Devedesete

Moj otac se preselio u Gnjilane iz sela u planinama u blizini grada Kamenice pre oko 50 godina. Tada još nisam bio rođen. Komšiluk u koji se preselio, i u kom sam odrastao osamdesetih i devedesetih, sada se zove Dardani 1. Ali se pre toga zvalo Gavran. Bio je to odgovarajući naziv, jer su ptice živele zajedno s nama. Naš komšiluk je bio njihov ekosistem.

U našoj ulici je bilo mnogo velikih livada punih ptica i drugih životinja. Polja su korišćena za sađenje kukuruza, igranje fudbala, a ponekad i za seks, kada je trava porasla toliko da su parovi diskretno mogli da obavljaju svoj posao – nema potrebe za hotelskom sobom.

Bilo je mnogo imena za kosove koji su živeli oko nas: korba, çafka, sorra. Ptice sa belim krilima koje su se okupljale pored male močvare u blizini srpskog sela Koretišta s druge strane polja su etiketirane od strane dece kao „sorra të shkive“ (što baš i nije prijateljski naziv za srpske vrane – „shka“ (ška) je pogrdni naziv koji Albanci koriste za Srbe, „shkive“ (škive) je množinski prisvojni oblik). U nekoliko drugih sela oko Gnjilana i Kamenice, bilo je drugih malih ptica, vremça. I one su bile kategorizovane; one koje su na glavi imale kosu su identifikovane kao „srpska vremça“, dok su albanske identifikovane kao „vremça pa kaçketa“ (vremça bez kapa).

Postojala je i jedna ornitološka priča koju su nam odrasli pričali devedesetih. Priča se proširila o tome kako su neki Srbi prevezli velike vrane sa jakim kljunovima iz Srbije da bi napadali naš kukuruz i pšenicu. Prema toj priči, koja je bila rasprostranjena među ljudima u regionu, nekoliko Albanaca je videlo autobus sa beogradskim tablicama pored bunara u Prilepnici, malom selu pored Gnjilana. Srbi su navodno pustili vrane iz autobusa u pokušaju da oštete albansku poljoprivredu. Ljudi su u to verovali. Ovako velike vrane nismo viđali pre devedesetih godina.

Da, međuetnička segregacija i paralelni životi devedesetih su čak obuhvatili segregaciju ptica; sve je bilo podeljeno na albanske i srpske grupe. Unutar jata segregiranih ptica, mogle su se primetiti alegorije na ukidanje kosovske autonomije, diskriminaciju Albanaca i njihovih paralelnih života, i osvetu koju su sprovodili Srbi. Te alegorije su prepričavale svaki okrutni narativ.

Podeljeni grad

Čak i kada se položaj Albanaca popravljao u Jugoslaviji sedamdesetih godina, delovalo je da u Gnjilanu i dalje postoji želja za socijalnom distancom. Albanci koji su došli u grad su uvek izgledali kao da traže dominantno albanske komšiluke. Našim komšilukom su počeli da dominiraju pridošlice iz sela oko Kamenice, Bujanovca i Preševske doline. Srbi su o novopridošlima govorili kao o „šiptarskoj buržoaziji“ („albanska buržoazija“ je, ipak, daleko od formalne reči za „Albanca“; „Šiptar“ je pogrdni i dehumanizujući termin) a naš su komšiluk nazivali Tiranom malom.

Kada su problemi iz 1981. nastali, pojavilo se nepoverenje a do kraja osamdesetih odnosi su postali labavi. Više se nismo međusobno pozdravljali, pokušavali smo da budemo brzi kada smo god prolazili jedni pored komšiluka drugih, a ja sam izbegavao te ulice kada god je to bilo moguće. Jedni nisu kupovali proizvode drugih i obratno. Albanci koji su trgovali sa Srbima su bili označeni kao izdajnici ili pacovi.

Kako su devedesete stupile na scenu, odnosi između Albanaca i Srba su postali direktno zavisni od diktata političkog establišmenta. Jedini kontakt koji smo imali sa Srbima na poljima u Koretištu bilo je u obliku fudbalskih utakmica koje smo igrali, a bilo je i kontakata sa malobrojnim srpskim poljoprivrednicima koji su svoje svinje izveli u šetnju na polja. Tu je bio i Pera, Srbin koji je imao više od 60 godina, koji je namirivao nekoliko albanskih porodica sa mlekom krave. Često smo ga viđali na biciklu kako nosi mleko svojim mušterijama nekoliko puta nedeljno.

Avni Rudaku, prikazan na periferiji Gnjilana, na poljima koja razdvajaju ovaj grad od obližnjeg srpskog sela Koretišta. Za fotografiju je zaslužan Avni Rudaku.

Segregacija je počela u gradskom centru takođe. Mladi ljudi iz grada su tradicionalno izlazili u šetnju na ulice pored pozorišta i bioskopa. Tokom osamdesetih, ove ulice su pripadale čitavom gradu, Albancima, Srbima, Romima i svima ostalima. Ali, kako su devedesete došle, tako je došla i prva faza međuetničke segregacije. Srbi su se šetali ulicom pored pozorišta i družili se na trgu, povremeno se pozdravivši poljupcima na opštu zabavu Albanaca. Albanci bi ulicom prošetali do puta.

Onda je počela druga faza segregacije, u sklopu koje smo sasvim podelili naše živote. Prvi kafići, Legends i Špela (Shpella), otvoreni su u mom prigradskom naselju Gavran 1. Samo se malobrojni sada sećaju da je uspeh ovog komšiluka, koji i dalje ima male kafiće, proizvod segregacije devedesetih. Imitacija promenade gradske crkve došla je u Gavran 1 i bila je novo mesto za noćnu šetnjul. Time je kompletirana simbolička etnička segregacija u gradu. Albanci su napustili multietnički gradski centar kako bi otišli u monoetnička, albanska predgrađa. Srbi i Romi su se zadržali u centru.

Život deteta u Gavranu 1

Broj policijskih automobila koji su patrolirali Gavranom 1 uvek je delovalo da raste kada god smo se napolju igrali klikerima. Kada bi se policija pojavila, ili kad god smo viđali policiju, bežali smo od njih kao da su đavoli vičući „Milicija! Milicija!“ Niko nije hteo da bude prisutan kada je srpska policija došla da pita gde ko živi.

Ja nisam hteo da im kažem gde je neko živeo. Ne zato što smo jedni druge optuživali, kao što to rade deca, zato što smo „izdajice“, već zato što smo od odraslih naučili da je užasno biti potkazivač. Nije da policija nije znala gde su ljudi živeli, ili da nisu mogli da ih optuže za ilegalno posedovanje oružja ili drugog oblika „saradnje sa neprijateljima“ kada su god to hteli.

Oni su pitali jer su imali plan: da unište socijalnu koheziju albanskih komšiluka. Nažalost, to je upalilo. Ova deca su trpela mnoga optuživanja i dobila mnoge etikete – „pacovi“, „izdajnici“. Ova „deca pacovi“ su emotivno povređena najviše od strane svojih vršnjaka.

Bilo je i ljudi koji su eksploatisali paniku i užas. Vikali su „Milicija! Milicija!“ a da nisu ni videli policiju, samo da bi skupili ostavljene klikere nakon što su ostala deca pobegla. Tuče su izbijale. Optužbe su razmenjivane stalno. Svi su se izjašnjavali nevinima, nikada nisu „otkucavali“ druge, čak iako su znali ko ih je odveo.

Nismo se igrali samo sa našim vršnjacima. Igrali smo se i sa odraslima, ljudima koji su čak imali više od 20 godina. Mnogi od njih nisu imali posao i hteli su da ubiju vreme. Oni koji su se s nama igrali su ličili na legiju nezaposlenih ljudi koji pohode brojne gnjilanske kafiće – što je naš najzastupljeniji kult. Svet detinjstva i svet odraslih su bili mnogo razdvojeniji kod kuće sa našim porodicama, gde su deca i žene imali razdvojene prostorije, i nisu imali pravo govora kada je reč o mnogim temama.

Nakon što su igre završene, izlazili bismo na polja i imali takmičenja u masturbiranju. Uzimali bismo porno časopise koje su proizveli naši slovenski sunarodnici koji su zajedno s nama ludeli. To je bila naša zamena za Internet. Krali bismo te časopise od parova koji su dolazili na polja da vode ljubav. Mi deca smo često bili radoznali i odlazili smo da ih gledamo kako se ljube, kao što to voajeri danas i dalje rade. Danima kada je trava bila visoka i nepokošena, uspevali smo da se poprilično približimo (paru koji je vodio ljubav, prim. prev.). Kada su parovi videli da ih gledaju neka deca, obično bi nas pozvali rekavši: „Dođite, uzmite čokoladu!“

I dalje ne razumem kako su ovi parovi odraslih zaboravili svoje časopise, ali su tim činom dobili blagoslov sve dece u komšiluku. Novostečen časopis je izazivao sukobe među nama: Ko će moći da ga odnese kući? Često smo se smenjivali na nekoliko dana, ili na nedelju dana. Naš društveni poredak bi se ponekad urušavao, ali bi animozitet među nama nestajao kada bismo zajedno našli časopise, ili kada bi nas naši roditelji prekoravali ili tukli nakon što bi ih našli kod nas. Mi smo bili poput grupe lopova,  ujedinjeni jer smo plen delili ravnopravno.

Sećam se kada su naši vršnjaci Srbi izlazili da bi igrali fudbal. Bilo je mnogo nedoumica: Da li da igramo s njima ili bez njih? Ako bismo se igrali s njima, šta bi se desilo ako bismo ih pretukli? Da li bi mogli da nam se osvete samo zato što su Srbi, koristeći svoju policiju i vlast? Neki od nas su mislili da ne treba da pravimo nevolje, jer bi onda mogli da nas okrive za nešto. Bilo je mnogo straha, ali se ništa nije dešavalo. Igrali smo se, zabavljali se i ismevali jedni druge zato što su se bojali. Ali kada god bi neko od nas pobedio, imali smo osećaj nelagodnosti; možda smo doprineli pobedi za koju nismo bili sigurni da smo je želeli.

Nastavak podela

Sada je 2016. Paralelni životi i dalje postoje na Kosovu, i u opštinama sa srpskom i u onim sa albanskom većinom. Gnjilanski gradski centar je sada u potpunosti naseljen Albancima. Postoje kafići u Gradskom pozorištu, koje posećuju uglavnom glumci, zvaničnici opštine i ljudi koji čekaju da završe neku dokumentaciju u opštini. Međutim, preko puta pozorišta, sada postoji mesto za druženje mladih. Ne postoji lokacija gde bi se odvijao noćni život, kao što su postojala mesta za vreme osamdesetih i devedesetih.

U ovom gradu sada živi malo Srba, možda manje od 100. Pretpostavlja se da ih je ranije bilo 18.000. Jedno je sigurno: bilo ih je mnogo više ranije. Gnjilane je očišćeno od Srba, možda ne nekim konkretnim dokumentom, već putem rata. Mnogi srpski domovi su napušteni, prodati ili spaljeni. Drugi srpski civili su uzeli oružje u ruke i proveravali vozila u gradskom centru za vreme rata. Oni se danas boje da se vrate, neki zbog navodnih ratnih zločina, a drugi zbog straha da bi se mogli naći u opasnosti ili u strahu od odmazde.

I dalje po gradu viđam neke starije Srbe, obično na pijaci u jednoj ulici u Varoši (Varosh). Takođe vidim moje vršnjake koji su zatvoreni u srpskom selu Koretište. Nikada ne izlazimo na piće u gradskim kafićima, gde bismo mogli da se sastanemo, ili da jednostavno budemo zajedno u nekoj prostoriji.

Još nam vremena treba da bismo iskorenili ostatke devedesetih. Kosovi su potpuno nestali, polja koja su nekada bila njihov dom su sada ispunjena albanskim kućama. Moje selo je sada gotovo sasvim povezano sa Koretištem. Ptice više ne delimo po etničkoj osnovi; sada imamo segregisanu pijacu za stare Srbe iz Varoši. Ona se nalazi pored pozorišta i mnogo veće Zelene pijace koju isključivo koriste albanski trgovci. Prezirem svaku sličnost koju ova savremena era ima sa devedesetima, koliko god te paralele bile kozmetičke.

Ahtisarijev (Ahtisaari) plan i decentralizacija nadležnosti duž etničkih linija na Kosovu nisu učinili ništa da pomognu umanjenje podela u ovom gradu. Time je samo nastavljen svakodnevni život etničkih geto sredina, gde su svi zadovoljni svojim monoetničkim opštinama. Paralelni životi iz devedesetih su se, gotovo nepromenjeno, nastavili do danas. Voleo bih da vidim grad koji ima neku međuzavisnost u smislu integracije i interakcije. Želim prihvaćenost i integraciju umesto tolerancije. Treba nam vreme da bismo olakšali bol iz prošlosti, ali više ne želim da gledam razdvajanje na albanske i srpske krave u svom gradu. Svi mi ličimo jedni na druge. Imamo univerzalni zahtev: želimo da budemo srećni. Eto, toliko je jednostavno.K