Blogbox | LGBTIQ+

Rod kao poklon

Piše - 14.09.2022

Trans životi na postjugoslovenskom prostoru.

„Rod je uvek poklon drugog.“

Čak i samo po tome što mi treba da me drugi oslovi sa „ona”.

            —McKenzie Wark (2019.)

Novembar 1995. je bio važan mesec u istoriji postjugoslovenskog regiona: tokom njegove prve tri sedmice, Alija Izetbegović, Franjo Tuđman i Slobodan Milošević sastali su se u vojnoj bazi u Dejtonu, Ohajo, sa zadatkom da objave kraj rata u Bosni i Hercegovini. Nakona niza neuspešnih pokušaja, konačno je postignut sporazum koji je doneo mir ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici, učvrstivši etničku pripadnost kao centralni princip njenog političkog života.

Samo nekoliko dana uoči tog dugo iščekivanog, iako na kraju ne sasvim zadovoljavajućeg ishoda, Međunarodni krivični sud Ujedinjenih nacija optužio je lidere bosanskih Srba, Radovana Karadžića i Ratka Mladića, za niz ratnih zločina, uključujući i zločin genocida. Otprilike u isto vreme, hrvatski premijer Hrvoje Šarinić i srpski predstavnik Milan Milanović, pod nadzorom američkog ambasadora Petera Galbraitha i posrednika UN Thorvalda Stoltenberga, potpisali su dokument kojim su prekinute oružane operacije u Hrvatskoj, otvorivši put da područja pod srpskom kontrolom budu integrisana u pravni sistem nove države.

Iako može delovati neobično, svakodnevni život u malom mestu na severu Srbije u kom sam odrastao na rubu oružanih sukoba išao je svojim neprimetnim tokom unutar takvih političkih zemljotresa. Dok smo prolazili kroz mnoštvo državnih formacija, norme patrijarhalnog ućutkivanja koje su upravljale našom zajednicom sporadično bi popuštale svoj stisak dozvoljavajući marginalizovanima da kroz pukotine društvenog tkiva izbiju u neočekivanu vidljivost.

Tako su u novembru 1995, kao kontrapunkt maskulinoj „visokoj politici” koja nas je gurnula u decenije razaranja, srpski televizijski gledaoci imali redak — u mnogim slučajevima prvi — susret sa dve trans žene. Novosadska novinarka Tatjana Vojtehovski pozvala je Vjerana Miladinovića Merlinku i Nenada Milenkovića Sanelu da u emisiji Stavovi govore o svom iskustvu kao beogradske ulične prostitutke.

Vidljivo napeta zbog programa uživo, Vojtehovski je nizom direktnih pitanja zaranjala u privatne aspekte života svojih gošća. Na izlive ljubopitljivosti koji su obuhvatali sve, od genitalija i promena glasa do operacija, hormona i seksualnih praksi, Merlinka i Sanela su odgovarale s razoružavajućom iskrenošću. Iako su na različit način govorile o svom rodu i seksualnosti, gađale su pravo u srce malograđanskog licemerja, verovatno svesne da je skandalozna iskrenost njihovo najsnažnije „oružje”. 

Kroz taj neobičan, jedinstven intervju, na koji ću se povremeno vraćati u narednim godinama, suočio sam se sa do tada nepoznatom kompleksnošću rodne različitosti. Bio sam dakako već upoznat sa nemilosrdnim strategijama kojima su školski nasilnici pokušavali da neke od mojih drugara dovedu u sklad sa sve strožom rodnom normom, a i sâm sam imao iskustva s cenom koju treba platiti za nepotčinjavanje „muškom kanonu” u naelektrisanim okolnostima punim navodno vrlo potentnih muškaraca. Međutim, nikada ranije nisam imao priliku da vidim kako tela osvetljena reflektorima televizijskog studija prkose propisanim rodnim ulogama i kako se o tom fascinantnom otporu čak može i govoriti na nepokolebljiv način.

Svojim prisustvom, Merlinka i Sanela, koje su ranije te godine glumile same sebe u odvažnom filmu Želimira Žilnika Dupe od mramora, slavile su različitost u vreme kad je etnička homogenizacija politiku praznila od smislenog sadržaja. Ne samo da su nas dovele u blizinu radikalno drugačijeg života, već su nam omogućile da zakoračimo u trans svetove koji su tada bili — a i dan-danas su — prožeti opasnošću i strahom. 

Oslobodivši energiju onih koji sebi mogu da priušte istinu zato što nemaju šta da izgube, postale su prekretnica u krhkoj istoriji naših pokreta: Merlinka — ponosnije — i Sanela — nešto stidljivije — stoje na jednom od početaka vijugave, ali žilave linije koja premošćuje naše vreme kako bi se s drugim nitima seksualne i rodne emancipacije spojila u bolju, kvir trans budućnost.

Ta emisija je, dakle, za mene i, pretpostavljam, mnoge druge, bila neočekivana ulazna tačka u univerzum rodnih razlika — složen i bogat prostor koji je, često me zbunjujući, uzdrmao do tada samorazumljivu podelu na devojčice i dečake. Dok sam je gledao, teško da sam mogao da zamislim da ću više od dve decenije kasnije udružiti snage s dvojicom trans prijatelja kako bismo, s još desetak kolega i koleginica, napisali/e knjigu o trans životima, aktivizmu i kulturi.

Radeći zajedno, pokušali/e smo da razdvojimo jugoslovensko žito emancipatornih postupaka od kukolja neispunjenih obećanja i provučemo naš (post)socijalistički prostor kroz trans prizmu. Tokom ovog novog „čitanja” koje joj daje feminističku kvir dimenziju, Jugoslaviju, izbrisanu državu, nasilno zaboravljenu, oživljavaju mnogi njeni izbrisani; ona tako dobija svež politički naboj, pa se kao ideja legitimiše na novim temeljima. Kvir reartikulacije (post)socijalizma omogućavaju nam da se povežemo s progresivnim pravcima transnacionalnog rodnog i seksualnog oslobođenja, odagnamo tišinu koja obavija socijalističke rodne putanje i disidentskim rodnim praksama iz prošlosti udahnemo novi život.

Zbornik Transgender in the Post-Yugoslav Space: Lives, Activisms, Culture koji su uredili Bojan Bilić, Iwo Nord, i Aleksa Milanović objavila je izdavačka kuća Policy Press/Bristol University Press u septembru 2022.

Regionalno izdanje Post-YU trans: životi, aktivizmi, kulture koje uređuju Bojan Bilić i Aleksa Milanović uskoro izlazi u izdanju Multimedijalnog instituta iz Zagreba.   

Naslovna fotografija: K2.0.