Prema mišljenju dvadesetpetogodišnjeg aktiviste civilnog društva, Šćiprima Ljubištanija, posmatranje izbornog procesa predstavlja jedan od najbitnijih aspekata demokratije; on je direktno uključen u izborne procese od 2010. Parlamentarni izbori koji su održani te godine bili su pogođeni brojnim problemima, do te mere da je američki ambasador na Kosovu, Kristofer Del, govorio o “krađi glasova na industrijskom nivou”.

Bio je to prvi put da je Ljubištani glasao i prvi put da je bio posmatrač u svom gradu, Uroševcu. Ipak, ti izbori su mu ostali upamćeni zbog visokog broja nepravilnosti i manipulacija. Oni su samo poslužili da ga dodatno ubede u važnost posmatranja izbora. Tada mu se probudila pasija koju neguje otada.

Ekonomista po profesiji, Ljubištani je od svoje 16. godine učestvovao u radu nevladinih organizacija koje su se fokusirale na izborni proces, uključujući organizacije poput Inicijative za napredak (INPO), Ljevizja Folj (Pobuni se) i Demokratija u akciji. Iz svog iskustva posmatranja, primećuje da je došlo do napretka u izbornim procesima i organizaciji izbora u ovoj zemlji. Ljubištani je primetio da se trendovi glasanja trenutno menjaju usled insistiranja građana koji zahtevaju promene od političara.

Foto: Fikret Ahmeti / K2.0.

K2.0 je razgovarao sa Ljubištanijem o problematičnim izborima iz 2010, o kažnjavanju ljudi koji su petljali sa glasovima, o razlici između organizovanja lokalnih i parlamentarnih izbora, kao i o predstojećim izborima koji se održavaju 22. oktobra, čija je predizborna kampanja označila promenu diskursa kod političara, kako je sugerisao.

K2.0: Već ste godinama posmatrač na izborima u ovoj državi. Šta vas je motivisalo da se time bavite? Šta možete da nam kažete o svom prvom učešću u izbornom procesu?

Šćiprim Ljubištani: Kada sam imao 16 godina, počeo sam da učestvujem u radu civilnog društva. Naime, bio sam deo serije događaja pod nazivom “Takmičenje u debati”. Kada sam 2010. postao punoletan, uključio sam se i u izborni proces tako što sam monitorisao izbore. Zamislite, tada nisam znao kako se glasa, ali sam učestvovao u treninzima i kasnije sam postao posmatrač na izborima u sledećih nekoliko godina.

Poslednji put kada sam ušao u birački centar, uvideo sam da stranački posmatrači gledaju na nestranačke posmatrače kao ljude koji su došli da bi pravili probleme, u smislu da su oni tamo prisutni samo da bi prijavili potencijalne nepravilnosti. Oni veruju da moraju da budu oprezni prema nama.

Oni su, obično, iskusniji i od samog početka postavljaju pitanje: “S kim ste ovde? Ko vas je poslao? Šta ćete da radite?” Tako počinje proces međusobnog upoznavanja. To je kao u džungli, kada životinje saznaju koja ima koliku snagu. Zato sam shvatio da je moja uloga u ovom procesu da pokušam da sprečim potencijalne nepravilnosti najbolje što mogu, čak i ako se to desi samo u učionici u kojoj se nalazim.

Izbore poredite sa džunglom i kažete da ste prvi put učestvovali na izborima kao posmatrač još 2010. Mnogi incidenti su prijavljeni na tim izborima. Neko je rekao da je počinjena “krađa glasova na industrijskom nivou”. Kako je to uticalo na vaše angažovanje na drugim izborima?

Kada se nalazite u učionici — posebno u to vreme, kada je tehnologija bila slabije razvijena — onda niste svesni onoga što se dešava na drugim mestima. Godine 2010, tek sam dan kasnije čuo za ono što se desilo i to me je nateralo da dobro porazmislim, sebe sam pitao da li sam dobro postupio.

Počinjete da pretražujete svoj um, pokušavajući da saznate šta se desilo u vašem biračkom centru. Na svu sreću, nije bilo manipulacija u centru u kom sam se ja nalazio, međutim, izborni proces na državnom nivou u kom sam učestvovao sadržao je centre u kojima je izlaznost dostigla 126 odsto. Čovek se onda oseti loše, jer zna da je njegov doprinos nedovoljan.

Otada ste učestvovali i u drugim izbornim procesima. Da li ste videli neke promene u organizovanju izbora i izbornim procesima?

Postoje velike promene u procesima i načinu na koji ljudi glasaju. Oni imaju različite zahteve i više ne padaju na jeftine laži. Promenio se i način na koji se organizuju izbori. Zašto se to promenilo? Jer danas imamo više medija koji prate ovaj proces. I najmanji incident u biračkom centru može se preneti uživo, što može mnogo ljudi da vidi za samo nekoliko minuta. Ovo je ishod tehnološkog napretka i uticalo je na unapređenje izbornog procesa.

Štaviše, birački spiskovi su unapređeni. Sećam se kolika je 2010. gužva bila, jer su ljudi pokušavali da saznaju na kom biračkom mestu treba da glasaju. Danas je to jednostavnije. Sada, uz pomoć broja lične karte, možete da saznate na kom mestu treba da glasate. Ovo su tehnička pitanja koja su izazvala brojne probleme u prošlosti, ali ih je tehnologija sada rešila. Smatram ovo prvim napretkom u načinu na koji institucije organizuju izbore.

Onda sam, posle 2010, primetio da institucije insistiraju na tome da se izbori sprovedu na pravilan način. Počeli su da pričaju učesnicima izbornog procesa o Krivičnom zakoniku i kaznama za petljanje sa glasovima, tužioci su počeli da budu neposrednije uključeni u proces, nadležne osobe su počele da bivaju uključenije u organizovanje izbora, što su detalji koji su uticali na to da se izborni proces unapredi.

Kažete da su incidenti iz 2010. uticali na bolje organizovanje narednih izbora?

Posle 2010, svi su se fokusirali na izbore i počeli su da zahtevaju veću odgovornost. Na lokalnim izborima iz 2013, mnoge lokalne i međunarodne organizacije su učestvovale u procesu monitorisanja, mediji su bili uporniji, a ne zaboravimo i da su tužioci bili uključeniji u procese. Incidenti iz 2010. su izazvali reakcije kod ljudi, što je, prema mom uverenju, ono što je nateralo institucije da odgovore na ove izazove.

Foto: Fikret Ahmeti / K2.0.

Sem parlamentarnih izbora, vi ste vrlo uključeni u lokalne izbore. Da li ste primetili razliku u pristupu političkih partija i institucija po pitanju ovih dveju vrsta izbora?

Da, ima razlika. Na parlamentarnim izborima imate četiri ili pet kandidata za poslanike iz jednoga grada i cela partijska struktura datoga grada radi samo sa tim ljudima. Na lokalnim izborima imate 45 kandidata za jedno mesto u Skupštini Opštine. Zbog toga se povede pravi rat u stranci, jer je moguće glasati samo za jedno ime sa liste koju ponudi partija.

Na parlamentarnim izborima možete da glasate za do petoro kandidata za poslanike, a ima i kompromisa, jer su svesni toga gde mogu da osvoje glasove. Na lokalnim izborima se ovo ne dešava; ako ja ne dobijem glas, onda ćete vi da ga dobijete. Prirodno je da ovo utiče na institucije da organizuju izbore.

U nekim opštinama smo imali vanredne izbore. Da li se oni razlikuju po načinu na koji se organizuju ili po pristupu političkih partija i lokalnih institucija?

Vreme za kampanju je kraće. Zbog toga je kampanja intenzivnija, što smatram pozitivnim. Primećujemo da je intenzivitet opao u aktuelnoj kampanji i političke partije ostavljaju poslednju nedelju za potpunu mobilizaciju. Možda nemaju dovoljno ljudskih resursa da bi sproveli kampanju u trajanju od jednog celog meseca.

S druge strane, Centralnoj izbornoj komisiji (CIK) je lakše da organizuje izbore u samo jednoj opštini, jer fokusira sve svoje resurse na datu opštinu. Zbog toga imamo regularniji izborni proces. Verujem da bi to trebalo da natera CIK da poveća nivo svojih resursa kako bi se izbori bolje organizovali.

Na nedavnim parlamentarnim izborima, CIK-ov veb-sajt nije radio duže od 24 sata. To je problematično, jer narod ne može ni na jednom drugom mestu da dobije zvanične informacije, zbog čega se povećavaju šanse za plasiranje netačnih informacija koje bi mogle da izazovu probleme. Štaviše, problemi sa registrovanjem glasača iz dijaspore desili su se zbog [ograničenih] kapaciteta CIK-a.

Da li ste primetili razliku u napretku u izbornom procesu po opštinama? Kako utvrđenja partija utiču na izborni proces?

Učestvovao sam u procesu monitoringa u nekim od ovih utvrđenja i primetio sam da je broj partijskih militanata koji lutaju hodnicima veći, a primetio sam da su okrutniji nego na drugim mestima. Često misle da mogu da rade šta im se prohte. Zanimljivo je da čak i u gradovima imate utvrđenja različitih partija; u pojedinim naseljima i komšilucima u kojima žive rođaci političara i tako dalje. Jedan od problema s kojim sam se suočio u ovim gradovima jeste veće prisustvo ljudi u hodnicima. Oni ne shvataju da samo njihovo prisustvo ometa izborni proces.

Vremenski rokovi su, takođe, problematični na ovim lokacijama. Na primer, u 18.00 počinju da vrše pritisak na vas da biste odložili vreme zatvaranja biračkih mesta, gde vam govore: ‘Još nekoliko ljudi dolazi da glasa, narod je dosad bio da radi, itd…’

Foto: Fikret Ahmeti / K2.0.

Međutim, u poslednje vreme se dešava to da su ova politička utvrđenja doživela potres. Ne znam mnogo ljudi koji bi bili voljni da odu u zatvor za svoje stranke. Kazne za petljanje sa glasovima su uticale na to da stranke koriste drugačiji pristup u svojoj potrazi za glasovima. Stranke danas imaju tendenciju obezbeđivanja glasova van biračkih centara. Tako je generisan manji broj nepravilnosti u procesu glasanja.

Na primer, na biračkim mestima ste sve do 2013. mogli da viđate ljude iz partije nazivane ‘koordinatorima’. Da budem iskren, nisam siguran šta su koordinisali. Njihov jedini zadatak je bio da donose vodu, da se javljaju na telefone članova biračkog odobra i da lutaju hodnicima. Ova hijerarhijska struktura je počela da bledi na poslednjim izborima.

Da li smatrate da nevažećih listića ima zbog toga što CIK nije na pravilan način informisao birače o tome kako se glasa?

Ne verujem da ljudi u tom smislu nisu obavešteni. Na izborima održanim 11. juna broj nevažećih listića se duplirao, a ja mislim da se to jedino može objasniti kao nezadovoljstvo građanstva iskazano prema političkoj klasi. Zato bi trebalo da mislimo i diskutujemo o mogućnosti davanja opcije građanima da ne glasaju ni za koga. U Francuskoj imaju opciju ‘belog listića’, što znači da ne glasate ni za jednog kandidata.

Ako bismo preveli 50.000 nevažećih glasova sa nedavno održanih izbora, onda bi to značilo da bi makar četiri mesta u Skupštini Kosova moralo da bude prazno. Građani veruju da niko od političara ne zaslužuje da sedi na tim mestima. Barem ja tako vidim ovu situaciju.

Stalno pominjete promene u pristupu građana prema izbornom procesu. Da li je to uticalo i na pristup kandidata za gradonačelnike prema građanima?

To je kao fizika: akcija i reakcija. Svakako da je dosta toga ostalo da se uradi da bi se ostvarile kvalitativne promene, ali su političari primili poruku da građani žele promene — to je nesumnjivo. Sada su na potezu političari koji treba da deluju i ostvare promene, nakon čega će doći do reakcije, što je način na koji će građani da vide da se promene dešavaju. Ono što vidimo jeste da stranke na svoje liste stavljaju nova lica.

Štaviše, političari su i sami promenili svoj diskurs. Kandidati u aktuelnoj kampanji više govore o mladima, ne daju prazna obećanja i nude konkretne stvari. Dva sektora, sektor omladine i kulture, i poljoprivredni sektor, koji su godinama zanemarivani — a ako nisu zanemarivani, onda se tek malo uradilo u njima — obuhvaćeni su diskursom kandidata za gradonačelnike u kampanji. Na dvema debatama za lokalne izbore, primetio sam da su dva kandidata tražila više minuta da bi pričali o mladima. Smatram da se to dogodilo zbog poruke koju su dobili od građana.

Da li ćete učestvovati na izborima 22. oktobra kao posmatrač? Ako je odgovor potvrdan, šta vas motiviše na tako nešto?

Iako ne učestvujem u radu nijedne NVO, pronaći ću način da se uključim u izborni proces ovog meseca. Osećam određenu strast prema tome. Drugi to osećaju prema sportu, muzici ili filmu. Meni ovo predstavlja direktno uključivanje u izborni proces. Monitorisanje izbora smatram aktivizmom za kvalitativne promene u društvu u kom živim. K

Naslovna fotografija: Fikret Ahmeti / K2.0.

Back to Monograph on Local Elections 2017