U avgustu 2002. godine prisustvovao sam suđenju Slobodanu Miloševiću pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu. Početkom juna 2024. ponovo sam posetio Hag, ovog puta da posmatram suđenje bivšim članovima Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) Hashimu Thaçiju, Kadri Veseliju, Rexhepu Selimiju i Jakupu Krasniqiju pred Specijalizovanim većima Kosova (SVK). Svi se terete po šest tačaka za zločine protiv čovečnosti i četiri tačke za ratne zločine; U optužnici se takođe navodi da su četvorica bili članovi “udruženog zločinačkog poduhvata”. Suđenje, kao i sam sud, jasno pokazuju kako je značaj Kosova za Zapad opao.
(Ono)strani sud
SVK su gotovo potpuno nestala iz medijskog fokusa. Bilo je povremenih izraza društvenog nezadovoljstva na Kosovu, ali su sadašnje procedure uglavnom skrajnute u pozadinu. U trenutku objavljivanja, YouTube kanal SVK-a ima samo 571 pratilaca, a većina postavljenih video snimaka ima samo nekoliko desetina pregleda. S obzirom na važnost suđenja, ovo je prilično upečatljivo. Ravnodušnost javnosti bez sumnje proizlazi iz same prirode ovih procedura.
Prikazi suđenja na filmu i televiziji su daleko od stvarnosti; umesto dramatičnih trenutaka visoke napetosti, oštrih sukoba i uzbudljivih otkrića, postupci SVK-a odvijaju se izuzetno sporo. To je u velikoj meri zbog toga što pravni postupci detaljno istražuju svako svedočenje, ali i zbog toga što se u ovom sudu svako pitanje svedoku prvo prevodi, a zatim svedok odgovara, što takođe zahteva vreme. Često se dešava da glavni sudija zamoli svedoka da uspori kako bi prevodioci mogli da ga sustignu. Većina postavljenih pitanja odnosi se na obične monotone detalje; do trenutka kada se dođe do nečega važnog, prođe nekoliko sati.
U sudnici vlada gotovo nadzemaljska atmosfera; sudije, tužioci i timovi odbrane svi nose dugačke haljine koje im daju izgled jednog monaškog reda. Četvorica sudija — iz SAD-a, Švajcarske, Nemačke i Republike Irske — posmatraju odozgo sa podignute platforme kao da su neka onostrana rasa viših bića iz “Ratova zvezda”.
Javna galerija u sudnici je uglavnom prazna, ali je povremeno zauzmu grupice pravnih studenata; oni revnosno prave beleške dok tužioci i branioci govore, šapućući jedno drugom kada sudije intervenišu. Oni su tu da prouče sudski proces i slušaju rasprave o pravnim nijansama; za njih je suđenje spektakl, razvijajući studijski slučaj, deo disertacije. Optuženi su samo sporedni likovi, a Kosovo je tek neka ratom razorena zemlja u Istočnoj Evropi koju će verovatno malo ko od njih da poseti.
“Zašto li sam pristao na ovo?!”
Mora da je ponižavajuće za Thaçija biti izložen na ovaj način pred javnom galerijom — i onima koji prate direktni prenos — dok tužilaštvo nastoji da ga prikaže kao ratnog zločinca i OVK kao “udruženi zločinački poduhvat”. U sudnici su veštine koje su ga učinile vođom pobunjenika, premijerom i predsednikom beskorisne; njegov ugled, sposobnost da brzo donosi odluke, političko spletkarenje, sve je beskorisno ovde. Sudnica nije prirodno stanište za “Zmiju”, kako mu je bio ratni nadimak.
Dok gledam kako se Thaçi igra sa svojim roze markerom, neudobno ljulja u stolici, uz povremene očajničke uzdisaje, pitam se da li se vraća u dane kada su ga svetski lideri obožavali, kada ga je tadašnji potpredsednik SAD-a Joe Biden nazvao “kosovskim Georgeom Washingtonom” na prijemu u Beloj kući. Ali takođe mogu da zamislim da se na optuženičkoj klupi sigurno i sam pita: “Zašto li sam pristao na ovo?!” Naime, jedna od najzanimljivijih činjenica u vezi sa ovom najneobičnijom pravnom institucijom je to što je Thaçi aktivno lobirao za osnivanje suda pred kojim se danas i sam nalazi.
Osnivanje “Specijalnog suda”
Uspostavljanje suda — koji se zasniva na kosovskim zakonima, ali je smešten u inostranstvu i sastavljen od stranih sudija — zahtevalo je promenu Ustava Kosova. To je morala da odobri kosovska skupština; tako smo svedočili čudnom prizoru gde je Thaçi uspeo da ubedi kosovsku skupštinu da osnuje sud koji će suditi generalima OVK, koje većina naroda na Kosovu smatra nacionalnim herojima. Iako je sud pravno gledano kosovski sud zasnovan na kosovskim zakonima, u svakom smislu to je strani sud koji donosi odluke o pitanju koje je duboko osetljivo za narod Kosova. Stoga, iako je javnost generalno nezainteresovana za sudske postupke, biće itekako zainteresovana za konačne presude.
Iako nećemo pogrešiti ako kažemo da bez njegove podrške ovaj sud ne bi bio oformljen, Thaçi ga je naknadno opisao kao “najveću moguću nepravdu i uvredu učinjenu Kosovu i njegovom narodu”. Jasno je da on nije želeo da oformi sud, već je morao. Zaista, priznao je to kasnije izjavivši da je podržao osnivanje suda jer je “bio pod velikim pritiskom međunarodne zajednice”.
Možemo slobodno pretpostaviti da je pod “međunarodnom zajednicom” mislio na zapadne države, pre svega SAD. Te države su veoma glasno pozivale da se osnuje sud, a kasnije, nakon pokušaja da se sud ukine, zemlje Kvinte — Francuska, Nemačka, Italija, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD — izdale su neuobičajeno oštru pretnju napominjući da će Kosovo snositi “ozbiljne negativne posledice” ako to učini, jer bi to bilo viđeno kao “odbacivanje partnerstva Kosova sa našim zemljama”.
Optužbe da je OVK počinila ratne zločine istraživane su od strane MKSJ-a, sudova UNMIK-a, EULEX-a, nacionalnog pravosuđa Kosova i srpskih sudova. SVK je stoga šesti sud koji istražuje OVK. Ovo je izuzetno neobično; šta je to u vezi sa navodnim zločinima koje je OVK počinila što opravdava toliko ponovljenih istraga? Najjednostavniji odgovor je da žrtve traže pravdu, a počinioci ostaju na slobodi. Međutim, da li zaista neko veruje da je ovaj sud osnovan zbog jedne jedine želje za pravdom?
Samo najnaivniji mogu da zamisle da se pravni postupci na neki način odvijaju iznad ljudskih faktora, neokaljani interesima i moći. SVK je očigledan primer toga; sud nije morao da se oformi. On je oformljen samo zato što su određeni akteri — pre svega bivši zapadni saveznici Kosova i posebno SAD — to želeli. Ali zašto? Odgovor je sve očigledniji; ovaj sud je osnovan jer je Zapad želeo da udovolji Srbiji.
Udovoljavanje Srbiji
Zapadna moć je u opadanju najmanje od 2008. godine, kada je ruska invazija Gruzije i globalna finansijska kriza označila početak uspostavljanja novog svetskog poretka. Prilagođavajući se novom multipolarnom poretku, Zapad je redefinisao svoje spoljnopolitičke obaveze u nastojanju da konsoliduje, a ne proširi svoj uticaj kao ranije. Ova prilagođavanja znače da su neki dosadašnji saveznici, poput Kurda i najupečatljivije Avganistanaca, napušteni.
I Kosovo je pretrpelo posledice ovih promena u politici; kao što je postalo očigledno u poslednjih dvanaest meseci, Zapad sada jasno favorizuje Srbiju u odnosu na Kosovo. Pre više od decenije, jasno je bilo da je u multipolarnoj eri od suštinskog značaja privući Srbiju ka Zapadu i udaljiti je od Rusije. Tako su novi srpski vladari bili naširoko hvaljeni dok su jačali svoju vlast; zapadni lideri su veselo pozirali sa Vučićem i slavili njegove izborne pobede.
Zbog toga je EU sankcionisala Kosovo, dok Srbiju — koja je podržala oružani napad na Policiju Kosova u kojem je ubijen jedan policajac — nije. Zbog toga je premijer Kosova Albin Kurti izložen stalnim kritikama zbog navodnog ometanja dijaloga između Prištine i Beograda, dok je Vučiću dozvoljeno da se hvali kako nikada nije ni nameravao da potpiše Ohridski sporazum, bez ijedne primljene kritike. Zbog toga je, uprkos rastućem autoritarizmu, gušenju medijskih sloboda i povezanosti vlasti u Srbiji sa kriminalnim grupama, američki ambasador u Srbiji veselo učestvovao u kampanji srpske vlasti za odnose sa javnošću izjavivši da “Srbija ide ka Zapadu” i u martu ove godine rekao: “Srbija je mnogo bliža NATO-u nego Kosovo”. Jasno je da su principi napušteni i da je prethodni savez sa Kosovom sada od manjeg značaja nego budući savez sa Srbijom.
Mnogo je učinjenih koraka koji su očigledno doveli do trenutnog jednostranog pristupa: potpisivanje originalnog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2013. godine; sporazum o razgraničenju sa Crnom Gorom 2015. godine; predložena razmena teritorija. Svi ovi događaji zahtevali su ustupke Kosova u korist drugih. Osnivanje SVK-a takođe proističe iz tog konteksta. Ono je uspostavljeno jer je to vlada Srbije zatražila.
Nadolazeća šteta
Dakle, SVK treba sagledati onakvim kakav jeste; nije osnovan da bi se bavio pravdom ili istinom, niti je pokrenut iz želje za “pomirenjem” između Srba i Albanaca. Osnovan je zato što su ključni zapadni akteri želeli da udovolje srpskim nacionalistima koji sada vladaju u Beogradu. SVK je već narušio međunarodni ugled Kosova, a ako Thaçi, Selimi, Veseli i Krasniqi budu proglašeni krivima — što je gotovo izvesno — šteta za Kosovo biće ogromna.
Vlasti autoritarnog neo-Miloševićevog režima koji vlada Srbijom od 2012. godine žele da vide OVK javno obeščašćenu i označenu kao zločinačka organizacija, a njene lidere proglašene krivim za ubistva i mučenja. Thaçi je 2008. godine pročitao deklaraciju nezavisnosti Kosova; Krasniqi je u Skupštini Kosova sakupljao glasove za nezavisnost. Proglašenje ove dve figure krivim za ratne zločine biće veliki propagandni uspeh za nacionaliste u Srbiji. Jasno je da će Vučićev režim iskoristiti ove procese i presude ne samo da okrivi pojedince i OVK, već i da prikaže Kosovo kao ilegalnu tvorevinu stvorenu od strane “terorista” i “ubica”. To će naneti veliku štetu nastojanjima Kosova da konsoliduje svoj međunarodni status. Iz tog razloga, SVK bi trebalo da dobije značajno više pažnje od strane građana Kosova.
Kako je Thaçi upao u ovu zamku predmet je kontroverzi i spekulacija; pod kakvim se tačno pritiskom nalazio? Kakve pretnje su mu upućene? Da li su mu zapadne diplomate tajno obećali imunitet, da bi ga kasnije izneverili? Teorije zavere su brojne. Koji god slučaj bio, sada je uhvaćen, a Kosovo će za to najverovatnije platiti visoku cenu.
Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0
