Bedrije Shurdhani, 63-godišnjakinja iz Gnjilana, svaki dan započinje laganim pokretima igala i makaza dok seče ukrase koje koristi za izradu raznih ručnih radova i odeće.

Šivenje i vez, njene strasti iz detinjstva, prerasli su u profesiju kojom sklapa kraj sa krajem od završetka rata na Kosovu 1998-99. Tokom tog perioda, Bedrijin muž umire. Kao samohrana majka sa kućom uništenom u ratu, odgovornost je pala na njena pleća da se digne na noge i odgoji svog petogodišnjeg sina.

“Bio je to izazov. Kuća nam je bila razorena od bačene bombe u ratu. Sva vrata i prozori bili su razbijeni. Ali je i raditi bilo izazov jer ste morali prvo da pronađete sebe i nađete mušterije, a gde da ih nađeš?”, priseća se Shurdhani neizvesnosti ulaska na nepoznato tržište rada.

U svom talentu je pronašla način da preživi i na duži rok obezbedi svoju egzistenciju u okolnostima kada joj je jedina podrška bila privremena pomoć članova porodice i skromna socijalna pomoć od države. Pošto bi stalno zaposlenje značilo da će morati da ostavlja sina samog kod kuće, počela je da radi od kuće.

Suočena sa teškoćama na koje je nailazila od samog početka, ostala je sama sa svojom porodicom, bez velike pomoći drugih, posebno vlade, iako je pokušavala da je dobije. Podnošenje zahteva za grant opisuje kao dugu, tešku i mukotrpnu proceduru.

“Dva puta sam se prijavila za grantove, jedan sam dobila, a drugi nisam. Dve nedelje i više sam provela prikupljajući dokumenta i opet su me odbili. Tako da sam se manila toga, sad i kad vidim konkurse za grantove, ne apliciram”, kaže ona. “Samo jedna organizacija mi je tražila mnoštvo dokumenata. Čak su i od Osnovnog suda tražili potvrdu da moje poslovanje nije pod istragom i da ja nisam pod istragom”. 

Dok se Shurdhani manila apliciranja za grantove nakon prenapornog iskustva, Lumja, pedesetogodišnjakinja iz Gnjilana koja nije htela da bude identifikovana svojim pravim imenom, nijednom se nije prijavila jer je već od starta demotivisana, a da nije ni pokušala. Više od 20 godina radi kao krojačica od kuće, a nedavno je počela pripremati i prodavati tradicionalna jela.

Nakon što je nekoga pitala o procedurama jer joj je bila potrebna nova mašina za šivenje, nije ni pokušavala da se da u proces, uprkos tome što joj je bila potrebna podrška. “Mnogo ljudi mi je reklo da moram da popunim dosta dokumenata i dugo da čekam, i zbog toga sam rekla ne. Prosto me je demoralisalo”, kaže ona.

Iako vlada i razne nevladine organizacije promovišu konkurse za podršku ženama u biznisu, čini se da ti konkursi ne dopiru do svih žena.

U februaru 2024. GAP institut je objavio istraživački izveštaj o izazovima i mogućnostima pristupa tržištu za preduzeća u vlasništvu žena i manjinskih zajednica na Kosovu.

Izveštaj, između ostalog, uključuje nalaze fokus grupa sa 35 predstavnika/ca biznisa i intervjue sa zainteresovanim stranama. Oni koji su uključeni u izveštaj, osim što pominju nedovoljan broj grantova od lokalne i centralne vlasti, naglašavaju i da prekomerna dokumentacija koju zahteva centralni nivo znatno otežava proces apliciranja za grantove ili subvencije.

Takođe, u nekim slučajevima, od aplikanata/kinja se zahteva da predaju prijave u fizičkim kopijama, uglavnom u sedište institucija u Prištini. Takav zahtev predstavlja dodatni trošak i poteškoće koje nesrazmerno pogađaju podnosioce/teljke zahteva koji/e ne žive u Prištini.

Prema ovom izveštaju, kulturološke i rodne predrasude, ograničena finansijska sredstva, opterećujući birokratski procesi, nepoverenje u kriterijume odabira za dobijanje grantova su takođe veliki izazovi za preduzeća koja vode žene ili manjinske zajednice.

To mogu biti aspekti koji doprinose nezaposlenosti među ženama, koja i dalje ostaje visoka u poređenju sa nezaposlenošću muškaraca. U prva tri meseca 2023. godine, prema podacima Agencije za statistiku Kosova, stopa nezaposlenosti među ženama koje traže posao je 18,6% u poređenju sa 8,6% među muškarcima. Takođe, od 132.702 radno sposobne žene, samo 22,8% čine radnu snagu.

Pored poteškoća u pristupu grantovima, žene na Kosovu se suočavaju sa nizom drugih prepreka koje proizilaze iz strukturnih nedostataka u rešavanju rodnog jaza u zapošljavanju i odsustva rodno osetljivih politika, kao i iz rigidnih rodnih uloga koje i dalje opterećuju pleća žena.

Ne samo jedan posao

Nada da će naći posao navela je Lumju da nauči da koristi šivaću mašinu. Kao mlada žena, završila je kurs za krojenje, a nakon toga je čitave dane provodila radeći na mašini kako bi usavršila svoj zanat.

“Ostajala bih budna celu noć učeći kako da koristim mašinu i zaradim svoj novac. Čitavu noć bih provodila pokušavajući da savladam tehniku šivenja, toliko sam bila voljna da radim”, kaže ona.

U početku nije mogla da nađe posao. Nekada su joj porođaj i potreba dece za brigom bili razlog da prestane tražiti posao te da sama počne da pronalazi klijente/kinje za koje bi šila.

“Bilo je jako teško, jer su prihodi [od šivenja] bili mali, a i deca su mi bila mala. Morala sam da radim, da kuvam, da brinem o deci i šijem navlake”, kaže ona. “Nisam imala kome decu da ostavim.”

U međuvremenu, takođe u Gnjilanu, u kasnim noćnim satima kada mrak prekrije grad, još uvek gori svetlo u kuhinji pedesetogodišnje Merite, koja nije želela da se identifikuje pod svojim pravim imenom. Na kraju dana ispunjenog kućnim poslovima, ona počinje pripremanje kolača za prodaju, nešto što kod kuće radi već tri godine.

Sastojci i radna sredstva su joj razbacani posvuda i jedva ima mesta za njih na stolu. Taj posao postaje još teži zbog nedostatka odgovarajućeg frižidera ili velikog prostora gde bi Merita mogla ostaviti sve svoje stvari. Tako je prisiljena hodati s jednog kraja kuće na drugi kako bi upotrebila sva radna sredstva koja se nalaze u različitim delovima kuće.

Njen uobičajeni dan se često završava kad svane zora.

“Lakše je imati radionicu jer onda odlaziš na jedno radno mesto, znaš da si na poslu, sve stvari su ti blizu i baviš se samo tim poslom. A ovako [u kućnim uslovima] moraš da vodiš računa o kući, gostima, poslu i svemu ostalom”, kaže Merita.

Takvo vođenje brige o svim kućnim poslovima i deci je teret koji onemogućuje ženama jednak pristup i učešće na tržištu rada. Institut za socijalnu politiku “Musine Kokalari” je 2022. godine objavio anketu širom zemlje o obimu i društvenoj percepciji neplaćenog kućnog rada na Kosovu. Studija je pokazala da žene na Kosovu u proseku provode 6,2 sata dnevno radeći neplaćene poslove kod kuće, dok muškarci provode 3,5 sata obavljajući slične poslove. Prema studiji, žene provode 44% više vremena obavljajući takve poslove od muškaraca.

Prema rečima Luljete Demolli, izvršne direktorke Kosovskog centra za rodne studije, žene su ostavljene same pred obavezom podizanja dece zbog visokih finansijskih troškova slanja dece u vrtić.

“Teret vođenja brige o deci je postao veoma skup i na Kosovu. Poslati dete u vrtić je preskupo, tako da je sva briga ostavljena ženama, uglavnom u selima i manjim mestima, i to otežava i stvara nove izazove za žene”, kaže Luljeta.

Zbog rigidnih rodnih uloga, neke politike, ili nedostatak istih, nesrazmerno utiču na žene. Manjak javnih vrtića je jedan od tih problema. Prema izveštajima, Kosovo ima 49 javnih ustanova predškolskog obrazovanja i 177 privatnih, u kojima mesečni troškovi za dete prelaze 100 evra. U međuvremenu, Kurtijeva vlada je obećala izgradnju 160 javnih vrtića tokom četvorogodišnjeg mandata. Četvrta godina Kurtijeve vlade zatiče Kosovo sa samo četiri izgrađena obdaništa.

Tako žene često moraju pored plaćenog posla da se bave i kućnim poslovima, koji često nisu ni prepoznati kao posao. Ove dodatne odgovornosti određuju i način na koji žene pristupaju tržištu rada i često postaju razlozi da se žene ili potpuno povuku sa formalnog tržišta rada ili su, da bi preživele i obezbedile sebi prihod, prisiljene baviti se neformalnim radnim aktivnostima.

Suočene s neizvesnošću

Merita i Lume su neke od mnogih neformalno samozaposlenih žena pored ogromne nezaposlenosti žena. Žene na Kosovu imaju dvostruko veće šanse da budu zaposlene u neformalnom radu nego muškarci, sudeći prema analizi “U senci: rodna analiza neformalnog rada na Kosovu”, koju je izvršila Mreža žena Kosova (MŽK), objavljenoj u februaru 2024.

Prema analizi, negativne posledice neformalnog rada uključuju nesigurno zaposlenje, nestabilna primanja, neredovno radno vreme, neplaćeni prekovremeni rad, manje plate za neke, niže penzije, ograničen pristup imovini, zdravstvene posledice, kršenje radnih prava i utaju poreza što doprinosi gubitku prihoda za državu. Osim toga, neformalni rad, koji je neregistrovan, često se ne priznaje kao radno iskustvo, pogotovo u starosnoj dobi za penziju, što stvara veću nestabilnost za budućnost.

I Lume smatra da neformalni rad nije održiv i da stvara veću neizvesnost za budućnost.

“Čini mi se da je bolje imati posao koji počinje u toliko i toliko sati, odeš na posao pa se vratiš, kad dođe kraj meseca primiš platu i to je to. Ovako, jedan mesec možda imaš više posla, onda dva-tri meseca možda nemaš uopšte i ne znaš šta te čeka”, kaže ona.

Drugi faktor koji predstavlja izazov pri zapošljavanju žena je starosna dob, koja u kombinaciji sa polom podleže dvostrukoj diskriminaciji.

Arjeta Maka je koordinatorka u nevladinoj organizaciji “Gruaja Hyjnore” u Gnjilanu, koja već 13 godina kroz obuke, informativne sesije, organizovanje sajmova i druge aktivnosti radi na unapređenju prava žena.

Prema njenim rečima, žene su uskraćene za posao i zbog svojih godina, a različite vladine inicijative za zapošljavanje više su usmerene na mlade. “Mislim da je jedan od izazova ponekad i starosna dob, i to ne samo u Gnjilanu nego uopšte. Recimo, u ‘Superpuni’ se u startu fokusiraju samo na mlade, što mislim da bi trebalo da bude sveobuhvatno za sva godišta”, kaže ona.

Nedavno su Nemačko-kosovska privredna komora i Nemačka fondacija Friedrich-Naumann-Stiftung für die Freiheit objavile analizu o izazovima pristupa tržištu rada za žene srednjih godina. Nalazi fokus grupa sugerišu da je ejdžizam – diskriminacija na osnovu godina starosti – prisutan, budući da su državne politike zapošljavanja uglavnom orijentisane na mlade, ostavljajući prazninu u podršci starijim ženama.

Među svim izazovima sa kojima se suočavaju Shurdhani, Merita i Lumja, bilo zbog mesta gde obavljaju svoju delatnost, pola ili starosne dobi, u njihovom gradu postoji nekoliko malih oaza zapošljavanja žena koje su stvorile same žene.

Jedna od njih je restoran “NAN’at” u Gnjilanu, koji su 2019. godine osnovale Lirie Berisha Biqkaj i Qendresa Ibraj Berisha. Osim što su ga osnovale dve žene, ovo poslovanje je posvećeno zapošljavanju samo žena i usluživanju samo ženskih mušterija, osim kada se organizuju porodična dešavanja.

Ibraj Berisha kaže da su u početku ljudi, a u nekim slučajevima i sami članovi njihovih porodica, bili skeptični da će ovakvo poslovanje koje je namenjeno samo ženama imati ikakvog uspeha.

“U početku dok smo razmišljale o tome, želele smo da stvorimo nešto što još ne postoji. Ideju su mnogi pozdravili, ali malo ko je verovao da će nam krenuti”, kaže ona.

Trenutno ovaj lokal ima pet radnica, a njegova suosnivačica Berisha Biqkaj kaže da je “NAN’at” pre svega pružio mogućnost ženama starijim od 50 godina.

“Imale smo slučajeve gde je ženama koje nikada dosad nisu bile zaposlene prva mogućnost za zaposlenje pružena upravo ovde”, govori Berisha Biqkaj.

Naslovna slika: Majlinda Hoxha / K2.0

Ovaj članak je nastao uz finansijsku podršku projekta Saveta Evrope “Promovisanje ljudskih prava i principa nediskriminacije na lokalnom nivou” faza II, koji finansira UNMIK i sprovodi Kancelarija Saveta Evrope u Prištini. Stavovi izraženi u ovom dokumentu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.