Skoro 20 godina otkako su se završili jugoslovenski ratovi, diskurs koji se koristi u opisu država regije često se usredsređuje na napredak regiona i udaljavanje od ‘problematične prošlosti’. Drugi način uokviravanja diskusije je sledeći:

Desetine hiljada nerešenih slučajeva ratnih zločina; manjak političke volje da se zaista reše slučajevi desetina hiljada nestalih osoba; učestalo intencionalno usporene politike priznavanja prava preživelih od ratnog seksualnog nasilja; neuspeh sudskih mehanizama da privedu hiljade počinilaca pravdi; negiranje zločina i činjenica uspostavljenih od strane sudova; i selektivno tumačenje onoga što predstavlja masovne zločine ili genocid.

Dakle, zaostavština iz ratova je i dalje značajna, nerešena i posledično — razdorna. Kako imamo sve više polarizujuće i suprotstavljene narative, od ključnog je značaja pridržavati se principa tranzicione pravde i bavljenja prošlošću. Ovo ne važi samo za odnose između država u regionu, već i za njih same na internom planu.

Međutim, sve to prečesto deluje da su u društvu u celini, uključujući mejnstrim javni prostor, takvi koncepti zastareli ili postali trivijalni. Oni se smatraju ispraznim frazama kojima se kalkulantski politički lideri razbacuju u nadi da će delovati “progresivnije” ili “demokratičnije”, dok suštinski nisu ni zabrinuti ni posvećeni rešavanju; ili se na njih gleda samo kao na koncepte nametnute odozgo-nadole, od stranih, međunarodnih aktera, te da im fali lokalni kontekst, razumevanje i vlasništvo nad problematikom.

Kao takve, vrednosti koje bi tranziciona pravda ili bavljenje prošlošću mogle i trebalo da sadrže, često su pogrešno postavljene, zanemarene ili previđene. To znači da tranziciona pravda nije samo niz sudskih i vansudskih mehanizama i mera, kao što su komisije za istinu, institucionalne reforme, univerzitetski programi, itd. Suštinski, i u svojoj srži, tranziciona pravda se tiče toga da li su životi građana postali išta bolji.

Pa tako, dok publikujemo novu monografiju, pod nazivom “Prošlost, sada”, ono što povezuje mnoge članke u njoj  je da su u središtu razgovora ljudi, njihove priče, njihova borba i njihovo preživljavanje, sa namjerom da te priče ne ostanu puka statistika u izveštajima. Ono što se pojavilo kao kontinuitet jeste produženi institucionalni nemar prema potrebi za zadovoljavanje pravde, bilo za žrtve, preživele ili društvo u celini.

Ovakvi razgovori se postavljaju u regionalni kontekst i ne samo zato što su sukobi imali regionalnu dimenziju, već zato što su mehanizmi koji se bave zaostavštinom često regionalne prirode. Bez toga, kolektivnom sećanju preti opasnost da ostane u rukama političkih klasa i takozvanih elita koje uzimaju za sebe samopripisanu pravednost i legitimitet da definišu ono što predstavlja “istinu”.

Ovo je drugi aspekt koji formira osnovu ove monografije — potreba da se kritički protivimo vladajućim klasama koje su najčešći protagonisti uzavrelih napetosti. U stvari, nedavno sam naišla na termin “tranziciona nepravda”. Prema ovom konceptu, vlade se, možda, u javnosti zalažu za ideju tranzicione pravde dok istovremeno zanemaruju interesovanje za “istinu, mir i demokratiju” i namerno promovišu poricanje, zaborav, pa čak i nasilje i legitimizaciju autoritarizma.

To je upečatljiv i prikladan način da se sumiraju takozvani napori mnogih političkih lidera iz regiona.

Na primer, imamo inicijativu RECOM, koja godinama ne uspeva da dobije široku podršku kao regionalni mehanizam. Vrhunac je dostignut na letnjem Londonskom samitu, gde je pitanje potrage za jasnom političkom posvećenošću za uspostavljanje regionalne komisije za istinu konačno bilo izostavljeno sa dnevnoga reda EU, a nakon što nisu uspeli da dobiju podršku svih regionalnih vlada.

Dok je propast ove inicijative postala tek usputna nota u celom Berlinskom procesu — koji je napravljen na način da produbi regionalnu saradnju i održi multilateralne veze sa državama-članicama EU — neuspeh da se RECOM unapredi sprečava građane da ostvare jedan vid pravde, pritom doprinoseći poricanju i zaboravu.

Ako se takvim praksama dozvoli da napreduju, onda postoji opasnost da se normalizuje nenormalnost kao što je ona da je Vojskom Srbije do prošlog meseca rukovodio general Ljubiša Diković, čovek optužen za činjenje višestrukih ratnih zločina na Kosovu. Ili osuđeni ratni zločinac Vladimir Lazarević koji je vladinim avionom vraćen iz Haga u Srbiju nakon kompletiranja četrnaestogodišnje zatvorske kazne, nakon čega nastavlja da drži predavanja na Vojnoj akademiji Srbije. Slično tome, u Bosni i Hercegovini, gde su neki ratni zločinci dospeli na javne položaje, poput Fikreta Abdića, koji je 2015. postao gradonačelnik Velike Kladuše nakon odsluženja desetogodišnje zatvorske kazne za ratne zločine.

U međuvremenu, postoji i tranziciona pravda na domaćem nivou. Autoritarne tendencije — o kojima se često govori kao o stabilokratijama, autokratijama ili zarobljenim državama — prenose se na način da se suprotstavljamo prošlosti ili dokumentujemo prošlost.

Da damo samo jedan primer: kosovski predsednik Hašim Tači (Hashim Thaci) — i sam predmet raznih navoda — s jedne strane samostalno uspostavlja Državnu komisiju za istinu i pomirenje i poziva na pomirenje i poboljšanje odnosa između kosovskih Albanaca i kosovskih Srba, dok s druge strane sebe hvali što je zamisao o ‘razmeni teritorija’ ili ‘korekcije granica’ sa Srbijom stavio na dnevni red, a što se ideje zasnivaju na podeli po etničkim linijama.

Upravo je zato interni, samokritički odraz od ključnog značaja za procese tranzicione pravde i bavljenje prošlošću.

Na Kosovu je stvar u tome što je neposredni posleratni period bio period rasprostranjenih zločina i da do dana današnjeg niko nije osuđen za oko 1.000 ubistava pripadnika manjinskih zajednica u tom periodu ili za oko 100 pogubljenja kosovskih Albanaca iz političkih razloga.

Koji zločini su, možda, počinjeni od strane pojedinaca povezanih sa Oslobodilačkom vojskom Kosova, a koji od strane nekadašnje tajne obaveštajne službe Šik (SHIK) ili čak od strane nasumičnih pojedinaca, tema je koja je deo zaostavštine kosovske prošlosti u periodu posle ‘99. Retorika koja okružuje formiranje Specijalizovanih veća 2015. godine pokazuje da je ovo i dalje osetljivo, ako ne i stigmatizovano pitanje.

U velikoj meri, odbacivanje kritičnijeg stava prema periodu posle 1999. uglavnom se zasniva na osećaju nepravednosti, kao da bi prihvatanje da su kosovski Albanci počinili zločine relativizovalo krivicu ili odgovornost.

Ovi rezultati delimično potiču od činjenice da ne samo da u Srbiji nije bilo službenog prihvatanja kolektivne, državne odgovornosti, već da postoji šira društvena nezainteresovanost, gde se krivica prosto svaljuje na prošle režime.

Štaviše, ovaj osećaj nepravde podgrejan zbog represivnih politika i pozicija oseća se dugo nakon kraja rata u protekle dve decenije, što je suprotno od zamisli o tome da je srpska država spremna da prizna mračne elemente svoje prošlosti.

Dakle, poricanje i politika pokoravanja postaju norma širom regiona, pa je od ključnog značaja setiti se da se pravda ne može zadovoljiti na selektivnoj osnovi — potraga za pravdom za samo jednu osobu ne bi trebalo da isključi zadovoljenje pravde za druge ljude.

Ovo bi trebalo da bude osnova svakog pokušaja u suočavanju sa prošlošću. Jer, iako region mora da napreduje, to ne sme biti na štetu zaboravljanja ili nebavljenja onime što se dešavalo.

Priče iz monografije “Prošlost, sada” predstavljaju doprinos u tom smeru.K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Vrati se na monografiju