Nakon sprovođenja istraživanja u sudovima u pet regiona Kosova, utvrđeno je da umesto da sudovi pokrenu proces nasleđivanja, naslednici potomaka (uglavnom muškarci) su ti koji otvaraju proces nasleđivanja, a koji potencijalno znači da će žene biti isključene iz istog.

(„Istraživanje i monitorisanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti“, Udruženje advokata NORMA, 2011)

Kosovo, kao novoosnovanu državu, karakteriše pravni okvir koji sadrži jezičke izraze koji garantuju rodnu ravnopravnost. Ustav, tri zakona, i jedan međunarodni ugovor garantuju rodnu ravnopravnost u svim sferama života (političkoj, društvenoj, ekonomskoj sferi, i drugim sferama). Uz tako jak i napredni pravni okvir, put ka ostvarivanju jednakih prava žena na nasledstvo ne bi trebalo da bude težak. Međutim, vladavina zakona na Kosovu se i dalje suočava sa ozbiljnim preprekama koje dozvoljavaju da se diskriminatorsko ponašanje koje ima korene u običajnom pravu i dalje dešava, i da negativno utiče na žene. Iako su zakoni koji se bave nasledstvom vrlo temeljni i obimni, nedostaci u pravnom sistemu su uzrok briga.

Ustav Kosova, Zakon o rodnoj ravnopravnosti, Porodični zakon na Kosovu, i Konvencija o eliminaciji svih vrsta diskriminacija protiv žena (CEDAW) – pružaju okvire za to da i žene i muškarci imaju ravnopravne mogućnosti da naslede imovinu: „Niko ne bi trebalo da samovoljno bude lišen imovine“, piše u članu 46 i Ustavu Kosova; „Posebno će se ženama dati jednako pravo da zaključuju ugovore ili se bave upravljanjem imovine, one će se tretirati ravnopravno u svim fazama procedure na sudovima i u tribunalima“, piše u članu 15.2 CEDAW-a; „Deca oba pola imaju pravo na ravnopravnu raspodelu nasleđene imovine“, piše u članu 16.12 Zakona o rodnoj ravnopravnosti; i, „Supružnici će se u sporazumu saglasiti sa administrativnim merama i raspodelom zajedničke bračne imovine“, piše u članku 49 Porodičnog zakona na Kosovu.

Međutim, zakon sa najpodrobnijim objašnjenjem o nasledstvu, da budemo iskreni, je kosovski Zakon o nasledstvu. Sa svojih 149 članova, ovaj zakon reguliše sve sfere nasledstva. Član 1.4 Zakona o nasledstvu je od suštinskog značaja. „Za potrebe ovog zakona, rečima u muškom rodu bi takođe trebalo da se doda i ženski rod i obratno, bez diskriminacije“, piše tamo. Ovaj slučaj eksplicitno ilustruje da se celi zakon zasniva na rodnoj ravnopravnosti i – kao takav – ne ostavlja mesto rupama u zakonu, zbunjenosti, predrasudama, ili stereotipima. Član 3.1 podvlači to pitanje još više: „Sva fizička lica su, pod istovetnim uslovima, ravnopravna u nasleđivanju.“

U kosovskoj kulturi se o nasledstvu obično razgovara van sudskog sistema, najčešće o tome pričaju muškarci, bez učešća žena. Ipak, u članu 9 Zakona o nasledstvu piše da to ne bi trebalo da je slučaj: „Nasledstvo treba da se zasniva na zakonskoj ili zaveštajnoj sukcesiji.“ Ili je potrebno ostaviti testament, ili će sud odlučiti kako će se nasledstvo podeliti. Da se ovaj član – kao i drugi delovi zakona – sprovode u potpunosti, pristup žena nasledstvu ne bi bio pod tolikim znakom pitanja.

Bitno je primetiti da, čak i u slučajevima kada je preminula osoba ostavila oporuku, čitav proces o podeli nasledstva bi trebalo da sprovede sudski sistem. Tako bi proces dobio na legitimitetu i trebalo bi da bude zasnovan na pravnom okviru. Notar mora da overi testament, ostavilac da potpiše (reč je o osobi koja sačinjava testament), ili testament mora da ima svedoke, da bi bio verodostojan. Preminuli i dalje ima mogućnost da isključi članove porodice putem oporuke, ali samo pod određenim okolnostima, a nijedna od tih okolnosti se ne sme zasnivati na polnoj pripadnosti. Prema tome, čak i u slučajevima kada oporuku ostavi otac ili suprug, ako su žene isključene iz procesa, to se mora desiti iz razloga koji nisu povezani za to što je ta osoba – ženskog pola.

U situacijama kada oporuka nije ostavljena ili kada je prisutan neki nedostatak – postoji rangiranje u nasleđivanju, koje se nalazi u članu 12 koga porodica treba da se pridržava. Deca preminulog i supruga su prvi kada je u pitanu nasledstvo. Ukoliko preminuli nema decu, nasledstvo će biti podeljeno podjednako između supruge i roditelja supruga. Ukoliko je i supruga umrla, roditelji preminulog će naslediti svu imovinu na jednakim osnovama. Isto tako, kada su oba roditelja upokojena, onda supurga sve nasleđuje. Braća i sestre, baba i deda, i njihovi potomci će po istom principu nasleđivati imovinu.

Od presudnog je značaja razumeti da Zakon o nasledstvu stalno pominje to da će naslednici dobiti jednake udele nasleđa. Međutim, to se u praksi ne sprovodi. Jedan od mnogih slučajeva koji služi za primer ove nepravde jeste slučaj Šihrete Beriše. Šihrete nije samo izgubila celu svoju porodicu (svog supruga i četvoro dece) u ratu, već je posle rata i izgubila dom u kom je nekada živela. Njen dom nije razrušen tokom rata, ali ga je „razrušila“ porodica njenog supruga koja je odbila da je primi u tu istu kuću. „Šta će ti kuća? Svi su ubijeni. To je sada naša kuća“, je bio odgovor njene svekrve kada je Šihrete pokušala da vrati svoju kuću. Po zakonu, kao supruga preminulog, Šihrete je ta koja ima pravo na udeo imovine porodice Beriša.

Stigma i licemerje su i dalje vrlo zastupljeni. Iako običaji nalažu da ženino mesto bude u kući, što se Šihretine situacije tiče – zašto nju teraju da napusti dom, dok se od nje nikada ranije nije očekivalo da ode? Da li i dalje stoji to da ženina kuća nikada u stvari nije njena kuća? Zar žena ne može da ima mesto koje se naziva domom bez prisustva njenog supruga ili oca?

Uprkos mnogim postojećim zakonskim mehanizmima koji ženama jemče pravo na jednaka prava da naslede imovinu, sprovođenje tih zakonskih okvira ima nedostatke i fali mu odgovarajuća pažnja relevantnih institucija; na primer, sudova. Otuda se garancije za rodnu ravnopravnost, u smislu nasleđivanja, mogu samo videti na papiru. Jedna od glavnih prepreka koje sprečavaju da se ovi zakoni sprovedu jeste slabi sistem vladavine zakona i slabo funkcionisanje institucija tog sistema.

Izveštaj Udruženja advokata NORMA, Istraživanje i monitorisanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti, je utvrdio da žene imaju razlog za brigu od samog početka procesa nasleđivanja. Kada neko umre, pravna je obaveza suda da pokrene proces nasleđivanja, to nije obaveza naslednika. Međutim, istraživanje Udruženja advokata NORMA je utvrdilo da to nije slučaj. Umesto toga, upravo su naslednici preminulih (uglavnom muškarci) ti koji započinju proces nasleđivanja, što često dovodi do toga da žene budu isključene iz procesa.

U 2013. smo intervjuisali Arianu Ćosaj-Mustafu, advokata i istraživača na Kosovskom institutu za istraživanje i razvoj politika, na tu temu. Ona je objasnila da sudovi – ili zato što su lenji ili zato što im nedostaje znanja – zanemaruju neke obavezne zakonske procedure. Kao ishod toga, muškarci jedne porodice su obično ti koji idu na sud da bi poništili imovinu. I, ponekad, neki od tih muškaraca čak ni ne pominju sudovima da imaju sestre, ili da postoje druge žene u porodici. Gospođica Ćosaj-Mustafa je kazala da nije neuobičajeno da sud ne uspe da proveri da li u porodici postoje ženske osobe; čim se ta obaveza ne izvršava, nasledstvo se daje muškarcima a da ženski članovi porodice to ni ne znaju.

Postoji još jedan aspekt koji se odnosi na problematičnost toga što žene nasleđuju imovinu: odricanje nasledstva. U Zakonu o nasledstvu piše da naslednici mogu da se odreknu svoje imovine, ali je potrebno da odu na sud da bi to mogli da urade. Ova odredba se ne primenjuje u slučaju prinude. Međutim, posebno je problematično to što postoji mogućnost, po zakonu, da žena odustane od svojih prava na imovinu – a na korist svog brata ili drugih muških članova njene bliske porodice – tako što će se odreći te imovine na sudu. Tradicionalna i običajna prava kod žena već stvaraju utisak da one ne bi trebalo da naslede imovinu. Prema našem istraživanju iz 2013, 60% žena je izjavilo da ih pritisak koji vrši porodica sprečava da zatraže svoj udeo u nasledstvu i – kada bi pitali za svoje nasledstvo – član porodice bi ih sprečio da to svoje pravo ostvare. Rezultati ovog istraživanja se pojavljuju u izveštaju „Prava žena na nasledstvo na Kosovu“ koji je sačinio Kosovski centar za studije roda. Dozvolivši mogućnost odricanja od nasledstva, zakon olakšava da žena odustane od svojih prava na nasledstvo, da bi izbegla sukob sa porodicom. S druge strane, sud nema način na koji bi ustanovio da li se odricanje od imovine dogodilo pod suptilnom prinudom porodice.

Jasno je da vladavina zakona znači i velika poboljšanja da bi se osiguralo da se prava žena na nasledstvo sprovode u praksi. Međutim, ukorenjeni tradicionalni mentalitet je i dalje velika prepreka koju treba prevazići.

„Mogu da popune onoliko upitnika koliko žele. Imovina je pod mojim imenom, i ja sam taj koji će odlučiti kome ide šta; i dozvolite da vam još nešto kažem, za sad i za sto godina ove devojke neće od mene ništa da naslede.“ (Izjava jednog oca data tokom ispitivanja za jedan od naših upitnika 2013.)K

Ovaj članak je proizašao iz delova diplomskog rada Donite Macula-Krasnići i Paule Kroford na temu Ženska nasledna prava na Kosovu (Američki univerzitet na Kosovu i Državni univerzitet u Arizoni)