Strategija u teoriji političkih nauka jeste zamisao koja se istražuje do tančina. Polazeći od toga da treba razumeti određene načine na koje ljudi razmišljaju, politikolozi različitih dobi pokušavaju da utvrde (i predvide) kako će neki akteri odigrati partiju u političkom pozorištu i da naprave predikciju toka “partije”. Ovo je članak koji se kreće istim koracima i koji će pokušati da ilustruje naizgled beznačajnu ideju koja može da utiče na skoro svaku frakciju u kosovskoj politici i, što je još važnije, da prikaže lakoću izvođenja ovakvog čina.

Predsednik Hašim Tači (Hashim Thaçi) je 8. aprila najavio da će vanredni izbori za četiri opštine na severu Kosova (Severna Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok) biti održani 19. maja. Razlog za to je opštepoznat i nećemo vam dosađivati sa detaljima koje već znate, ali je najkraća verzija ta da je kosovska vlada u novembru uvela taksu od 100 odsto na srpske proizvode, dovodeći u ćorsokak odnose sa srpskom strankom koja upravlja severom (Srpska lista), što je dovelo do toga da su oni napustili svoje pozicije vlasti (na lokalnom i centralnom nivou).

Ovo nije novost na Kosovu, jer je nestabilnost ovde gotovo pa norma, ali je moj osećaj za politiku zagolican onda kada sam pročitao proglas predsednika Vučića od 10. aprila, gde je on izjavio da želi Srbima da “…učestvuju u izborima, a kada pobede na izborima i pokažu koliko su jači od albanskih miljenika, dan nakon toga mogu opet da podnesu ostavke”.

Ova zamisao možda isprva deluje jednostavno, ali ću vam pokazati kako bi ona mogla da stvori povoljnu poziciju za Srbiju, kao i strategiju za njih (Vladu Srbije) kako bi mogli da pobede u igri a da pritom ne moraju ni da učestvuju u njoj — što je, u rečniku političkih nauka, isto što i savršena strategija.

Dakle, šta se krija iza ovoga? Vrlo je jednostavno!

Kada posmatramo želje srpskih aktera, možemo da vidimo kako jedna jednostavna ideja — na koju ću se osvrnuti malo kasnije u ovom članku — može da ostvari sve.

Ne morate da budete politički strateg da biste razumeli da srpska vlada želi ukidanje kosovske takse od 100 odsto na srpsku (i bosanskohercegovačku) robu. Iza ovoga bi mogao da se krije drugi osnovni razlog, ali bi neposredni uzrok ovog drugog razloga bile takse, pa tako možemo da pojednostavimo strateško teoretisanje tako što ćemo pretpostaviti da osnovni razlog (ako on postoji) počiva na neposrednom uzroku — dakle, to su takse.

Štaviše, Srbija je na više načina pokušala da reši pitanje takse. Oni su pokušali da izvrše pritisak na Kosovo sa svih strana (političkih i diplomatskih), ali iako nisu iscrpeli sve što bi moglo da se uradi (kao što sam objasnio u pređašnjem članku), takse su i dalje na snazi! Primarna svrha koju svaka strategija mora da ostvari kako bi bila “produktivna” u srpskom smislu, jeste da se poveća pritisak na Kosovo i da se takse ukinu kao rezultat tog pritiska.

Ako dobro razumemo ovakav stav, onda postoji samo još jedna stvar koju moramo razumeti pre nego što analiziramo ono što bi moglo da se dogodi. To je strateški problem koji Srbija ima — šta nisu u mogućnosti da urade.

Predsednik Vučić je fascinantna ličnost koja se mora dublje izučavati da bi se dobro razumela, ali je jedna stvar konstanta kada je reč o Kosovu i njegovim odnosima sa Kosovom kao celinom. On ne dozvoljava da se bilo šta — ama bilo šta — ispreči između njega i njegove vladavine, kao i sporazuma između Kosova i Srbije postignutog u Briselu 2013.

Pod time mislim da gotovo sav pritisak koji može da izvrši na Kosovo počiva na pretpostavci da je Srbija iskreni akter u ovom dijalogu, a da Kosovo to nije. Jedini način na koji može da održi ovaj koncept jeste da istakne razliku u sprovođenju jedinog sporazuma koji on i međunarodna zajednica smatraju primarnim, a to je, bez ikakve sumnje, Briselski sporazum iz 2013.

Stepen učešća predsednika Vučića užasno je složen, ali možemo da budemo sigurni da, šta god da se dogodi, on će pokušati da prikrije svoju fasadu o tome da stoprocentno poštuje ovaj sporazum, čiji član 11 navodi da će Srbija dozvoliti organizovanje izbora na severu Kosova i učešće na njima.

Srpska ograničenja su jednostavna: Oni neće (ako je to izvodljivo) zaustaviti sprovođenje sporazuma iz 2013, jer bi se tako njihov pritisak na Kosovo ograničio. Ovo možda deluje kao jednostavno ograničenje, ali je to, suštinski, vrlo teško za održavanje i veoma je naporno praviti strategiju na tim osnovama.

Sada bi trebalo da razumemo stratešku poziciju Srbije u odnosu na Kosovo, ali kako to utiče na izbore i na srpsku strategiju?

Vučić zasad ne može da zaustavi ili blokira izbore na bilo koji način, a da pritom ne omete sopstvene strateške ciljeve. Ne može više da vrši pritisak na Kosovo koristeći ista oruđa koja su dosad bila učinkovita.

Šta, umesto toga, može da uradi? Jednostavno je — može da pobedi na izborima na severu (sa Srpskom listom koja je njegova produžena ruka), zatim da podnese ostavku i ponovi celi proces!

Ovo je jednostavna, dijabolična strategija koja je usledila nakon njegove deklaracije i ona je, prosto rečeno, genijalna.

Prema članu 4 Zakona o lokalnim izborima u Republici Kosovo, predsednik mora da najavi lokalne izbore u kratkom vremenskom roku (između pet i 10 dana) od ostavke predsednika opštine, a u saglasju sa Centralnom izbornom komisijom i drugim političkim akterima.

Tako bi mogao i da se započne fascinantan ciklus koji predstavlja osnovu potencijalnog plana koji bi Vlada Srbije mogla da primeni (ako to poželi). Isti Zakon o lokalnim izborima navodi da izbori moraju da se održe između 30 i 45 dana nakon raspuštanja lokalnih vlasti.

Izborni ciklus može da se računa od trenutka u kom neko pobedi na izborima do održavanja narednih izbora — to je činjenica od presudnog značaja. Najkraći vremenski rok za jedan takav ciklus (i najrazumnija procena takvog ciklusa) kreće se od 35 do 50 dana. To znači da bismo mogli da imamo izbore na svakih nekoliko meseci ako izabrani gradonačelnici ne stupe na svoju dužnost posle izborne pobede, što je upravo ono na šta nas je Vučić upozorio da će tome težiti objavom svog proglasa pre nekoliko sedmica!

Izbori u severnim opštinama nisu takmičarskog tipa, jer Srpska lista, kojoj podršku pruža Beograd, ima većinu svuda. Srpska lista je imala ogromnu većinu u svim ovim opštinama na prošlim izborima, uprkos tome što je bilo drugih srpskih stranaka koje su joj parirale. To nije slučaj sa ovim izborima za predsednike opština, jer je Srpska lista jedina srpska stranka koja se registrovala kod Centralne izborne komisije.

To znači da se izbori koji su prošli put bili takmičarskog tipa sada uopšte ne dovode u pitanje. Srpska lista nema nikakvu ozbiljnu opoziciju na severu Kosova i samo se postavlja pitanje za koliko će, ali ne i da li će pobediti.

Kako se njihova pobeda ne dovodi u pitanje, strateško razmišljanje nas navodi na genijalnu ideju o vršenju pritiska na Kosovo kao posledice stalnih i ponavljajućih pobeda.

Izbori su skupa stvar. Ovi izbori za gradonačelnike koštaju mali kosovski budžet skoro pola miliona evra (475.000), prema saopštenju Centralne izborne komisije. Izbori su skupoceni i kada je reč o ljudskim resursima, političkoj organizaciji i stvaranju kratkotrajne situacije koja skreće pažnju sa rada vlade.

Ipak, na izborima na kojima ne postoji konkurencija, gde se sprovodi strategija vršenja što većeg pritiska na Kosovo, dok se, istovremeno, poštuje Briselski sporazum iz 2013, Srbija i njeni saveznici mogu prosto da nastave sa izvojevanjem pobeda i davanjem ostavki, primoravajući Kosovo da organizuje izbore na svakih nekoliko meseci, iscrpljujući budžet Centralne izborne komisije, njene ljudske kapacitete i volju za radom.

Štaviše, to pokazuje međunarodnoj zajednici da Srbija poštuje sporazum iz 2013. time što dozvoljava da se izbori održe, dok istovremeno ukazuje na to da Srbi sa severa odbijaju da pokleknu i da su spremni da izvedu snažne političke proteste kako bi pokazali svoje nezadovoljstvo kosovskom vladom.

Svi znamo kako se gleda na političke proteste na Balkanu i šta oni ovde znače, pa tako ovaj potez predstavlja dodatan snažan politički element na račun Kosova, jer bi pojačao već postojeći pritisak koji međunarodna zajednica vrši na kosovsku vladu.

Tako bi se izvršio i pritisak na već slabašnu i neusklađenu vladu da uradi nešto tim povodom dok joj i dalje nedostaje valjani (pravni) argument. Oni bi morali da najave nove izbore kako bi se Ustav Kosova ispoštovao, morali bi da pokriju sve veće troškove stalnih izbora i da pronađu način da upravljaju Centralnom izbornom komisijom, koja se ne nalazi na najboljem mogućem položaju (jedva da funkcioniše).

Jednostavno rečeno, tako bi se stvorile hiljade novih problema za vladu koja ne može da se izbori ni sa onima koje sada ima. Ti problemi bi, možda, mogli da postanu “kap koja je prelila čašu”.

Ova jednostavna strategija mogla bi da omogući Srbiji da vrši pritisak na Kosovo i iscrpi kosovsku vladu u smislu značajnih političkih i finansijskih resursa, dok se, istvovremeno, drži okvira dogovorenog Briselskim sporazumom. Sve to može postići jednostavnom strategijom koja je potpuno demokratska, gotovo neizbežna i kojoj se kosovska vlada ne može tako lako suprotstaviti.

Zato ja, kao politikolog i strateg, smatram da bi ovaj potez srpske vlade mogao da bude užasno dijaboličan i nadam se da će ga Kosovo nekako izbeći. Međutim, kao što ćemo videti, mislim da na ovo ne postoji valjan (pravni) odgovor.

Radi ilustracije ovog mišljenja, pozabavimo se “polupravnom” idejom koju je plasiralo Samoopredeljenje, a koja se svodi na to da se za izbore za predsednike opštine ne potvrde kandidati Srpske liste. Oni čak spominju problem koji ovde analiziram kao argument za to da ove kandidate ne bi trebalo potvrditi (ako se ova strategija pokaže tačnom).

Oni imaju glasačku moć da blokiraju učešće Srpske liste, jer imaju dva glasa od devet glasova aktuelnog sastava (gde je osam ili više glasova potrebno da bi se donela odluka).

Dakle, problem je rešen? Bojim se da nije!

Prema stavu Centralne izborne komisije, propis 08/2013 (članovi 4 i 6), ako komisija ne potvrdi kandidata, kandidat ima pravo žalbe u roku od 24 sata koja se upućuje Izbornom panelu za žalbe i predstavke (IPŽP), što je telo koje donosi konačnu odluku.

Kako bi to bila jasna politička odluka Centralne izborne komisije, IPŽP ne bi imao izbora nego da odbaci odluku, što bi nas vratilo na početak, na nerešiv problem, gde bi Srpska lista, povrh svega, izdejstvovala presedan u svoju korist!

Štaviše, čak i da, nekim čudom, IPŽP prihvati odluku Centralne izborne komisije kao važeću, političke posledice po Kosovo bile bi nezamislive.

Ako bi političke strukture kosovskih Albanaca (kao što je Centralna izborna komisija) odbile mogućnost jedinoj srpskoj partiji da se registruje na izborima u delu zemlje u kom ubedljivo većinsko stanovništvo čine Srbi, reperkusije na naš račun bile bi izuzetne, dok bi odmazda Srbije smatrana odgovarajućom u očima međunarodne zajednice.

Tako bi Srbija imala još bolju poziciju, gde bi se Beogradu omogućilo da izvrši još veći pritisak na Kosovo, a da pritom svi smatraju da nije preterao.

Zato, makar politički govoreći, ovde nema pobede. Ne znam kako bi se izbegao ovaj problem, jer je jedini predloženi način da se to razreši, u stvari, gori od samog problema. Nećemo se ni baviti pravnom konfrontacijom koja bi zasigurno usledila ako bi se takva odluka donela. To je kvaka 22 u svom najispravnijem obliku, a izlaz iz iste nikako ne mogu da vidim.

Možda izlaz i ne postoji. Zato je to tako savršena strategija.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.