Gde su Srbija i Kosovo kada je reč o međusobnom priznanju ratnih zločina? Ovo pitanje nametne se čim se izgovori „suočavanje sa prošlošću”, koje je za neke nepotrebno opstajanje u atmosferi ratnih razaranja, dok je za druge preduslov za rešavanje problema u odnosima dve zemlje.

Suđenja u Srbiji

U Višem sudu u Beogradu u toku je suđenje Neziru Mehmetaju, optuženom da je kod sela Rudice kao pripadnik Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) učestvovao u ubistvima, otmicama, proterivanju i paljenju kuća nealbanskih civila na Kosovu 1999. godine. 

Suđenje mu je počelo u aprilu 2021. godine, nekoliko meseci pošto je potvrđena optužnica protiv ovog, kako navodi Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) u Srbiji, bivšeg pripadnika OVK, koji se u pritvoru u Beogradu nalazi od januara 2020. godine. 

Ta optužnica jedna je od dvadesetak koje je TRZ podiglo od početka 2020. godine, ali je među njima desetak iz ustupljenih predmeta, uglavnom iz BiH. 

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo (FHP) iz maja 2022, godine, od početka rada, 2003. godine do kraja 2021. godine, TRZ je podiglo optužnice u 88 predmeta ratnih zločina, a pravosnažno je okončano 58. Među njima, najmanje deset tiče se zločina na Kosovu.

U Beogradu je u toku tridesetak suđenja za ratne zločine, a nekoliko je u vezi sa zločinama na Kosovu. Za neke je doneta prvostepena presuda, kao što je slučaj sa Dulom Petritom koji je posle nekoliko meseci suđenja, početkom novembra prošle godine, osuđen na dve godine zatvora jer je utvrđeno da je na Kosovu 1999. učestovao u premlaćivanju civila Gazmenda Kryeziua.

Još jedno suđenje, koje se takođe tiče zločina na Kosovu 1999. godine, na svoj epilog, međutim, čeka duže od decenije. Za ubistvo vise od 140 albanskih civila u selima Ćuška, Ljubenić, Pavljan i Zahać koje je, prema optužnici, počinilo jedanaest pripadnika vojno-teritorijalnog odreda Peć, ponovljeno suđenje počelo je pre punih sedam godina. 

U međuvremenu je jedan od optuženika preminuo, a tok suđenja ne daje nadu da će ovaj proces uskoro biti završen. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo (FHP) u Srbiji, prošle godine bila su predviđena samo četiri glavna pretresa od kojih dva nisu održana, dok 2021. godine, od sedam zakazanih, nijedan jedini pretres nije održan.

U prilog tezi da u Srbiji nema spremnosti da se prihvati odgovornost, a samim tim i krivica za zločine na Kosovu, govori jedan podatak na koji FHP godinama skreće pažnju — za ratne zločine redovno se optužuju niže i srednje rangirani, ali ne i visokorangirani pripadnici Vojske Jugoslavije.  

O tome je, povodom slučaja Ćuška, govorila i predsednica sudskog veća kada je 2014. godine donesena prva prvostepena presuda: „Pravila vojne hijerarhije nalažu da se zaključi da je još neko tu bio osim (prvooptuženog) Toplice Miladinovića, međutim, bavili smo se onim što je stavljeno na teret ovde optuženima”, rekla je ona.

Uz to, odgovornost MUP-a Srbije u ovim ubistvima nikada nije utvrđena iako je tokom suđenja nekoliko svedoka potvrdilo da su u vreme kada su civili ubijani, u tim selima bili i pripadnici MUP-a Srbije.

„Uprkos ovim dokazima, TRZ nije istražilo navode o učešću pripadnika MUP-a u ovim zločinima, čime je prekršilo zakonsku obavezu da sprovede efikasnu i delotvornu istragu kako bi adekvatno istražilo sve navode o počinjenim zločinima”, ocenio je FHP u svom izveštaju o suđenjima za ratne zločine 2021. godine.

Insistiranje na “našim” žrtvama i “njihovim” zločinima

Predugo trajanje postupaka u Beogradu, među kojima i onaj za ubistvo 1.313 Bošnjaka 1995. godine u selu Kravica kod Srebrenice, koji traje već šest godina, opravdano ili ne, čini da interesovanje javnosti za ova suđenja praktično više i ne postoji.

„Prašina” se podigne retko, uglavnom kada se objavi podizanje optužnica za žrtve „naše strane”. Tako su, iako inače ne pokazuju baš nikakvo interesovanje za ratnu prošlost bivše Jugoslavije, gotovo svi mediji bliski vlastima u Srbiji pre par meseci objavili vest o optužnici protiv četvorice hrvatskih pilota, osumnjičenih za ratne zločine nad srpskim civilima u akciji „Oluja”.

Podaci u vezi sa ratnim zločinima devedesetih godina se u takvim medijima navode uglavnom selektivno, tako što ističu žrtve jedne, a prećutkuju žrtve druge strane. Primer je vest RTS-a iz marta 2021. godine, u kojoj je objavljeno da je Veljko Radenović, komandant u Orahovcu 1998. godine, posthumno odlikovan Ordenom za zasluge za odbranu i bezbednost Srbije, kao i da mu je, povodom 23. godišnjice NATO bombardovanja Srbije, spomenik otkrio Aleksandar Vučić.

U vesti se navodi da je ovaj potpukovnik najzaslužniji za spasavanje „desetine civila od OVK terorista”, ali nije objašnjeno da su u Orahovcu i okolini civile otimali, mučili i ubijali ne samo pripadnici OVK, nego i pripadnici srpske policije.

Izostavljen je i podatak FHP da je 1998. godine u Orahovcu poginulo pet osoba srpske nacionalnosti, da sudbina 36 srpskih civila koje je otela OVK i dalje nije poznata, a da je u obračunima sa pripadnicima OVK srpska policija ubila najmanje 91 osobu albanske nacionalnosti.

Suđenja na Kosovu

Od januara do juna 2022. godine, pred kosovskim sudovima procesuirano je 14 predmeta ratnih zločina, a većina njih takođe traje godinama. To su podaci FHP sa Kosova koji navodi i da za nekoliko procesa, koji su vraćeni na ponovno suđenje, od početka godine do juna — nije održan nijedan glavni pretres. Kao i u Srbiji, stiče se utisak da interesovanje javnosti za ova suđenja, čiji se smisao, opet zbog dugog trajanja, stavlja pod znak pitanja, praktično ne postoji. 

Saradnja Srbije i Kosova u procesuiranju ratnih zločina po svemu sudeći je nedovoljna — na takav zaključak sugeriše ocena FHP Kosovo, koji ističe da „odsustvo pravne saradnje i razmene informacija Kosova i Srbije utiče na neefikasnost podizanja optužnica za ratne zločine”. Paradigmatičan je i podatak da je 2021. godine, za ratne zločine na Kosovu podignuta samo jedna optužnica i to protiv jedne osobe srpske nacionalnosti.

(Ne)zainteresovanost za Specijalizovana veća Kosova

Suđenja za ratne zločine najveću pažnju javnosti u poslednjih nekoliko godina izazvala su kada su Specijalizovana veća Kosova (SVK) potvrdila prve optužnice. Od četiri postupka, koliko se zasad vodi pred ovim sudom u Hagu, u fokusu je suđenje (koje je još uvek u prethodnom postupku) bivšem predsedniku Kosova Hashimu Thaçiju i trojici bivših pripadnika OVK, Kadriju Veseliju, Jakupu Krasniqiju i Rexhepu Selimiju, optuženima da su ubili ili učestvovali u progonu stotina Roma, Albanaca, Srba i Aškalija za koje se verovalo da su protiv OVK.

„Navodni zločini zaslužuju da budu krivično istraženi i procesuirani kako bi žrtve dobile zadovoljenje pravde. Međutim, dizajn SVK-a nije uspešan po jednom važnom pitanju: on se  bavi samo zločinima koje je navodno počinila jedna strana u sukobu. Ograničeni mandat da goni samo zločine povezane sa OVK glavna je prepreka da SVK bude prihvaćen od strane šireg dela kosovskog društva”, ocenila je nevladina organizacija Integra u svom izveštaju „Specijalni sud za Kosovo i tranziciona pravda”.

Prema istraživanjima ove organizacije sa Kosova iz 2020. godine, oko 40 odsto ispitanika reklo je da o SVK „uopšte nije informisano”. Još uvek postoji „ograničeno razumevanje” mandata SVK-a, navodi Integra i dodaje da kosovski Albanci manje nego ranije veruju da taj sud može da dovede do zadovoljenja pravde, dok je među kosovskim Srbima poverenje poraslo. 

„Ovo bi moglo biti povezano sa uticajem etno-nacionalističkog diskursa oko sazivanja SVK-a 2019. i 2020. godine, pri čemu većina kosovskih Albanaca smatra da je mandat SVK-a  nepravedan, dok ga mnogi kosovski Srbi i ostale nevećinske zajednice smatraju poštenim”, zaključila je Integra.

Nezainteresovanost, samim tim i neinformisanost i nerazumevanje toga šta tačno SVK radi, mogli bi se delom objasniti i time što suđenja za nešto što se dogodilo pre skoro dvadeset pet godina tek treba da počnu ili su na samom početku. 

Ipak, prva presuda SVK izazvala je veliku pažnju javnosti i na Kosovu i u Srbiji – 16. decembra  prošle godine SVK je nekadašnjeg komandanta jedinice Bezbednosno-informativne agencije, koja je pripadala OVK, Saliha Mustafu osudila na 26 godina zatvora, jer je utvrđeno da je 1999. učestvovao u mučenju, prozvoljnom lišavanju slobode i ubistvima pripadnika albanske nacionalnosti.

Sigurno je da će se mediji fokusirati na rad SVK kada počne suđenje Hashimu Thaçiju, a do tada u vezi sa ovim sudom masovno se prenosi samo poneka izjava pojedinih političara koja izazove jed jednih i zadovoljstvo drugih.

Premijer Albanije Edi Rama nehotice je podsetio na rad ovog suda pošto je nedavno pred Parlamentarnom skupštinom Saveta Evrope zatražio da se povuku optužbe SVK i podneo rezoluciju protiv izveštaja Dicka Martyja o trgovini ljudskim organima. Bivši pripadnici OVK vodili su „čist i pošten rat”, rekao je tada Rama i dodao da su optužbe protiv OVK „deo ljudske mašte”.

Tendencija da se ni gotovo dvadeset pet godina od kraja rata na Kosovu ne prihvata krivica „svoje strane” ne može da ne asocira na fenomen na koji skreće pažnju istoričarka Aleida Assmann. „Sa sećanjem se uvek hvataju ukoštac samo pojedinci i grupe koji u društvu pripadaju različitim generacijama i slojevima”, kaže Assmann u knjizi „Duga senka prošlosti”. 

Uverenje da postoje samo „naše” žrtve ne može da ne podseti da ono što Assmann naziva „konstrukcijama sećanja”, u vezi sa kojima, kaže ova istoričarka, treba postaviti i ova pitanja: Možete li da se uhvatite ukoštac s istorijskom istinom ili se zatvarate pred njom? Stojite li isključivo u znaku časti ili isključivo kružite oko uloge žrtve? 

Odgovori na ova pitanja ujedno bi mogla da budu i odgovor na pitanje s početka ovog teksta — Gde su Srbija i Kosovo kada je reč o međusobnom priznanju ratnih zločina?

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0. Stavovi izneseni u njemu lični su stavovi autora/ice te nužno ne odražavaju stavove K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.