Posle Drugog svetskog rata, saveznička okupacija Nemačke imala je više ciljeva, od kojih su svi upereni ka krajnjoj svrsi — da Nemačka, posle Hitlera, nikada više ne postane tako snažna da bi bila pretnja svojim evropskim susedima i ostatku sveta. Među ciljevima saveznika postojao je poseban pokušaj da se odlučno nametnu novi zakoni, propisi i radnje koji bi pomogli da se dovrši mnogo teži zadatak: denacifikacija nemačkog društva.

Ovaj termin, ‘denacifikacija’, upotrebljavan je u značenju stalne eliminacije vođa, institucija i sentimenata u nemačkom kolektivnom mentalitetu koji je podržavao Hitlerov režim i držao se nacističke ideologije u ratu. Upravo je u ovu svrhu vojna vlada koja je preuzela Nemačku posle njenog poraza uvela posebne zakone i procedure, ispitivala pojedince i institucije, i očistila ostatke duboko ukorenjene nacističke ideologije među prosečnim Nemcima.

Ovaj proces je sproveden manje-više uspešno, iako neki autori, poput Džona H. Herca (John H. Hertz), tvrde da je denacifikacija u Nemačkoj bila bezuspešna — ne samo zato što nije uspela da iskoreni sve naciste sa položaja vlasti u posleratnom nemačkom društvu, već i zato što je otvorila put ‘renacifikaciji’ društva kroz rehabilitaciju mnogih nemačkih običnih ljudi koji su bili srž podrške Hitleru.

Proces denacifikacije je sam po sebi bio okrutan prema nemačkom društvu koje se, kao i u svakom drugom društvu koje je podržavalo ideologije koje su dovele do nasilne smrti mnogih ljudi, borilo da prihvati stigmu i suoči se sa realnošću. Tek je posle brojnih javnih nastupa i niza nefiltriranih informacija o zločinima Rajha stvoren osećaj srama kod naroda, kada je i osećanje kolektivne odgovornosti stupilo na snagu.

Spominjemo proces denacifikacije u Nemačkoj, jer je to jedina upotrebljiva referenca koju moramo da poredimo, makar u pogledu uloženih napora, s tim koliko se srpsko društvo promenilo u postmiloševićevskim godinama. Ne treba da smetnemo s uma da ništa, čak ni Miloševićevi i Srbijanskii zločini, ne mogu da se porede sa Holokaustom i Hitlerom, ali u pogledu oslobađanja od nacističkih politika u posleratnoj Nemačkoj i sličnih ultranacionalističkih i rasističkih politika u posleratnoj Srbiji, povlačenje ovakve paralele bi moglo da bude od koristi.

Srbija je pod Miloševićem u potpunosti prihvatila ideologiju koja je ličila na nacizam. Ovo je posebno bilo očigledno u njenom nemilosrdnom odnosu prema nacionalnim manjinama i ljudima koji imaju drugo, nesrpsko etničko poreklo. Bošnjaci i kosovski Albanci su propatili najviše pod srpskim nacizmom koji ćemo ublažiti tako što ćemo ga nazvati “srpskim nacionalizmom”. To je bio flagrantni rasizam, evidentno izražavan kroz Miloševićeve radnje i politike.

Čak iako razmotrimo samo usvojena dokumenta vladajuće Socijalističke partije Srbije i drugih političkih stranaka koje su začete u vreme rata, njihovi politički programi govore mnogo o sličnostima koje se mogu povući između Miloševićevog režima i nacističke vladavine.

Što je važnije, zločini srpske države i njenih snaga — sva njihova nepočinstva, svi genocidi i kampanje etničkog čišćenja, mučenja, brutalna ubistva, isterivanja i prebijanja, svi kampovi — ne razlikuju se mnogo od onih koje su nacisti koristili. Možda ih je bilo manje, ali su osnovni mehanizmi koji su imali samo jedan cilj, uništenje “onog drugog”, isti kao oni koje su odredili “pravi” nacisti.

Srbija, posle svega što su njene institucije i njen narod učinili, na kraju je kapitulirala poražena nakon što je pokušala da uništi kosovske Albance, nad kojima je decenijama vršila represiju.

Za razliku od posleratne Nemačke, nije bilo okupacionih snaga koje bi mogle da nametnu pravila i zakone posle bombardovanja NATO protiv Srbije i Miloševićevog konačnog poraza. Potpuna okupacija države, bez obzira na to koliko su veliki i užasni njeni zločini bili, nije bilo elegantno rešenje za kraj 20. veka prihvatljivo za zapadne sile i svet koji je, posle mnogih prilika da se spasu bezbrojni životi, konačno pojačao svoje napore da porazi Miloševića svojom vojnom snagom tek 1999.

Ali tada, većina njegovih planova da osnuje etnički čistu srpsku državu (poznatu kao Velika Srbija) okupirajući delove Jugoslavije koje je smatrao “srpskim” i ubijajući sve koji bi mu se isprečili na putu, bila je bezuspešna, uprkos desetinama hiljada života koje su Srbi oduzeli i bezbroj drugih koji su zauvek bili uništeni usled ovih napora.

Srpsko društvo nikada nije priznalo ili razumelo meru u kojoj su politike Srbije nalik nacističkim i njeni zločini sprovođeni u delo. Nedavno objavljeno istraživanje javnog mnjenja, na primer, došlo je do nalaza da 74 odsto građana Srbije čak i ne zna za četvorogodišnju opsadu Sarajeva od strane bosanskih Srba, uprkos tome što je to najduža opsada jednoga grada u istoriji čovečanstva.

Ovo ne samo da ne iznenađuje, već je i očekivano. Na kraju krajeva, srpski građani su dali Miloševiću plebiscitarnu podršku kada god su za to dobili priliku. Uz izuzetak protesta 1991. i nakon lokalnih izbora 1996/1997, koji, u stvari, nisu učinili mnogo da ga oslabe, jer je većina građana Srbije devedesetih provela u ćutanju, siromaštvu i saglasju sa režimom.

Respektovane antiratne i ljudskopravaške grupe, raštrkane i ciljane usred nacionalističke histerije koja je vladala srpskom javnom sferom, nisu mogle mnogo toga da učine sem da se registruju i beleže ono što se dešavalo. Da nije bilo njih, danas ne bismo imali ni osnovna saznanja o opsegu nepočinstava počinjenih u njihovo ime. Štaviše, ne bismo znali ni broj ljudi poginulih u ratovima, što je nešto što Srbija nikada nije prebrojala ili pravno regulisala.

Srpski rasizam prema nesrbima u Jugoslaviji, od kojih su Miloševićeve neonacističke politike potekle, bio je, a i dalje jeste, najvidljiviji u odnosu prema kosovskim Albancima. Redovni javni izlivi mržnje prema Albancima normalizovani su u toj meri da čovek deluje sumnjivo kada govori protiv njih.

Nedavni primer ove parališuće mržnje bio je otvoreno izražen tokom Svetskog prvenstva, kada su dva fudbalera albanskog porekla ‘provocirala’ Srbe svojim ‘orlovskim gestom’, izazivajući izlive govora mržnje uperene protiv kosovskih Albanaca. Srbe uče da mrze Albance i misle o njima kao nižoj vrsti koja je za jednokratnu upotrebu i učeni su ovome stalno u proteklom veku.

Još otkako je Srbija aneksirala Kosovo 1912, ovaj predeo se smatra ‘svetim’ i ‘srcem srpskog duha i nacionalnog identiteta’. Ove nacionalističke mantre jesu deo vokabulara koji okružuje kosovski mit koji je pomogao Srbima na vlasti da dođu na vlast ili da na njoj ostanu.

Ovo je proizvelo viševekovni niz političkih elita koje su hranile javni sentiment na osnovama lažnog obećanja da je Kosovo nešto inherentno ‘naše’, nešto ‘sveto’, ali istovremeno nešto ‘što nam je oduzeto’, nešto što će ‘biti povraćeno’.

Odnos prema kosovskim Albancima posmatran kroz zvanične politike i, kasnije, kroz masovne zločine koje su sprovele srpske snage, pokazuje samo mržnju i gađenje prema onima koji su bili i uvek će biti većinski narod na Kosovu — etnički Albanci.

Da se ne zadržavamo na prošlosti predugo, ipak treba primetiti da je rasizam prema kosovskim Albancima u srpskom društvu postao sasvim normalizovan pre skoro 40 godina, odmah nakon Titove smrti. Rasističko izražavanje i politike rasizma prema Kosovu i njegovom narodu bili su već na snazi i funkcionisali su punom parom pre nego što je Milošević došao na vlast.

Sva odgovornost za ovo pada na srpske intelektualce, srpsku vojsku, srpske medije, političke i verske elite. Svi su oni bili voljni kolaboracionisti u širenju mržnje među Srbima i podstrekivanju istih da sprovedu činove nasilja i represije. U periodu previranja u Komunističkoj partiji Srbije i Komunističkog partiji Jugoslavije posle Titove smrti — što je bilo vreme neprekidne krize — činilo se da bi svi Srbi mogli da budu ujedinjeni u jednom stavu koji svi dele: da su kosovski Albanci najveća pretnja po Srbiju.

Naravno, bilo je onih u Komunističkoj partiji Srbije i široj javnosti koji su ovo smatrali protivno “revolucionarnoj zaostavštini partije” ili prosto nehumanim i pogrešnim potezom. Međutim, oni su bili, kao uvek, manjina u rasističkom tkivu srpskog društva. Srpskoj javnosti je stalno ubrizgavana rasistička retorika koja je kombinovana sa gajenjem straha od kosovskih Albanaca i sa pojmom da je pokazivanje neprijateljstva prema njima, u stvari, neophodnost.

Dakle, ne čudi da Milošević, bez velikog otpora od svog društva, uvodi policijsku državu na Kosovu početkom devedesetih godina i otvara najbesomučniju deceniju za kosovske Albance.

Sa svojom desnom rukom na zapadnom frontu, Milošević je pokušao da uništi Bošnjake uz pomoć bosanskih Srba, a uglavnom je uspeo u svojim naporima. Rat u Bosni je završen Dejtonskim mirovnim sporazumom koji je podelio Bosnu, ostavljajući je disfunkcionalnom i sa Republikom Srpskom, entitetom koji je danas epicentar rasizma i šovinizma koji bi, verovatno, čak i Miloševića danas zapanjili.

Gledajući na jug, on je u tišini počeo da uništava Kosovo i njegov narod, primoravajući stotine hiljada ljudi da napuste svoju domovinu, ubijajući desetine hiljada u tom procesu.

Da nije bilo intervencije NATO 1999, Kosovo bi danas izgledalo kao istočna Bosna, ‘očišćena’ od gotovo svih nesrba. Intervencija je zaustavila Miloševića i on je svrgnut sa vlasti tokom takozvane Petooktobarske revolucije 2000. godine. Istina je u ta da je on jedva izgubio na izborima, pobedivši na duže staze, ostavljajući svoju zaostavštinu i politike nedirnutim među svojim mnogobrojnim sledbenicima u srpskom društvu. Više od 1,8 miliona ljudi je i dalje glasalo za Miloševića 2000.

Ubrzo nakon što je Miloševića porazila bizarna koalicija sastavljene od nacionalističkih i demokratskih partija, novi predsednik, Vojislav Koštunica, tvrdokorni nacionalista, proklamovao je da neće biti odmazde protiv Miloševićeve partije i njegovih visokopozicioniranih zvaničnika. On se čak protivio saradnji sa MKSJ-om koji je već bio sasvim operativan, čekajući da se optuženi suoči sa pravdom.

Ovakva deklaracija, koja je usledila odmah nakon što se novi predsednik obratio javnosti, zaustavila je u svojim tragovima svaki napor da se eliminišu Miloševićevi ljudi iz najvažnijih institucija. Upravo suprotno, oni su ostali unutar najvitalnijih delova Miloševićevog državnog aparata vlasti — Bezbednosno-informativne agencije, vojske i policije, pokrivajući svoje tragove i uništavajući dokaze o svojim zločinima.

Da nije bilo vlade Zorana Đinđića i njegove odluke da uhapsi i zatim izruči Miloševića MKSJ-u, on bi, verovatno, proveo ostatak svojih dana kao slobodan čovek.

Međutim, to ne znači da je zvanična politika prema Kosovu posle Miloševića bila išta drugačija od brojnih mutacija kroz koje je prošla u proteklih četiri decenija.

Upravo suprotno, Đinđić se, takođe, zalagao sa “kompromisno rešenje” kada je u pitanju Kosovo, pre nego što “međunarodno prisustvo” oličeno u Unmiku i Kforu počne da “prenosi izvršne i zakonodavne prerogative na novoformirane kosovske institucije”. Čak je i Đinđić hteo da “kosovsko pitanje ponovo vrati u međunarodnu arenu” pre nego što “bude prekasno”. Srbija, pod svim svojim vladarima, nikada nije planirala da se “odrekne Kosova”, dodatno cementirajući lažni narativ u javnosti da ona ima pravo na Kosovo.

Ipak, trebalo bi reći da je samo u dve kratke godine Đinđićeve vlade srpsko društvo imalo priliku da čuje nefiltrirane istine o ratovima i nepočinstvima koja su sprovedena pod Miloševićem. Ove dve kratke godine deluju kao nedosanjani san kada razmislimo o tome šta je Srbija mogla da postane.

U to vreme, javne diskusije o masovnim zločinima, genocidima, masovnim grobnicama u Srbiji koje su počele da se otkrivaju, zajedno sa telima kosovskih civila, bili su pozadina antiĐinđićevske histerije koju su predvodili centri moći — nereformisane Bezbednosno-informativne agencije i Predsedništva pod Koštunicom.

Godine 2003, kada je Đinđić ubijen hicem iz snajpera u po bela dana, postajući poslednja žrtva ratova devedesetih, sve je počelo da se vraća u ‘normalu’.

Iako je Vlada Srbije usvojila zakon o lustraciji s ciljem sprečavanja Miloševićevih ratnih huškača i zvaničnika da dođu na vlast, ovaj zakon nikada nije sproveden u delo. Protivljenje zakonu je bilo tako snažno, a kako su mafija i ratni zločinci i dalje bili uticajni iza kulisa, pokušavajući da ponovo preuzmu državu, da je bilo nemoguće sprovesti tako značajan zakon, a koji bi ih, suštinski, uklonio.

Pod tolikim pritiskom, pod regrupisanjem nacionalista i pružanjem političke podrške njegovim ubicama, Đinđiću je bilo skoro nemoguće da vodi državu. Kada se prisetimo tih vremena, on je imao sreću da je uspevao da uradi makar i toliko.

Đinđićevi naslednici, makar većina njih, nikada više nisu spominjali zakon o lustraciji. Pored toga, nije ih bio stid da sopstvene nacionalističke politike stave u prvi plan, sasvim u skladu sa onima iz Miloševićevog doba, posebno kada je reč o Kosovu.

Najgori među nama, oni koji su pozivali na ubijanje dece i nenaoružanih civila, oni koji su žestoko branili genocidne radnje Srbije u Bosni i na Kosovu, ponovo su postali poštovane javne ličnosti — neki od njih čak i visoki državni zvaničnici koji se nalaze na visokim pozicijama vlasti.

Dok su ‘demokratske’ snage u srpskom društvu flertovale sa dubokoukorenjenim rasističkim izrazima i politikama kako bi prikupile podršku, Miloševićevi naslednici su se oporavili i povratili legitimitet u javnosti. Uz pomoć Vojislava Koštunice kao premijera u dva mandata, oni su ponovo počeli da dobijaju položaje u državnoj vlasti, negirajući zločine Srbije i normalizujući ponašanje, izražavanje i javni govor za koji smo se nadali da će postati prošlost padom Miloševića.

Nije da se ovome niko nije usprotivio. Srpsko civilno društvo i neke stranke su pokušale da istupe sa alternativnim politikama koje bi odražavale istinu i osnažile pomirenje u regionu. One su, nažalost, bile bezuspešne. Poput Đinđića, oni su se suočavali sa stalnom opstrukcijom sa najviših položaja u zemlji i od strane doslovce svih institucija, zbog čega je omogućeno da se prošlost prekrije i da se politike Miloševićevih naslednika nastave.

Kada je usvojen Ustav Srbije 2006, postalo je bolno jasno da je sat nepovratno pomeren nazad, te da je Srbija završila ono što je planirala sa Kosovom.

U međuvremenu, niko se čak nije ni usudio da se suprotstavi dobro poznatim ratnim huškačima iz devedesetih: Miloševićevim socijalistima i Šešeljevim radikalima ili njihovim podržavaocima iz medija i inteligencije. Oni su, ponovo, postali najglasniji u našem društvu, sa povraćenim poštovanjem i rastućom podrškom.

Poslednji ekser u kovčeg puke mogućnosti da bi Srbija mogla da postane denacifikovano društvo bilo je ‘istorijsko pomirenje’ između Đinđićevih i Miloševićevih naslednika 2008.

Oni su proklamovali da je na snagu stupilo ‘nacionalno pomirenje’ između dveju partija, pa su čak i izjednačili “dve boli” koje potiču iz smrti Miloševića i smrti Đinđića. Tada je postalo normalno da vidite Miloševićevog portparola, Ivicu Dačića, koji je danas ministar spoljnih poslova Srbije i bivši premijer, kao i sve druge iz Miloševićevog okruženja koji su povratili svoje mesto u našim životima. Čak su i Šešeljevi radikali bili potpomognuti i dalje normalizovani. Veličanje ratnih zločinaca je nastavljeno i oni su ponovo postali nacionalni heroji, kao što je to bio slučaj devedesetih godina.

Aktuelni i bivši predsednici, Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić, desna i leva ruka ratnog zločinca Vojislava Šešelja, polako su se “evropeizovali”, iako nikada nisu izrazili žaljenje zbog svoje rasističke političke prošlosti u vreme rata ili zbog programa koji su predstavljali, a kroz koji su postali ono što su danas, kao i pod kojim su brojni ljudi nasilno izgubili svoje živote.

Sve ovo se desilo pre 10 godina. Kosovo je tada proglasilo nezavisnost od Srbije i postalo suverena država — ali država sa kamenom oko noge koji uvek pokušava da ga utopi: srpska politička elita.

Srbijom danas vladaju najbliži saradnici Miloševića za koje se pretvaramo da mislimo da su neko ko nisu. ‘Međunarodna zajednica’, to jest EU i SAD, nisu potpomogli čišćenje srpskog društva od miloševićizma. Upravo suprotno — oni su podržali lažnu tranziciju Miloševićevih lakeja u ‘proevropske’ političare i tek sada počinju da shvataju nepredviđene posledice dozvoljavanja srpskim nacionalistima da divljaju iza njihovih leđa, posebno kada je reč o dešavanjima u Republici Srpskoj u Bosni i u pregovorima između Srbije i Kosova.

S druge strane, sve relevantne srpske opozicione partije ne razlikuju se toliko od Aleksandra Vučića ili Vojislava Šešelja — i oni su se zarekli da “neće dozvoliti” Kosovu da se “otcepi” od Srbije. Ovo je ono što povezuje opoziciju i vladu — baš kao što je povezivalo Miloševića i njegovu opoziciju — kolonijalni, suštinski rasistički stav prema Kosovu.

U stvari, mnoge opozicione partije u današnjoj Srbiji ekstremnije su od samog Vučića kada je reč o Kosovu. One sugerišu da je “zamrznuti konflikt” pravo rešenje ili se, pak, otvoreno zalažu za podelu Kosova ili “humano preseljenje”, što je nečuveno u 21. veku.

Ova iluzorna realnost u kojoj oni svesno žive, baš kao i za mnoge pre njih, služi na korist samo njihovim ličnim i političkim interesima, jer su zbog toga oni relevantni u javnosti koja je zatrovana mržnjom prema kosovskim Albancima i svima drugima koji su ‘pretnja’ po interese Srbije, što su, suštinski, svi, sem Rusije.

Oni koji oblikuju uvrnutu javnu psihu — mejnstrim mediji u Srbiji, naše obrazovne institucije, naša inteligencija — skoro bez izuzetka, održavaju gangrenoznu mržnju prema nesrbima, a istovremeno podržavaju negiranje odgovornosti Srbije za zločine koje je naša država sprovela devedesetih godina.

Da nije hrabrosti srpskih organizacija civilnog društva, ljudskopravaških grupa i nekoliko medija, koji se i dalje smatraju izdajnicima i uglavnom se ignorišu od strane većine srpskoga građanstva, ne bi bilo nikoga u srpskom društvu ko bi progovorio protiv istih ovakvih otrovnih politika.

Nismo uspeli da denacifikujemo zemlju posle Miloševića, ne zato što smo bili neuspešni, već zato što nismo ni pokušali da se oslobodimo od ovog otrova. Baš suprotno, duboko ukorenjena mržnja i netolerancija, pomešana sa nerealizovanim snovima postizanja Miloševićevog političkog cilja — svi Srbi u jednoj državi na štetu svih ostalih — i dalje je vrlo živahna i dobrog zdravlja.

Posle poraza u Drugom svetskom ratu, Nemačka je preduzela ozbiljan i temeljan proces kažnjavanja onih koji su vodili i pomogli Rajhu. Javnost se suzdržavala od pokazivanja bilo kakvog saosećanja, a kamoli ponosa, prema onima koji su smatrani odgovornima za nepočinstva. Zato je danas moguće da Nemačka predvodi EU i ponovo postane poštovana zemlja, otvoreno i prosperitetno demokratsko društvo, iako je i dalje ganjaju duhovi iz prošlosti.

Doslovce nismo preduzeli ništa da se suočimo sa svojom odgovornošću za smrti tako brojne dece i uništenje tako brojnih porodica. Odbijanje Srbije da se suoči sa svojom prošlošću i njeno insistiranje da takvo stanje normalizuje i hrabro ističe samo će nas dodatno uniziti. Ovo je najupečatljivija razlika između posleratne Srbije i posleratne Nemačke — ovom drugom su vladali antifašisti i oni koji su se borili protiv Hitlera, dok ovom prvom vladaju isti ljudi koji su bili politički rođeni tokom ratova i pod Miloševićevim plaštom.

Već imamo potpunu rehabilitaciju Miloševićevih ljudi i podržavalaca, i dalje negujemo mržnju i rasističke stavove prema onima koji nisu poput nas, a i dalje se nadamo, kako bi naš predsednik rekao, da će možda jednog dana “istorijske okolnosti” da se promene u našu korist, da bismo vratili ono što smatramo svojim.

Smrtonosni trendovi koji se vide u Republici Srpskoj, koja, prema mnogim izveštajima, naoružava narod uz pomoć Srbije i Rusije, pored rastućih napetosti oko severa Kosova i razgovora o razmeni teritorija, mogli bi da budu prva naznaka koja će ponovo raspaliti celi region.

Upravo zato oni koji su nekada predugo skretali pogled sa smrtonosnog Miloševićevog zurenja ne bi trebalo da dozvole da se bilo kakve zamisli o podeli Kosova ostvare. Na vladare Srbije bi trebalo izvršiti snažan pritisak da prestanu da šire ideje o podeli Kosova; Srbija bi trebalo da bude primorana da prizna kosovsku nezavisnost i da promeni svoje miloševićevske politike prema regionu. Isto važi za Bosnu, gde Milorad Dodik iz Republike Srpske otvorenije nego ikada ranije govori o raspadu zemlje.

Ne tako davno, Srbija je bila agresor koji je koristio smrtonosnu silu da uništi Jugoslaviju kako bi sproveo ‘nacionalni projekat’ i definisao granice duž etničkih linija. Uprkos tome što je izgubila svaki rat vođen devedesetih, Srbija je uspela da učini da te etničke linije ne budu tako mutne, zbog toga što su srpske snage vršile genocid i sprovodile etničko čišćenje u regionu.

Svi koji misle da se Srbija ne bi usudila da napravi još jedan začarani krug sukoba koji bi završio još jednim ratom, samo treba da pogleda u one koji danas vladaju društvom u Srbiji.

To su isti ljudi koji su sve ovo već jednom pokušali i čija politička moć potiče od podrške koju imaju, jer obećavaju da je vreme da se vrati sve ono “što nam je ukradeno”, kao što je to činio Milošević.

Kosovo je, oduvek, prva stvar na spisku. Ipak, krajnji cilj Srbije bio je da nikada potpuno ne inkorporiše Kosovo u svoje granice, već da kreira protodržavu na Kosovu, sličnu Republici Srpskoj, čiji bi ‘identitet’ uvek bio u opasnosti sve dok se konačno ne odvoji i pridruži Srbiji, tako osnivajući Veliku Srbiju, neispunjeni san svih političkih lidera koji su trenutno na vlasti i koji grade svoje karijere na tom đavolskom obećanju.

Zato je sada bitnije više nego ikada ranije da razgovaramo o posledicama pređašnjih agresija Srbije, jer aktuelna situacija u velikoj meri liči na vreme kada se Milošević peo na binu na Gazimestanu 1989. i proklamovao da “ni oružani sukobi nisu isključeni” u odbrani interesa Srbije.

Posebno je neoprezno prisećati se ovoga u današnje vreme, imajući u vidu ‘istorijski govor’ srpskog predsednika Aleksandra Vučića koji je održan prilikom njegove posete Kosovu. Umesto da osudi politiku Srbije iz devedesetih godina i postavi osnove za pomirenje između Srba i Albanaca, on je sasvim prigrlio Miloševića, nazivajući ga “velikim srpskim liderom” i opravdavajući njegove neonacističke politike.

Ovo je bilo i te kako bolno čuti na Kosovu koje je, pored Bosne, propatilo najviše u rukama ‘balkanskog kasapina’. Vučićev govor ga je obavezao na težnje koje je Milošević proklamovao u svom gazimestanskom govoru pre skoro 30 godina i nedvosmisleno pokazao da se Vučić, uprkos velikoj nadi, posebno sa Zapada, nije uopšte promenio od vremena kada je bio jedan od najsilnijih Miloševićevih ratnih huškača.

Ovo je postalo jasno na početku Vučićeve vladavine. On nije imao bilo kakve namere da “normalizuje” odnose, upravo suprotno, on je igrao dobro izrežiranu dvostruku igru: govoreći sve da udovolji Zapadu, dok istovremeno podgreva miloševićevske aspiracije kod kuće.

Kao što se više puta pojavljivalo upozorenje u proteklih šest godina, Vučić na vlasti sa povraćenom podrškom i rehabilitovanom karijerom može da predstavlja veću opasnost nego što je to bio slučaj devedesetih godina. Odavno je prošlo vreme za one sa uticajem na srpskog predsednika koji mogu da izvrše pritisak na njega, da umiri razdornu i preteću retoriku koja je jednom podstakla brojne da uzmu oružje u ruke i odu u rat. Njegov govor na Kosovu je pokazao da bi isto moglo iznova da se desi.

Prošlo je 19 godina otkako je Srbija izgubila svoju vlast i kontrolu nad Kosovom, što je bio neophodni preduslov za građane Kosova da počnu proces zaceljenja i izgradnje svoga društva od paramparčadi. Svi bi trebalo da podržimo rast Kosova ka otvorenom, demokratskom, multikulturalnom i poštenom društvu unutar unitarne, sasvim međunarodno priznate države sa svojim mestom i ravnopravnim statusom među nacijama sveta.

Posle svega kroz šta je narod Kosova prošao u proteklim decenijama, trebalo bi konačno da budu ostavljeni na miru i da ih bivši tlačitelji više ne zastrašuju. Iako ništa ne može da olakša patnju preživelih ili da ih vrati iz mrtvih, Srbija bi trebalo makar konačno da ostavi ovaj narod na miru, bez pokušaja da se trajno meša u njihove živote. Ne samo da bi od ovoga koristi imali građani Kosova, već bi to bio redak znak da se stvari u Srbiji mogu promeniti nabolje.

Imajući u vidu aktuelnu političku atmosferu u Srbiji, šanse za ovakav ishod su tanke, ali bi čovek mogao da se nada da, ako ne svojevoljno, međunarodna zajednica bi trebalo da izvrši pritisak na Srbiju da olabavi svoj obruč oko Kosova i da pređe preko bitaka koje je nepovratno izgubila.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha).

Vrati se na monografiju