Trenutak koji je oblikovao posljednji projekat filmotvorca i aktiviste Trevisa Vilkersona se desio kada je morao da ga objasni punom auditorijumu od 400 poznatih ljudi iz sveta umetnosti, što je deo uslova za dobijanje granta.

Snimao je veoma ličan film. U Alabami 1946. godine, Vilkersonov pradeda, S.E. Brenč, je upucao i ubio Bila Spena, tamnoputog čoveka koji je ušetao u njegovu prodavnicu. Brenč je osuđen za ubistvo, ali su sve optužbe odbačene pod misterioznim okolnostima.

“Pred kraj prezentacije me je preplavila čudnost tog mesta i kontekst”, priseća se Vilkerson. “Umesto da kažem ono čime bih završio, ustao sam i rekao ‘želim da svi skandiraju ime Bila Spena. Neću da se maknem sa bine dok mi se ne prodružite u skandiranju’”.

U početku, Vilkersonova publika nije bila baš prijemčiva na tu ideju. “Oni su bili svi umetnici koji nikada ne bi učinili ništa slično. Samo su sedeli tu, radili…” Vilkerson se zaustavio i počeo da imitira buržoasko blebetanje na isti način na koji bi mogao da oponaša hranjenje ribe. “Ali sam bio uporan… i na kraju su svi počeli da skandiraju. Naježio sam se usled svega. Čin pročišćavanja ove katastrofe od moje porodice i ove druge porodice, pokušavaju da se krene napred. Pomislio sam, ovo mora biti oblik.”

Projekat koji bio je njegov dokumentarno-teatralni  hibrid “Da li ste se zapitali ko je pucao iz pištolja?” Kao dodatak posebnoj retrospektive karijere eksperimentalnog američkog filmskog stvaraoca koja se odvijala na ovogodišnjem Festivalu, Vilkerson je 11. avgusta održao majstorsku radionicu o njegovom razvoju kao umetniku i tome šta radikalni film/bioskop znači za njega.

Vilkerson nije strano držanje časova jer je predavao na univerzitetu u Koloradu, CalArt-u i Vasar koledžu u Njujorku. Fotografija: Dejvid Stenli / K2.0.

Aktivista levice kao i bilo ko drugi, Vilkerson se i dalje suočava sa nesposobnosti filma da utiče na društvene promene. Kao primer je dao dokumentarac Majkla Mura iz 2004. godine pod nazivom“Fahrenheit/Farenhajt 9/11,” za koji objašnjava da je napravljen isključivo kako bi sprečio ponovno biranje Džordža V. Buša za predsednika. Film je prevazišao rekorde zarade i osvojio brojne nagrade uključujuć Palme D’or u Kanu… a zatim je Buš ponovo izabran, uz ogroman porast glasova u njegovu korist.

Murova greška je, prema Vilkersonu, bila preveliko poštovanje konvencionalnog snimanja filma. “Uveren sam da je to velika greška koji čine ljudi koji žele da naprave društveno angažovani posao – oni jednostavno koriste standardne tehnike i standardni diskurs kako bi izrazili nove i radikalne ideje. Smatram da je to u osnovi inhibitorno. Morate da nađete formu koja izražava nešto o sadržaju, ili u suprotnom nećete uspeti svaki naredni put.”

Ova potraga za ovim oblicima  je oblikovala Vilkersonovu karijeru. Za svoje prvo snimanje otputovao je na Kubu da intervjuiše legendarnog propagandistu Santijaga Alvareza, ali je po povratku u SAD otkrio da tehnologija nije snimila njihove razgovore. Izuzetno inspirisan njihovim sastankom, Vilkerson je ipak pokušao da napravi svoj sopstveni video esej iz kolaža Alvarezovih sopstvenih filmova. Krajnji proizvod, “Accelerated Under-Development/Ubrzani razvoj,” je pokušaj ponovnog hvatanja suštine tih razgovora.

U dva filma koja su usledila Vilkerson je ušao na teritoriju koja mu je najviše lična; njegov rodni grad Bjut, Montana. “An Injury to One/Povređivanje” se igra sa dokumentarnom formom kako bi otkrio brutalno linčovanje koje je zaboravio nekada rastući grad bakra. “Ko je ubio petla Robina?” Prikazuje industrijsku rđu i socijalno raspadanje kroz polu-improvizovanu dramu.

Snimak ranijih nedovršenih radova po nazivu „Hollywood is an Alibi/Holivud je Alibi„, prikazan majstorskoj radionici, otkrio je suđenje i grešku novih pokušaja (kao) umetnika. Snimci su suviše statični, Vilkersonova naracija je suviše ozbiljna. To je lekcija iz istorije koju niko ne želi da zabeleži.

Štaviše, njegov pokušaj da osvetli ton pevušenjem na policijskoj seriji 50-ih je bio razumljiv samo njemu. “Znate da ne uspevate da postignete diskurs o kome se nadate kada sedite u pozorištu, a jedini ste koji se smeje sopstvenom filmu,” kaže on. “Toliko je čudno.”

Zahvaljujući isključivo njegovoj ženi na kraju je napravio priznati “Machine Gun or Typewriter/Mitraljez ili pisaća mašina?,” za koji je rekao da je zauvek promenio kurs njegovog filmskog stvaralaštva. “Ona je bila istraživač. U početku sam počeo da radim na tome samo da bi me prestala smarati. Morao sam da dokažem da neće uspeti i da ne postoji način da se to uradi kako treba”, rekao je. “Ono što sam otkrio jeste da je ona bila apsolutno u pravu, a ja nisam.”

Umesto mračne lekcije iz istorije čiji je humor bio nejasan svima osim njemu, “Machine Gun or Typewriter/Mitraljez ili pisaća mašina?” je bio mnogo veći izazov. Film priča izmišljenu priču o čoveku koji prati ljubavnicu preko nelegalne piratske radio emisije koja priča Vilkersonov dokumentarac kao da je to njegova radio emisija.

“Za mene je to bilo fantastično otkrovenje. Sa lajanja na publiku na šaputanje publici, na pozivanje iste na nešto intimno“, rekao je on. Kako da napravite filmove sa svim svojim finansijskim ograničenjima i pritiscima, onoliko intimnima za publiku kao što su za kreatora filma – jedno je od nekoliko pitanja koja nastavljaju da plivaju u Vilkersonovim mislima.

“Sinoć sam bio u DokuNights-u, svi su ga puštali i tvitovali. To je onaj smešan osećaj gubitka osećaja ‘ovde sam, sada’” rekao je. “Volim taj osećaj, naročito kao tinejdžer.” Prisećao se kako je gledao nastup Sonic Youth-a 1986. godine, ali bend je bio u tako lošem raspoloženju da je u jednom trenutku bas gitarista napustio binu. Ostatak grupe je počeo da improvizuje pevajući „tako smo sjebani“; Tarston Mur je bacio gitaru kroz plafon i rekao: „Idem da se roknem heroinom. J**i se.’”

Tinejdžer Vilkerson je bio zapanjen. Upravo je posvedočio nečemu što niko drugi više neće videti. Upravo ovakvo jedinstveno iskustvo koje želi da ponovo doživi, bilo da je u uređivanju filmova uživo (kao što je Vinsent Mun uradio u istorijskoj tvrđavi u Prizrenu kasnije te noći) ili pravljenju sopstvenih emulzija za slikanje na filmskim trakama, koje bi tada projektovao na jednom i nikada ih ne bi digitalizovao ili prikazao ponovo. “Dostigli smo tačku gde će trenuci jedinstvenosti poput ovih imati moć koju nekada nisu imali.”

Osim svojih filmova, Vilkerson je takođe puštao filmove koji su poslati njegovom časopisu, uključujući film Aleksa Džonstona “NOW! AGAIN!/SADA! JOŠ JEDNOM!” Fotografija: Dejvid Stenli / K2.0.

Još jedan primer je naišao dok se razgovaralo o tome kako njegov radikalni časopis o snimanju filmova The Now! Journal pozabavio pitanjem protesta u Fergusonu. Majkla Brauna, nenaoružanog tamnoputiog 18-godišnjaka, ubio je beli policajac u „samoodbrani“. Vilkerson je prikazao dva eksperimentalna kratka filma iz časopisa na majstorskoj radionici, jedan Aleksa Džonstona i drugi Lidije Mojer, ali se njegov sopstveni odgovor vratio na moć jedinstvenog događaja.

Ono što je najviše povredilo Braunovu porodicu, objašnjava Vilkerson, je bilo da njegovo telo bilo ostavljeno na ulici četiri i po sata. Kako su tenzije izbijale kroz grad tražili su trenutke tišine i iskrenog kontemplatisanja. “I tako sam stvorio četiri i po minuta tame. U mračnom bioskopu su stvari zapravo baš napete. Kada sedite u sobi punoj ljudi četiri i po minuta u potpunoj tišini, to je stvarno filmsko iskustvo.”

Gde je granica između aktivizma i umetnosti? On je razložio svoj proces razmišljanja snimcima koje je napravio snimajući milionski protest protiv anti-imigracionog zakonodavstva u Los Angelesu 2006. godine. Prvi put je to pokazao ikome na svojoj majstorskoj radionici.

“Došao sam da dokumentujem, da postanem umetnik, da postanem novinar, došao sam kao aktivista, ali ono što mi je ostalo je: koju stranu da stanem?” Dok se kamera pomerala od gužve do crnog mermernog zida koji odražava njihove zastave koje se vijore, Vilkerson se, poput uzbuđenog đaka, prisećao misli koje su išle kroz njegov um: Marširati i pevati? Stajati mirno u senci? Ili snimiti prazan zid sa nadom da ćete dostići neku dublju istinu?

“Sadržana u tom delu snimka je dilema sa kojom se suočavam čitavu svoju karijeru”, zaključio je. “Zbog čega sam ja ovde? Kako da usmerim svoju pažnju i koji su moji ciljevi? I dalje ne znam odgovor na to. I dalje nisam ubeđen da film može išta učiniti.”

Međutim, on i dalje nije ubeđen da film ne čini ništa. “Naročito sam zainteresovan za način na koji istorija živi sada”, objasnio je. “Zanima me način na koji postoji ova kompresija, a zapravo istorija nije stvarna jer mi živimo u posledicama istorije u svakom trenutku.”

Poput linčovanja u Bjutu, smrt Majkla Brauna i ubistva koje je počinio njegov pradeda, tematske grane se razvijaju između svakog Vilkersonovog filma, kompresujući događaje koji su se odvijali stotinama godina. Kratki film “Sand Creek Equation/Jednačina peščanog potoka” zbližava na neverovatan način rat u Gazi u priodu od 2008-2009. godine i masakr indijanaca iz 1964. u peščanom potoku u Koloradu.

Ova kompresija je ono što ga je na kraju nateralo da napravi “Did You Wonder Who Fired the Gun/Da li ste se zapitali ko je pucao iz pištolja?” U jednoj sceni on snima groblje u kojem je zakopan Bil Spen.

“U ovom groblju se nalazi neko koga je ubio moj pradeda”, rekao je on, “a ja sam na tom istom mestu, kao osoba imao priliku da idem u mesto poput Prizrena, ko će pokazati svoj rad, ko ima lepu kameru sa kojom snima. Ta razdaljina između onoga što je taj čin značio za tu porodicu, što je katastrofalno… apokaliptično, i šta to znači za moju porodicu, što naizgled nema nikakvih posledica. Mislim da je to veoma uznemirujuće.”

Poslednji film, objašnjava on, je njegov pokušaj da saopšti to “izuzetno moćno i neverovatno iskustvo” publici. Nakon sedamdeset godina, “Da li ste se zapitali ko je pucao iz pištolja?” zatvara jaz između dve porodice i jednog destruktivnog događaja. K

Naslovna fotografija: Dejvid Stenli / K2.0.