Blogbox | Dijaspora

Sama, okružena porodicom

Piše - 15.08.2019

Kako preživeti seksualno zlostavljanje — i prateću tišinu.

U životu su me seksualno zlostavljala dva člana porodice. Dva!

Kada ljudima pričam svoju priču, uvek izostavim jednu, jer ne želim da ih zasujem tolikim pričama. Zar biste vi to uradili? Jedna je “normalna”, moguće je da se izborite sa njom. Ako bih ispričala dve, učinilo bi vam se da sam ušla u začarani krug — što je tačno.

Ipak, trebalo je da prođe 13 godina, pa da to shvatim.

Nikada nisam morala da se borim sa traumom. Moji odnosi sa muškarcima su normalni, ne bojim se dodira muškarca, niti da imam seksualni odnos. Nijedno proživljeno iskustvo nije ostavilo veliki otisak na moje kasnije odnose. Oduvek me zanima zašto.

Prošla sam kroz noćnu moru, a ipak, kao dete sam uspevala da svoju priču prepričam bez suza. Jednom sam upitala majku o tome zašto je to tako. Zašto se neki ljudi drugačije suočavaju sa užasnim situacijama? Objasnila je da su neki ljudi jednostavno jači.

Gledam kako se muškarci šetaju ulicama Kosova i pitam se da li su nekad u svom životu na silu dirali nečije telo.

I dalje nekada dobijam taj komentar — da sam jaka. Međutim, kako mogu da budem jaka, kada nikada nisam svesno osetila potrebu za time?

Dok sam odrastala, moje iskustvo je učinilo da pomnije pratim ponašanje ljudi. Gledam kako se muškarci šetaju ulicama Kosova i pitam se da li su nekad u svom životu na silu dirali nečije telo. Ovde više nikome ne mogu da verujem. Kako bih i mogla? Pa, moj rođak i moj otac su uspeli da nastave da žive svoje živote kao da ih ništa ne tišti. Uspeli su savršeno da se uklope. 

Kako bi neko mogao da poveruje da je uspešan i pametan muškarac nekada u svom životu zlostavljao svoju ćerku? Naravno, nijedna njihova partnerka ne zna šta su mi uradili. Da li bi se nešto promenilo kada bi saznali? U ovoj priči vidimo da su muškarci počinioci nasilja, što i jesu, ali smo to i mi, žene, koje stoje u lokvi krvi naših sestara, a da pritom ni ne trepnemo.

Ispričala sam svojim rođacima dok sam bila mala. Plakala sam i ispričala im svoju priču. Gledali su me sa dozom straha, a ne saosećanja ili razumevanja. Tada smo bili deca, ali je njihov neposredni instinkt bio da me ućutkaju i odbace. “Ćuti. Prestani da plačeš. Šta će biti ako te neko čuje?”

I to je bilo to.

Malo kasnije, iste večeri, jedna rođaka mi se suprotstavila, optuživši me da lažem, “Moj stric nikada ne bi tako nešto uradio. Nikad”, rekla je.

Tako sam to ostavila iza sebe. Rekla sam joj da je naš rođak gurnuo ruku pod moju majicu i tu se saglasila sa mnom. “Znam. Isto to je i meni uradio.”

I, opet, na tome se sve završilo.

Nekako sam osećala da je to bio normalan deo našeg života, ništa oko čega bi trebalo da se uzbuđujemo. Svakodnevica Albanki. Hoćeš da budeš jedna od nas?

Život mi se okrenuo za 180 stepeni kada su u vestima izveštavali da su jednu šesnaestogodišnju albansku devojčicu seksualno zlostavljali nastavnik u školi i policajac. Tada se sve, sav bol koji sam nekako uspevala da izbegnem sve vreme, sručilo na mene.

Zbog onoga što mi je otac uradio, nisam dolazila na Kosovo narednih sedam godina.

Oduvek sam znala da je bilo drugih kao što sam ja. Devojčica i žena koje pate od ruke svojih rođaka, očeva, ujaka, deda i stranaca. Ipak, tek je sada trebalo o tome da pričamo. Žene koje su godinama patile u tišini pisale su pesme na društvenim mrežama. Pesme koje su i meni imale smisla.

Međutim, uprkos svemu tome, strah od toga da vam porodica sazna i dalje ostaje u glavama ljudi i to će tako biti na duži vremenski period.

Zbog onoga što mi je otac uradio, nisam dolazila na Kosovo narednih sedam godina. Moja majka i ja smo se odselile u Kanadu da same otpočnemo novi život u kom ne bih morala stalno da nailazim na podsetnike onoga kroz šta sam prolazila.

Dan na koji sam ponovo zakoračila u ovu zemlju bio je prelep. Probudila sam se uz zvuk hodžinog pevanja (ezana) u pozadini. To nisam čula otkako sam bila mala. Čista nostalgija. To se tako nastavilo naredne dve godine. Svaka ulica, svaki ćošak, svaka osoba me je podsetila na moje detinjstvo. Mnogo sam volela ovo mesto! Kao i mnogi drugi, i ja sam posećivala porodicu makar četiri puta godišnje. Moja sećanja iz detinjstva ispunjena su isključivo Kosovom — ničim drugim.

Ipak, to nije trajalo dugo. Posle nekog vremena počela sam da posmatram Kosovo i njegov narod kao ono što mi zaista i jesmo. Seksisti, rasisti, homofobi… spisak se nastavlja. I tako, prilikom svakog boravka, počela sam da nas mrzim. Slušala sam članove porodice kako razgovaraju i stidela se što sam deo toga. Mentalno je iscrpljujuće kada ste deo okruženja u kom vas stalno podsećaju na to da ste vi samo telo i ništa više od toga. Telo koje kuva, čisti i služi druge.

Kao deo dijaspore, odgajani smo u državama u kojima je rodna ravnopravnost zatečeno stanje. Kada ste seksista, onda grešite. Na Kosovu tek pukom srećom možete upoznati ljude koji ne samo da pričaju u korist rodne ravnopravnosti, nego se za nju i zalažu. Često osećam kako naš bes i naše vapaje otresu kao nešto što je predmet smeha. “Eh, vi šaciji (Schatzi, nemački za ‘srećo, dušo, srce’), vi imate para! Na šta se žalite!”

Da li su u pravu? Imamo li razloga da se žalimo na nešto?

Dobila sam priliku da ne moram da se okružim kulturom koja je tako podla prema svojim ženama.

Mi nismo odrasli na Kosovu. Većina nas nije. Ja sam bila te “sreće” da me odgaja jedna Nemica i zato su me saslušali kada sam pričala o seksualnom zlostavljanju koje sam pretrpela. Dobila sam priliku da ne moram da se okružim kulturom koja je tako podla prema svojim ženama.

Kao rezultat toga, nikada neću znati kako je ženi da živi na Kosovu. Ne znam kako je kada niko celi život neće da me sasluša. Da živim u neprekidnom strahu od rođaka, ujka, oca i muškaraca generalno. Šta ako me PONOVO pipne? Šta ako ljudi PONOVO ignorišu moj vapaj za pomoć? To nije bio moj problem, jer sam ja mogla da odem.

Ipak, zbog moje mogućnosti da govorim kada želim i sposobnosti da ne živim u strahu ili brizi da ću jednog dana biti “izbačena” iz sopstvene porodice, svim Albankama dugujem svoju snagu i moć. Dugujem im, da javno govorim o onome kroz šta prolaze, i ne samo to, nego i da vrištim za sve nas. Dugujem im da im omogućim da patnja dobije svoje lice, kao i ožiljci koje stalno moramo da nosimo.

Ipak, najvažnije je da im dugujem svoje ime: ja sam Arnina Bećiri.

Naslovna fotografija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.