Perspektive | Makedonija

Žrtveni jarac Velike Albanije usred rastućih napetosti u Makedoniji

Piše - 05.05.2017

Nacionalistički narativ upotrebljen radi stigmatizacije manjine.

Državne granice na Balkanu duže vreme destabilizuju region i tema su etničkog raskola. Činjenica da granice naroda nisu iste kao granice država bila je recept za sukobe koji su uzrok ratova, humanih i materijalnih gubitaka i, iznad svega, patnje svih ljudi na Balkanu.

Koncepti “velikih država” poput Velike Srbije, Velike Hrvatske, Velike Albanije i čak Velikog Kosova sudaraju se jedni s drugima, posebno kada je reč o tome gde bi jedna granica trebalo da počne, gde da se završi, a sve kako bi jedna država funkcionisala i zadovoljila interese naroda koji živi na tim teritorijama.

U zvaničnom obraćanju od 3. marta ove godine, rusko Ministarstvo spoljnih poslova je optužilo Zapad da se meša u unutrašnje stvari Makedonije i podržava Veliku Albaniju tako što pruža podršku potencijalnoj vladi lidera Socijaldemokratskog saveza Makedonije (SDSM), Zoranu Zaevu. Koalicija na čelu sa Zaevim ima za cilj da u zakon uvede “albansku platformu” — što je niz zakona koje su predložile albanske partije u Makedoniji, a što se smatra preduslovom njihovog učešća u novoj vladi.

Rusija, pored toga što pokušava da izvrši atentat na bivšeg premijera Crne Gore i stalno obezbeđuje naoružanje Srbiji, podržava najveću makedonsku partiju VMRO-DPMNE u naumu da ova formira novu vladu u Makedoniji. S ruske tačke gledišta, ova partija ima cilj da formira vladu koja čuva suverenitet makedonske države. Ali, kako VMRO ne uspeva da formira vladu u demokratskom procesu stvaranja koalicije koja čini parlamentarnu većinu (i dok predsednik Đorge Ivanov sprečava opoziciju da formira vladu), stranka bivšeg premijera Nikole Gruevskog je počela kampanju demonizovanja Albanaca u Makedoniji.

U ovim okolnostima je važno razmotriti da li je projekat Velike Albanije uopšte politički održiv i da li ima podršku Albanaca u Makedoniji i širom Balkana.

Makedonski Albanci bivaju predstavljeni kao etnička grupa koja, navodno, ima za cilj da podeli Makedoniju i stvori Veliku Albaniju preko svoje platforme kojom je posredovao premijer Albanije Edi Rama. Pored demonizovanja Albanaca u Makedoniji i njihove “pretnje suverenitetu”, VMRO je odlučio da igra na kartu destabilizacije, dok koalicija SDSM-a i albanskih stranaka nastavlja da teži formiranju vlade.

Kada je Taljat Džaferi 26. aprila izabran za predsedavajućeg skupštini od strane koalicije, 200 podržavalaca VMRO je upalo u makedonski parlament, povredivši pritom 70 ljudi i napadajući poslanike, uključujući Zaeva i albanskog poslanika Zijadina Selju.

U ovakvim okolnostima, zbog aktuelne kampanje demonizacije u kojoj je jedna manjinska grupa optužena od najveće makedonske partije i Rusije da pokušava da stvori Veliku Albaniju, važno je razmotriti da li je projekat Velike Albanije uopšte politički održiv i da li ima podršku Albanaca u Makedoniji i širom Balkana.

Ili je, pak, Velika Albanija zamišljena pretnja i perpetualna paranoja konstruisana da stigmatizuje Albance kao narod koji pokušava da proširi svoju teritoriju (ekspanzionisti) ili da se odvoji od određenih teritorija (separatisti)?

Ako čitate nacionalistički raspoložene medije u Srbiji ili makedonske medije koji podržavaju Gruevskog, ili čak ako porazgovarate sa albanskim nacionalistima, onda je lako poverovati da je Velika Albanija panalbanski projekat koji traje i koji Albanci smatraju od ključnog značaja, i neizbežnog u budućnosti. Nedavno su čak albanski premijer Edi Rama i kosovski predsednik Hašim Tači “zapretili” nacionalnim ujedinjenjem ukoliko izbledi evropska perspektiva regiona.

Ovakve okolnosti iziskuju postavljanje pitanja održivosti projekta Velike Albanije i podrške koju ovaj projekat ima u albanskim krugovima širom Balkana.

Iako bi, u principu, većina Albanaca htela da živi u jednoj državi, oni retko kad teže izdvajanju ili ujedinjenju albanskih teritorija.

Ali, ako iskoračimo iz priče o nacionalističkoj antialbanskoj retorici i nacionalističkoj albanskoj retorici, onda se pitanje stvaranja velike albanske države pretvara u nešto što ne podržavaju toliko sami Albanci, makar na političkom nivou, posebno zbog toga što se veruje da bi ovakav projekat izazvao nasilje. Iako postoji nacionalna svest Albanaca na Balkanu, Albanci se u Albaniji, na Kosovu, u Makedoniji, Crnoj Gori, Srbiji i Grčkoj svi identifikuju kao Albanci, tek bi mali broj njih podržao rat radi stvaranja Velike Albanije. Politički ciljevi Albanaca na Balkanu su trenutno usredsređeni na slobodu kretanja balkanskim državama, obrazovanje na albanskom jeziku, ozvaničenje albanskog kao zvaničnog jezika, dobijanje građanskih i ekonomskih prava i osnaživanje svojih kulturnih veza.

U državama poput Makedonije, Srbije, Crne Gore i Grčke, u kojima su Albanci manjina, politički ciljevi su obično jednaka prava sa etničkom većinom, obrazovanje na albanskom, borba protiv diskriminacije, više autonomije u državi ili viši stepen decentralizacije i pravo na povratak izbeglica u slučaju Grčke. U slučaju Preševske doline i Makedonije, ovde je stvar u potpunoj primeni Čovićevog plana i Ohridskog sporazuma, što su dogovori koji su okončali sukobe u ovim dvema državama.

Ovi ciljevi predstavljaju uobičajene političke ciljeve mnogih manjina širom sveta. Iako bi, u principu, većina Albanaca htela da živi u jednoj državi, oni retko kad teže izdvajanju ili ujedinjenju albanskih teritorija, jer je politički gotovo nemoguće sprovesti ovaj projekat a da se ne uđe u rat, što većina naroda ne bi podržala.

Stvaranje neke vrste Velike Albanije ne bi dobilo podršku međunarodne zajednice koja na Balkanu igra ključnu ulogu. Štaviše, time bi se ozbiljno ugrozila perspektiva integrisanja Albanije i Kosova u Evropsku uniju i evroatlantske strukture.

Iako mit o Velikoj Albaniji zaista postoji, iako se o njemu govorilo nekoherentno i sporadično od vremena Otomanskog carstva, on nikada nije bio ozbiljna politička platforma.

Istorijski gledano, bilo je različitih projekata koji su težili stvaranju Velike Albanije. Međutim, kako Paulin Kola tvrdi u svojoj knjizi “U potrazi za Velikom Albanijom”, albanske institucije koje donose odluke nikada nisu bile dovoljno moćne da bi zahtevale stvaranje ujedinjene albanske države.

Albanski lideri su oduvek bili zavisni od međunarodnih aktera i usredsređeniji na očuvanje svog položaja u državi dok su batinjani zbog okolnosti toga vremena. Nikada nije postojala ozbiljna inicijativa za stvaranje Velike Albanije. Iako mit o Velikoj Albaniji zaista postoji, iako se o njemu govorilo nekoherentno i sporadično od vremena Otomanskog carstva, on nikada nije bio ozbiljna politička platforma.

Zbog konciznosti ovog članka, ne bih da se usredsredim na prošle panalbanske pokrete i njihove neuspehe u Otomanskom carstvu, u vreme Ahmeta Zogua, Drugog svetskog rata, ili u vreme Envera Hodže u Albaniji i Tita u Jugoslaviji. Da bismo pitanje Velike Albanije stavili u savremeni kontekst, moramo da vidimo koliko je ova ideja bila dominantna u prethodnim ratovima na Balkanu i koliko je ona dominantna u političkim agendama albanskih partija u Albaniji, na Kosovu i u Makedoniji, dvema državama sa albanskom većinom i jednom sa velikom albanskom manjinom.

Ozbiljna politička platforma?

Prema studiji koju je sprovela Međunarodna krizna grupa o panalbanskim pokretima u vreme rata na Kosovu krajem devedesetih, vojne organizacije koje su težile ujedinjenju sa Albanijom, poput Narodnog pokreta Kosova (LPK) i Narodnog pokreta za oslobođenje Kosova (LKCK), imale su manju podršku kod stanovništva. Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), koja je dobila veliku podršku na Kosovu i u dijaspori, s druge strane, imala je za cilj nezavisnost Kosova.

Kosovska stranka koja je najviše insistirala na miru, Demokratska liga Kosova (LDK) i dve partije koje su nastale od OVK, Demokratska partija Kosova (PDK) i Alijansa za budućnost Kosova (AAK), takođe su težile kosovskoj nezavisnosti, a ne ujedinjenju sa Albanijom. Ove stranke su postale najjače političke snage na Kosovu, dok su druge stranke, koje su težile nacionalnom ujedinjenju, doživele neuspeh na izborima 2002, što su prvi izbori posle rata na Kosovu. Od 920 odbornika u 31 opštini, LPK je dobio 4 odbornika, Balli Kombetar (nacionalistički pokret) je osvojio 2 mesta, a LKCK nijedno.

Prema rečima Krizne grupe, Narodna oslobodilačka vojska u Albaniji je počela da dobija podršku tokom pobune 2001. tek kada su počeli da se udaljavaju od panalbanske platforme i kad su počeli da se usredsređuju na to da se bore za više prava Albanaca u Makedoniji.

Partije u Albaniji sa agendom o Velikoj Albaniji su oduvek imale malu ili beznačajnu podršku. Kada je reč o separatističkim ratovima u kojima su učestvovali Albanci u Makedoniji i Srbiji, i tu je bilo tek malo podrške od Albanije. U pogledu nezavisnosti Kosova, podrška je bila značajnija, ali i to više zbog saosećanja koje su osetili prema kosovskom stanovništvu, nego radi nekog cilja eventualnog ujedinjenja sa Kosovom.

Najveće albanske stranke u Albaniji nikada nisu ozbiljno zagovarale Veliku Albaniju, ali su uvek zagovarale više prava za Albance i negovanje ekonomskih i kulturnih veza između Albanaca.

Posle rata u Preševskoj dolini i Makedoniji 1999-2001, Narodna albanska vojska je formirana, a koja je imala članove iz Makedonije, Srbije i sa Kosova. Ova vojna grupa je težila ujedinjenju albanskih teritorija i protivila se Ohridskom sporazumu iz 2001. kojim je okončan rat u Makedoniji.

Ipak, ova grupa nikada nije imala značajnu podršku Albanaca i Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu je 2003. smatrala da je reč o terorističkoj organizaciji. Rasprostranjenija podrška je pružena vojnim pokretima koji su težili ostvarivanju većih prava za Albance u Makedoniji i onima koji su težili nezavisnosti Kosova.

Bivši ministar spoljnih poslova Albanije Paskal Milo je bio toliko zaprepašćen brojem pitanja o Velikoj Albaniji, da je osetio potrebu da napiše brošuru o opovrgavanju ove ideje.

Nakon rata na Kosovu 1999. i pobuna u Preševu i Makedoniji, Albanci širom Balkana su bili svesni da njihova sudbina zavisi u ogromnoj meri od velikih sila. S druge strane, Albanija je bila izolovana od Balkana tokom komunističkog doba. Kako se otvarala i prelazila u demokratiju, počela je da se usredsređuje na unapređenje trgovinskih odnosa sa Kosovom i regionom.

U izveštaju Krizne grupe se pominje Paskal Milo, bivši ministar spoljnih poslova Albanije, koji je na tom položaju službovao između 1997. i 2001. i koji je bio toliko zaprepašćen brojem pitanja o Velikoj Albaniji, da je osetio potrebu da napiše brošuru pod nazivom “Etnička Albanija — između fikcije i stvarnosti”, gde bi opovrgao ideju o tome da Albanija teži proširenju. On u ovoj brošuri objašnjava da pojam Velike Albanije nije cilj mejnstrim albanskih partija u Albaniji, na Kosovu i u Makedoniji, te navodi da je budućnost Albanaca sa celog Balkana u integraciji u evroatlantske strukture.

Prosperitetna budućnost za Vladu Albanije bi bila budućnost evropskih integracija, a ista je stvar i kada je reč o Kosovu i regionu. Iako bi narod Albanije verovatno hteo da dođe do nacionalnog ujedinjenja, oni imaju druge prioritete i ne podržavaju nasilje kao sredstvo postizanja ovog cilja.

Jedina partija na Kosovu koja teži ujedinjenju sa Albanijom je Pokret za samoopredeljenje (Levizja Vetevendosje), što je stanka poznata, između ostalog, po svojoj nacionalističkoj i populističkoj retorici, posebno van Kosova. Ironično, njihov najveći izborni uspeh je ostvaren 2013, kada je njihov kandidat za gradonačelnika glavnoga grada, Prištine, osvojio mandat, i to sa kampanjom koja je sasvim bazirana na socijaldemokratskim politikama i u kojoj nije bilo nacionalističke retorike.

Politika zbog koje je Samoopredeljenje bilo uspešno je bazirana na brigama lokalnog stanovništva, kao što je obezbeđivanje dvadesetčetvoročasovnog vodosnabdevanja, zaustavljanje bespravne gradnje, otvaranje obdaništa, unapređenje mreže javnog prevoza, itd. Ova stranka je u porastu na Kosovu zbog svoje doslednosti, radikalnog stava prema korupciji u otetoj državi i zbog neuspeha vladajućih partija.

Problem u Makedoniji nije mit o Velikoj Albaniji ili albanska platforma; problem uopšte nije etničke prirode.

Albanske stranke u Makedoniji su redovno bile u koaliciji sa makedonskim partijama. One su dugo vladale sa VMRO koji sada upotrebljava kampanju demonizovanja Albanaca, jer VMRO više ne može da vlada sa njima. Taljat Džaferi, čiji je izbor za predsedavajućeg skupštini izazvao tako nasilne scene prošle nedelje, bio je, u stvari, ministar odbrane u kabinetu Gruevskog između 2013. i 2014.

Albanci u Makedoniji su u rekordnim brojkama glasali za SDSM na prošlim izborima posebno zato što nisu hteli još jednu vladu Gruevskog. Šesnaest godina nakon građanskog rata u Makedoniji, mnogi Albanci su zanemarili etničke podele i glasali za makedonsku stranku, jer nisu bili zadovoljni učinkom albanskih stranaka, i zato što su hteli da, preko biračkih kutija, svrgnu Gruevskog, koga smatraju korumpiranim i krivcem za otimanje makedonske države i njenih institucija.

Albanci su zajedno sa Makedoncima protestovali posle objavljivanja niza procurelih prisluškivanih razgovora 2015. Ovi prisluškivani razgovori su pokazali visoki stepen zloupotrebe vlasti koju su Gruevski i ljudi povezani s njim (uključujući članove porodice) počinili u vreme dok je VMRO bio na vlasti.

Apsurdno je i besmisleno reći da bi SDSM, druga po veličini makedonska stranka koja se zalaže za evropske i NATO integracije, podržao albansku platformu koja bi podelila Makedoniju. Takođe je vrlo opasno prikazati aktuelnu situaciju u Makedoniji kao etnički sukob, demonizovati Albance i stigmatizovati ih kao separatiste uz pomoć mita o Velikoj Albaniji.

Aktuelna situacija u Makedoniji i na Balkanu je novost, kako piše Marko Prelec, profesor na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti. On tvrdi da sada na Balkanu nemamo poznatu sliku potlačene manjine koja želi da se odvoji. Umesto toga, prema rečima Prelca, “najogorčeniji i najopasniji sukobi u većini država se vode između stranaka koje se u većini slučajeva ili uvek obraćaju većinskoj etničkoj zajednici. Manjine su samo posmatrači, uvučeni u sukob ne svojom voljom.”

Iako Albanci u Makedoniji ne priželjkuju sukob, Gruevski, koga podržavaju Rusija i mađarski premijer Viktor Orban, teži tome da sukob za vlast pretvori u etnički konflikt uz pomoć svoje perpetualne paranoje o Velikoj Albaniji (paralelno s ovim, Gruevski, Orbanov prijatelj, takođe sprovodi propagandu za desorošizaciju države).

Istina je ta da se Gruevski plaši zatvora ako ode sa vlasti. Problem u Makedoniji nije mit o Velikoj Albaniji ili albanska platforma; problem uopšte nije etničke prirode.

U Makedoniji nemamo grupu patriota koji štite svoju domovinu i njen suverenitet, imamo korumpiranu elitu koja odbija da odustane od vlasti koju je konsolidovala u proteklih jedanaest godina preko korupcije i političkog pokroviteljstva, pa će upotrebiti sva sredstva da to spreči. Njihove taktike obuhvataju i upad u parlament ili stvaranje izmišljene pretnje koja uvlači jednu manjinu u etnički sukob koji niko ne želi.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.