“Uskratili su nam prava, ali dosta je bilo”
K2.0 razgovara sa tehničkim radnicama Skupštine Kosova, koje su u štrajku već nedelju dana.
Nakon nedelju dana u štrajku, radnice koje se brinu o održavanju Skupštine Kosova protestovale su danas, 20. septembra, u Prištini. Protest je organizovao Kolektiv za feminističku misao i akciju, u znak solidarnosti sa štrajkačicama koje su postavile šator ispred svog radnog mesta 16. septembra, tražeći dostojanstvene uslove rada i prestanak sistemske diskriminacije i nemara na poslu.
One zahtevaju povećanje plate, koja trenutno iznosi 275 evra. Ova plata, koja je niža od minimalne zarade od 350 evra bruto, koja stupa na snagu u oktobru ove godine, krajnje je neadekvatna, posebno u poređenju sa visokim platama poslanika, čije kancelarije te žene svakodnevno čiste. Većina ovih žena, koje su odgovorne za sve poslove održavanja u najvišem zakonodavnom telu Kosova, plaćene su manje od četvrtine osnovne plate poslanika – čija plata, uz dnevnice i dodatne aktivnosti, može dostići preko 2.000 evra.
Iako je povećanje plata sa 275 na 500 evra centralni zahtev, štrajkačice su ukazale i na niz zloupotreba koje se ne rešavaju samo povećanjem plate. Ove žene, zaposlene putem privatnih kompanija koje angažuje Skupština, govore o svakodnevnim kršenjima njihovih prava. Mnoge javne institucije angažuju privatne kompanije za određene usluge, poput čišćenja ili obezbeđenja, a ove firme često su u centru pažnje zbog kršenja prava radnika.
Dan pre protesta, Ilir Kërçeli, visoki savetnik predsednika Skupštine, u objavi na društvenim mrežama rekao je da je pitanje plata “obaveza ekonomskog operatera kao poslodavca i zaposlenih kao radnika”, ali je istakao da Kabinet javno podržava zahteve štrajkačica, smatrajući da su trenutne plate “izuzetno niske”. Međutim, nije naveo nijednu akciju koju bi Skupština, kao ugovorni autoritet, mogla preduzeti.
Ipak, štrajkačice su govorile o ponižavanju ne samo od strane kompanija, već i od nekih zvaničnika i administrativnog osoblja Skupštine Kosova.
“Jezik koji koristi kompanija, a ponekad i administrativno osoblje, toliko je ponižavajući da ne mogu to da ispričam ni kod kuće, ni javno, jer bi nas bilo sramota pred našom decom, a ne želimo da se oni osećaju loše zbog nas”, rekla je jedna od žena.
Ovakvo maltretiranje, kažu one, često se dešava i pred očima zvaničnika i političkih predstavnika.
“Često nam kažu: ‘Zašto ovde jedete?’ Mi donosimo svoju hranu u male plastične posude – obroke koje pripremamo kod kuće, kao što su paprika u sosu – jer nemamo mogućnosti da jedemo napolju. Ali to nikada ne kažu poslanicima i zvaničnicima koji naručuju hranu i jedu ovde pre nego što mi očistimo za njima”, dodala je druga radnica.
Žene su takođe opisale drugi oblik diskriminacije: prinuđene su da nose tešku opremu za čišćenje uz i niz stepenice kako bi izbegle deljenje lifta sa zvaničnicima.
U međuvremenu, štrajk i današnji protest podržali su aktivisti/kinje, neke feminističke organizacije i Nezavisni sindikat privatnog sektora — jedna od retkih organizacija koja podržava radnice u njihovoj borbi za ljudski tretman.
“Te žene omogućavaju rad Skupštine. Ipak, one su maltretirane i bedno plaćene. Oduzeta su im prava koja im pripadaju, kao što su dostojanstveno radno okruženje, penzijski doprinosi i poštovanje prava na bolovanje”, navedeno je u pozivu Kolektiva za protest.
Štrajkačice su postavile mali šator ispred zgrade Skupštine i tamo borave svaki dan od 07:00 do 15:00, isto kao što im je radno vreme po ugovoru. K2.0 je provela nekoliko sati sa njima i čula priče o eksploataciji koja traje već 20 godina: česte odsutnosti ugovora, nestabilne plate, ponižavajuće primedbe, nedostatak bolovanja, neplaćeni prekovremeni rad za produžene sednice Skupštine i stalne pretnje otkazom svaki put kada bi iznosile pritužbe ili zahteve.
Štrajkačice su rekle za K2.0 da, osim nekoliko pojedinaca, većina članova Skupštine nije pokazala interesovanje, radoznalost ili empatiju, iako je šator protesta samo nekoliko metara udaljen od ulaza kroz koji političari i zvaničnici svakodnevno prolaze. Uprkos tome, štrajkačice su odlučne da nastave štrajk dok njihov zahtev za pravednijom platom ne bude ispunjen.
Ovo su priče nekih od njih.
Nazife Krasniqi, 52 godine
Radim ovde skoro 21 godinu. Ima radnica koje su ovde 23, 20, 17 godina. Gotovo da nema radnice koja radi kraće od 10 godina. Za ovih 20 godina menjali su se privatni operateri koje je angažovala Skupština.
Platu od 275 evra imamo tek poslednjih 11 meseci, a tokom godina plata nam je povećana samo dva puta po 20 evra. Pre tih 11 meseci plata nam je bila 230 evra. Čak i tih 20 evra povećanja ti daju samo da ti “zamažu oči”.
U našim ugovorima čak ni ne piše bruto ili neto [pokazuje ugovor]. Novac za penzioni fond su nam odbijali. Prošle godine nijedan doprinos nije bio uplaćen. Nijednoj od nas što smo ovde. Naša plata je toliko niska da ti nije dovoljna ni za najosnovnije lične troškove. Niti te poštuju kao radnicu, niti te vrednuju. Sve epitete ti daju, osim onog da si čovek.
Nisi smela da progovoriš. Nisi smela da postavljaš zahteve, nisi smela da se žališ. Jer su ti pretili operateri. Operater mora da oseća veliku podršku iznutra, jer te ne bi mogao stalno držati u šaci svaki put kad se požališ. On [operater] je rekao: “Ako hoćeš da radiš, radi, ako nećeš, uzmi torbu i idi, naći ću nekog da te zameni”.
Dana 31. aprila, kao i obično, otišle smo da se odjavimo karticom i da idemo kući. Dobile smo obaveštenje da nismo u obavezi da dolazimo na posao do daljnjeg. Rekli su nam da je tender u postupku javne nabavke. Čak su iz firme rekli da Skupština tako kaže i da nas obezbeđenje ne pušta unutra — na naše radno mesto.
Dve nedelje smo provodile kod kuće, a onda smo se vratile posle 15 dana. Počele smo da radimo, a na kraju meseca smo dobile plate. Skupština je uplatila ceo budžet, ali nam je operater isplatio samo pola plate. Dobile smo samo po 150 evra.
Ovako su nas kršili već 20 godina, ali sada su preterali. Otišla sam da pričam s njima i pitala zašto su nam smanjene plate. Rekli su: “Dajemo 500 evra kome hoćemo, šaljemo kući koga hoćemo i dajemo 1.000 evra kome hoćemo.” Nas ne zanima tuđi novac. Neka ga daju kome žele. Ali zašto su uzeli naše pare?
To znači, svaki put kad su obnovljeni ugovori [između Skupštine i kompanije], naši doprinosi nisu uplaćeni. Vidite li kakve se nepravde i nepravilnosti dešavaju unutar Skupštine Kosova? Mi smo od 31. decembra do 15. maja bile bez ugovora.
Sada imam novi ugovor od 15. maja do 15. novembra i kada sam tražila povećanje plate, rekli su mi: “Zapamti datum jer više nećeš potpisati ugovor.”
Toliko sam se loše osećala i bila uvređena da sam morala otići kod lekara da mi prepiše dva sedativa. Požalila sam se 6. juna, a evo, na isti datum je i lekarov recept [pokazuje recept]. Gde mi živimo? Zar nije sramotno da Skupština Kosova, izvršna vlast, najviša institucija zemlje, čini ovakva kršenja?
Miradije Jakupi, 57 godina
Radim ovde već 23 godine. Prošla sam sve vlade, i pre i posle nezavisnosti. Prvu platu smo imali u markama, oko 250 maraka, što je tada bila dobra plata. Mogli smo da izdržavamo porodicu i podižemo decu. Svaki put je plata postajala manja, u zavisnosti od kompanija koje su dolazile. Svaka nova kompanija smanjivala je plate, onako kako su htele.
Od 7 ujutru kad počnem da radim, imamo jedan sprat, ja i još nekoliko radnica, oko 25 kancelarija koje moramo da očistimo. Imamo hodnike koje sređujemo nakon kancelarija, i dve sale — one gde se održavaju komisije. Ulazimo u kancelarije i sale gde se održavaju sastanci; ako ima sastanaka svakih sat vremena, ili dva zaredom, mi moramo biti spremne da čistimo između sastanaka i pauza. Ima slučajeva kad nam kažu: “Vratite se i očistite opet.” I mi se vratimo i čistimo po drugi put.
Dešavalo se da radim tokom sednica koje bi potrajale do kasno, ili tokom vanrednih sednica, i da nema više autobusa. Nisam imala čime da se vratim kući. Morala sam sama peške da idem do Vranjevca, oko 5 kilometara noću, kad nema nikog živog na ulici. Zamislite kako je bilo tokom pandemije, kad su se održavale vanredne sednice, i sav taj strah po mračnim uličicama i od uličnih pasa. I svaki put kad radimo tako, nikad nismo plaćene za prekovremeni rad.
Muža su mi ubili u ratu, zajedno sa još pet članova porodice. To nema veze sa našim zahtevima, ali pokazuje koliko se malo brinu o nama. Kako je moguće da se niko nije zainteresovao za sve ove godine, da pita kako uspevam da preživim? Nikakva pomoć od nikoga. Ja sam sa svekrvom i dva sina živela od ove plate. Nekako sam uspela da odgojim decu s ovom platom, a sada nije dovoljna ni za mene. A poniženja na poslu su svakodnevna.
Shefkije Canolli, 59 godina
Radim ovde kao čistačica u Skupštini već 10 godina. Samohrana sam majka i imam troje dece. Počela sam da radim kad mi je muž preminuo, iz potrebe. Do tada sam bila kod kuće i odgajala decu. Posle toga morala sam da ih podižem s mojom platom.
Samo moja duša zna kako sam uspela da podignem troje dece s ovom platom. Patim od osteoporoze, i samo moje telo i ruke znaju kakve bolove trpim svaki dan. Da sam bar imala bolju platu, ali čistim i brišem ceo dan, a na kraju ni za lekove nemam dovoljno novca.
Osećam se loše što sada zavisim od dece da mi pomažu. Koliko lekova, injekcija i pregleda imam, plata ne pokriva ništa od toga. Evo, pogledajte moje prste, vidite kako su se iskrivili [pokazuje ruku].
Tokom dana očistim 300 kvadratnih metara ili više. Kafeterije, stepeništa, hodnike, 12 kancelarija, jednu veliku salu, po dva toaleta, prozore. Sve. Šta god im zatreba, mi smo tu.
Uskratili su nam naša prava, ali dosta je bilo. Šta god da se desi, neka bude. Neka nas otpuste ako hoće. Oni sami pokazuju svoje pravo lice jer mi tražimo samo platu koja će nam omogućiti bar osnovne stvari.
Imam završenu samo srednju školu. I pre nego što sam počela ovde da radim, mislila sam: da li ja znam da se ponašam i pričam kulturno kao ovi ovde, jer su svi školovani. Loše sam se osećala. Sad mislim da bi oni trebalo da se osećaju loše. Ja se ponašam mnogo kulturnije nego oni ovde, koji nam govore svakakve stvari, a ostali samo gledaju kako nas maltretiraju.
Mevlide Aliu, 64 godina
Radim ovde od 2002. godine. Za godinu dana idem u penziju. Što se mene tiče, posao i plata su završena stvar, ali nije važno. Izašla sam da podržim svoje koleginice da dobiju bolju platu nakon što ja odem. Ako uspem da dobijem bolju platu na kratko vreme pre penzije, odlično, a ako ne, radovaću se zbog svojih koleginica jer su nas dovoljno maltretirali. Svake godine je postajalo gore, a plata sve manja i nebitnija. Sad, sa inflacijom, ona je postala šala.
Sećam se plate od 230 evra, a onda je pala na 130 evra, zamislite to. Posle je porasla na 165 evra, i onda je rasla veoma malo. Sada je postalo veoma teško živeti od toga. Pre si za 100 evra mogao da kupiš mnogo stvari, a sada za te iste pare ne dobiješ gotovo ništa. Cela plata odlazi na kupovinu osnovnih stvari u prodavnici. O stvarima za sebe da i ne govorim. Da moj muž ne radi, ne bismo nikako mogli da preživimo, naročito poslednjih godina.
To utiče i na to kako se osećaš, jer ne doprinosiš ničim. Nadam se da će se stvari popraviti za njih, jer ja sam već skoro završila. Nema reči koje mogu opisati koliko je ovo razočaravajuće, da odeš u penziju ovako. Kompanija i država te tretiraju kao da nemaš nikakvu vrednost.
Nismo smele da tražimo povećanje plate, jer su nam pretili. Trpele smo pritisak, od operatera, od službenika u Skupštini, od administracije, mada ima i dobrih ljudi. Ali ovde, sve što se tiče sednica, komisija, delegacija, poseta, sve te usluge pružamo mi. Niko ne može da uđe unutra bez naših usluga.
Ceo dan čistimo sale, kancelarije, hodnike, toalete, sale, pa opet sale. Sednica se produžava, nastavlja se. A za to vreme, niko ti ne donosi ni vodu, niko te ne pita da li si jela. I nije to od sad, nego nas ovo prati već 20 godina, iz godine u godinu.
Naslovna slika: Majlinda Hoxha / K2.0.
