Gradski zidovi se vekovima koriste da bi preneli poruke. Jedan od najranijih primera seže u vremena antičke Grčke i može se pronaći u savremenom turskom gradu Efesu, dok je sačuvani rimski grad Pompej prekriven naškrabanim napisima, od okrutnih uvreda, preko izjava, do političkih kritika.

Upravo se ova konačna kategorija, političke izjave, uglavnom može naći u Prištini. Poruke ofarbane u crno: povici protiv nepravde, optužbe za korupciju i strahovi zbog budućnosti — “Ja glasam, ti glasaš, on/ona glasa. Mi glasamo, vi glasate, oni profitiraju”, “Da li vas nezaposlenost vređa?”, što je znak radioaktivnosti praćen rečima “Radioaktivne zone”.

Silueta Astrita Deharija se nedavno pojavila u gradovima širom Kosova, pozivajući na zadovoljenje pravde za aktivistu koji je preminuo pod misterioznim okolnostima u prizrenskom zatvoru. On je druga ličnost, pored Ukšina Hotija koji je nestao u ratu na Kosovu, a kim se još uvijek traga.

Poruke grafita se često osvrću na kulturološke pojmove, gde se kosovski političari oslikavaju kao ličnosti iz holivudskih filmova, predsedavajući skupštinom, Kadri Veselji, kao Toni Montana iz Lica sa ožiljkom, ili Veselji pored predsednika Hašima Tačija i bivšeg premijera Ise Mustafe kao “Prokletnici”. Ostali kulturološki pojmovi su više egzistencijalne prirode, poput citata iz filma “Leon” koji je naslikan na jednom zidu u Prištini: “Da li je život uvek ovako težak ili samo dok ste dete?”

Političke poruke se pojavljuju na zidovima Prištine još od devedesetih godina, kada su ljudi često pisali “Kosovo Republika!” ili “Sloboda, nezavisnost, demokratija”. Ovi grafiti su odavno nestali sa zidova i iz mračnih ćoškova, ali ipak i dalje postoje u fioci jednog čoveka koji je, iako nepoznat skoro svima, posvećen i tih, beležio umetnost “za koju nikoga nije briga, kojoj niko ne pridaje značaj”.

Šezdesetčetvorogodišnji Skender Bošnjaku je skupio više od 3.000 slika sa grafitima, uglavnom iz Prištine. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

On se zove Skender Bošnjaku, koji ima četrdesetogodišnje iskustvo u profesiji koja je, možda, počela da bledi kod njega; reč je o neuropsihijatriji. On je svoju sklonost prema grafitima otkrio kada je prvi put video iste na pariskim zidovima oko reke Sene. On otada stvara kolekciju grafita iz svih mesta koja je posetio, ali većina od njegovih 3.000 slika potiče iz Prištine.

Bošnjaku kaže da je u proteklim godinama došlo do promena u načinu na koji se grafiti stvaraju, u mestima na kojima se prave i porukama koje se plasiraju. “Poruke su devedesetih pisane brže, u većem strahu i na tajnim mestima, gde je mrak dominirao”, kaže Bošnjaku za K2.0. “Grafiti su tada bili kao crteži dece — spontani, brzopleti, ali su ipak mogli da prenesu poruku za vrlo kratak period.”

Devedesetih ste imali dobar razlog da požurite s onim što ste radili. Srpska policija nije bila baš ravnodušna prema takvim činovima i toliko je cenila grafite da je njihovim stvaraocima darivala šutiranja, premlaćivanja i hapšenja. Bošnjaku ima visoko mišljenje o onima koji su crtali devedesetih godina. “Oni su ostavili neobrisiv trag, od kojih je svaki sam za sebe jedna posebna istorija, ovekovečena na fotografiji”, kaže Bošnjaku.

Bošnjaku ih je sve sakupio, od jednostavnih izjavljivanja činjenica, “Nema vode, nema struje, nema problema”, do pozitivnih nota o NATO. Jedno takvo delo se nalazi na bivšoj lokaciji Srednje škole “Dževdet Doda”; poruka je sasvim plava i savetuje čitaocu da “Odje*e”, za šta Bošnjaku kaže da predstavlja krik nagomilane kivnosti i nezadovoljstva.

Bošnjakuova kolekcija sadrži sve, od političkih izjava do umetničkog škrabanja.

U Bošnjakuovoj kolekciji se ne nalaze samo političke izjave, već ima i određenih ‘oznaka’. Označivanje je nastalo u Njujorku kasnih šezdesetih i početkom sedamdesetih kada su umetnici koji su pravili grafite počeli da ostavljaju svoje potpise, često samo jednu reč, ponekad čak i svoje ime.

Umetnici su počeli da se takmiče i oznake su bile sve raznobojnije i detaljnije. Kada se u tom gradu pojavila hip-hop kultura kasnih sedamdesetih i početkom osamdesetih, grafiti su označeni kao jedan od četiri ključna elementa ove kulture, pored repovanja, di-džejinga i brejkdensinga. Ubrzo je ovaj grad preplavljen oznakama.

Kultura označivanja se brzo proširila svuda, tako i na Prištinu. Tauljant Ćerkezi, poznat po svom nadimku, Taki, prvi put je radio označivanje ovoga grada 2001, prvo samostalno, a onda se pridružio Urbanim gorilama, što je ekipa omladinaca koji su se “zarekli da će ukrasiti zidove Prištine svojim kreacijama”. Taki tadašnju scenu opisuje kao malu, ali predanu umetnosti.

Nakon što je završio osnovne studije u oblasti grafičkog dizajna, koji je obuhvatao elemente tipografije i kaligrafije, Takijev rad je unapređen u složenije grafite i murale. Jedan od njegovih omiljenih radova bio je spoljašnji mural na Narodnoj galeriji umetnosti, koji je naslikan ove godine.

“To je mural na kom je radilo nas troje, umetnik iz grupe Londonska policija, Zeds, umetnik za grafite koji je jedan od začetnika grafita u Holandiji i ja smo učestvovali u stvaranju ovoga”, kaže on.

Dva omiljena rada Takija su prekrečena, ali on i dalje veruje da je rad van sistema prava suština grafita. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Jedan drugi omiljeni njegov rad je stvoren na košarkaškim terenima u Grmiji, a koji se bavio konceptom deža vija, što je nešto što ima dosta uticaja na Takija. “Radio sam na tome sa mnogo zadovoljstva i trebalo mi je dosta vremena da završim”, objašnjava on. “Niko ga nije dirao dugo vremena, samo su ga ostavili tako, ali su boje vremenom počele da blede.” Neko je ovaj rad naposletku prekrečio početkom 2017.

Evolucija Takija kao umetnika ogleda se u razvitku samih grafita. Mnogi zaslugu pripisuju umetniku iz UK, Benksiju, za transformisanje grafita od podzemne supkulture do jednog priznatijeg oblika umetnosti. Benksijev rad se pojavljuje širom sveta i često se izlaže u galerijama, dok je njegov rad na gradskim zidovima zaštićen neprobojnim staklom.

Iako većina država ima zakone protiv grafita i nameće visoke kazne, mnogi gradovi sada smatraju grafite supkulturom, izdvajajući područja grada koja su namerena “uličnoj umetnosti”. Ovo prihvatanje kulture grafita od strane mejnstrima kritikovali su neki grafiti umetnici zbog toga što je pokušano da se ova kultura približi publici iz srednje klase.

Taki preferira da ova umetnost ostane van okvira zaštite zakona, prihvatajući da je vandalizovanje ili prekrečivanje deo ovog procesa.

“Očuvati rad nije važno”, objašnjava on. “Ono što je bitno je adrenalin, taj trenutak dok to stvarate, kada ste sasvim u drugom stanju uma, kao kada se bavite ekstremnim sportom, gde možete da padnete i povredite se vrlo teško, ali ipak u tome uživate.”

Drugi delovi kosovskog društva su prigrlili novu mejnstrim formu grafita. Neprofitna organizacija, Razvojni centar Ćart Art, osnovana 2014, preuzela  je na sebe da se pozabavi ‘problemom’ javnih prostora. Ova organizacija je kreirala dva festivala ulične umetnosti, Festival gerilske umetnosti i Susret stilova (Meeting of Styles), čime su preobraženi zidovi na strani Ruge B u Prištini.

Susret stilova je međunarodna mreža grafiti umetnika, obuhvatajući 16 država, uključujući Kosovo. Njihovi se sastanci često održavaju, dok postoji suprotstavljanje vlasti, iako je u Prištini ova mreža dobila odobrenje opštinskih organa, kada je gradonačelnik Špend Ahmeti čak i sam koristio sprej.

Direktora Ćarta, Agon Dželjilji, smatra da ulična umetnost može da pomogne imidžu i ekonomiji Prištine. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Ćart ima za cilj da sav rad obavi u saradnji sa establišmentom, nadajući se da će ukrasiti Prištinu, grad sivog betona. Direktor ovog centra, Agon Dželjilji, izjavio je da je cilj ove organizacije da “unapredi socio-ekonomski život građana, preko intervencija na javnim prostorima”, sa glavnim fokusom na uličnu umetnost.

Traženje odobrenja za stvaranje grafita na legalan način može u Prištini da bude zahtevan posao. Ako želite da ofarbate zgradu koja pripada ministarstvima, morate da ih pitate; ako želite da ukrasite stambenu zgradu, onda morate da skupite potpise većine stanara; kada je reč o opštinskim zidovima i ulicama, morate da pitate Opštinu Priština, i tako dalje. Uprkos ovim birokratskim poteškoćama, Dželjilji se neće zaustaviti, jer veruje da umetnost predstavlja unapređenu verziju za dobrobit građana.

Tokom Festivala gerilske umetnosti 2016, Ćart je uspeo da dovede vrlo poznate ulične umetnike, uključujući Metjua Meja, koji trenutno drži svetski rekord za najduži rad u 3D-u, i italijanskog grafiti umetnika, Manuela Di Ritu, poznatijeg kao Pita, koji je kreirao mural naslikan na zgradi Ministarstva za ekonomski razvoj.

Ljebibe Topali je u Uroševcu povela pokret za uličnu umetnost koji je preobratio gradski pejzaž. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Iako ulična umetnost, možda, deluje kao savremeni fenomen, jedan drugi grad na Kosovu nije uveren u to. Uroševac se nedavno proglasio “Gradom murala”; prvi rad ulične umetnosti u ovom gradu, “Konobar”, napravljen je 1967.

Građanka Uroševca i slikarka, Ljebibe Topali, nadahnuta je ovim muralom da nastavi ukrašavanje grada, dok se drugih petoro umetnika dogovorilo da stvori još jedan drugi ogromni mural. Nakon što im je ostala boja posle završetka ovog rada, inicirali su drugi umetnički rad. Tako se polako rađala ideja o “festivalu murala”.

Dosad su održana dva izdanja. Prvi je bio na temu slobode kretanja, u čemu je učestvovalo oko 40 umetnika koji su se okupili da bi kreirali tri murala. Sledeće izdanje je imalo ekološku temu, kada se rad “Balerina igra u svemiru” pridružila “Konobaru”. Ostali murali oslikavaju svet sladoleda koji se topi i grad pod pustinjom, zbog čega su zidovi Uroševca postali mesto za divljenje.

Polako, kreirajući četiri do pet murala godišnje, Topali veruje da će grad zaista da zasluži naziv “Grada murala” i dodaje da, pored promovisanja grada, ovaj festival prosvetljuje javnost o toj vrsti umetničkog izraza.

Kako je sve više festivala posvećeno različitim elementima grafiti kulture na Kosovu, uključujući Festival gerilske umetnosti koji se upravo održava u Prištini, šansa da se iskoriste zidovi kao platno nikada nije bila veća. Ako ništa drugo, na ovaj način će se proširiti kolekcija Skendera Bošnjakua, koga su godine dokumentovanja grafita dovele do jednog zaključka, da su “samo mladi usmereni ka slobodi, ka prekoračenju ograničenja i samo mladi žele da promene svet”.

Naslovna fotografija: Skender Bošnjaku