Policijski „lanac“ stegao je ulaz zgrade na adresi Dunavski kej 20 u centru Beograda. Momci u plavim bluzama drže se blizu, gutaju knedle i pokušavaju ignorisati psovke toliko sočne da ne mogu da ih ne čuju. Sunčevi zraci sleću na njihova čela probijajući se kroz krošnje drveća ispred zgrade u kojoj živi penzionerka Branka Havatmi sa sinom koji boluje od cerebralne paralize i u čijem stanu „dežura“ izvršitelj Nenad Botorić, pokušavajući da je ubedi da napusti dom u kome živi više od 20 godina.

Ispred policijskog „živog zida“ stoje ljutita bakica sa purpurnim cegerom, krupni momak u maskirnim pantalonama sa majicom „Jaka Srbija“, mršuljava devojka sa dredovima i anarhističkim znakom preko grudi, komšinica Milica od preko puta i „prijatelj Goran“ koji besno kidiše na plavce uzvikujući „neprijatelji naroda, vi ste neprijatelji naroda“.

Tu su i poslanici parlamentarne stranke Dveri u pepeljasto sivim odelima, profesor savremene političke teorije Đorđe Pavićević, aktivisti Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd, članovi Socijal-demokratske unije i studentskog pokreta „Sedam zahteva“, ali i nacionalisti iz pokreta „Čuvari anđela“.

Različite grupe i pojedinci ujedinjeni su protiv izvršitelja i pokušavaju pomoći porodicama koje bivaju prisiljene da napuste svoje domove. Foto: Isidora Petrović.

Nekoliko metara pored, u hladovini čuče i Radomir Počuča, osuđenik na uslovnu kaznu zatvora zbog učestovanje na strani ruskih snaga u ratu u Ukrajini i Nemanja Ristić koga Crna Gora sumnjiči za učestvovanje u pokušaju državnog udara u oktobru prošle godine.

Ova „spoj nespojivog“ postao je deo standardne scenografije u Srbiji u kojoj prinudna iseljenja, od uvođenja funcije „javnih“ izvršitelja 2011. godine, predstavljaju sve ozbiljniji prst u oku osiromašenog građanstva. Levičari, desničari, komšije i obični građani, okupljaju se rame uz rame radi odbrane ugroženih stanara od izvršitelja.

Međutim, u slučaju penzionerke Branke Havatmi pritisak građana nije urodio plodom i, nakon sedam sati mukotrpne borbe, blokiranja izlaza iz zgrade vrećama šuta i bušenja guma na kamionima za iseljenje, ona je odlučila da stan napusti sama.

„Iseljenje bi mi dodatno naplatili. Bolje sama da platim da mi iznesu stvari“, kaže potresena  Branka, dok joj sina Tareka odvoze kola hitne pomoći.

Slučaj porodice Havatmi izazvao je veliku pažnju javnosti zbog toga što je klasičan primer „klanja vola za kilo mesa“, odnosno kršenja načela srazmere koji izvršitelju zakonski zabranjuje prodaju nečije imovine zbog duga koji je mnogo manji od vrednosti prodate imovine.

Naime, izvršitelj je zbog duga od samo 6.500 evra prodao stan površine 48 kvadratnih metara u elitnoj beogradskoj opštini za svega 26.000 evra, uprkos tome što se na ovoj lokaciji kvadrat stambenog prostora prodaje i za više od 1300 evra.

Iako je izvršitelju Botoriću i pre prve licitacije za prodaju stana ponuđeno da se dug isplati, on se o zahtev advokata porodice Havatmi oglušio.

Takođe, nakon što je prodao stan, Havatmijevima 110 dana nije dostavio dokumentaciju o prodaji, iako je po zakonu na to obavezan. Komora javnih izvršitelja je za sada procenila da u ovom slučaju nije bilo kršenja procedure, a o tome da li je Botorić veštački pumpao troškove čitavog procesa, naknadno će odlučiti.

Uvođenje institucije privatnih izvršitelja u zakonski ovir 2011. godine predstavljeno je kao mera koja će rasteretiti preokupirane sudove u Srbiji, ali pre svega doprineti efikasnijoj naplati dugova za komunalne i druge usluge. Međutim, kao i većina „tranzicionih reformi“ čiji je cilj poboljšanje „poslovne klime“, u praksi se pokazalo da su najveće žrtve izvršitelja upravo najsiromašniji – oni koji imaju problem da plaćaju dugove zbog izuzetno teške socijalne pozicije u kojoj se nalaze.

Radi ubrzavanja procesa naplate dugova, izvršiteljima su data ogromna ovlašćenja, dok su prava dužnika maksimalno sužena čime su praktično postali žrtva „udruženog koruptivnog poduhvata“ izvršitelja i poverioca.

Epidemija podizanja troškova

Naime, uprkos tome što su izvršitelji zakonski imenovani kao „javni izvršitelji“ oni u realnom životu obavljaju funkciju privatnih poslovnih ljudi koji direktno rade za poverioca i čiji je cilj „maksimizacija profita“ i što efikasnija naplata duga.

Upravo zbog ovakve strukturne pozicije izvršitelja u praksi je često dolazilo do „epidemije podizanja troškova“ čime bi se prvobitni dug povećao nekoliko puta, ali i nameštanja licitacija za nekretnine koje se prodaju. Takođe, građani su se žalili i da im se zaključci o izvršenju ne dostavljaju na pravu adresu, zbog čega često ne stižu da se žale na vreme.

Ipak, nakon pritužbi građana, ali i kritika Zaštitnika građana i Saveta za borbu protiv korupcije, zakon je promenjen 2015. godine. Radna grupa koja je predlagala izmene zakona ocenila je da je zakon iz 2011. predstavljao ,,civilizacijsko nazadovanje vladavine prava u Srbiji” zbog kog se „zarad brzine žrtvuje jasan tok postupka, izaziva opšta nesigurnost, krše prava stranaka i gotovo uvodi zakon prava jačega i beskrupuloznijeg”.

Međutim, promena zakona je bila kozmetičke prirode, jer iako je dužnik dobio priliku za žalbu koja teoretski može da odloži izvršenje, u praksi mu to previše nije pomoglo zbog čega se i dalje beleži ogroman broj žalbi građana, ali i potresnih deložacijskih scena sa početka teksta.

Policijska podrška izvršiteljima kao dokaz potpore države za ovakve prisilne mjere. Foto: Sara Nikolić.

Jedini pravi uspeh promene zakona je izmena način dodele predmeta kojim je „presečen“ lanac korupcije između izvršitelja i javnog preduzeća. Naime, prema zakonu iz 2011. predmeti su dodeljivani prema sedištu poverioca, a ne dužnika, zbog čega javna preduzeća nisu sprovodila javne nabavke prilikom izbora izvršitelja, već su imali svoje „omiljene izvršitelje“. O tome svedoči i zanimljiv slučaj novosadskog „Infostana“ koji je samo jednom izvršitelju dodelio 6.057 predmeta i predujam od 30 miliona dinara, dok je drugi dobio 1.012 predmeta i predujam od 4,8 miliona dinara.

Kažeš poboljšanje „poslovne klime“, a misliš „klasni rat“

Ipak, jedan od većih problema je nadzor nad radom izvršitelja. Kontrolu rada izvršitelja vrše Komora javnih izvršitelja i Ministarstvo pravde kroz postupak po pritužbama, ali i nadležni sudovi odlučujući po pravnim lekovima.

Međutim, s obzirom da je Komora cehovsko udruženje koje razumljivo štiti sopstvenu profesiju, dok je Ministarstvo pravde izvršitelje i uvelo u zakonski okvir, sasvim je logično zbog čega monitoring izvršiteljske prakse nije na zadovoljavajućem nivou.

Način na koji izvršitelji funkcionišu u Srbiji paradigmatičan je primer funkcionisanja pravne države u finansijski zavisnoj državi na poluperiferiji kapitalizma u kojoj zakonski ovir služi pre svega za poslovnu aklimatizaciju stranih investitora, banaka i domaćih tajkuna čiju cenu najčešće plaćaju najugroženiji građani.

U zemlji u kojoj imovinski cenzus ne postoji, građani nemaju pravo na lični bankrot i gde je svaki četvrti građanin na ivici siromaštva, izvršitelji – kao poslovni ljudi maskirani odelima javnih službenika – predstavljaju kaznenu ekspediciju najmoćnijih operisanu od socijalne osetljivosti ili brige o javnom interesu.

Tadašnja zamenica ministra pravde Nela Kuburović dobitnica je priznanja Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) u 2015. zbog doprinosa unapređenju Zakona o izvršenju. Sledeće godine je postala ministarka.

„Na taj način ispunjavamo naše obaveze iz strateških i akcionih planova za pregovaračko Poglavlje 23, doprinosimo boljoj investicionoj klimi u Srbiji i poboljšanju položaja Srbije na svetskoj Duing biznis listi“, rekla je Kuburović na III Godišnjem savetovanju javnih izvršitelja u martu ove godine.

“Ne damo” poruka je koju su građani stavili ispred vrata porodice Havatmi pokušavajući spriječiti iseljenje. Foto: Sara Nikolić.

Činovnici i državnici države Srbije redovno dobijaju pohvale od evropskih i međunarodnih ekonomskih institucija zbog svog redukovanja uloge države iz servisa svih građana u agenciju za privlačenje krupnog kapitala, ali i implementacije „mera štednje“. Izvršitelji, u datom konteksu, samo su „batina“ pravne države i jedan od elemenata u sprovođenju onoga što neoliberalne tehnokrate mistifikatorski nazivaju „fiskalnom konsolidacijom“.

Ipak, s obzirom da „stezanje kaiša“ uvek podnose oni sa najtanjim novčanikom – u državi u kojoj je socijalna pravda prognana kao kobna zaostavština „totalitarnog socijalizma“ – ne možemo ih nazvati nikako drugačije do „uterivačima dugova“ i serviserima najmoćnijih u iscrpljujućem tranzicijskom klasnom ratu koji nikada ne prestaje.

Naslovna fotografija: Sara Nikolić.