Svake godine u Srbiji se ustalasaju duhovi pred dodelu, a i nakon, NIN-ove nagrade, jedne od najvažnijih književnih nagrada u regiji, a svakako najvažnije u zemlji, i uvek nekome nije po meri. 

Ove godine je takvih bilo i više nego inače, a samo zato jer je nagradu dobio Saša Ilić za roman “Pas i kontrabas”, priču o ratnim traumama koja ogoljava sistem kojim su rukovodili Slobodan Milošević i Mirjana Marković, a koji svoj kontinuitet ima i danas kad se čini sve da se te traume izbrišu zaboravom. Uoči dodjele nagrade, 18 pisaca iz Srbije poslao je pismo protiv toga da nagradu dobije Ilić. 

Ilić je do sada objavio tri zbirke priča: “Predosećanje građanskog rata”, 2000; “Dušanovac, Pošta”, 2015; “Lov na ježeve”, 2015, i dva romana: “Berlinsko okno”, 2005. i “Pad Kolumbije”, 2010. Takođe je kolumnista portala Peščanik i osnivač podlista Beton, te je uključen u organizaciju Polipa, književnog festivala u Prištini. 

Razgovor sa Ilićem, koji je zaposlen u Narodnoj biblioteci Srbije, počinjemo pričom o Crnom Vrhu, mestu u blizini Bora, gde se junak njegove priče susreće sa bračnim parom Milošević-Marković. 

K2.0: Zašto je baš to mesto na kom dr. Marko Julius susreće ovaj bračni par, nakon čega mu se život izvrće i završava u psihijatrijskoj ustanovi, bitno?

Saša Ilić: Možda je to zgodno mesto za početak priče o mom romanu, budući da sam se bavio problemom potisnute traume. Kada to kažem, svi znamo da se radi o ratovima i svemu što su oni doneli. 

Saša Ilić je u svom poslednjem romanu istraživao traume koje su ostale u svima nakon 90-tih. Fotografija: Dejan Kožul.

Baveći se tom temom, i prateći psihijatrijski državni tretman grupe veterana koja se opire prepuštanju zaboravu, u romanu sam došao do mesta kada jedan od likova priča o noćnom putovanju na Crni Vrh gde se nalazi tajna rezidencija predsednika, koja je i danas tamo. On je voljom Mirjane Marković, nakon te posete hospitalizovan. To je bila politička odluka. Do te priče sam došao slučajno, u nekom intervjuu. 

Šta je tu ključno? 

Imao sam u planu da se taj junak sretne sa bračnim parom jer mi je bilo važno da ispričam priču o poreklu traume. Crni Vrh je već kao toponim vrlo zanimljiv. 

Jednog dana sam u biblioteci, u magacinu, naleteo na knjigu Mire Marković. Zanimalo me da vidim kako opisuje period leta 1995. godine, kad se odigravala i Srebrenica. Pronašao sam deo o jednom porodičnom izletu do Crnog Vrha, što ona opisuje nekim uobičajenim, kolokvijalnim, jezikom. Piše o porodici koja završava radnu nedelju. Bračni par je u pitanju. Umorni su i žele da se osame negde izvan grada. Imaju neku vikendicu, sedaju u auto, i, kako ona kaže: “Slobodan je uvek voleo sam da vozi”. 

Sve je tako banalno. Tu banalnost, koju sam osetio u njenom opisu svakodnevnice, a koje zapravo krije strašno lice tog vremena, iskoristio sam da bih opisao susret između doktora Marka Juliusa i bračnog para u noći kada je ona imala jak alergijski napad, o čemu i piše, naravno. Čitajući taj pasaž rekao sam sebi “To je ključ“. 

U tim časovima njenog teškog stanja, ona priznaje da je spremala banket povodom godišnjice osnivanja JUL-a za članove partije, pa prema tome i današnjeg ministra odbrane [Aleksandra Vulina, koji je bio član partije Mirjane Marković]. 

Međutim, bila je sprečena, usled te alergije nepoznatog porekla. Alergiju sam doveo u vezu radnjama koje su počinjene u životu, a koje ne mogu da se iznesu, što može da izazove tu vrstu degenerativnih promena na telu, u organizmu, u onome što se ne vidi golim okom. I to se u razgovoru između psihijatra i nje se lagano otkriva, nakon čega ona poludi i izbaci ga napolje. 

I naravno, kao posledica svega toga i njegove odluke da o tome napiše rad on završava u kovinskoj psihijatrijskoj klinici.

Dugo ste radili na ovom romanu. Šta je bilo ključno u odluci da pišete i o svom iskustvu tokom 1990-ih na brodu Jugoslovenske ratne mornarice, što je očigledno i kod vas proizvelo traumu? Kao mlad momak ste bili bukvalno gurnuti u rat. To i opisujete kroz lik Filipa Isakovića. 

Tema o kojoj sam pisao u ovom romanu je nešto što je dugo bilo u meni. Razmišljao sam još 1990-ih da bi trebalo da pišem o tome ali nisam imao snage, dovoljnu distancu u odnosu na to vreme. 

Pisao sam neke druge romane koji su na neki način bili razrada ili razigravanje, ili priprema jer sam pisao i o zaboravu, o zločinima iz 1990-ih godina, pisao sam o jeziku medija, o atentatu na premijera. I onda je 2012. godine došlo do nekog vrlo neprijatnog ukrštanja različitih narativnih linija mog života. 

To što sam radio je doživelo krah i nakon toga sam se našao u brisanom prostoru. Pokušao sam da sagledam tu traumu koja postoji u društvu, u meni i mnogim pojedincima i onda sam počeo da tragam za sižeom koji bi mogao da ponese takvu priču. 

Jednog dana sam otišao da posetim prijatelja koji se nalazio u bolnici „Laza Lazarević“. Došao sam do portirnice i shvatio sam da ne mogu uopšte da dođem do njega jer mi je rečeno da to mogu da učine samo bliski rođaci. Vratio sam se kući i nešto sam tragao za nekim podacima o psihijatriji i tu sam došao do istorije kovinske psihijatrije. 

Našao sam biografiju koja mi se učinila vrlo zanimljiva. To je biografija doktora Dezidera Juliusa, psihijatra koji je bio učesnik revolucije Bele Kuna u Mađarskoj, 1919. Opisan je kao čovek koji je izvršio strukturnu transformaciju jedne institucije, kasarne koja je napravljena neposredno pre Prvog svetskog rata, a koju je on transformisao sredinom 1920-ih godina i vodio je tako tokom 1930-ih… Pomislio sam da bi to mogao biti početak mog traganja za sižeom koji bi mogao da ponese ono o čemu sam želeo da pričam. 

Tragičan je taj lik Dezidera Juliusa?

Doktor Julius je imao zapravo srednjeevropsku sudbinu Jevreja intelektualaca koji su bili bliski talasu koji je nastao u Evropi nakon Oktobarske revolucije, i koji je baštinio psihijatriju i psihoanalizu iz Beča i Praga, što je potom preneo i u Kovin, i spojio je Kovin, Beograd, Pančevo i Zagreb. 

I ta neka jugoslovenska dimenzija njegovog života mi je bila isto tako važna kao i njegov prolazak kroz Drugi svetski rat, učešće u partizanskom pokretu sa kompletnom porodicom. I ono na kraju, što je bilo zapravo kao jedno zastrašujuće finale te revolucionarne sudbine, a to je rađanje birokratije i aparatčika u jugoslovenskom sistemu, usled čega doktor Julius dolazi do tačke nakon koje više neće moći da nađe izlaz i izvršiće samoubistvo u psihijatriji na Vrapču, u Zagrebu, na Badnji dan 1953. godine. Nakon toga njegova porodica odlazi za Ameriku. 

To su, dakle, neke koordinate, to je faktografija njegovog života i tu sam biografiju iskoristio da uđem u taj svet. U taj svet dolazi grupa časnih sestara iz zagrebačke kongregacije, što sam iskoristio za priču o emancipaciji najmlađe časne sestre koja je boravila u Kovinu. 

Preko nje sam došao do mlađeg doktora Marka Juliusa koji će imati svoju priču o Jugoslaviji, a naročito o 1990-im godinama, i sukobu sa režimom u Srbiji. Sve to će se po njega završiti nepovoljno. On ostaje u bolnici u Kovinu do dolaska glavnog junaka romana, Filipa Isakovića, džez muzičara, koji će na neki način u njemu pokrenuti poslednji revoluciionarni talas i poziv na pobunu protiv sistema koji tako tretira pacijente.

Filip prestaje svirati usled traume i svega što je doživeo, i dolazi u psihijatriju gde ga pridružuju odeljenju ratnih veterana koje prolazi kroz specijalni program za rehabilitaciju, gde sreće doktora Marka Juliusa. 

Ono što je mene posebno zanimalo je put nenasilne revolucije. Doktor Julius je možda primer ideologa takve vrste, pobune koju on zagovara kad kaže: “Moramo raskovati sve Kovine naših života”, i da nam je potrebna klasna i lična revolucija. 

Likovi koje spominjete, traume koje imaju su svuda oko nas i imam osjećaj da mi zapravo živimo u jednoj poluotvorenoj ustanovi, kakvu vi opisujete u romanu, što je posebno bilo vidljivo u vreme samoizolacija i zabrana kretanja tokom pandemije korona virusa.

Može se to porediti. Ono što sam mogao da primetim — a mogao sam pažljivo da osluškujem sve što se oko mene događalo — je da kad ste u samoizolaciji kontroliše vas policija, pratite vesti, čitate nešto, imate nekako otvorene te senzore mnogo intenzivnije. 

Tokom epidemije Covida-19 Sajmište je pretvoreno u centar sa izolaciju osoba sa virusom. Fotografija: Dejan Kožul.

Aktivirane su neke militantne slike, kao što je recimo bio prizor Beogradskog Sajma, kao grube logorske strukture, Sajma koji u podsvesti beogradskog stanovništva, a i mnogo šire — dakle u Srbiji, a i mnogo šire u regionu — podseća na strašne slike Sajmišta, gde je bio nekada logor. 

Mnoge radnje koje su izvršene u medijskoj javnosti tokom 40-ak dana vanrednog stanja aktivirale su postojeću traumu. Preko sejanja paranoje, straha, pojačane dezinfekcije, pričama o smrti, o sahranama, o kesama, i svim drugim stvarima, gde je bilo najlogičnije zapravo ići na potpuno drugi način smirivanja i nekog pripitomljavanja diskursa i uspostavljanja poverenja na potpuno drugačijim osnovama, a ne preko represije i aktiviranja militantnih slika. Da ne kažem ratnih slika, koje su kod nas prisutne i koje mogu da se aktiviraju u pet minuta.

U toj situaciji smo svi bili zatočenici, i sad, možda je teško reći — možda i nije — da ovo ipak izgleda kao neka vrsta psihijatrijske ustanove, pa ko preživi pričaće.

Napravljen je jedan sistem duboke paranoje i to je onaj sistem o kojem sam pisao jer u samoj strukturi psihijatrijske klinike u mom romanu je zapravo došlo do inverzije i neki od najsamosvesnijih ljudi tog društva nalaze se tamo hospitalizovani, dok neki drugi upravljaju sistemom bolnice, nekim naučnim projektima koje koordiniraju ministarstva vojske i zdravlja. 

Ako se sećate, prvih dana epidemije ljudi sa dugim cevima koji patroliraju gradom. To je početak borbe protiv korone. To su nezamislive slike. 

Ja se ne sećam da sam video neke slike iz evropskih ili svetskih gradova sa naoružanim ljudima koji idu u formacijama i tragaju za neprijateljem. Mislim da su to jedinstvene, zastrašujuće slike.

Te slike svakako vuku korene iz 1990-ih godina jer pričamo o ljudima koji su imali uticaja i tada, kao što ga imaju danas. To je taj isti mentalni sklop i to su te iste traume koje ljudi i dalje imaju? 

Mene to vraća na potpalublje gde su mornari imali svoje spavaone ispod nivoa mora. Borbene uzbune su bile nešto najfrekventnije i nešto što je uređivalo naše živote, naše dane i noći. Dakle, dani uopšte nisu bili dani, niti su noći bile noći. 

Ja se samo sećam jedne beskrajno duge noći od septembra 1991. do kraja maja 1992. godine tokom koje su borbene uzbune bile neprestane. Automatski, kad čuješ uzbunu skačeš iz kreveta i tačno znaš redosled poteza koje moraš da napraviš da bi se u što kraćem vremenu našao na svom borbenom mestu. 

Jednom porinut, taj militarni sistem u psihi pojedinca se aktivira tako da, ako čuje nešto slično, on vrši isti onaj broj tih naučenih borbenih radnji da bi se našao na svojoj borbenoj poziciji u što kraćem roku. I ovi ljudi koji su izveli ovo vanredno stanje su zapravo pritisnuli tu sirenu za borbenu uzbunu i ceo sistem se obnovio na taj način kako bi se doveo u to stanje totalne paranoje.

U romanu opisujete i licemerstvo Evropske Unije koja finansira projekte u psihijatriji, dok se sve svodi na evaluaciju projekta, kao da se gubi suština života. A sve to možemo da sagledamo i u realnom životu. Pogodni su svi, bez obzira da li su juče bili nosioci teorije krvi i tla, jer danas su za teoriju budućnosti bez te prošlosti i kao takvi su zgodni za saradnju. 

Da, to je još jedna dimenzija o kojoj sam razmišljao dok sam pisao roman. Jer mi smo ovde suočeni sa gomilom problema i ti svi problemi su vrlo jasni, vidljivi, jako duboki, i još uvek nerazrešeni. 

Ovo društvo nije ovladalo tim problemima, nije ovladalo tim traumama, nije, kako bi se to reklo, prošlo kroz tranzicionu pravdu. Izgubljeno je mnogo vremena, a svet je otišao dalje, neoliberalni kapitalizam je otišao dalje. Pokušava na razne načine da se obnovi, a mi smo ostali sa istim problemima. Uništene su neke elite koje su želele da naprave reformu, a ostao je podmladak onih iz 1990-ih godina. Oni su uhvatili korak sa Evropom brišući potpuno prošlost. I taj momenat brisanja je bio i moja motivacija. 

Često možemo čuti od političara da je glavni problem ove propasti ono do čega je došlo nakon 5. oktobra, zar ne? Dakle, do tada je sistem funkcionisao, privreda je funkcionisala, ekonomija je bila sjajna, kultura je bila na vrlo visokom nivou, pravosuđe fenomenalno. A onda se ruši taj vrlo stabilan sistem, jedne stare evropske demokratije, i nastupa period krađa, dolazi do propasti, a balans se ponovo uspostavlja 2012. godine, kad “oni” dolaze na vlast. I mi smo sad u problemu. 

Ništa nije urađeno na vreme, reforma je nasilno prekinuta jer je ubijen i premijer i danas projekte radi nova politička elita. Ta elita, pomladak onih iz 90-ih, je u vezi sa Evropskom unijom, ona je na tim fondovima i ona sprovodi te projekte u institucijama. 

I to je moja priča. Problem zarobljavanja i  uzurpiranja institucija gde se rade neki projekti a zapravo te institucije gube svoja osnovna svojstva, kao što se recimo u romanu dogodilo sa psihijatrijskom klinikom.

Gube se osnovna svojstva, bilo društva ili klinike, i opet se militarizuje? 

Da, militarizuje se i društvo se faktički dodatno priprema za nešto vrlo opasno. Koristeći evropske fondove briše se značajan deo prošlosti koji je morao da utiče na formiranje nekih novih politika, politika solidarnosti, politika prema regionu, građanima, radnicima u institucijama, prema prošlosti. 

Jedino je tako moglo da se dođe do neke obnove društvenosti i političnosti koja bi vodila ovu zemlju u nekom drugom pravcu ili možda zaista ka toj Evropi, bez represivnih mera koje su se sada pokazale kao dominantne, koje su samo odjednom isplivale kao jedna struktura koja je bila samo porinuta u vodi, a koja je usled one borbene uzbune izronila i mi se sad pitamo otkud to? A, sve vreme je tu. 

Od samog početka uključeni ste u organizaciju Polipa, književnog festivala u Prištini koji ove godine obilježava 10-godišnjicu. Kakvi su planovi i koliko ih je situacija sa epidemijom poremetila? 

Međunarodni književni festival Polip pokrenut je u saradnji dveju organizacija, prištinske Qendre Miltimedije i beogradskog Betona, koji je nakon raspada nasledila Radnička komuna LINKS iz Beograda. 

Na početku je bila ideja da se ove dve sredine povežu novim prevodima, što je ostvareno prvim projektom dveju antologija “Iz Prištine s ljubavlju” i “Iz Beograda s ljubavlju”. Ti su prve dve takve antologije koje su objavljene nakon četrdesetak godina, u vreme rođenja pokretača Polipa. 

U početku je to bio pre svega pesnički festival i vezan za susrete autorki i autora iz Srbije i sa Kosova, da bi vremenom prerastao i granice žanra i regiona i postao pravi međunarodni književnih festival. Ove godine u maju trebalo je da se održi deseti po redu, ali je zbog pandemije odložen za jesen. Mi smo optimistični i nadamo se da će se to tako i odigrati. 

Svake godine imali smo neko geslo oko kojeg su se organizovali i gosti i programi Festivala. Za ovu godinu trebalo je da bude “Change Your Language!” Do ovog mota smo došli prethodne godine tokom tribinskih programa na kojima smo razgovarali o mogućnostima prevazilaženja zamrznutog konflikta i otvaranja novog prostora međusobnog razumevanja. 

Promeniti jezik, dakle, ne znači samo doslovno prevesti nešto na drugi jezik već pre svega progovoriti drugačije o nekom problemu, tj. pokušati da se sve sagleda u drugačijem koordinatnom sistemu. Oduvek smo smatrali da književnosti to može i zato je svaki Polip bio jedan iskorak u budućnost. Zapravo, gradili smo poverenje i razumevanja mimo politike i bilo kakvih državnih projekata 

Koliko ste u ovih devet godina uspjeli u naumu da povežete književne scene Kosova sa onim što kolokvijalno nazivamo scenom na BHS jeziku? 

U proteklih desetak godina postignuto je zaista dosta, objavili smo dosta međusobnih prevoda, poezije, proze, drame, publicistike. Pojava antologije “Iz Prištine s ljubavlju”, koja obuhvata poeziju, dramu i prozu savremenih albanskih autorki i autora mlađe generacije sa Kosova, uticala je na recepciju ove književnosti u čitavom regionu. 

Pod njenim uticajem je organizovan Festival malih književnosti u zagrebačkoj Booksi jedne godine, objavljen je novi izbor iz kosovske lirike u Sloveniji, a pisci sa Kosova su počeli da posećuju rezidencijalne programe ne samo u postjugoslovenskom prostoru već i u Evropi, budući da smo deo te antologije objavili u prevodu na nemački za Međunarodni sajam knjiga u Lajpcigu 2011. 

No najvažniji su susreti pisaca mlađe generacije iz Srbije i sa Kosova, uspostavljanje novih veza i književnih prijateljstava. Takođe, antologija savremene kosovske drame “Let iznad kosovskog pozorišta”, koju je LINKS objavio 2014. prošle godine, dobila je svoje američko izdanje, gde je izašla u izdavačkoj kući Laertes Books. 

Polip se polako širi, jednom će biti poznat i u Beogradu.

Koliko je festival imao podršku institucija? 

Festival je od samog početka imao isključivo podršku institucija i fondacija iz EU, ali ne i onih sa lokala, iz Beograda ili Prištine. Medijski je odlično ispraćen u Prištini, dok u Beogradu skoro nikada nije dospeo u kulturni fokus. 

Kada su se pojavile antologije, objavljen je rugalački tekst jednog od organizatora bojkota ovogodišnje NIN-ove nagrade, koji je tom prilikom napisao da ovde sve znaju o kosovskoj književnosti i da ne treba mi da im otkrivamo „toplu vodu“. 

Naravno, naš festival je oduvek imao podršku beogradskog CZKD-a i Borke Pavićević koja je i sama bila učesnica više puta. To nam je bilo dragoceno. U njenom radu videli smo sopstvenu prethodnicu, budući da je CZKD još devedesetih ostvario odličnu saradnju sa kosovskim umetnicima koji su nastupali na izložbi Pertej u CZKD-u 1997. 

Dakle, Festival Polip traje mimo, ili čak nasuprot, aktuelnim politikama i o njegovim učincima će tek moći da se govori.K

Naslovna fotografija: Dejan Kožul.