*Ovaj članak je osvojio nagradu za pisanje na temu siromaštva iz 2015. – za najbolju priču na elektronskim medijima/onlajn medijima, (Tim UN na Kosovu i Udruženje novinara Kosova su uručili nagrade).
Na obodima Prištine, dva siva bloka stanova naziru se nad Poljem pomirenja, ili Fusha e Pajtimit, gde Selvie Haliti stoji pokraj puta, držeći male dečake za ruke. Dok oni zure u saobraćaj koji se odvija, čekajući na minibus koji ih vodi u školu, Haliti se okreće ka nama I objašnjava da jedan od dvojice dečaka ima ozbiljnih problema sa srcem i nešto mu nije u redu sa očima. „On je na prvoj godini“, kaže ona, „i prikupili su novac za njega u gradu jer smo ranije bili u novinama, moj suprug, dečaci i ja.“
Takozvano Polje pomirenja je jedno od susedstava u gradu u kom je Opština Priština izgradila socijalne stanove, pružajući smeštaj u vidu 50 stanova za teške socijalne slučajeve, i 50 za porodice žrtava rata i ljude sa invaliditetom. Na Kosovu, gde se procenjuje da 30 odsto stanovništva živi u bedi, pružanje socijalnog stanovanja je od suštinskog značaja.
Haliti tri godine živi sa svojim suprugom, njihovom dvojicom sinova, njegovom prvom ženom, i njegovom maćehom u kući koju im je dodelila opština. Kako se minibus zaustavlja pored nje, ona nas moli da uslikamo bolesnog dečaka pre nego što ode u školu. Onda nas poziva da uđemo u njen dom.
Selvie Haliti i njeni sinovi čekaju školski autobus na Polju pomirenja, što je jedno od dva susedstva u Prištini koja nude socijalne stanove porodicama kao što je porodica Haliti.
„Moj suprug je živeo ovde oko pet godina, otkako su stanovi prvobitno izgrađeni. Ovo su njegova deca i ja se brinem o njima, kao što se brinem i o maćehi mog supruga. Ona je bolesna, ali prva žena moga supruga se ne brine o njoj, tako da to ja moram. S obzirom na to da je ona odgajala mog surpuga, i ja moram da je volim“, Haliti nam govori dok se penjemo uz stepenice do petog sprata i ulazimo u mali stan. Ona nas uvodi u sobu koja služi kao dnevna soba, trpezarija, i spavaća soba, i upoznaje nas sa svojom svekrvom, vrlo starom ženom koja ne može da govori. Haliti nas uslužuje čašom svetlo narandžastog, energetskog pića i objašnjava nam da prima socijalnu pomoć, ali ništa više od toga, dok su odeća koju nosi donacije. „Moj suprug nema posao, već stoji na ulici i nudi se da iscepa drva. Ponekad nema nikakvog posla, ali ponekad zaradi možda 5 evra“, kaže ona.
Haliti nema prihode. Brine se o porodici koja broji šest članova, uključujući majku supruga koja je bolesna, ne može da govori i treba joj lekarska pomoć.
Pod Zakonom o finansiranju posebnih programa stanovanja, opštine na Kosovu imaju obavezu da pruže smeštaj onima kojima je on potreban, dok se ti ljudi identifikuju na osnovu kriterijuma kao što je stambeni status, prihod, zdravstveno stanje, invaliditet, i struktura porodice. Suprugu Halitijeve, koji je ranjen dok je bio vojnik u ratu 1999. i ne poseduje bilo kakvu imovinu, dat je stan kada su prijave za socijalne stanove prvi put otvorene za javnost 2010. godine.
Nevladina organizacija Socijalno stanovanje i imovinska prava na Kosovu (SHPRK) pomaže pojedincima kojima treba socijalno stanovanje i pruža pravnu pomoć kada je reč o pitanjima socijalnog stanovanja i imovinskih prava. Agron Beka, izvršni direktor SHPRK-a, prethodno je bio na čelu odeljenja za iseljenje u Kosovskoj agenciji za imovinu. Kada je bio u toj ulozi, često je bio primoran da iseli bespravne stanare sa privatnog poseda. Mnogim ljudima nije ostalo ništa drugo nego da žive na ulici. „Kada sam video te ljude koji nemaju kuda da odu, upitao sam se zašto ne postoji socijalna politika koja bi obezbedila da te ljude zbrine država u takvim situacijama“, kaže Beka. Baveći se zakonom, saznao je da opštine imaju obavezu da obezbede plaćenu kiriju iz budžeta za one koji ne mogu da je priušte. „Prema Pinheiro principima UN, svako mora imati krov nad glavom“, kaže on, navodeći Princip 2 u kom piše da „sve izbeglice i raseljene osobe moraju da imaju neku vrstu stanovanja, zemljišta ili imovine, a čega su samovoljno ili nezakonski lišeni.“
SHPRK je osnovan 2009. na osnovu tog principa. To je bila a i dalje jeste jedina organizacija koja radi da bi promovisala socijalno stanovanje i imovinska prava na Kosovu.
Rupe u zakonu i loša primena
Adekvatno stanovanje i socijalna zaštita jesu ljudsko pravo. Prema Komisiji UN za ekonomska, socijalna i kulturna prava (CESCR), svako ima pravo da živi „bezbedno, u miru i dostojanstveno… bez obzira na prihode ili pristup ekonomskim resursima“. Štaviše, da bi se uživalo u ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, adekvatno stanovanje je ključno.
Haliti pokazuje lekarske nalaze svoga sina, stalno objašnjavajući da on ima problema sa srcem, ali da porodica ne može da priušti lečenje.
Ulaganje u pristupačno stanovanje takođe ima socijalne i ekonomske efekte. Izveštaj organizacije Frontier Economics upućuje na to da su zaposlenost, prevencija zločina, zdravstvo, dobrobit i društvena kohezija neki od ključnih koristi povezanih sa socijalnim stanovanjem.
„Ukoliko pružimo utočište porodici i pomognemo joj da prevaziđe finansijsku krizu što je pre moguće, to znači da ćemo indirektno pozitivno da utičemo na privredni rast“, kaže Beka. „Uzeli smo jednu nezaposlenu porodicu kojoj je trebalo socijalno stanovanje i osposobili smo je da uđe u društvo i da pristupi tržištu rada, te smo oslobodili još jednu kuću za neku drugu porodicu kojoj ona treba. To je ekonomska korist za društvo i porodicu koja je napustila socijalno stanovanje.“
Međutim, politike socijalnog stanovanja na Kosovu tek treba da pokažu rezultate; još mnogo toga mora da se uradi da bi se pravilno primenjivali zakoni.
U izveštaju OEBS-a iz 2013. piše da su vladine institucije malo napredovale u sferama kao što je razvoj zakonskih okvira koji utvrđuje da je pružanje socijalnog stanovanja odgovornost opština, i primena nekoliko projekata socijalnog stanovanja. Međutim, u njemu piše da se retko kada ovaj okvir ispoštuje.
Na primer, postoji nedostatak obaveštavanja javnosti o projektima stanovanja i nepridržavanje jezičkih uslova za takva obaveštenja koja moraju biti na albanskom i srpskom, kao i na drugim jezicima koji se govore u datoj lokalnoj zajednici. Zbog toga ljudi ostaju neobavešteni o prilici da se prijave za stanovanje. U izveštaju piše i da neke opštine i dalje funkcionišu na osnovu zastarelih smernica o socijalnom stanovanju, a koje su objavljene pre sadašnjeg zakona o stanovanju. Ove smernice navode različite kriterijume odabira i različiti sastav za odabir članova komisija za razliku od onog što propisuje sadašnji zakon.
Cilj SHPRK-a jeste da obezbedi da postojeći zakon o socijalnom stanovanju bude zaista primenjen i da prave procedure budu ispoštovane u opštinama. Beka naglašava da je njegov fokus na „širenju i poboljšanju u cilju da socijalno stanovanje ne bude viđeno kao rešenje briga siromašnih već privremeno rešenje briga ljudi koji nemaju kuda da odu“. Po mišljenju Beke, „socijalno stanovanje ne bi trebalo posmatrati kao poklon, niti čak kao pomoć, već kao pravnu obavezu institucija“. Međutim, on ističe da su, do skoro, opštine nastavile da funkcionišu na osnovu starih smernica o socijalnom stanovanju koje je napravilo Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja godine 2007. U tim smernicama stoji da osoba ima pravo na socijalno stanovanje ako joj je ono potrebno, ali onog trenutka kada osoba dobije zaposlenje, onda je obavezana da napusti smeštaj. To nije bio podsticaj ljudima da pronađu posao.
„Ukoliko je neko ko je imao koristi od socijalnog stanovanja obavezan da napusti kuću čim dobije zaposlenje, naravno da neće potpisati ugovor o radu – nema finansijskog smisla da ta osoba vrati kuću u zamenu za platu od 200 evra“, kaže Beka. Sadašnji zakon ne zahteva napuštanje stana nakon dobijanja zaposlenja. Međutim, Beka kaže da zakon ipak mora da se poboljša kako bi socijalno stanovanje svi shvatili samo kao privremeni smeštaj. Kao takav, zakon bi trebalo da predvidi bolje mehanizme da bi pomogao po stambenom pitanju i u reintegraciji u društvo.
Nazim Cakoli, direktor odeljenja za zdravstvo i socijalna pitanja u Opštini Priština, počeo je da se bavi tim rupama u zakonu u trogodišnjem strateškom planu o socijalnom stanovanju na Kosovu. Taj plan je tek na početku, premda Cakoli kaže da se mnogo trudi da bi saznao za sve ideje i stekao kontakte. Jedan od njegovih prvih kontakata je, kaže on, sam Beka.
„Porodice koje se prijavljuju za socijalno stanovanje i dobiju ga mogu da budu ekstremno siromašne bez ikakve imovine“, kaže Cakoli. „Na primer, samohrane majke sa nekoliko dece koju izdržavaju, civilne žrtve ili ratni veterani i osobe s invaliditetom će možda biti prioriteti kada je reč o dobijanju socijalnog stanovanja.“
Veća posvećenost lokalnih opština
Zasad ne postoje podaci o tome koliko se ljudi prijavi za socijalno stanovanje. Prema Cakolijevim rečima, podaci iz 2010. govore da je ta brojka bila negde oko 500, a da je taj broj sada bliži 1000. Ove brojke jasno naznačuju da je socijalno stanovanje na Kosovu ozbiljno ugroženo – porodice kojima je potrebna pomoć nadmašuju u brojnosti smeštaj koji je dostupan, jer u Prištini postoji samo 200 stanova.
Upitan o tome da li postoji planirani budžet za izgradnju dodatnih socijalnih stanova, Cakoli kaže: „Još nisam stigao do obezbeđivanja budžeta za izgradnju socijalnih stanova. Moramo da analiziramo gde se nalazimo u ovom trenutku, i da odredimo koliko je posla ostalo da se uradi. U finansijskom smislu, moramo da znamo koliko će nas to koštati, moramo da obezbedimo donacije, i da radimo na alokaciji dostupnih sredstava“.
Beka smatra da je deo problema to da ne postoji određeni departman u opštinama koji bi se bavio samo socijalnim stanovima. SHPRK insistira da bi trebalo da postoji poseban departman koji bi vodio evidenciju o tome ko je primljen u socijalni stan i gde ti ljudi žive, a s kim to nije slučaj; a sve to kako bi se proces odabira načinio transparentnijim.
Nedostatak takvog departmana takođe znači da opštine nisu sposobne da nadgledaju da li socijalno stanovanje ima merljivi pozitivni uticaj na zdravlje ili zaposlenje tih porodica. Beka dodaje da bi trebalo da postoje „proces i transparentnost, kako bismo videli da li se opština bavila prijavama kao što to propisuje zakon“.
Na osnovu Cakolijevih nadolazećih planova, kada novi stanovi budu dostupni i prijave pristignu, njih će pregledati panel od petoro članova i proces će nadgledati članovi civilnog društva. „Proces odabira će u potpunosti biti transparentan“, kaže on. Njegov prioritet jeste da se obezbedi da se odabir porodica u socijalne stanove uradi na najpošteniji mogući način, bez pristrasnosti ili favorizovanja.
Kuća Halitijevih se sastoji iz multifunkcionalne dnevne sobe, jedne spavaće sobe i jednog kupatila. Oni koji rade na politikama socijalnog stanovanja kažu da bi te stanove trebalo smatrati privremenim rešenjima za porodice kojima je takav smeštaj prekopotreban.
Jedna od ključnih promena za koju se nada da će se dogoditi jeste osnaživanje sistema u kom će poeni biti dodeljivani potencijalnim korisnicima u nekoliko kategorija, uključujući stanarski status, prihod i zdravstveni uslovi. Ovaj sistem poena je uspostavljen zakonom o stanovanju, ali Cakoli kaže da „nas je prošlost naučila da je socijalno stanovanje dato ljudima sa manjim brojem poena, iako je bilo onih kojima je stan bio potrebniji“. On tvrdi da se to više neće događati, i od sada će se „konačna odluka donositi na osnovu matematike“.
Međutim, za sada, opština nema proces zvanične prijave za socijalno stanovanje. Generalno gledajući, zahtevi su zasnovani na dokumentaciji. Cakoli namerava da to promeni, jer prema njegovome mišljenju, dozvoljavajući da dokumenta budu jedini dokaz za prijavu ostavlja dosta mesta subjektivnosti. On želi da sastavi tim ljudi koji će znati precizno da provere tačnost podataka predstavljenih u dokumentaciji.
„Od sada će zvaničnici koji se bavi prijavama morati da posete porodice koje se prijave, da bi proverili da li su njihovi uslovi takvi da oni mogu da dobiju socijalno stanovanje“, rekao je on.
Cakoli je odlučan da će biti poboljšanja u smislu poštenosti i transparentnosti procesa odabira, u smislu strogosti koja se koristi prilikom provere kriterijuma aplikanata, i pružanja socijalnog stanovanja na Kosovu.
Međtuim, kada je reč o porodici Haliti i njenim susedima, mnogo više je potrebno da bi im se omogućilo da se integrišu u društvo i uzdignu iz krize – u odsustvu sheme koja bi im davala podsticaje za zaposlenje i stabilnost, te je vrlo verovatno da će stagnirati, biti zaglavljeni u socijalnom stanu i onemogućeni da napreduju.K
Fotografije: Atdhe Mulla
