim brojkama, mogućnost da budete žrtva terorizma je minimalna.

Ipak, kada sam sela u svoj automobil, dan pre odlaska na putovanje, nikoga nije zanimala moja bezbednost. Niko me nije pitao da li sam nervozna zbog vožnje. Niko me nije pitao da li sam sigurna da sam donela pravu odluku.

„Kako se [priče] pričaju, ko ih priča, kada se pričaju [i] koliko se priča ispriča, sve to zaista zavisi od moći“, Adičie kaže.

U slučaju Istanbula, kao i Kosova, moć leži u rukama medija koji se prečesto vode politikom „Ako ima krvi, to je prava stvar“ („If it bleeds, it leads“).

Užasna ironija

Ujutro 17. juna, samo nekoliko sati nakon što sam stigla u Istanbul, napisala sam kratki opis svoga dana koji sam provela sa prijateljima.

U opisu je stojalo:

„Lutali smo ulicama, razgovarali sa meštanima, otvarali vrata i pronalazili skrivena blaga. Ulazili smo u zgrade u kojima su zanatlije naporno radile u prašnjavim sobama koje je osvetljivala samo sunčeva svetlost. Peli smo se na vrhove tih istih zgrada, imali smo pogled na gradske ulice.

Oni mi objašnjavaju da je veća gužva nego inače, delimično zato što je turska turistička industrija pomalo presušila.

Manje od 24 sata ranije, otac me je pozdravio zagrlivši me i rekavši mi da budem oprezna u Istanbulu. I dok sam ’bila oprezna’, imala sam osećaj da se naša tumačenja ove reči pomalo razlikuju.

Ali, ja sam bezbedna i srećna, i dobro se provodim.“

Tog istog dana sam poslala poruku roditeljima, rekla sam im da se nikada nisam osećala bezbednije.

Vesti o napadu na „Ataturk“ su se pojavile u obliku poruke koju mi je poslao tata.

Pisalo je: „Za tvoju informaciju, eksplozije i pucnji na aerodromu Ataturk. Crno im se piše“.

Prvo sam osetila kako mi je srce slomljeno i bila sam u neverici dok sam zamišljala aerodrom koji sam nedavno posetila kako se pretvara u ratnu zonu. Sebe sam zamišljala tamo, sedeći u kafiću u centru terminala, čekajući avion dok mi je kroz glavu prolazio niz „a šta da sam bila tamo“ – šta da se napad desio dve nedelje ranije. Šta da sam to bila ja koja beži da spasi živu glavu?

Znala sam da je bezumni čin nasilja od strane troje kukavica pojačao postojeći osećaj nesigurnosti u velikim gradovima i izazvao strah, jer će ljudi da se brinu za svoju bezbednost više nego ranije. To je bila prava tragedija.

A potom sam se razbesnela.

Pored svog besa prema ovakvom činu, znala sam da je bezumni čin nasilja od strane troje kukavica pojačao postojeći osećaj nesigurnosti u velikim gradovima i izazvao strah, jer će ljudi da se brinu za svoju bezbednost više nego ranije. To je bila prava tragedija.

Šansa

Šansa je često razlika između života i smrti.

Šansa je ono što određuje ko će poginuti u masovnim pucnjavama i ko će preživeti; ko se nalazi na aerodromu u vreme masakra i ko je bio tamo samo dve nedelje ranije.

Sletela sam na „Ataturk“ i odletela sa „Ataturka“ i proći ću kroz njega još dvaput pre nego što se vratim u SAD.

Nastaviću da putujem, da istražujem nove kulture i da živim bez straha.

Oplakuj one koji su pali kao žrtve terorizma. Zahtevaj da tvoja vlada preduzima mere da poveća bezbednost i smanji rizik. Ali nemoj, ni u kom slučaju, da živiš u strahu.

Nastavi da koristiš svoje šanse i terorizam nikada neće pobediti.

  • O autoru/ki Loren Pis
  • Napomena Stavovi pisca članka ne odražavaju nužno stavove Kosova 2.0.
  • Ovaj članak je prvobitno napisan na engleskom.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.