Tokom događaja bez presedana, Vlada Albanije, u saradnji sa Opštinom Tirana, ranog jutra 17. maja, sravnila je sa zemljom istorijski značajno Narodno pozorište u Tirani. Ovo je epilog izuzetnog, gotovo trogodišnjeg napora grupe umetnika, aktivista i građana s ciljem da zaštite teatar.

Ovaj potez sam nazvao “epilogom” iz čisto tehničkih razloga jer, u stvari, smatram da je ovo tek početak duže i još nemilosrdnije borbe iz koje pozorište, ipak, neće izaći kao gubitnik.

Sukobom oko Teatra zakucan je klin između neorganizovane zajednice poštovalaca pozorišta u Albaniji, raštrkane kulturne elite i politički podeljenih i razjedinjenih građana. Kao možda najsiromašnija pozorišna scena u Evropi, neorganizovana zajednica ljubitelja pozorišta razbijena je u paramparčad, izmučena i izrabljivana iz sebičnih političkih razloga, ali se o nju, već decenijama, najviše ogrešila država koja ju je zanemarila — ovako izgleda sveukupna slika aktuelne situacije u kojoj se nalazi pozorište u Albaniji.

Kao da to nije dovoljno, podbodena političkim rezonom, pozorišna scena je ponovo postala arena za sukobe. Ovaj put sa velikom razlikom; grupa umetnika, aktivista i građana pokazala je zube političarima, što je daleko od beznačajnog. U stvari, to je krupan korak napred za savremenu Albaniju, državu koju je zarobio nadobudni vođa zbog svog kaprica!

Kada je Vlada Albanije obznanila planove za rušenje Narodnog pozorišta, grupa aktivista i umetnika okupirala je zgradu i od toga trenutka ostala tamo, svakodnevno je štiteći. Vladina taktika zaobilaženja ubrzo je procurela u javnost: Rušenjem bi se utabala staza za novu i — kako su je njeni inicijatori nazvali —  savremenu zgradu pozorišta, dok bi privatni ulagač, koji bi je gradio, dobio imovinu okolo pozorišta kao nadoknadu, a da bi tu izgradio neboder, onakav kakvi sada čine novi imidž Tirane.

Prema tome, ideji za zaštitu starog teatra od rušenja pridružili su se i oni koji se zalažu za zaštitu javnog prostora okolo samog pozorišta (bez obzira na to koliko je ova druga grupa privukla pažnju javnosti). To je živa slika aktuelne dramatične situacije.

Pre nego što se vratim na srž problema, prvo bih hteo da kažem da su povod, rasprava i celokupan dijalog (koji je povremeno bio razuman, a povremeno bi se strmoglavio u uvrede i pretnje) na temu rušenja pozorišta mogli lako da promene putanju kretanja i postanu konstruktivniji, od čega bi korist imali svi učesnici, posebno tamošnja krhka demokratija. Da je vlada dozvolila narodu da zaštiti pozorište, imala bi manje protivnika nego što ih ima danas, nakon rušenja. Njihovi neprijatelji su se uvišestručili.

Kao drugo, u većem delu prethodne dve godine, u dvorištu zgrade stalno je bio na raspolaganju otvoreni mikrofon preko kog su pozorišni umetnici, pisci, intelektualci i građani mogli da govore, diskutuju i rešetaju probleme i teme koje nisu samo u interesu pozorišta, već i društva, političke scene i prošlosti i budućnosti Albanije.

Kako je teatar srušen, vlada je ugasila i taj otvoreni mikrofon koji je bio jedan od retkih preostalih na raspolaganju kritički nastrojenim pojedincima u Albaniji. Uz gašenje mikrofona, ugašena je i mogućnost da država bude otvorena prema drugačije mislećim ljudima. Nadmenost premijera Edija Rame poprima epske razmere. O tome se znalo i ranije, ali je sada ta činjenica ogoljena.

Obrisi buduće predstave

Ako neko uskoro bude hteo da napiše scenario za predstavu, ovo su obrisi scena koji bi mogli biti od koristi.

Scena #1. Posle ponoći. Premijeru se pridružuju šef policije, gradonačelnik Tirane i još neki (jedan od njih bi mogao da bude novinar u jednoj od brojnih televizijskih stanica koje funkcionišu zahvaljujući državnim dotacijama). Doneta je odluka, iako se pomalo nećkaju. “Ne još”, kaže premijer, “još nismo duboko zašli u noć.” Kada sat otkuca četiri ujutru, premijer je pogledao svoje društvo, signalizirajući da je vreme za akciju.

Gradonačelnik Tirane, umoran i prožet spekulacijama, namerava da otvori usta, ali premijer zna da će ovaj ponovo da izruči sijaset sumnji. “Tiho”, obraća mu se. “Gotovo je. Odlučili smo: Dogodiće se večeras. Ovo je najpoželjnija noć za rušenje tog pozorišta. Čak je i kovid 19 na našoj strani. Miran vikend, gluva noć, epidemija u jeku. Predivno je.” U tom trenutku se izdaje naređenje.

Scena #2. Kada bismo mogli ovoj sceni da nadenemo ime, onda bi se zvala “Kriminalni bager”. Nazire se kako maskirani policajci izlaze iz vladinih zgrada oko pozorišta, gde su bili stacionirani, te se zapućuju prema umetnicima i aktivistima koji su je štitili i posle radnog vremena. Nasilno ih zadržavaju i uklanjaju iz prostorija dok ovi plaču i viču. Bager, koga kao da je iznedrila noć, pruža svoju metalnu ruku i udara prednji deo zgrade sve dok se ne uruši. Arhiva, kostimi, scena, sećanja i više od 50 godina pozorišnih nastupa sahranjeni su pod demoliranim zidovima…

Scena #3. Ne znamo šta bi moglo dalje da se desi, ali bi ovo mogla da bude priča u futurističkom scenariju. Tamo gde se nekad nalazilo Narodno pozorište, sada stoji zgrada koja liči na robnu kuću (ali u sebi sadrži i pozorišnu salu). Iza nje se nadvija sedam nebodera, od kojih najviši ima 23 sprata.

Prva scena služi samo za dramaturške svrhe, da bi uvela napetost i privukla pažnju publike. Druga scena se zasniva na stvarnim događajima i dobro je dokumentovana. Treća scena, ma koliko spekulativna, bazira se na vladinim urbanističkim planovima za to područje.

Razočaranje kao prirodno stanje

Postrani fikcija i fantazija, vratimo se u stvarnost. Ono što smo videli u Tirani u nedelju ujutru, 17. maja, bilo je zaista šokantno. Okolnosti rušenja, bez društvenog konsenzusa, konstruktivne debate, uz ucene i pretnje koje se upućuju umetnicima i njihovom cilju, bez truda da se pronađu druge alternative, uz policijsko nasilje nad onima koji su se opirali — sve su to simptomi autokratije i nagoveštaja nadolazeće diktature.

Ipak, ovaj slučaj nije bez presedana na Balkanu.

Zarad poređenja, prisetimo se zanimljive epizode sličnog rušenja kulturnog nasleđa na našem području. Negde posle ponoći 24. aprila 2016, grupa od oko 30 maskiranih huligana u vozilima bez registarskih tablica otišla je u Beograd i u mafijaškom stilu srušila stare zgrade u Savamali, kvartu od kulturnog značaja za Beograd. On je sravnjen sa zemljom da bi se oslobodio prostor za luksuzni stambeni blok. Kao što se očekivalo, ovu mafijašku akciju ohrabrio je Aleksandar Vučić — tadašnji premijer, a sadašnji predsednik Srbije.

Talibanske po svojoj prirodi, ove dve akcije imaju nekoliko zajedničkih niti. Obe su naredili i njima upravljali moćni političari, dok su izvršene noću i za račun oligarha. Ipak, postoji jedna mala razlika: Vučić nije sam sproveo rušenje, već je iskoristio grupu nasilnika koji, naravno, nisu procesuirani ni uhapšeni.

Dvojica moćnika iz Beograda i Tirane imaju i druge sličnosti kada je reč o zločinačkoj “ideologiji”: Autoritarno upravljanje državom, nadmenost u odlučivanju, izostanak transparentnosti, kupovina medija, zloupotreba vlasti i upotreba sile nad neposlušnima i kritičarima, i tako dalje. Dakle, oni koriste klasične metode autokrata koji državu smatraju svojom imovinom.

Rama, koji je sam po sebi umetnik, paradoksalno je upotrebio svoju sklonost prema umetnosti u svoju korist mnogo više po stupanju na vlast, a umesto da to uradi za dobrobit umetničke zajednice i javnosti. Kada je preuzeo da vodi državu, mnogi umetnici su imali velika očekivanja. Ipak, Albanija je mesto u kom je razočaranje samo prirodno stanje.

Opoziciona, prinudna alternativa

Za neupućene čitaoce, recimo samo da su pre tri godine osoblje i veći deo glumaca Narodnog pozorišta premešteni u ArtTurbinu, gde su nastavili rad. Reč je o kulturnom prostoru koji je posebno kreiran kao privremeni dom za umetnike dok se ne izgradi novo pozorište na ruševinama starog teatra koji čeka demoliranje — što se naposletku i desilo. ArtTurbina predstavlja odlično mesto sa dve vrlo fine sale, ali njena lokacija nije baš sjajna.

Umetnici su podeljeni na dve grupe. Prva je bezuslovno podržala izgradnju novog na temeljima starog pozorišta. Oni su, možda s pravom, bili užasnuti uslovima u kojima su godinama stvarali pozorišni sadržaj, sanjavši o dostojanstvenijoj sali u kojoj bi normalno mogli da rade. Vlada im je ponudila upravo to, u samom središtu Tirane. To im je bilo dovoljno — drugi argumenti su bili nebitni i beznačajni.

Staro pozorište — koje su napustili do izgradnje novog — nazvali su beskorisnom barakom neuslovnom za obavljanje dostojanstvenog rada. To je bilo tačno u određenoj meri, ali ću o tome malo kasnije. S obzirom na to da smo došli na ovu temu, zarad potpune korektnosti, moram da kažem da sam isprva pripadao prvoj grupi koja je slepo poverovala priči o “teatru iz snova”, o pozorištu koje je toplo i zimi. Čak sam tamo i pred medijima govorio, koristeći upravo ove argumente. Međutim, ubrzo sam zbog toga zažalio.

Drugi tabor, okupljen oko Saveza za zaštitu pozorišta — neformalne grupe umetnika i aktivista koja je čuvala stari teatar — takođe je hteo novo pozorište, ali ne u zamenu za staro. Oni su hteli da sačuvaju staro i dobiju novo pozorište na drugoj lokaciji. Protivili su se i vladinom zauzimanju prostora oko teatra radi izgradnje nebodera.

Kada je Savez za zaštitu pozorišta okupirao zgradu nakon objavljivanja vladinih planova za novi teatar, uloženi su napori da se cela tema ispolitizuje. Kvalifikacija “politizovanje” namerno je korišćena da bi se obezvredio rad aktivista i umetnika te da bi se situacija svela na nivo dnevne politike, na “borbu između vlade i opozicije”,  a često se govorilo o tome da je reč o “trampolinu preko kog opozicija treba da privuče pažnju”.

Uspeli su pokušaji da se plemeniti poduhvat demonizuje. Mnogi umetnici, aktivisti i građani radije su ostajali ravnodušni — posmatrali su sve preko televizijskih ekrana, verujući da je reč o “još jednom sukobu opozicije i vlasti”.

U normalnim okolnostima, Savez za zaštitu pozorišta bio bi mnogo veći i moćniji, ali u državi kakva je savremena Albanija, nešto tako ne deluje kao lak poduhvat. Govorimo o zemlji, verovatno jedinoj u Evropi, u kojoj ne postoji nezavisna pozorišna scena. Teatarski život tamo u potpunosti zavisi od finansijske podrške države — a mislim da je to objašnjenje mnogočega.

U aktuelnim okolnostima, većina umetnika je zaposlena u nekolicini funkcionalnih javnih pozorišta ili u drugim državnim agencijama, ili pak rade na raznim televizijskim programima koje, u većini slučajeva, kreiraju televizijske stanice pod kontrolom i uz finansijska davanja države. Dakle, kao što možete da pretpostavite, na snazi je začarani krug koji je teško prekinuti.

Takav je slučaj i sa drugim strukturama u oblasti kulture, ali i onda kada su u pitanju grupe intelektualaca i aktivista. Protivnici iz sveta kulture bili su nemoćni, što i dalje jesu — a bespomoćnija od njih je jedino politička opozicija. Da bismo stvorili potpunu sliku, treba da znamo da je ona uložila napore da u svoju političku agendu uvrsti i zaštitu Narodnog pozorišta.

Savez za zaštitu pozorišta, nemoćan i suočen sa svadljivom vlašću, ali spreman da joj se suprotstavi, nije imao drugu opciju. Prema tome, njima je saradnja sa opozicijom postala alternativa — možda ne najbolja, ali jedina u ovakvim uslovima. To je i usamljena nada za dugotrajni otpor.

Tridesetogodišnja pozorišna beda

Sada srušeno Narodno pozorište, tada je imalo primitivnu infrastrukturu i fizički bilo oštećeno. Teško je reći da li su u njega uložena bilo kakva značajnija sredstva u proteklih 30-40 godina. Generalno gledano, čitava pozorišna infrastruktura u Albaniji ruinirana je i zanemarena.

Jedino je uloženo u Pozorište Korča (Korça) i u određenoj meri u Teatar Škodra (Shkodra, alb. za Skadar). Pozorište u Elbasanu sasvim je renovirano nakon požara koji je pretrpelo. Međutim, njegova bina nikada nije opremljena osvetljenjem i scenskim zvukom. Ovo je sindrom brojnih tamošnjih projekata — započinju se, ali se nikada ne završe…

ArtTurbina je jedna od najkredibilnijih investicija u pozorište u Tirani, a iza koje slede Narodni eksperimentalni teatar “Kujtim Spahivoglji” (Kujtim Spahivogli) i pozorište “Metropol”, koje finansiraju opštinski organi. Neka od ovih ulaganja sprovedena su u delo pre zbog dobre volje bivše ministarke kulture Mirele Kumbaro, nego na osnovu bilo kakve razvojne strategije. Iako mnogi umetnici možda nisu saglasni sa ovom izjavom, rekao bih da je ministarka Kumbaro uradila dosta toga, posebno kada je reč o očuvanju kulturne baštine.

Međutim, u toku svih ovih 30 godina od pada komunizma, u albanski teatar uloženo je tek toliko. Pored toga, čini se da je Narodno pozorište namerno gurnuto ustranu, a da bi se javnost, umetnici i mediji uverili u to da je reč o ruiniranom teatru koji nije vredan ulaganja, o pozorištu koje mora da se sruši. Dakle, duže od 30 godina su se trudili da javnost ubede u to da ovo pozorište treba srušiti.

Bedni uslovi za rad u pozorištu svakako su izmorili umetnike. Ipak, mislim da bes umetnika zbog jadne situacije nije trebalo da se sruči na teatar, već je, upravo suprotno, nezadovoljstvo trebalo usmeriti na političare (sa levog i desnog političkog spektra; kada je reč o kulturi, među njima nema suštinske razlike).

Hana Arend (Hannah Arendt), u svojoj knjizi “O nasilju” (On Violence), s pravom piše: “Moć odgovara sposobnosti ljudi da zajednički deluju, a ne samo da deluju.” Čak i u ovom slučaju, vlada je regrutovala podržavaoce i nije delovala samostalno, već zajednički — nažalost, u sprezi sa umetnicima. Mislim da je tu caka koju mnogi umetnici nisu pravovremeno dokučili, a neki nisu ni sada.

Zašto bismo verovali ovoj vladi koja obećava da će izgraditi “savremeni teatar”, neku vrstu “pozorišnog raja”, dok je, u stvarnosti, doprinela stvaranju pozorišnog pakla!? Da ponovim: Ovaj pakao nije stvorila samo aktuelna vlada, već i opozicija koja je ranije bila na vlasti, pa se bojim da će i buduće vlade nastaviti u istom maniru, kojeg god da su opredeljenja.

Zašto rušenje nije smelo da se desi

Narodno pozorište je dizajnirao italijanski arhitekta u okviru većeg kompleksa nastalog 1941, u vreme kada je Albanija bila pod okupacijom fašističke Italije. Izvorno je smišljeno kao kulturni pozorišno-bioskopski kompleks sa nazivom “Savoja”. Godine 1943. ime mu je promenjeno u “Kosova” (alb. za Kosovo).

Nakon oslobođenja Albanije 1945, smatra se da su upravo tamo održana prva suđenja protivnicima komunističkog režima. Te iste godine, ‘Klub lige pisaca i umetnika Albanije’ tamo je premestio svoje sedište. Tada je nosilo naziv “Narodno pozorište”, a nakon pada komunizma preimenovano je u “Nacionalno pozorište”.

Činjenica da su ga izgradili fašisti sada je upotrebljena kao argument u korist rušenja. To jest, tvrdi se “da je reč o bezvrednom projektu fašističke Italije”. Štaviše, činjenica da su tamo držana komunistička suđenja bila je nekima dodatni argument za ovakvu logiku: “Uklonimo sa lica zemlje ono što nas na zlo podseća.”

Ideja o novom pozorištu rođena je početkom dvehiljaditih — da se izgradi na drugome mestu ili na lokaciji starog koje je trebalo da se sruši. Edi Rama, tadašnji ministar kulture, bio je jedan od onih koji su zahtevali rušenje. Ovu ideju je oživeo 20 godina kasnije. Iako ćemo mi ostali platiti cenu njegove tvrdoglavosti.

Renoviranje, prema njegovim i rečima drugih, nije bilo opcija, jer je skupo koštalo i, kao što su rekli, nije vredelo. To nas podseća na arapsku anegdotu koju je objavio filozof Ernest Gelner (Gellner): Čovek se toliko molio Bogu da ispravi nesreće koje su ga zadesile da je njegov komšija posprdno komentarisao da bi Bogu bilo mnogo lakše da stvori novog čoveka umesto da popravlja onog koji je izgubljen slučaj.

Pozorište, svakako, nije trebalo da bude srušeno. Ovo je izrečeno više stotina puta dok je trajala dugotrajna debata. To više nije bilo “Narodno pozorište”, već važan objekat albanske kulturne baštine. Tamo je smešteno oko 80 godina istorije — povesti pozorišta, ali i albanske istorije pretvorene u kolektivna i individualna sećanja, kao i razne značajne događaje.

To zapušteno pozorište najviše je podsećalo na državu koja je podjednako zapuštena. Zato njegovo rušenje predstavlja čin samouništenja. To je isto kao da neko ko nije zadovoljan svojim licem počne da ga grebe i komada, sve to u nadi da će tako razotkriti drugo, lepše lice…

San svih Pepeljuga

Najznačajnije pozorišno rušenje u Albaniji nije isto što i rušenje Narodnog pozorišta koje se odigralo 17. maja 2020. Najznačajniji primer survavanja albanskog pozorišta u proteklih 30 godina odnosi se na estetsku i moralnu degradaciju ideje o radu pozorišta, nadmenost i prezir države naprema pozorištu, te na nemoć i nesposobnost umetničke zajednice da se organizuje. Uz izuzetak nekolicine pozorišnih umetnika, kao što su Stefan Čapaljiku (Çapaliku), Ema Andrea, Đerđ (Gjergj) Prevazi, Arben Kumbaro, Altin Baša (Basha), Enton Kaca i drugi, zaista ne bih znao šta bismo još mogli da smatramo savremenim pozorištem u današnjoj Albaniji.

Ovaj pokret za pozorište, uprkos procepu koji je stvorio u samoj pozorišnoj zajednici i ceni koju je platio, trebalo bi da se smatra početkom dugotrajne borbe za oslobođenje pozorišta iz kandži nazadnosti, bitkom za osvajanje fizičkih objekata i borbom za uzvišene ciljeve — kao što je onaj za dostojanstvo albanskog pozorišta, dostojanstvo koje su svi malo po malo otimali, uključujući i same umetnike, ali su za to posebno odgovorni političari.

Ovo svakako zvuči moralizatorski, ali sam ja ipak sklon tome da verujem u moć pozorišta. Čak i kada pozorišni umetnici izgube svaku nadu, ideja teatra nekako uspe da pobedi i stane u prvu liniju sa umetnicima, čak i kada ih ima samo šačica. Ono što su neki od njih radili svih ovih godina da bi zaštitili Narodno pozorište treba da posluži kao nadahnuće.

U međuvremenu, paralelno sa verovanjem u moć pozorišta, verovatno bi trebalo da sanjamo princa-političara — onakvog kakvog Pepeljuga sanja — a koji bi došao da pozorište izvede iz bede. Ne mora da bude umetnik-političar, ni političar pod kontrolom oligarha. Samo treba da bude normalan političar ili političar koji razvoj pozorišta vidi kao potencijal.

Mora da postoji neko ko može da shvati da bi, na albanskoj rivijeri, pored peska, turistima trebalo ponuditi i meni iz sfere kulture (to jest, kulturni meni). Na kraju krajeva, razvijena kultura se može preobraziti u industriju koja promoviše turizam, pa samim tim i prihoduje. Mora da postoji neko ko može da razume da stvaranje nezavisne kulturne scene zaista doprinosi demokratiji, da se tako stimuliše društveni razvoj i emancipuju građani, što je Albaniji prekopotrebno.

I tako, dok i dalje oplakujemo Narodno pozorište u Tirani, san o pozorištu istrajava, postaje živopisniji, konkretniji i lepši nego što je ikada pre bio… Cinici bi sada citirali Marksa, koji je jednom rekao: “Problem leži u činjenici da se snovi nikada se obistine.”

Pozorište je, pak, mesto na kom se sanja i gde se čuda dešavaju!

Naslovna ilustracija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.