Porodica Muli, Vučitrn, april 1999.

Fatima Muli, žena nesalomive težnje da Kosovo postane nezavisno, govori o otporu i borbi svoje porodice tokom ratnih godina.

Šestog marta 1998, zajedno sa hiljadama drugih žena sa veknama hleba u rukama, ona se zaputila iz Vučitrna prema Drenici da bi se pridružila hiljadama demonstrantkinja iz drugih gradova. Ovaj marš je predstavljao poruku upućenu međunarodnoj zajednici i humanitarnim organizacijama da se žene i deca u Drenici nalaze u opasnosti, kako od gladi, tako i od srpskih snaga. Srpska policija je zaustavila marš.

U to vreme, Fatimina kuća — koja se nalazila nasuprot vučitrnskom stadionu “Ferki Aliu” — bila je otvorena da ugosti Albance izmeštene iz zona u kojima su se sprovodili prvi masakri u tom ratu.

Godinu dana kasnije, ona je i dalje ugošćavala žene i muškarce u svom domu, gde je živela sa svojim suprugom, svekrom i svekrvom, ćerkicom, dva sina i suprugom svog najstarijeg sina. Imala je još jednog sina koga su poslali u Nemačku kako bi, u slučaju napada, makar jedno dete bilo na sigurnom.

Poput mnogih drugih, ona je davala hranu, odeću i ćebad izbeglicama koje su boravile po tri-četiri noći, nakon čega bi nastavili putovanje u drugom pravcu, prema nekom sigurnijem mestu.

“Kada god smo imali izbeglice, uvek sam im davala mnogo toga”, rekla je. “Spremila sam bila mesto za njih da spavaju, ponekad su ostajali po dva-tri dana, nekada su se kretali od jednog do drugog mesta.”

Kuće su u to vreme stavljane u službu preživljavanja. U zidovima Fatimine kuće postojali su otvori kroz koje su ljudi prolazili iz jedne kuće u drugu kuću, pa su tako stizali do dalekih krajeva grada.

Gvozdena kapija na ulazu u njeno dvorište bila je put ka ulici Faruka Bećirija (Faruk Beqiri), gde su se srpske snage stalno kretale u pratnji vojnih vozila, a koja se nalazila jedno skretanje dalje od kružnog toka u glavnoj vučitrnskoj ulici. Srpske snage su zahtevale da im se omogući ulaz u porodičnu kuću Muli, nekada i više puta dnevno, jer su čuli šumove i glasno pričanje ljudi koji su se unutra krili.

Kada je došla duboka noć, Fatima je isključivala šporet i prestajala da kuva, ali kako su srpske snage nastavile da kucaju na gvozdena vrata, ona se nije osećala bezbedno da dozvoli svojoj deci ili supruzi svog sina da spavaju tamo. Oni su spavali u kući svog ujka, koja se nalazila prekoputa, oko 150 metara daleko od njihove kuće.

“Srbi su kucali stalno sa ulice”, priseća se. “Morali smo da otvorimo vrata, jer bi nam oružje nabili u vrat, nekad u moj, a nekad u suprugov.”

Tako je to bilo 18. aprila 1999. Počeo je kao običan dan za Fatimu i njenu porodicu, koliko god se dan proveden u ratu može nazvati običnim.

Burim, njen sin, čiji je 13. rođendan trebalo da bude za 40 dana, bio je sedam godina mlađi od njenog najstarijeg sina Selima i šest godina od njegove male sestre Ćendrese (Qëndresa). Često je recitovao i čitao kod kuće, a među stvarima koje je čuvao u dvorištu i spremio da ponese sa sobom kada su proterani, a kuća spaljena, bili su bukvar i sveske.

Fatima je vodila brigu o svoj deci, ali posebno o Burimu, jer je bio građen kao grdosija i nije ličio na dete, iako je imao samo 12 godina. S obzirom na to da je bio visok i stamen, ona se bojala da će srpske snage da pomisle da je odrasla osoba, kao što je bio slučaj sa mnogim drugim ljudima. Prema tome, kada je Burim hteo da ode iz kuće, ona mu to nije dozvoljavala.

Burim Muli, rođen u maju 1986, upisao je prvu godinu osnovne škole 1993. Fotografija: Nerina Guri / K2.0.

Osamnaestog aprila, kada je Burim hteo da zajedno sa jednom izbeglicom ode do doktora, Fatima mu je rekla da ne ide — ali je on ipak otišao.

Dok je čekao izbeglicu-devojčicu ispred doktorove kuće, tri policajca u kolima prošla su kroz raskrsnicu i pucala na njega snajperom izdaleka. Burim se negde blizu sakrio i činilo se da su otišli.

Nakon što je kratko sačekao, krenuo je po svoj bicikl. Međutim, oni, u stvari, nisu otišli. Iznenada su se vratili i ponovo pucali u njega — ali ovaj put nisu promašili. 

“Kada je moj dečak izašao na ulicu da bi se ovamo vratio, oni su napravili krug kolima i upucali ga snajperom sa prozora automobila. Upucali su ga jednim metkom”, kaže Fatima. “Ubili su ga tu, na biciklu. Neki kažu da je napravio 10 koraka.”

Fatima kaže da poznaje ljude koji su joj ubili sina.

“Nosili su uniforme, bili su paramilitarci; drugi su, takođe, bili isto obučeni, znate, oni koje su zvali ‘pomoćna policija’?” priča nam Fatima. “Svi su oni bili odatle, oni koji su mi ubili sina, znam im svima imena.”

Posle toga su neki prolaznici s teškom mukom pokupili Burimovo telo i odneli ga kući.

“Ovde je imao rupu, bila je otvorena pozadi, jer sam proverila — kao što bi to učinila svaka majka”, rekla je. “I dalje čuvam odeću koju je tog dana nosio. Prepravila sam mesta na kojima su bile rupe od metka.”

Vraća se u period od pre 20 godina i s bolom se priseća kako su pokopali Burima tog istog dana — 18. aprila, tačno sat vremena nakon što je ubijen, u četiri sata i 30 minuta popodne — kako bi što pre imala mesto na kom bi ga oplakivala, ali i kako bi nekako “njegova duša našla mir”.

Burimovo ime i dalje živi u Fatiminom unuku, Selimovom sinu.

Porodica Jašari (Jashari), Prekaze, mart 1998.

Nekih 10 dana pre nego što se Fatima Muli uputila ka Drenici sa hlebom u ruci, najpoznatiji masakr na Kosovu već se bio desio — Masakr u selu Prekaze.

Petog, šestog i sedmog marta srpske snage su opkolile selo Prekaze. Napale su sa svih strana, a posebno u pravcu porodice Jašari koja je poznata po svojoj involviranosti u delovanju Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) od njenog osnivanja.

Petog marta 1998. tri brata iz porodice Jašari — Avdulah (Avdullah), Bujar and Bljerim (Blerim) — zajedno su sa svojim roditeljima odseli u kući svog ujka; svi su bili rođaci Adema Jašarija, komandanta OVK koji je bio glavna meta srpskih snaga tokom napada.

Šesnaestogodišnji Avdulah, srednje dete u domaćinstvu, bio je vrlo fizički napredan za svoje godine. Često je bio u pratnji svog oca dok je čuvao kuću svog ujka. Bio je odličan učenik sa dobrim ocenama i zainteresovan za kompjutere i tehnologiju.

Kao i njegov brat, jedanaestogodišnji Bujar takođe je bio odličan učenik. Zaista je voleo da igra fudbal, a svaki put kada nije bio kod kuće, svi su znali kuda je otišao: na mali fudbalski teren u blizini.

Dok su Avdulah, Bujar i Bljerim bili smešteni u kući svog rođaka, muškarci su se pozicionirali svuda po kući kako bi se borili protiv srpskih snaga koje su nadirale. Jedan od njih je bio najstariji brat, devetnaestogodišnji Valdet.

Samo je on od trojice braće preživeo. Dok se suprotstavljao srpskim snagama, bio je ranjen od granate, ali je uspeo da se sakrije i preživi.

U kući njihovog ujka ubijeno je 11 osoba, uključujući njegovu majku. Kuća je sravnjena sa zemljom.

Ostali su samo dva para pantalona koja su pripadala Bujaru i Bljerimu, majica u kojoj je Avdulah sahranjen i neke fotografije, po kojima su upamćeni.

Trojica mlađe braće Valdeta Jašarija ubijena su u masakru u Prekazama marta 1998. Majica u kojoj je ubijen njegov brat Avdulah danas je izložena na izložbi “Beše jednom i nikad više” koju je organizovao Fond za humanitarno pravo Kosova i koja je posvećena deci ubijenoj u ratu na Kosovu. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Prisećajući se tog dana, Valdet govori o tome kako su njegova mlađa braća, njegova majka i drugi ubijeni od eksplozije granate i da je samo njegov otac preživeo. Njegov najmlađi brat, petogodišnji Bljerim, “šećerko” — najmlađi u porodici — pobegao je od granate, ali nije mogao da preživi nešto drugo.

“Najmlađi brat… kada smo [ekshumirali] tela, kada je [doktor] video lobanju, rekao je: ‘Vidi, Valdete, njega su ubili izbliza — ubijen je pištoljem’”, priseća se Valdet.

Porodica Balja (Bala), Peć, jun 1999.

I porodicu Balja je pogodila ratom zahvaćena tragedija.

Tokom sedamdesetosmodnevnog bombardovanja NATO na proleće 1999, pojačani su ratni zločini srpskih snaga — uključujući masakre, silovanja i proterivanja. Jedan od najvećih zločina u ratu desio se u poslednjoj fazi bombardovanja, u poslednjim trenucima kretanja srpskih snaga sa Kosova ka severu.

Dvanaestog juna, četiri dana pre ulaska kopnenih snaga NATO u Peć, porodice Ise i Muse Balja okupile su se u kući Ise i njegove žene Halise u Peći, jer nisu bili u mogućnosti da pređu granicu sa Albanijom nekoliko dana pre toga.

U kući nije bilo struje. Kako je počelo da se smrkava, tri Isina sina  — Hajri (12 godina), Veton (8) i Agron (6) — bili su na drugom spratu kuće, gde su ili spavali ili se spremali za spavanje. U međuvremenu, jedanaestogodišnja Dardana ostala je budna sa odraslima.

Musa i njegova supruga Vjolca (Vjollca) takođe su bili u kući, zajedno sa svoje troje dece, šestogodišnjom Rinom, petogodišnjom Nitom i četvorogodišnjim Ronom, kao i sa starom paralizovanom majkom Ise i Muse, Mahijom.

U 21.30č na vrata su pokucali ljudi u maskirnim uniformama, a koji su zatim pokušali da ih otvore. Sve se izdešavalo u pola sata.

Isa je morao da otvori vrata i grupa srpskih paramilitaraca ušla je unutra, naoružana automatskim oružjem, noževima i bombama. Okupili su sve na drugom spratu da bi videli da li su Musa i Isa kod kuće.

Kada su videli da jesu, tražili su im novac. Isa im je dao novac i predao nakit koji je pripadao ženama iz domaćinstva. Nakon što su to oduzeli, paravojna grupa je odvela obojicu braće Balja u obližnju kuću, gde je odseo jedan naoružani muškarac.

Samo se Isa vratio.

Deca Halise Balja, Dardana, Hajri i Agon, ubijena su u jednom od poslednjih masakara u ratu na Kosovu. Halisa, njen suprug Isa i njihov sin Veton uspeli su da prežive. Fotografija: Ferdi Ljimani (Limani) / K2.0.

Neposredno nakon toga, paramilitarci su počeli da rešetaju sobu u kojoj su ostali članovi obeju porodica. Pri odlasku su bacili dve bombe na stepenište kuće kako bi je spalili.

Te večeri, tokom masakra porodice Balja, petoro dece i dve odrasle osobe — Vjolca i Musa Balja — ubijeni su.

“Pogledaj, i ja sam dobila osam metaka, ali me nije briga, samo da su ostavili decu na miru”, kaže Halisa, koja je preživela masakr. “Ali su nam ubili decu… ubili su ih.”

Priseća se kako je dvanaestogodišnji Hajri hteo da postane policajac, iako se ona nije slagala s time. Veton je hteo da igra košarku, a Dardana i Agon su želeli da postanu doktori. Međutim, samo je jedno od njih dobilo priliku da se tim poslom bavi.

Kada su srpski paramilitarci pucali, Veton se sakrio iza svoje majke, a kada su stali da napune šaržere, uspeo je da otpuzi do balkona.

Veton Balja i njegova ćerka Dardana, koja je dobila ime po svojoj tetki, ubijenoj tokom masakra porodice Balja u Peći juna 1999. Fotografija: Ferdi Ljimani / K2.0.

Zatim je skočio sa drugog sprata i pobegao kod nekih komšija koji su živeli u blizini; tu ga je kasnije njegov otac Isa pronašao.

Jedino dete koje je preživelo masakr bio je Ron, najmlađi sin Muse i Vjolce. Veton objašnjava kako je Mahija, Ronova baka, sakrila Rona među svoje paralizovane noge, tako ga štiteći.

“Njegova baka je bila živa, paralizovana. Uzela je Rona, koji je imao četiri godine i sakrila ga među svoje noge — tako ga je zaštitila. Bila je sasvim paralizovana”, rekao je. “Rekli su joj: ‘Ostaćeš živa da ih gledaš sve mrtve…’ i zatim su iz kalašnjikova pucali [oko njene glave]. Meci su i dalje u toj sobi.”

Baš kao što se desilo sa Burimovim imenom u Vučitrnu, ime Vetonove sestre Dardane danas živi kroz njegovu ćerku.K

Naslovna fotografija: Ferdi Ljimani / K2.0.